Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

Дан и крсна слава Републике Српске

Оцени ову тему

Recommended Posts

9. Јануар 2018 - 16:45

dsc_8300_0.jpgПоводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци (фотогалерија бр. 1).

dsc_8325_0.jpg

Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, старешина Саборног храма протонамесник Драган Максимовић, јереј Бранислав Ђуричић и протођакони Радојица Жагран и Игор Давидовићcleardot.gif.

dsc_8346.jpgКако преноси Радио телевизија Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао да треба сачувати Републику Српску, јер је то једини начин да се на овим просторима одржи српски народ са својим именом и културом. -Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, и умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати, истакао је патријарх Иринеј, који је пожелео благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и целом српском народу, онима који су остали у Отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свету.

 

dsc_8417.jpg-

Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога, поручио је патријарх Иринеј, нагласивши да добрих људи има у свим верама и народима.

dsc_8762.jpgСветој архијерејској Литургији присуствовали су председник Републике Српске г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, председник Владе гђа Жељка Цвијановић, министри у Влади Републике Српске, други високи званичници Српске, као и председници странака СДС, ПДП и НДП господа Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Драган Чавић. 

dsc_8408.jpgСветој Литургији присуствовали су и генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, министри у Влади Републике Србије г. Небојша Стефановић и г. Александар Вулин, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина и многобројни верни народ.

dsc_8804.jpgПосле свете Литургије, у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, освештано је славско жито и преломљен славски колач.

фото: Страхиња Крагуљ


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДОДАТАК: ДЕТАЉНИЈИ ПРИЛОГ

Поводом крсне славе и Дана Републике Српске Патријарх српски Иринеј началствовао свечаним Евхаристијским сабрањем

JJtVrsluZlgXrgyD5rXmQ5XrBwiS3Ww-reCJ4Uqp
 
Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2018. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци.
 
 
dsc_8274.jpg
 
Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, старешина Саборног храма протонамесник Драган Максимовић, јереј Бранислав Ђуричић и протођакони Радојица Жагран и Игор Давидовић.
 
dsc_8310.jpg
 
Како преноси Радио телевизија Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је рекао да треба сачувати Републику Српску, јер је то једини начин да се на овим просторима одржи српски народ са својим именом и културом. -Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, и умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати, истакао је патријарх Иринеј, који је пожелео благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и целом српском народу, онима који су остали у Отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свету.
 
dsc_8325.jpg
 
Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога, поручио је патријарх Иринеј, нагласивши да добрих људи има у свим верама и народима.
 
dsc_8330.jpg
 
Светој архијерејској Литургији присуствовали су председник Републике Српске г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, председник Владе гђа Жељка Цвијановић, министри у Влади Републике Српске, други високи званичници Српске, као и председници странака СДС, ПДП и НДП господа Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Драган Чавић. 
 
dsc_8346.jpg
 
Светој Литургији присуствовали су и генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, министри у Влади Републике Србије г. Небојша Стефановић и г. Александар Вулин, престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина и многобројни верни народ.
 
После свете Литургије, у славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, освештано је славско жито и преломљен славски колач.
 
dsc_8354.jpg

 

dsc_8470.jpg
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prošle godine nisam bio na paradi, ove dođoh, pogledah i opet otidoh bez ikakvih osjećanja. Dok sam odlazio u gomilu prema centru, prođoh preko rezervisanog parkinga na kome biješe jedan crni hamer, BG tablica sa grbom "čast i obraz" tako nešto, nemam pojma ko su ali uglavnom su mi unjeli mučninu, podsjetili su me na Arkanove tigrove, lažne patriote i velike pljačkaše i kriminalce, i drugu bulumentu koja je koštala Srbe poraza u proteklom ratu. Parada je bila tako, skromna i isforsirana. Razni policijski pukovi koji su marljivo marširali. Žao mi je bilo tih ljudi oni su mi bili najdraži na cijeloj paradi jer su samo izvršavali svoju dužnost. Nakon pukova su prodefilovali, razna civilna udruženja...od boračke organizacije, lovačkog društva, košarkaša Igokee, do mažoretkinja, propalog bokserskog kluba slavija, dječijeg hora vrapčići itd...sve što ima neki predznak Republike Srpske makar to bila i neka kranje očajna i nebitna institucija ili udruženje izašlo je na ulicu, dodatnu mučninu su mi izazvali "noćni vukovi" koji su isto bili u ešalonu. Nije imalo ništa da se vidi nikakvog glamura, nikakvih lijepih uniformi, naoružanja naravno nema osim pištoljčića i puškica, nikakve scenografije i koreografije da čovjeku srce zaigra od ponosa, prosto isforsiran i lažan patriotizam.

