Jump to content
JESSY

Спонтани побачај – зашто се то догађа и шта бива са душама нерођене деце?

Оцени ову тему

Recommended Posts

О НЕРОЂЕНОЈ ДЕЦИ

 

Желео бих да говорим о једној, емоционално тешкој теми као што је смрт нерођеног детета (мисли се на спонтани побачај– прим.уред. Има Наде).

Не говорим о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља.

За многе брачне парове то представља тежак ударац, посебно ако се то дешава први пут и, наравно, жене, по правилу, преживљавају то најболније.

Желео сам да кажем неколико речи које,по мом мишљењу, треба да има у виду жена хришћанка која је преживела такав губитак.

Као прво, многе мучи и кида питање: ‘Зашто? Зашто се то догодило баш са мном?’

Хтео бих да кажем, не из књига, већ из самог животног искуства: најбоље је да се то питање одложи до времена када ће бол утихнути. Зато што у прво време, када је овај душевни бол због губитка, јако велики, ми нисмо спремни за било какве одговоре. И било какви одговори, чак и само размишљање на ту тему нам ништа, осим кидања и новог болане може донети.

Зато ће најбоље и најправилније бити да се ово питање одложи негде даље, у угао своје душе, затворити га све док не наступи време када ћемо можда бити спремни да приступимо овом питању али овог пута без оног душевног бола који постоји сада код нас.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

А сада је најбоље усредсредити се да будемо заједно са вољеном особом, са мужем, и заједно са њим прођемо кроз то сложено, тешко и за обоје тужно време.

У том најболнијем периоду је потребно просто претрпети.

Што се одговора тиче, сматрам да не постоји универзални одговор зашто се спонтани побачај дешава. Сматрам да је разлог специфичан за сваки појединачни случај, да једино та конкретна особа може да сазна тај разлог.

Али опет, приступати овим питањима, понављам, потребно је онда када се у нама све већ умирило.

Док је рана отворена, док рана боли, нисмо спремни да чујемо било какве одговоре.

Друга ствар, поред сопственог бола и губитка, неостварених нада, за многе жене овде је врло снажан ударац у вези са тим што оне сматрају: ‘Нисам се остварила као мајка’, ‘Желела сам да будем мајка и нисам успела’.

Овде ипак треба рећи да то није тако.

 

Да, нисте видели ваше дете овде на земљи, нисте видели како расте пред вашим очима, али сте му подарили постојање, подарили постојање људском бићу.

Извели сте човека у постојање. Онај ко није постојао је, захваљујући вама, кроз вас, почео да постоји.

И његово постојање има смисла у очима Божијим.

Треба рећи да скоро свака жена или велика већина пролази кроз сличну ситуацију, спонтани побачај или неуспелу трудноћу. То јест, бројност  тих нерођених људи може да се пореди са бројем рођених људи, то је читава друга половина људског рода.

Из неког разлога им Господ није допустио да уђу у овај земаљски живот, где има много радости, али и много несрећа и жалости.

Међутим, Господ све чини са смислом, значи да постојање тог другог рода људског такође има одређени смисао у очима Божијим.

Ово постојање је боље од непостојања.

Господ има план за сву ту нерођену децу.

Какав је то план, у чему је тај план, ја не знам и нећу фантазирати.

И у Предању Цркве се о томе говори јако мало, мени на памет долази само сведочанство Светог Андреја који је у виђењу видео да након Страшног Суда, сва ова деца добијају неко место од Богаи захваљују Му се за то.

Неки други детаљи нису познати.

Доћи ће време и Господ ће нам открити све, међутим, сада из онога што знамо, можемо да кажемо да сте пружили постојање човеку и то постојање се никада неће завршити.

И он је захвалан за то постојање.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У очима Божијим сте мајка, у очима Божијим сте родили живот.

Све што се са вама догодило није било узалуд.

Ваше дете није ишчезло, није нестало, добило је постојање за које ће увек бити захвално.

У овом кратком животу ви нећете видети своје дете, али након свеопштег Васкрсења, оно ће васкрснути исто као и ви.

