Jump to content

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић за Спутњик: Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували вјековима

Оцени ову тему


Препоручена порука

Неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли су у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије.
 
Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела?
 
— Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника.
 
Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори.
 
Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент.
 
Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено?
— Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно.
Како то изгледа у Црној Гори?
 
— Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво.
 
И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала.
 
Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале?
 
— Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича.
 
Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе.
Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ауторски текст Његовог Преосвештенства  Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. 

       
      Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf
       
      Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog
       
      Христос Воскресе!
      ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар.
      2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе.
      3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио.
      4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете.
      5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити.
      6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују.
      7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам.
      8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици.
      9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој.
      10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10)
      На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована,  те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу.
      Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац.
      ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека.
      Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност,
      Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа,  знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија.
      Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека.
      Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека.
      (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ,  свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...)
      И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). 
      Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко  прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови  и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост!
      Воистину Христос Воскресе!
       
      О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. 
      +Епископ Кирило
       
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику.
        - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије.
      - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уверени смо да Закон о истополним заједницама, у понуђеном облику не треба да дође пред Народну скупштину нити да буде изгласан, поручио је Епископ бачки Иринеј.

       
      Он је у разговору за „Политику“ подсетио и да се поводом овог питања Синод огласио саопштењем за јавност које је одмерено, јасно и недвосмислено.
      „Претходно је и влади упућен одговарајући предлог. Нисмо желели да у јавности подижемо температуру због овога. Црква је последња која жели да, по било ком основу, дели народ, иначе вешто ускраћен за могућност да се добро упозна са предлогом закона и да се о њему изјасни“.
      Владика Иринеј каже и да СПЦ не жели да било ко буде дискриминисан у остваривању својих права због својих уверења, личних склоности и томе слично.
      „Никога не одбацујемо нити проскрибујемо због личних склоности или проблема било које врсте. Напротив, спремни смо да пружимо духовну помоћ и потпору свакоме. Нисмо, међутим, спремни да поздравимо, и то, како неки очекују, са одушевљењем, пропагирање и рекламирање греха као пожељног. Наше служење Богу и људима представља култ живота, а не култ смрти.
      Иначе, Свети архијерејски синод Српске православне цркве оценио је као неприхватљив Предлог закона о истополним заједницама. Истичући да је већина одредаба у супротности са вековним учењем Цркве, предлажући да се имовинска, правна и друга питања партнера у овим заједницама, решавају кроз друге законе.
      Закон о истополним заједницама би, према најавама, пред посланицима требало да се нађе у мају. Закон, између осталог, предвиђа да припадници истополних заједница, које се склапају пред матичарем уз сведоке, могу да наслеђују имовину, буду једни уз друге поред болесничке постеље, да се посећују у затворима... Претходно је Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог Србије позвало на јавну расправу о поменутом закону.
       
      Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...