Jump to content
александар живаљев

Драгослав Бокан: Трагично несхваћени говор српског патријарха у Бањалуци

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“

patr-irinej.jpg?w=529&h=353

Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана)

 

У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“.

То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“.
Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира…

Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему.
И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве.

А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време.

Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако.
Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра.

Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“.
То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“
Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар.
Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради…

Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“…

Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)!

Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности…

Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи.
Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице.
И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“.
А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“

А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова…
Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује.
Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „
Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“.

На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“.

Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи.

Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини.

Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари.

ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ.

Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије.

Живи били па видели.

P. S. 
Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу:
„… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља…
И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’…
Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“

Треба ли још нешто додати овоме?

P. P. S. 
Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“.
Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве.
Нема и неће га ни бити.
Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?…

 

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, александар живаљев рече

У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске,

Прва реченица и - победа! :D Треба чешће да га читам.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Жељко рече

Шта ту има да се схвата. Стао је на страну Вучића!

Не, захвалио је Господу на Вучићу, што и ја чиним сваког 9. у мјесецу кад ми уплате пола пензије, @Џуманџи 9. јесте најсветији дан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, александар живаљев рече

Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“.
То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“

E stvarno si brate Bokane car, čuš ohrabrenje za čoveka kome ništa nije sveto, i koji bolje od svoje majke zna koliko je bio dugačak i težak kao beba te kako je jeo u tom periodu.

Ma neka si ti odbranio, šta tu ima neko da pogreši kad u blizini nema ekumenjarskih vladika, tu se prosto Duh bezgrešni javlja i govori kroz...

Papa madre dios...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, александар живаљев рече

(скоро па) ниједног „екуменског епископа“,

Ово је најјаче! Верујем да Бокан у суштини не зна шта екуменизам уопште значи; овај пикантни детаљ је преузео са наког сајта типа борба.за.вечеру.ком :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Брка Жарковачки рече

Ово је најјаче! Верујем да Бокан у суштини не зна шта екуменизам уопште значи; овај пикантни детаљ је преузео са наког сајта типа борба.за.вечеру.ком :D

Nije Bokan neznalica, on vrlo dobro zna šta mora da zna. :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један од најбољих трол текстова у задњих пар година.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

Nije Bokan neznalica, on vrlo dobro zna šta mora da zna. :)))

Управо сада, GeniusAtWork рече

едан од најбољих трол текстова у задњих пар година.

:))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Џуманџи рече

Не контам, стварно. :)

Па и патрика и ја смо ПУПСовци, а и немамо ђецу у иностранству да  нам уплате дознаке, тако да се 9. обрадујемо и занесемо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо прилог у оквиру кога можете да прочитате животопис блаженопочившег патријарха српског Павла, погребне беседе Васељенског Патријарха Вартоломеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и сведочанство протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског), о данима проведеним са блажене успомене патријархом српским Павлом. 
       
       
    • Од Логос,
      ЊЕГОВА СВЕТОСТ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ (световно име Гојко Стојчевић)     Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.   Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.   Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.   У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.   Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.   Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.   Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.   За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.   У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.   Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.     Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.   Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа.      Извор: Ризница литургијског богословља и живота   
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј.      Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу.   „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса.   Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17).   Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник.   Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве.   Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена.   Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину...   Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика.   Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство.   Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама.   Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој!   (превео епископ бачки Иринеј)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...