Истина је да без Крштења нико не може ући у Царство Божије, али како је говорио Свети Григорије Богослов, таква деца у Богу неће бити ни прослављена, ни осуђена, пошто онај ко улази у овај живот или чини нешто достојно награде или чини нешто достојно казне, они који нису ни ушли на поприште овог живота, нису учинили ни достојно награде, ни достојно казне.

Међутим, Бог за њих има план.

И они, понављам, од Бога добијају постојање за које су Му захвални.

Тако да иако је немогуће да се не тугује због губитка, не треба дозволити овој жалости да нас исувише снажно кида и да разарамо себе.

Знам примере када неке жене годинама не могу да изађу из депресије која је повезана са овим губитком. Постају несигурне у себе, све време се враћају ономе што се догодило.

Не треба то радити.

Подсећам на речи Светог Антонија Великог који је као одговор на питање како се спасити навео три услова, један од њих је био:

‘не жали за оним што је прошло’.

Из онога што се догодило можемо да извучемо неке закључке о будућем, али непрестано копати у прошлост, непрестано се враћати, тим пре, у тако болан догађај је потпуно бескорисно и чак штетно.

Неки у овој жалости почињу да ропћу на Бога, сматрајући да је Бог био обавезан да учини тако да их се не дотакне оно што се дотиче, понављам, скоро сваке жене на земљи. Да у њиховом случају то није требало да се догоди, да је код њих обавезно морало да се роди дете, обавезно су требали да се радују његовом одрастању. Пошто се то није догодило, онда је то Божија кривица.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Међутим, колико год било тешко, потребно је да верујемо Богу јер ми не знамо све, не знамо ни шта би се догодило са нашим дететом, не знамо ни шта би се догодило са нама, ми ништа не знамо о будућности,

Господ зна све. И знајући, бира шта је најбоље за све.

Образац односа према тим најтежим губицима деце показао је Јов Праведни који је, чувши да су његова деца, сва његова деца погинула, рекао:

‘Бог даде, Бог узе, да је благословено Име Господње’.

Понављање ових речи доноси у душу човека већу утеху од неког бунта, роптања или непрестаног копања, враћања у прошлост.

Будите ближи вашем мужу.

Мужеви, будите ближи у овом периоду вашим женама. Не удаљујте се једно од другог.

Ту љубав коју сте били спремни да излијете на ваше дете, излијте сада на вашег супруга, на вашу супругу.

Заједно прођите ово тешко време, и већ за следећим животним обртом, Господ ће вам дати утеху.

Знам за много примера жена које су се сусретале са таквим губитком, а које су касније рађале децу и тешиле се у њима.

Знам жене које су преживевши то, добијале утеху од Господа и на други начин.

Потребно је кретати се напред.

Наступиће време и добићемо све одговоре, како је речено у Писму, да ће у Царству Божијем, Бог обрисати сваку сузу. Неће бити никаквог повода за жаљење и туговање.

Поверимо се Господу.

Колико год сада било тешко, потребно је просто претрпети то време и наступиће дан када ће се радост вратити у ваш живот.

 

http://www.imanade.org/spontani-pobacaj-zasto-se-to-dogadja-i-sta-biva-sa-dusama-nerodjene-dece/

Share this post


Link to post
Share on other sites

U jednom delu Prologa ili nekog zitija sam poodavno procitao, i dobro zapamtio... neka malo bogatija zena je u pitanju, imala je 4 spontana zaredom, i bila je vrlo neutesna zbog toga, narocito sto je bilo vrlo pobozna i blagorodna, pa joj je sve to jos teze padalo. Posle mnogo pretrpenog bola, jedne noci u snu joj se javio sv. Jovan Preteca, i rekao joj "ne brini se i ne placi, ja brinem o toj deci!". Dakle, covek je od starta covek, ne propada i ne vraca se u nekakvo nistavilo, vec nastavlja da zivi rajskim zivljenjem.

