Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду одржаној 24. фебруара 2020. године исказано је апсолутно поверење члановима Савета Факултета.     Од тридесет и пет (35) присутних чланова Већа, убедљива већина од тридесет и два (32) члана указала је поверење и дала пуну подршку свим члановима Савета. Само три (3) гласа су била уздржана, а нико није био против. Исход овог гласања недвосмислено је показао да не постоји никаква подела у Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду.   Наставници Православног богословског факултета сигурни су да ће се овим ставити тачка на неосноване и злонамерне оптужбе на легитимитет Савета и омогућити несметани рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду.   Декан Православног богословског факултета  Универзитета у Београду Презвитер др Зоран Ранковић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је одликовао чланове гупе  „Београдски синдикат“ Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав, посвједочену кроз пјесме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и Косову и Метохији.     Како су три члана групе Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић враћени са граничног прелаза Добраково и подгоричког аеродрома, због, како су навели, националне безбједности, грамату и орден је у манастиру Михољска Превлака код Тивта, у име групе примио Александар Протић –  једини члан који је успио да уђе у Црну Гору.   „Београдски синдикат“ је требало вечерас да учествује на литији у подгоричком насељу Стари аеродром и након тога наступи испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.   Уручујући награду, Високопреосвећени је казао да је у Црној Гори васкрсао народ и да је кроз његово буђење и наша Црква на овим просторима постала један од најзначајнијих духовних центара не само нашег народа, него свеукупне Европе и свијета.   „Ово што се догађа ових дана, ови молебни и благословене литије то је нешто јединствено што се данас догађа у свијету. