Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Логос

Епископ шумадијски Јован: Христова љубав је једини савршени закон за људски живот! (ВИДЕО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Рођење Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо неба и земље, историје и вечности (Прва Тимотеју 3, 16). Овај велики догађај човек може појмити само вером и чистим срцем. Своју љубав према нама Бог је показао слањем свог Јединородног Сина у овај свет и тако предвечни Син Божији постаје историјски Син човечији, да би нас људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учинио синовима Божијим. 

 
О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“
 
Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса.
 
Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама  хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље.
 
Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и  оралних напора?
 
Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који  би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш.
 
Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима  Божијим. Јер,  ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови  Божији по благодати. „Видите колику  нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова  3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду.
 
Зашто је дошао Син Божији на земљу?
 
Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14).
 
Зашто је дошао Син Божији на земљу?
 
Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу.
 
Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом.
 
Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија.
 
Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ.
 
Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир.
 
Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге.
 
Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља.
 
Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине.
 
Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број  еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића.
 
Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом:
 
МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! 
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
 
Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година.
 
Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом
Епископ шумадијски Јован
БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА О БОЖИЋУ 2017. ГОДИНЕ
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".    Звучни запис разговора   *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

      Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је  „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.


      Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

      *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

      За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан,  где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). 

      Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

      *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

      Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

      *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

      Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

      *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

      ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У  процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.


      Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…
        *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?


      Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. 

      Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

      *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

      Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

      *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

      Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању  заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

      *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

      Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

      *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

      Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.


      Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

      *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

      Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

      *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

      Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.
          Разговарала: Слободанка Грдинић  (радио Светигора)
    • Од Логос,
      Епископ тимочки г. Иларион казао је  да је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести постао трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона.   Повезана вест:    Епископ тимочки Иларион за Радио "Светигору": Манастир је кошница где живе духовне пчеле стичући духовни мед!     ,,Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана овим дискриминаторским и антиуставним законом, који штети једино Српској православној цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свјесног и савјесног, често и литугијски неактивног народа, у литијама на улицама у читавој Црној Гори, али тако и у Србији па и на свим просторима васељене гдје живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона“, рекао је Владика Иларион Радију „Светигора“.   Владика Иларион подсјећа да је на крстовданској литији у знак подршке нашој Митрополији у нашој борби за очување светиња, било десет пута више људи него на најпосјећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увијек има Своје скривене и тајне слуге, које, како каже Свето писмо оставља Себи по избору благодати.   ,,Осим литије у Зајечару донедавно смо свакодневно служили литургију за спас светиња. Молебан Пресветој Богородици читамо четвртком после Вечерње службе, управо да би у том термину показали конкретно заједничарење са вјерним народом који литијама свједочи своје ставове, своју вјеру, своје хришћанско и православно опредјељење. Прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори укључили смо од првих дана у сва богослужења“, каже Владика.   Владика Иларион наглашава да је парадокс то што „ми који смо ван Црне Горе, који се свако на свој начин и по мјери својих могућности, трудимо да пружамо подршку праведној и хришћанској борби вјерног народа за своја основна и људска права, управо сами бивамо подржавани и благосиљани од фасцинантних и величанствених призора са литија које се одржавају свуда по Црној Гори, гдје се заиста пројављује и чојство и јунаштво“.   ,,И нека би Господ милостиво помогао да се из ове ситуације изађе без људских жртава, те да од Бога буде примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вјере православне. Увијек се морамо сјећати ријечи из Светог писма да ће сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу бити гоњени. Али сјећајмо се и Христових ријечи упућених Свом словесном стаду, које нам изнад свега дарују утјеху: Не бојте се, Ја побиједих свијет. Нека би ове Господње ријечи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима знајући да читаво небо гледа доље на нас на земљи. Треба такође и да будемо сигурни да гдје су двоје или троје сабрани у име Моје онда сам и Ја мађу њима, како пише Свети апостол и јеванђелист Матеј. Ако је Господ са нама, ко ће против нас. Нека се, зато, сви труде и наставе оно нашта нас Господ призива, а пројава славе Божије сигурно неће закаснити ни изостати“, каже Владика тимочки.   Говорећи о својим првим монашким данима у свештеној обитељи манастира Буково, надомак Неготина, преосвећени Владика Иларион каже да је манастир и кошница гдје живе духовне пчеле стичући духовни мед, али је и арена, бојиште, духовни Газиместан, гдје је човјек готово непрестано на духовном мегдану са својим старим човјеком и својим наличјем, али и са духовима злобе у поднебесју, како нас учи Свети апостол Павле.   ,,Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава његовог унутрашњег стања, унутрашњих дешавања у њему, унутрашњих борби или се пак негдје по Божијем промислу то дешава ради напредовања у духовном узрастању монаха, кроз невидљиву борбу“, каже Владика Иларион.   Као дугогодишњи настојатељ буковске светиње, Владика Иларион поучава, следујући познатим ријечима да је послушање важније од поста и молитве, о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште.   На хиротонији и устоличењу Владике Илариона 2014. љета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који га је заједно са његовим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Владика каже да и до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку. Владика је говорио и о Фестивалу хришћанске кулутре који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој и о Мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ који веома успјешно врши своју мисију.   Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епископ ваљевски Милутин: Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње!   Звучни запис беседе   Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 16. фебруара 2020. године молебан, а потом је предводио величанствену литију, у којој је молитвено учествовало више хиљада Обреновчана, од храма Силаска Светог Духа на Апостоле до храма Српских Светитеља.   После Ваљеваца, верници посавског намесништва дигли су глас против дискриминаторског Закона о слободи вероисповести и једнодушно изговорили: Не дамо светиње!. Ћелијске монахиње предвођене игуманијом Гликеријом носиле су икону Светог Јустина, као и делове његових чудотворних моштију. Беседећи, испред храма Силаска Светог Духа на Апостоле, где је служен молебан, ваљевски архијереј је рекао да протести и литије нису борба против црногорске власти него борба против закона безаконог.   Молебан и литију у посавском намесништву заједнички су организовале Црквена општина Обреновац и градско руководство на челу са градоначелником Мирославом Чучковићем, који је присуствовао молебном сабрању. Међу сабранима је био и в. д. директора Електропривреде Србије г. Милорад Грчић. Многобројни верници држали су иконе, међу њима је било и деце, као и оних који су дизали увис фотографије блаженопочившег патријарха Павла. Дирнут, владика Милутин је подсетио на речи патријарха Павла: „Боље да умремо као људи него да живимо као нељуди“.   