Zasto se sve to uopste desava? Naravno da ne postoji nijedan jednoznacan odgovor na to pitanje. Najcesce je uzrok spontanom pobacaju cisto fizioloski, a verovatno je da ima i slucajeva kad je to opet neko narocito Bozije dopustenje iz nekog Njemu znanog a dobrog razloga. U svakom slucaju, nije nase da se time bavimo nesto detaljno - jer i ne mozemo - ali je dobro da znamo da ta deca nisu iscezla, da postoje, i da itekako treba da odrzavamo molitvenu vezu sa njima, tj. da se i za njih, kao i za sebe same, molimo Bogu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Za mene je ovo jako teška tema jer sam na svojoj koži osetila gubitak. Trebalo mi je godinu dana da se saberem i preispitam. Naime na double testu, tj samom UZ pregledu u 12. nedelji je plodu nađena malformacija, plodu nisu bili razvijeni mokraćni kanali, samim tim da sam sa trudnoćom nastavila dovela bih plod i sebe u smrtnu opasnost. Dugo mi je trebalo da se odlučim na indukovani spontani, ali ipak sam to uradila i to smatram svojim najvećim grehom. Nisam ponosna na taj deo svog života, ali zahvalna sam na obema ćerkama koje sam rodila žive i zdrave. :)

Послато са HUAWEI Y625-U21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Tamara Ristić рече

Za mene je ovo jako teška tema jer sam na svojoj koži osetila gubitak. Trebalo mi je godinu dana da se saberem i preispitam. Naime na double testu, tj samom UZ pregledu u 12. nedelji je plodu nađena malformacija, plodu nisu bili razvijeni mokraćni kanali, samim tim da sam sa trudnoćom nastavila dovela bih plod i sebe u smrtnu opasnost. Dugo mi je trebalo da se odlučim na indukovani spontani, ali ipak sam to uradila i to smatram svojim najvećim grehom. Nisam ponosna na taj deo svog života, ali zahvalna sam na obema ćerkama koje sam rodila žive i zdrave. :)