Politčka elita je razumije se bila za plakanje, Toma Nikolić sa svojim standardnim grobarskim izrazom lica, lupao je gluposti, potpirivao nacionalizam, tu je bio i srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin također fiura za plakanje, tu su bili Karađorđevići i trenutno vladajuća elita RS-a na čelu sa Dodikom. Dodik je standardno palamudio kao i svake godine. Ponavljao je laži u koje je i sam počeo čini mi se da vjeruje. Mentalno je negdje u 1941-oj jer stalno potencira da Srbima na ovim prostorima treba država, inače bez dražve ima da nestanu ili da ih neke nove ustaše pogrome. Malo je reći da ovakav koncept država - sigurno nema nikakav značaj u 21 vijeku kada su države udružene u vojne blokove, kada je svjetska ekonomija globalna i ako neko želi da te uništi možeš proći baš onako kako je i Srbija koja je imala državu prošla u proteklom ratu, poražena, ponižena i izmučena sankcijama. Sad vidim da je na svečanoj akademiji u govoru tvrdio da je Srpska po Dejtonu nazvana državom, a Bosna, državnom zajednicom...naravno i ovo je laž, da li je on čitao Dejtonski sporazm ili ne, ali prosto je nevjerovatno da se isti metodi zamajavanja rade kao i za vrijeme raspada Jugoslavije. Sloba je uspio ubjediti narod da je NATO svoju agresiju nazvao milosrdni anđeo, pa što tako i Dodik ne bi ubjedio narod da je Srpska definisana kao država u Dejtonu. 

Elem, situacija je idealana za kolovođe. Nekako mi se čini da nema Bošnjaka da bi bilo manje pompe i da sva ova šarad izvodi zbog njih, a ne jer nekome istinski gori srce za patriotizmom. Dok je zavađenih strana, dok Bakir trvi svoje, tako i Dodik svoje, tako i Čović svoje preko leđa i grbače naroda koji ne vidi nikakav boljitak ni progres, i ovakvom ekosistemu neće ga vidjeti ni narednih 50 godina. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

По вама двојици надобудних и патријарх српски ''паламуди'':

 

Његова светост патријарх српски Иринеј рекао је да треба сачувати Републику Српску јер је то једини начин да се на овим просторима одржи народ српски са својим именом и културом.

„Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати“, истакао је патријарх Иринеј у обраћању након Свете архијерејске литургије коју је служио у Храму Христа Спаситеља у Бањалуци.

Патријарх Иринеј пожелио је благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и цијелом српском народу, онима који су остали у отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свијету.

„Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога“, поручио је патријарх Иринеј, изразивши задовољство што може да подијели радост данашњег празника, као и због постојања Срба у Републици Српској и у Србији.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Golub рече

По вама двојици надобудних и патријарх српски ''паламуди'':

 

Његова светост патријарх српски Иринеј рекао је да треба сачувати Републику Српску јер је то једини начин да се на овим просторима одржи народ српски са својим именом и културом.

„Срби знају шта је држава, јер смо је увек имали, умеју да поштују државу. Док тога буде постојаћемо и опстати“, истакао је патријарх Иринеј у обраћању након Свете архијерејске литургије коју је служио у Храму Христа Спаситеља у Бањалуци.

Патријарх Иринеј пожелио је благословен данашњи дан и срећну славу Републици Српској, Србима у Српској и цијелом српском народу, онима који су остали у отаџбини и онима који су стицајем околности раштркани по свијету.

„Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ. Срећан празник, срећна слава и живели на многаја љета! Нека Господ Бог благослови Републику Српску, српски народ, али и све друге народе, све народе које носе Бога“, поручио је патријарх Иринеј, изразивши задовољство што може да подијели радост данашњег празника, као и због постојања Срба у Републици Српској и у Србији.

