Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Милан Ракић

Бадњи дан у Војсци Србије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, у раним јутарњим часовима, секли су бадњаке у Добановцима, а нешто касније присуствовали и Светој архијерејској литургији и налагању бадњака, поводом обележавања Бадњег дана у касарни „Бањица 2“ у Београду.

jov_8690_1515239867.JPG

Литургију је предводио епископ шумадијски и архијереј надлежан војним свештеницима господин Јован.

JOV_8746.JPG

Министар Вулин честитао је свим православним верницима данашњи празник у име свих припадника Министарства одбране и Војске Србије, и пожелео им да га проведу са онима које воле, који њих воле, са онима који су им дали имена и онима којима су они дали имена.

jov_8596_1515235537.JPG

- И док будемо на овај данашњи Благи дан сви били заједно, да се сетимо да нам је потребна мирна, сигурна и стабилна држава, а да мирну, сигурну и стабилну државу чува сигурна и стабилна војска. Војска као чувар државе, као чувар традиције, као чувар највише вредности у нашем народу - слободе, увек ће бити ту за свој народ и увек ће бити ту да очува мир у Србији и свагде где се њено име буде помињало. Сви они који су данас далеко од Србије, а носе униформу Војске Србије, носе и славу наше Војске, носе добар глас наше државе, желим данас да им честитам празник и да знају да мислимо на њих, баш као што желим да сви Срби на Косову и Метохији, у Републици Српској, да сви Срби без обзира где живе знају да мислимо на њих и да смо увек са њима, поручио је министар одбране.

jov_8635_1515235546.JPG

Генерал Диковић честитао је Бадњи дан и Божић свим грађанима Србије и припадницима Војске Србије, посебно онима који су далеко од наше земље и извршавају задатке широм света, онима који су у Копненој зони безбедности, на нашој граници, који су данас на дужности и обезбеђују мир и стабилност и изразио наду да ће 2018. година бити година успеха Војске Србије.

jov_8720_1515235553.JPG

Епископ шумадијски господин Јован поручио је да ми носимо мир у себи и да мир нема цену.

jov_8778_1515235558.JPG

- Миром се све постиже, а мржњом се све губи. То је основна порука Божића. Ми смо један срчан народ, народ који има велико срце, који може у своје срце да стави и пријатеља и Бога и непријатеља. То је оно што друге спотиче. Мир са Богом и једни са другима. Нека се у нама ватра бадњака запали као огањ љубави, мира, слоге и наде, како бисмо сви ми могли да кажемо да у роду нашем и људском процвета љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње, поручио је владика Јован.

jov_8801_1515235559.JPG

Данашњем обележавању Бадњег дана присуствовали су и чланови колегијума министра одбране и начелника Генералштаба и припадници Министарства одбране и Војске Србије.

logo_mod.png

 

View full Странице

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      Данас  се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС.
       
      Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије.
      Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета.
       
      Извор: Радио Светигора / РТС
    • Од Милан Ракић,
      Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг.

      Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
      Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило.
      Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
      Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. 
      Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
      Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика.
      У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
      „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
      Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.
      „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
      Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. 
      „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
      Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца.
      Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. 
      Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
      И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
      Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда.
      Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење.
      У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
      Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
      „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
      „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. 
      Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
      „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.
      Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. 
      Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.
      Ишчекује и екскурзију.
      „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже.
      Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг.
      Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
      „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже.
      Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.
      На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“.
      На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: 
      „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

    • Од Поуке.орг инфо,
      Интервју са деканом Православног богословског факултета у Београду епископом браничевским проф. др Игњатијем (Мидићем) на Радију „Светигора“ у емисији „Искрице вјере“ аутора Николине Лучић, на тему „Ретроспектива од увођења Верске наставе у школе у Србији до данас“.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
       
      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Интервју са деканом Православног богословског факултета у Београду епископом браничевским проф. др Игњатијем (Мидићем) на Радију „Светигора“ у емисији „Искрице вјере“ аутора Николине Лучић, на тему „Ретроспектива од увођења Верске наставе у школе у Србији до данас“.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
       
    • Од Логос,
      После историјског догађаја на Благовести у Кливленду, посланство Верске службе Војске Србије наставило је посету светињама Епархије источноамеричке.

      Свештенослужитељи при Верској служби у Војсци Србије мајор Слађан Влајић и капетан Александар Затезало посетили су 8. априла 2019. године храм Светог великомученика Димитрија у Акрону, где их је дочекао старешина храма и архијерејски намесник кливлендски свештеник Драган Гороњић.
      Сутрадан, 9. априла 2019. године, уследила је посета манастиру Новој Марчи. Духовник манастира јеромонах Максим је пренео гостима благослов и добродошлицу у име Епископа источноамеричког г. Иринеја, свештеноархимандрита манастира, а затим им представио пројекат будућег изгледа манастирског комплекса. Пријему су присуствовали архијерејски намесник кливлендски протонамесник Драган Гороњић и јеромонах Нектарије (Тешановић).
      Добротом г. Алекса Маческог и његових сарадника, Српска културна башта у Кливленду не само да је позната у Охају него и широм света. Готово да сви гости Кливленда посете то за Србе значајно место. Тако је било и 8. априла 2019. године када су Српску културну башту посетили свештеници Верске службе Војске Србије мајор Слађан Влајић и капетан Александар Затезало, војни свештеник Националне гарде Охаја потпуковник Џејмс Сејзмор, пуковник Саша Милутиновић, заставник Горан Јокановић, градоначелница гђа Ђурђина Вело, неколико чланова Националне гарде Охаја, као и јеромонах Максим и монахиња Анастасија.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...