Послато са HUAWEI Y625-U21 користећи Pouke.org мобилну апликацију
 

hm... bilo kako bilo... deca nerodjena sigurno imaju svoje mesto u Bozijem vrtu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Кад се оконча приношење жртве, свештеник гледа пред собом залог божанског човекољубља, односно Јагње Божије; па пошто је већ примио Посредника и има са собом Утешитеља, он објављује своје прозбе Богу и упућује молитву са добрим и поузданим надањем. Моли се за све оне које је поменуо на светом предложењу и за које је принео Дарове молећи се да Дарови буду примљени; а сад кад су Дарови примљени, свештеник се моли да они покажу своје дејство.   2. У чему је њихово дејство? Заједничко дејство и за живе и за упокојене је у томе да Бог иједнима и другима пошаље Своју благодат као уздарје за Дарове које је примио. Засебно је у томе да упокојенима подари упокојење душа и наслеђе Царства небеског заједно са упокојеним светитељима; живима да дарује Причешће са свештене Трпезе и освећење, и да се нико не причести на суд или на осуду, да им дарује отпуштење грехова, мир, изобиље плодова, снабдевање свим што је потребно и, коначно, да им дарује да се пред Богом појаве достојни Царства Његовог.   3. Ово приношење жртве, међутим, нема само молитвени садржај него и благодарни; због тога, као и на почетку Литургије, кад је свештеник, полажући пред Бога жртвене приносе као Дарове, истовремено изражавао и благодарност и прозбу, он и сада, кад су Дарови жртвовани и претворени, истовремено и благодари Богу кроз њих и упућује прозбу, односно и износи разлоге за благодарност и наводи оно за шта се моли.   4. Који су разлози за ову благодарност? То су светитељи, као што је раније већ речено. Јер, у њима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско.   5. За шта се Црква овде моли? За оне који још нису доспели до савршенства и којима је потребна молитва.   6. За светитеље свештеник каже: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери; особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију. У наставку свештеник набраја сав збор светих. Они за Цркву представљају разлог за благодарење Богу. За њих она приноси ову словесну службу као благодарност Богу, а пре свих за Блажену Мајку Божију, која је изнад сваке светости. Због тога свештеник и не тражи ништа за њих, већ напротив, у молитвама му је неопходна њихова помоћ. Јер, као што је већ речено, он приноси Дарове за њих не као прозбу, већ као благодарност.   7. После тога свештеник изражава мољење и набраја оне за које се моли, те за све иште спасење и свако друго добро које приличи и одговара свакоме. Између осталог каже: Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверне и христољубиве цареве. Тако се он моли.   8. На тај начин блажени Јован Златоусти, показујући да је смисао ове свештене службе двојак, односно благодарни и молитвени, одвојено помиње оне за које благодари, а одвојено оне за које се моли. Док божански Василије у својој Литургији благодарење меша са молитвом. То чинитоком целе Литургије, тако да можеш видети да скоро све молитве имају и овај и онај смисао. И он, као и Јован, помиње исте светитеље и на истом месту, али не на исти начин. Наиме, пошто се помолио да се сви удостоје Причешћа светим Тајнама не на суд или на осуду, он наставља:… Него да обретемо благодат и милост са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, и даље што следи;а затим додаје: Особито са Пресветом…. И ове речи, наиме, садрже прозбу, али показују и благодарност, проповедајући Бога као Добротвора људскога рода, јер помињу оне којима је Он подарио савршенство и светост. Само што не кажу:Да нам дарујеш благодат као што си светима раније даровао, да нас осветиш као што си друге из нашега рода већ осветио.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима.     2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом.   3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама.   4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас.   5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима.   6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена.   7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима.   8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса.   9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду.   10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења.   11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа.   12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Синодски одбор за међуправославне и међухришћанске односе, којим имам част да председавам, дословно је следио мандат Сталног Светог синода Цркве Грчке. У светлу тога, желео бих да сумирам преовлађујућа гледишта у дискусијама у Одбору, усмеравајући вашу пажњу на следећих пет тачака.
      1. Украјински православни народ
      Као што је Његово Блаженство у свом уводном обраћању истакао, ми смо забринути за православни народ једне независне државе, каква је данашња Украјина. Према томе, ради се о милионима душа православних верника, који су кроз историју па до данашњег дана страдали због политике, било од стране Пољске или од Русије. Стога, фокусирање наше дискусије на ваљаност рукоположењâ и понашње појединих епископâ морају узети у обзир постојање милиона верних душа за које и ми имамо одговорност.
      Као што је Архиепископ Атински и све Грчке нагласио, одмах после пропасти Совјетског Савеза и проглашења независности државе Украјине, ова држава је тражила да се њеној помесној Цркви додели статус аутокефалије, по угледу на остале Аутокефалне Цркве. Овај првобитни захтев је био легитиман и аутентичан. Чињеница да га је потписао чак и садашњи Митрополит Онуфрије представља снажан показатељ да је то био један општи захтев, у смислу да је одражавао жељу свеукупног народа и јерархије, како би постигли независност од потчињености руској јерархији. Нажалост, на овај општи захтев није адекватно одговорено и питање је остало на чекању. И сваком случају, овде се бавимо једном независном државом, Украјином, са једним народом засебног идентитета, у који је уткана и православна вера.
      2. Улога Руске Православне Цркве
      Мислим да је сврсисходно проучити улогу Руске Православне Цркве. Инсистирам на изразу „Руска Православна Црква“, пошто је, нажалост, искуство показало да наша браћа дају предност придеву „Руска“ у односу на придев „Православна“. Овај феномен је приметан још од пада Цариграда. Док је Руска Православна Црква имала сваку могућност да реши то питање довевши ствар до аутокефалије, или макар предлагањем решења које би било прихватљиво за украјински народ, она је нажалост пропустила да то учини. Упркос дуготрајном дијалогу о овој ствари, скоро тридесет година, Руска Православна Црква није хтела да омогући решење. У међувремену, Васељенска Патријаршија је допринела том дијалогу у настојању да покаже своју подршку. Међутим, после руске инвазије на Крим, сви ти напори су пропали. И зато данас више нико не верује да би Руска Православна Црква било када могла пружити било које решење задовољавајуће за украјински народ. Таква могућност је бесповратно изгубљена. Са те стране се никада неће појавити решење.
      Уз све то, не само да је Руска Православна Црква пропустила да понуди решење, него је поврх тога и њен став током фазе припреме за Свети и Велики Сабор 2016. био потпуно негативан. И то је била грешка, како се показало. Као што је свима познато, аутокефалност је била међу питањима која су дискутована током те припремне фазе за Велики сабор. Током 1980-их година, изгледало је да Васељенска Патријаршија снисходи у правцу релативизовања својих властитих привилегија. Држећи се стриктне процедуре, Васељенска Патријаршија је затражила свеправославни консензус за давање аутокефалије.
      Током предсаборских конференција и сусрета који су претходили Светом и Великом Сабору, били смо позвани да се суочимо са питањем потписа оних који су сагласни са аутокефалијом [то јест са начином додељивања аутокефалности, прим. прев.]. Сам текст је већ био усаглашен и о њему није било даље расправе. И управо на овој тачки јасно се показало неслагање Руске Православне Цркве и њено опсесивно инсистирање да одбије један предлог Васељенске Патријаршије. Он је проистицао из процедуре на основу које је дата аутокефалија Цркви Грчке, са изразима „одлучује“ и „саодлучује“ (ἀποφαίνομαι и συναποφαίνομαι). Предлжено је да „одлучује“ припада Васељенском Патријарху, а „саодлучује“ осталим предстојатељима.
      Представницима Руске Православне Цркве смо покушали да објаснимо да пошто Васељенски Патријарх једном потпише одлуку, она се више не може оспорити. Аутокефалија би [тиме] већ била одобрена. Ипак, термин „саодлучивање“ и даље подразумева снажно деловање, зато што указује на учешће у актуелном одлучивању. [Поједини српски делегати су Русима покушали да објасне да „саодлучује“ има исто значење као и „одлучује“, по примеру осмог члана Символа вере где изрази συμπροσκινούμενος, συνδοξαζόμενος указују на потпуну равночасност, што ипак није задовољило руске делегате – прим. прев.]. Упркос томе, упорно оспоравање од стране руске делегације било је несхватљиво. Дозволите ми да са вама поделим то да сам лично подсетио старијег представника Руске Православне Цркве – „Украјинско питање је актуелно. Зар Ви то не видите? Зар не можете схватити шта ће се догодити?“ Као одговор, он се позвао на инсистирање свог Патријарха да он не жели да преиспитује своју позицију у вези са овом проблематиком. После свега, нисам сасвим сигуран да ли је његова тврдња била истинита. Данас би се то чак могло довести у питање.
      Руско противљење настаје у контексту међународног дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве. У вези са тим, оно [противљење] проистиче из одсуства воље дела руске стране да прихвати било који концепт првенства у Источној Цркви. Ово је суштина проблема. Јер изгледа да представници Руске Православне Цркве верују, ако би Васељенски Патријарх потписао Томос о аутокефалности на одређен начин[1] током процеса давања аутокефалије, да би онда они на неки начин прихватили да „постоји Примат“. Ово остаје проблематична тачка за Руску Православну Цркву.
