Jump to content

Њујорк: Руси и Срби заједно прославили Рождество Христово (ФОТО)

Оцени ову тему


Препоручена порука

У суботу 6. и у недељу 7. јануара, источноамерички викарни епископ Менхетна Николај служио је Божанску Литургију поводом Рождества Христовог у синодској Саборној цркви Знаммења у Њујорку. Свеноћно бденије поводом Божића служено је у празничном, радосној и топлој атмосфери.

1q1a7080.jpg
 
У недељу су празничну Литургију заједно служили епископ источноамерички Иринеј (Српска Православна Црква) и епископ менхетенски Николај, заједно са храмовним свештенством и свештенством српске Саборне цркве Светог Саве која је изгорела на Васкрс 2016. Црквa je била пуна, по неким рачунањима до 500 верника је било на празничној Литургији – храмовни парохијани и Срби, верници – од којих се већина причестила Светим тајнама Христовим.
 
На празничној служби је проширени архијерејски хор појао под диригентском палицом Петра Фекуле.
 
1q1a7509.jpg
 
Након завршетка службе, митрополит источноамерички и њујоршки Иларион прочитао је Божићну посланицу Првојерарха Руске Заграничне Цркве. У име митрополита Илариона, катедралног свештенства и у своје лично име, епископ Николај је поздравио епископа Иринеја и српску браћу и сестре у вери. Његово Преосвештенство је говорио о историји празника, и објаснио зашто га хришћани обележавају и зашто ми морамо увек живети по Христовим заповестима. Епископ Николај је казивао о томе како је народ Србије отворио своју земљу и своје срце руском народу који је био приморан да напусти своје домове после Октобарске револуције 1917. године. Он је исто тако напоменуо је да много година Србија била дом Заштитнице руске дијаспоре – Курске иконе Матере Божие. Епископ Николај је истакао да Руска Загранична Црква никад неће заборавити гостопримство српског народа, и да ће овде увек бити место за православне Србе у Саборној цркви.
 
08_0.jpg
 
Епископ Иринеј се захвалио епископу Николају на његовим пријатним поздравним речима и додао да су његова паства и он лично погођени пројавама трајне љубави и подршке које су осетили од Руса, а посебно од свештенства и парохијана ове Саборне цркве.
 
Сестринство Саборне цркве Знамења и сестринство српске Саборне цркве Св. Саве припремили су празничну трпезу љубави.
 
1q1a7249.jpg
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!
      Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!
      У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.
      Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!
       










       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње!
      Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу!
      У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве.
      Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!
       










       

      View full Странице
    • Од Родољуб Лазић,
      У недељу, 10. јануара, у месту Гвозденско, сисачки бискуп Владо Кошић је одржао мису поводом одбране тог места и тврђаве од напада Турака 1578. године.
      На сајту сисачке бискупије је објављена и његова беседа коју је том приликом одржао, а у којој је, између осталог, рекао: 
      "...Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju...  
      ...Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav. Koliko li je samo tona, šlepera, vagona hrane, tople odjeće, sredstava za higijenu, grijalica došlo ovih 12 dana u Sisak, Petrinju, Glinu, Hrvatsku Kostajnicu, Dvor, Pokupsko i druge naše župe, mjesta i gradove došlo od dobrih ljudi, osoba i ustanova koje su se same osjetile pozvane i potaknute velikom našom nevoljom učinile sve što su mogle da pomognu najpotrebnijima."
      https://www.biskupija-sisak.hr/index.php/arhiv/6044-spomen-na-branitelje-gvozdanskog
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини.

       
      „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда.
      Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.”
       
      *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској.
       
      „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“.
       
      *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе?
       
      „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“.
       
      *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији?
       
      „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“.
       
      *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије?
       
      „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“.
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је са свештенством данас у недјељу Светих богоотаца Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.
       