Ove godine je bio bolji. Prošle je rekao kako je Bog podario Republiku Srpsku Srbima...e to je bilo palamuđenje. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Justin Waters рече

Ove godine je bio bolji. Prošle je rekao kako je Bog podario Republiku Srpsku Srbima...e to je bilo palamuđenje. 

Дакле патријарх вели: „Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ''...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Justin Waters рече

Ove godine je bio bolji. Prošle je rekao kako je Bog podario Republiku Srpsku Srbima...e to je bilo palamuđenje. 

pa brate kad neko polozi 17 000 zivota i kad njih jos 200 000 budu povredjeni u dugogodisnjim borbama onda se to tice i Boga kom se molimo, pa se neke stvari malo iznivelisu i na taj nacin...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Golub рече

Дакле патријарх вели: „Благодаримо Господу што је Републици Српској подарио човека који се лавовски бори за свој народ''...

Pa dobro, neka je rekao. Drugačije je kada kažeš da je Bog dao čovjeka, drugačije kada kažeš da ti je dao "državu" koja znamo kako je nastala. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, kordun рече

pa brate kad neko polozi 17 000 zivota i kad njih jos 200 000 budu povredjeni u dugogodisnjim borbama onda se to tice i Boga kom se molimo, pa se neke stvari malo iznivelisu i na taj nacin...

Ako je Bog bio s nekim u proteklom ratu u BiH onda je bio kod svakoga ko je nevino patio ili stradao. Da pomislim kako je Bog bio na strani Srba, to ne mogu, ne zamišljam Boga kao nacionalno opredjeljenog.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Justin Waters рече

Pa dobro, neka je rekao. Drugačije je kada kažeš da je Bog dao čovjeka, drugačije kada kažeš da ti je dao "državu" koja znamo kako je nastala. 

Па наравно да је рекао... неће ваљда патријарх српски да пита тебе шта мислислиш о Милораду, па да онда бира речи да не би увредио твоју ''хришћанску'' величину... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог нам је дао Републику Српску после три страдања у 20.вијеку и небројених зала у протеклим вијековима. Држава је велика ствар, ђедови су нам с поносом причали како су као четници са пар метака бранили наша села, не само од усташа из сусједних села, него од хрватске државе. 

И да је велика ствар имати своју државу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Golub рече

Па наравно да је рекао... неће ваљда патријарх српски да пита тебе шта мислислиш о Милораду, па да онда бира речи да не би увредио твоју ''хришћанску'' величину... 

Ama bre pričamo o palamuđenju. Kažem, prošle godine kada je rekao da je Bog podario Republiku Srpsku, rekao sam da je to palamuđenje. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Justin Waters рече

Ama bre pričamo o palamuđenju. Kažem, prošle godine kada je rekao da je Bog podario Republiku Srpsku, rekao sam da je to palamuđenje. 

Ово што ти радиш је сјајан пример паламуђења...

ја те крстим, а ти прдиш... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Ведран*,
      Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму 
      Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму:
      Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера
      Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте.
      О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“
      Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији.

      У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши.  Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми?
      Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен.
      Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји:
       …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ:
      Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.

      Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9]
      Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа.
      За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку.
      Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима :
      Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?). Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет.
      Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10]
      Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући.
      Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа
      Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама!  У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене.
      Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо!
      Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће:
      Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина.
      Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће:
      Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.
      И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја):
      У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији.
      И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом.
      Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?).  И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску.
        
      фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа).  Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима.
      Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви!
      Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно:
      Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас? Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем?
      Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна.
      Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12]  а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки!
      И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи  о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија.
      Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче.
      Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве.
      Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена.
      В.Г.
      12.04.19.

