Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часнога Крста заступљено у четири празника:        1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Његовог из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења (5/18. јануара), који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.   У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.   О празнику Воздвижења Часног и Животворног Крста, као и о значају Крста Господњег у хришћанском животу, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ.   Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић.     -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста?    Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.   Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ.   Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима.   Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом.   Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.   -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт?   У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном  сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима.   О осењивању Крсним знаком нам  говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…"  Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ.  Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ.  Свети Јован Златоуст о  Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“   Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација  престала би да буде вид индивидуалне  побожности.   -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста?   Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.   -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника?   Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.   -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника?   На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.   Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона:   „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона)   „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона)    „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона)   Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.   -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука?   Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење,  да се непрестано  угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој  до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина:   Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!      Разговарала: Слободанка Грдинић  (Радио Светигора)   Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

      Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ
      Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце.
      Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ.
      Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

      Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси.
      Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ.
        Животопис Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића)   Беседа Патријарха Порфирија на устоличењу Епископа будимљанско-никшићког Методија Приступна беседа Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића)
      Патријарх Порфирије у Ђурђевим ступовима: Жив је Бог у светима својим, жив је Бог овдје међу вама! Патријарх Порфирије свечано дочекан у Ђурђевим Ступовима надомак Берана
      Поздравно слово Митрополита Јоаникија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом доласка Патријарха српког: Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена
        Повезане вести: Протосинђел Евстатије поводом устоличења Епископа Методија: Име му је љубав, презиме кротост!
      Протопрезвитер Мијајло Бацковић: Достојан Епископ Методије – владика љубави и брат сваког човјека са којим се срео
      Монах др Павле Кондић о историјату Епархије будимљанско-никшићке и о њеној обнови

      Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија.
      Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године.
      Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки  Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички  Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки  Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански  Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе.
      Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”.
      Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори.
      По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријрах, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу.
      “Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.”
      Патријарх се затим обратио Епископу Методију:
      “Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца  Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет.
      Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету:
      “Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ”
      По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких.
      У приступној бесједи Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методија, заблогодаривши Богу на Његовом дару и овом Божијем дану, Цркви, Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку је примио архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене му Епархије будимљанско-никшићке, свима сабранима, молитвено је призивао сву пуноћу Цркве Христове на духовну, синовску и братску помоћ:
      “У овом тренутку желим рећи: Молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих, да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.”
      У свом обраћању подсјетио је на велике црквене оце, учитеље, блаженопочивше: Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасије и Патријарха српског Иринеја, као и на надахњујуће епископско дјелање на овоме светом мјесту свог претходника садашњег Митрополита Јоаникија, “чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2],  који је обновио културни и духовни живот епархије и више од 60 светиња, цркава и манастира. ПОдсјетио је да се под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе.
      “Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.”
      На крају је поручио је да је јеванђељска порука увијек савремена и универзална, упућена и намијењена свим људима и свакој епохи те да она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу.
      “С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божијег и дјеца Божија, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.”
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...