       

       
      Преосвећени владика Јоаникије је сабране вјернике поучио ријечима литургијске проповиједи, подсјећајући да је Богомладенац – Спаситељ свијета сишао с неба као Син Божји, примивши људску природу ради нас и нашега спасења. Иако цар над царевима и господар над господарима, Христос се није родио у царској палати, него у мрачној витлејемској пећини, која је била претворена у шталу, положен у сточним јаслама на слами. Тиме је, како је казао владика, показао дубину свога смирења и снисхођења палом човјеку.
      “Својим силаском у овај свијет показао је крајње снисхођење према нама и нашим и гријесима, не гнушајући се палог потомка Адамовог и палог човјечанства, да би нас очистио од гријеха и обновио нашу природу. Да би нас просвјетио и учинио новим народом, синовима и кћерима Божјим, и утврдио међу нама заједништво, да нас све приведе ка Богу и Оцу и обрадује својим небеским радостима и обнови својим божанским новинама”, бесједио је владика.
      Рођење Христово је, као што су многи Свети оци примјетили, најчудеснији догађај послије стварања свијета. Њиме се, како је оцијенио владика, испуњава божански план о овоме свијету јер је Бог у својој премудрости и љубави још прије постања свијета, хтио да пошаље Сина свога у овај свијет да се јави као богочовјек:
      “Да се сједини са нама да би нас присајединио Оцу своме небескоме, да би нам даровао слободу да се као дјеца Божија обраћамо Богу живоме, молитвом и разговором са Богом: Оче наш који си на небесима…”
      Нагласио је да се преко 2.000 година благодаћу Христа Богомладенца обнавља лице земље, обнавља се и освећује род људски:
      “Већ су милиони и милиони Светих заблистали својим врлинама, својом вјером, а многи од њих су своју вјеру у Христа Богомладенца посвједочили својом мученичком крвљу, нарочито свештеници и монаси”, истакао је Преосвећени владика.
      Учесници овог дивног сабрања имали су данас велику благодат и посебан дар јер су заједничком молитвом учествовали у рукоположењу новог свештеника Крста Пламенца и новог ђакона Дејана Томовића.
      “Велики је то благослов за овај храм и овај град. И свима нама данас који смо узели учешћа у овом светом чину је велика радост јер је Господ испослао, и на једнога и на другога, благодат Духа Светога и даровао им силу и снагу да служе Светом олтару Божијем у све дане њиховога живота. Они ће Божијим устројством и молитвама Светих да осјете радост свештеничке службе и тај узвишени позив и служба ће да их кријепи у све дане њиховога живота”, говорио је Епископ Јоаникије. Ипак, по његовим ријечима, млади свештеници треба да знају колико је ова служба свијетла и узвишена, толико је тешка и тражи много истрајности и чврстине карактера.
      Упутио их је да се то добија молитвом и постом, истрајним служењем Богу и својој Цркви:
      “Нека их Господ укријепи да не посустану никада, посебно када дођу тешки моменти, као што обично долазе у животу свакога свештеника због разних животних околности, искушења, спољашњих и унутрашњих, да тада буду чврсти, као што Његош каже: У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци.”
      Да није било тога етоса и морала не бисмо ни своју вјеру сачували кроз сву нашу прошлост, и не би многи од наших предака засијали врлинама и јавили се као Свети послије свога упокојења, нити бисмо могли сачувати светиње и одбранити их, поручио је Његово преосвештенство и додао:
      ” Ево, иако се нијесмо надали да ћемо у 21. вијеку бити принуђени да бранимо и своју вјеру и своје светиње од наше бивше власти, видјели смо шта нас је сналазило за протеклих годину и по дана. Али прорадило је у души нашега народа насљеђе од светих наших предака, који су животе своје полагали и главе давали, крв своју проливали за вјеру и светиње, за име, част и образ и себе и своје породице и свога народа.”
      Осврнуо се Епископ будимљанско-никшићки и на литије које су се претвориле у највеће свечаности у нашем народу. Изнова смо у свим тим догађајима, нагласио је, почели да читамо Горски вијенац и оцијенио да ови млади свештеници узимају свој крст, да служе Богу и народу, а гдје има жеље и воље “тамо ће и Бог додати своју благодат и милост, и укријепити нове свештенослужитеље”.
      “Само они да не посустану и да буду вјерни својој Цркви и да истрајно са смирењем носе свој свештенички крст па ће их Господ изобилно благословити и обдарити, дати им и мудрости и знања, ријечи и храбрости, и сваке друге способности, да ову свету службу врше часно и достојно, као што и приличи свештеничком чину. Нек им је са Божјим благословом, нека их радује ова света служба и Божија милост и благодат у све дане њиховога живота. Нека их радује сваки Божић, и сваки Васкрс, и сваки празник, и свака недеља, и свака света служба, у све дане њиховога живота. Амин, Боже дај. Мир Божији – Христос се роди”, поздравио је сабране Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...