       
      Appendix

      Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM
       
       

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM
      http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM
       

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM
      http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM
      http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM
      http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM
      http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM
      https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%
       

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM
      https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM
      https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM
      https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM
      https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/
       
      [1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
      [2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
      http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      [3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины
      [4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ
      [5] https://credo.press/222415/
      [6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii
      [7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/
      https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/
      https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/
      [8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/
      [9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html
      [10] https://serborth.org/04052019.html
      [11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa
      [12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav
      [13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
       
      https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски служио је 11. априла 2019. године Литургију пређеосвећених дарова у Придворној капели Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду. У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског и викара Патријарха српског г. Стефана, саслуживали су протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, јереји Михаило Рапајић, Вукашин Теофиловић и Стефан Петровић, протођакони Стеван Рапајић и Дамјан Божић и ипођакон Владимир Јелић. Том приликом, свештенике и ђаконе запослене у Патријаршији српској и Православном богословском факултету Универзитета у Београду исповедали су протојереји-ставрофори Андреја Арсић и Михаило Арнаут.

       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Милан Ракић,
      Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

      Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? 

      Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

      Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији…  Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

      8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.



      фото: Поуке
       
      Командант  8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром).  План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен  како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 

      8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

      За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

      Бомбардер Бристол Бленхајм

      Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.



      Фото: Огњан М. Петровић


      фото: Макетарски кутак 










      Два Ивана полећу да освете Београд

      У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера  на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.



      фото: Поуке


      Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

      Панџин бомбардер

      Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
       

      Поручник Иван Панџа „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

      Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

      Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!



      Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг


      Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа.  Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

      Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

      Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.



      Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.
       

      Салевићев бомбардер

      У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.
       

      Поручник Иван Салевић
      (колекција Александар Огњевић) „У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.



      Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању
       

      „Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

      Вратили су се бришући преко врхова шума.

      Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.



      Фото: Политикин Забавник
       

      Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.



      Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      Трећи бомбардер

      По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

       

      Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

      Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

      Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

      Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

      Историјски и војни значај

      На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

      Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

      Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

      У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

      Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)


      Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

      Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

      У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

      1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

      Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.
      https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html
       
    • Од Логос,
      Седница Управног одбора Библиотеке Српске Патријаршије, којом је председавао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, одржана је 4. априлa 2019. године у Патријаршији српској у Београду.

      Управник Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић поднео је извештај о раду Библиотеке у протеклој години којим је детаљно известио о свим стручним активностима и пројектима који се обављају у Библиотеци Српске Патријаршије, о раду и учинку запослених, као и о будућим активностима које ће се спроводити.
      Извештај је усвојен од стране Управног одбора Библиотеке Српске Патријаршије, који поред Патријарха српског г. Иринеја чине и Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ шумадијски г. Јован, Епископ ваљевски г. Милутин, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић и начелник Правне службе Патријаршијске управне канцеларије г. Милан Андрић.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У овом, првоаприлском, броју Православља, новина Српске патријаршије, Вашој пажњи препоручујемо – текст о Сећању на дане страха, у којем преносимо беседу Његове Светости Патријарха српског Иринеја, са државне церемоније обележавања двадесет година од почетка НАТО агресије на СРЈ, која је одржана 24. марта у Нишу. На ползу свог Отачаства, извештај са доделе највишег Црквеног одликовања Ордена Светог Саве, проф. др Дарку Танасковићу. У запису о овим данима Великочасног поста, проф. др Ксенија Кончаревић за новине Српске патријаршије говори о моћи речи и важности и сили уздржања.

      Вашој пажњи препоручујемо и ексклузивни интервју Николаја Сапсаја са Митрoполитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у којем Митрополит између осталог каже: „Неизмерно смо захвални Српској Православној Цркви на ставу о црквеној кризи у Украјини“, као и извештај о обележавању Дана сећања на погром на Косову и Метохији.
      Са професором др Милом Ломпаром, разговарала је Славица Лазић. Редовни професор на Филолошком факултету у Београду је, за Православље, између осталог рекао: „Какве сврхе има велики споменик Стефану Немањи у Београду, ако се у исти час одричемо Косова и Метохије?
      Само као параван за један политички и историјски суноврат. Кључни отпор може пружити СПЦ: у овим околностима – једино још она.“
      О најмањем и најскровитијем манастиру Епархије бањалучке, манастиру Ступље, којем ових дана обележавамо четврт века од откривања његових темеља на граници општина Прњавор, Челињац и Теслић, пише протосинђел Платон Јовић.
      Свој утисак после читања недавно објављене књиге доцента Маје Николић „Јелена Драгаш Палеологина – последња царица Ромеја“, нам преноси мр Биљана Цинцар–Костић...
      Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама.

      Извор: Православље.рс
×
×
  • Create New...