Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Монахиње закључане дочекале Бадњи Дан

Оцени ову тему

Recommended Posts

Група шиптарских екстремиста блокирала је јутрос у Ђаковици манастир Пресвете Богородице, иако су раније Срби отказали најављену посету због претњи и безбедносне ситуације.

siptari-manastir-Presvete-Bogorodice-fb-

 

"Четири старице монахиње остале су јутрос закључане у манастиру и литургија није служена нити је ико могао да донесе бадњак. Чак нису могле да купе ни хлеб који им је после донела полиција. Наводни мирни протести само су наставак етничког чишћења Ђаковице од Срба који је уследио након 1999, уништавањем српских цркава и кућа", објавио је архимандрит Сава Јањић.

 

Capture.thumb.JPG.e5545ff1d06b4d06e380f42f08e1c5ad.JPG

Он је подсетио да је манастир Пресвете Богородице до темеља био спаљен 2004. године, а да православно гробље још и данас представља "тужну слику савременог варварства и мржње".

 

Додао је да није ни чудо што се Косово данас суочава са све озбиљнијим међународним осудама.

правда.рс

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

      Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? 

      Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

      Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији…  Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

      8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.



      фото: Поуке
       
      Командант  8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром).  План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен  како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 

      8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

      За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

      Бомбардер Бристол Бленхајм

      Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.



      Фото: Огњан М. Петровић


      фото: Макетарски кутак 










      Два Ивана полећу да освете Београд

      У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера  на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.



      фото: Поуке


      Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

      Панџин бомбардер

      Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
       

      Поручник Иван Панџа „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

      Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

      Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!



      Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг


      Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа.  Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

      Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

      Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.



      Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.
       

      Салевићев бомбардер

      У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.
       

      Поручник Иван Салевић
      (колекција Александар Огњевић) „У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.



      Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању
       

      „Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

      Вратили су се бришући преко врхова шума.

      Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.



      Фото: Политикин Забавник
       

      Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.



      Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      Трећи бомбардер

      По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

       

      Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

      Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

      Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

      Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

      Историјски и војни значај

      На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

      Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

      Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

      У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

      Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)


      Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

      Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

      У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

      1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

      Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.
      https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html
       
    • Од Милан Ракић,
      На данашњи дан пре 20 година, 24. марта 1999. године, започела је НАТО операција ваздушних удара по циљевима на територији СРЈ под називом "Савезничка сила".

      У присуству свих припадника јединица са батајничког аеродрома и чланова породица настрадалих, молитвено смо се сетили наших настрадалих другова...

      24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

      Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.
      НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.
      Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.
      Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

      Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

      Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

      Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

      Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

      Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...
      Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

      На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

      У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

      Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

      Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 


      Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.
      У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.
      Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

      Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.
      У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.
      Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

      Да се никада не заборави...
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. 

      Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је "сервирано" име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи.
      НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке.
      Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије.
      Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. 

      Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен.

      Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници.

      Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници.

      Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака...

      Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици...
      Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида.

      На 20-у годишњицу НАТО агресије, данас је на аеродрому Батајница служена Литургија и помен свим настрадалим. Припадницима војске, полиције, цивилима.

      У присуству свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и породица погинулих, молитвено смо се сетили наших колега који животе положише у одбрани земље.

      Бригадни свештеник, јереј Предраг Докић је служио парастос испред споменика "Нико није рекао нећу".

      Након молитве, венце на споменик су положили и командант бригаде, бригадни генерал Жељко Билић и породице пилота, мајора Зорана Радосављевића и пуковника Миленка Павловића који настрадаше у ваздушним окршајима са бројчано и технолошки надмоћнијим непријатељима. 


      Мајор авијације Зоран Радосављевић, пилот-ловац, рођен је у Приштини 26. фебруара 1965. године. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисератацију, али је дошао март 1999. године.
      У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Прешавши границу СРЈ и БиХ, дошло је до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.
      Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића" и то и на црногорском приморју и овде на београдским рекама. Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

      Пуковник авијације Миленко Павловић, пилот-ловац, рођен је у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.
      У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.
      Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

      Да се никада не заборави...
    • Од Логос,
      Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Нишу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године.
       
      Помену пострадалим у НАТО агресији, који ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, присуствоваће цео државни врх предвођен председником Републике Србије г. Александром Вучићем као и највиши представници Републике Српске. Напади НАТО алијансе започети 24. марта1999. године трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи, док су тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе.
    • Од Логос,
      Тродневно ванредно заседање Свештеног Сабора грчке јерархије у суштини је изнедрило нове основе у односима са владом, задржавајући црвене линије када су у питању издвајања за свештеничке плате и истовремено уздижући тему црквене имовине на виши ниво.
      Извори из Министарства образовања и вере изнели су тим поводом своје незадовољство грчкој црквеној новинској агенцији „Ортодоксија“, наглашавајући да се тек у наредном периоду очекује одлука владе да ли ће једнострано наставити са изношењем спорног нацрта закона на изгласавање или ће наставити дијалог.
      Незадовољство министра вере након званичног саопштења архијереја не оставља много места за оптимизам, нити наговештава наредне кораке. У Министарству се говори о „негативном развоју ситуације“ уз наглашавање да није могуће водити дијалог уз постојеће црвене линије, као и то да се начелни договор премијера Ципраса и архиепископа Јеронима одвија према начелу све или ништа.
      Развојем догађаја је незадовољан и сам архиепископ атински Јероним. Иако је за „Ортодоксију“ изјавио да „министар може да говори шта год хоће, али ми знамо своје“, у свом званичном излагању није крио разочарење. Одговорност за црвене линије пребацио је на грчке архијереје, говорећи о „ограничењима која гуше дијалог“.
      Грчки архијереји су једногласно потврдили своје одбијање да прихвате предлог државе за промене у досадашњем давању плата свештенству и заложили се за наставак дијалога.
      Друга важна одлука која је донета од стране архијереја јесте да се питање црквене имовине уврсти у поменути дијалог са државом на потпуно другачији начин од досадашњег нацрта договора, који је постигнут 6. новембра 2019. између премијера Ципраса и архиепископа Јеронима. 
      Конкретно, грчки архијереји у свом званичном саопштењу поводом дијалога са државом говоре о „одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. г. и управљању црквеном имовином након уговора од 18.9.1952. године“.
      Представници државе наглашавају да овакав став Цркве мења саму основу првобитног начелног договора, који је у вези са уговором из 1939. предвиђао следеће: „Црква признаје да се после овог уговора  одриче полагања права на наведену црквену својину“.  Упркос томе, сада се говори о одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. године.
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...