      Као последица тога, тема додељивања аутокефалије није била разматрана на Светом и Великом Сабору 2016. године. Да је тамо било разматрано, данас не би било спорног питања. И не само да оно није било укључено у дневни ред, него је Руска Православна Црква одлучила и да уопште не учествује у Сабору, позвавши се на одсуство Антиохијске патријаршије. Знамо врло добро да је она могла играти улогу по питању антиохијског учешћа на Сабору. Да је Руска Православна Црква учествовала на Сабору, чврсто верујемо да је било могуће обезбедити да у саборским актима остане забележено обећање Васељенског Патријарха да неће отпочети са давањем аутокефалије без њихове сагласности.
      Ми смо својим присуством на Великом Сабору на Криту постигли две ствари. У текстове смо увели реч „унија“, за шта су се залагали Руси, иако није постојала у предсинодским текстовима. Постигли смо да се питање „уније“ јасно помене у једном саборском тексту. Друго што смо постигли јесте обећање Васељенског Патријарха да никада неће поставити питање „Нових Земаља“ (ζήτημα Νέων Χωρῶν).
      3. Васељенски Патријарх и његове обавезе
      Васељенска Патријаршија сматра да је била у обавези да реагује. Свако признаје да је она имала и још увек има право давања аутокефалије, што је привилегија коју Свети и Велики Сабор свакако није негирао. Васељенска Патријаршија је забринута за црквени и духовни живот верујућих које сам поменуо. Из тог разлога, приправила је решење проблема који другачије не би било могуће решити. Тако је деловала јер је управо то служба Патријаршије, њен задатак унутар Православља.
      Давање аутокефалије је искључиво право Васељенске Патријаршије, која у случају Украјине не негира еклисиолошки ентитет на челу са Митрополитом Онуфријем и руско православно присуство у Украјини. Њихов статус није промењен; они нису нити изопштени, нити су доведени у раскол. Васељенска Патријаршија није прекинула општење са њима. Васељенска Патријаршија наставља да помиње Патријарха Кирила сходно диптисима, па тиме и да бива у општењу са Онуфријем, док у исто време пружа могућност спасење душа и црквеног општења оним Украјинцима који припадају Украјинској Православној Цркви. Нико не може оспорити ово искључиво право Васељенског Патријарха.
      4. Црква Грчке и њено јединство
      Да се сада окренемо нашој Цркви Грчке. Ваше Блаженство, ово представља најважнију тачку. Слажем се са Вама када наводите члан 3 Устава Грчке (који се бави односима Цркве и Државе), који јемчимо и не желимо да га мењамо.
      Како је председник грчког Парламента са правом истакао, члан 3 се не тиче само односа између Државе и Цркве, већ се такође односи и на јединство наше Цркве са Васељенском Патријаршијом. То је јединство које ми не смемо доводити у питање или допустити да на било који начин буде угрожено зато што оно подразумева јединство Тела наше Цркве и наше јерархије, посебно зато што знатан број наших јерараха у тзв. „Новим Земљама“ духовно припада Васељенској Патријаршији Цариграда а административно Цркви Грчке. Подсећам да је део наше јерархије, онај који припада „Новим Земљама”, учествовао, уз наше одобрење, на чувеном Синаксису у Цариграду, где им је представљена целокупна процедура која је и спроведена, и они су је правилно прихватили. Не би требало да се икада упуштамо у сукоб са Васељенском Патријаршијом због украјинског питања зато што би то водило до наше властите поделе, наших властитих проблематичних односа са Васељенском Патријаршијом. Зашто бисмо чинили тако нешто?
      5. Геополитички развоји и наша национална питања
      Садашња ситуација, без сумње има и геополитичке димензије. Данас препознајемо и нашу властиту одговорност. Независно од околности, аутокефалија никада није давана само у склопу унутарцрквених фактора. Она је увек рачунала и на геополитичке развоје. Жао ми је ако неки не разумеју догађања нашег времена: где припадамо и колико смо одговорни за последице.
      Шта ће Руска Православна Црква урадити после признања Украјинске Православне Цркве од стране Цркве Грчке ствар је Руске Цркве. У сваком случају, она поступа на начин непримерен црквеном етосу што се види из начина на који врши уплив у наш рад и у нашу аутокефалност. Ово ће бити показано ако одлучи да прекине општење са нама, што ће за узврат прецизно потврдити то да ми морамо одржати наше властито јединство, подржати Васељенску Патријаршију и као што сте, Ваше Блаженство, исправно образложили – признати Украјинску Православну Цркву. Сједињени на тај начин, моћи ћемо да надвладамо евентуалне пропусте или грешке. Ако ли пак будемо подељени, Блажењејши архиепископе, ми никада нећемо моћи да дамо допринос ономе што сви ми желимо, а то је истинско јединство Православне Цркве.
       
      Извор: Δημητριάδος Ιγνάτιος: «Η ουκρανική αυτοκεφαλία και η ευθύνη των ψυχών» и Ukrainian Autocephaly and Responsibility toward the Faithful.
      Превод: Александар Милојков
       
      [1] То јест, Васељенски Патријарх би се потписао испод речи „Васељенски Патријарх одлучује“, док би остали првостојатељи, сваки појединачно, потписали документ, додавши реч „саодлучујем“.
      Украјинска аутокефалија и одговорност према верујућим душама
      TEOLOGIJA.NET Текст који следи представља изводе из обраћања Његовог Високопреосвештенства Митрополита Игњатија (Димитријадског), Председавајућег у Синодском одбору за...  

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...