Преосвећени је нагласио да немамо непријатеље у Црној Гори, него само завађену браћу. „Тамо је Сатана непријатељ“, рекао је Епископ, додајући да се наставља борба за одбрану светиња мирна, достојанствена, молитвена, јер власт неће да попусти, да није дошло до позитивног решења током разговора који су вођени између Епископског савета и премијера Црне Горе. „Овај закон не поштујемо јер је овај закон безакон. Власт га се држи јер хоће да уништи православље. Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње“, казао је ваљевски архијереј, подвлачећи притом да литије и молебни нису борба против власти, него борба против дискриминаторског закона.   Позивајући народ да достојанствено хода обреновачким улицама и да не узвикује никакве политичке пароле, јер литија није политички скуп, владика Милутин је посведочио да смо хришћани и да чује онај ко треба да чује да је Христос пут, истина и живот. „Он ће победити. Зло се неће одржати. Ако смо са Богом, не бојимо се“, ускликнуо је Владика упитавши: „Чије су светиње у Црној Гори? Ко их је градио? Какве тапије се траже од Светог Симеона, од Светог Василија, од Петровића, од Његоша сјајног? Да ли то неко хоће да позове Светог Василија да да тапију? Не може, он је у вечности! Али, ако он дигне глас, ако прокуне, не смем ни да помислим шта ће бити. Шта ће тек поручити Свети Петар Цетињски који је у једној руци држао Крст, у другој мач?!, запитао се Преосвећени који је потом подсетио на дирљиву причу о болесној мајци која води сина на литије, бодрећи га да се не предаје, а који је пита докле ће ходати. Једва говорећи од бола, она му говори да може он то. „Мајка учи сина да буде Обилић, да буде јунак, да чува своју веру, цркву, а не да цркве гради са онима који не знају ни шта је то“, рекао је Владика.   „Наша вера је гоњена. Господа су безумници разапели на Крсту. Свети отац Јустин у својој беседи на Велики петак говори: „Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла?“  Три века су Римљани гонили хришћане. Апостол Павле је рекао да ко хоће побожно да живи у Христу, биће гоњен. Не заборавите, Црква је најјача кад је гоњена. Надвладала је комунизам, надвладала је свако зло“, закључио је Епископ Милутин, још једном узвикнувши: „Не дамо светиње у Црној Гори, не дамо светиње на Косову и Метохији!“   Након одслуженог молебна, епископ Милутин је предводио литију од старе до нове обреновачке цркве. Поред ћелијских монахиња, предвођених игуманијом Гликеријом, у литијском входу су учествовали свештеници посавског намесништва, преподобни монаси, али и неколико хиљада Обреновчана који су певали патриотске песме, међу којима се посебно истиче незванична химна протеста у Црној Гори: „Не дамо светиње!“. По завршетку сабрања, ћелијске монахиње су отпојале тропаре Светом Николају Српском и Светом Јустину, архијерејски намесник посавски протонамесник Слободан Илић захвалио је Обреновчанима који су дигли глас против неправде, показавши да су свим срцем и душом уз своју браћу и сестре у Црној Гори, док је владика Милутин благословио све сабране пожелевши им свако добро од Господа.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је у недељу, 16. фебруара 2020. године, свечаној седници Матице српске, уприличеној поводом 194-годишњице оснивања ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције.     Професор др Драган Станић, председник Матице српске, отворио је свечану седницу и поднео извештај о активностима и раду Матице српске током протекле године. Господину Игору Мировићу, председнику Покрајинске владе, уручена је плакета Матице српске у знак захвалности на сарадњи и подршци.   Поводом прослављања великих јубилеја Српске Православне Цркве: 800-годишњице аутокефалности и 100-годишњице обновљења Српске Патријаршије, др Виктор Савић говорио је на свечаној седници на тему „Устави Светога Саве”. Говорећи о настанку и значају уставâ Светога Саве, др Виктор Савић је присутнима предочио немерљиви допринос архипастирске делатности првог Архиепископа српског. Приметићемо један образац понашања својствен Светоме Сави, а то је деловање, у првом плану, на општој служби Богу кроз бригу за друге, за монахе из свог рода и за цело отачаство; потом, повлачење у други план, где ће служити Богу лично, тихујући као најпреданији испосник. Свети Сава је био достојан свих чинова, достојан да добије самосталну Цркву за свој род. Савин Номоканон са тумачењима и Синодик Православља представљали су два темеља Српске Цркве и сигуран ослонац српске државе. Захваљујући овим кодексима, учвршћено је канонско јединство Српске Цркве са другима у православној васељени. Нисмо довољно свесни Савиног изузетног утицаја на словенски свет. Својом еклисиологијом, приказаном у Номоканону са тумачењима, Сава надилази све што је до тада стварано у словенском свету, навео је др Виктор Савић.    Поводом доделе Змајеве награде Матице српске, о личности и делу овогодишњег лауреата, песника Благоја Баковића, говорио је господин Желидраг Никчевић. Професор Драган Станић уручио је Змајеву награду Матице српске господину Благоју Баковићу за збирке песама Чун: изабране и нове песме и Полен и чар. Обраћајући се присутнима, господин Баковић је одржао пригодну беседу и изразио велику радост због примања Змајеве награде. Стихове из награђених књига казивао је господин Александар Дунић, драмски уметник.   Свечаној седници Матице српске присуствовали су: епископ Јован (Пурић), академик Миро Вуксановић, господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, многобројни чланови и сарадници Матице српске, као и житељи Новог Сада.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...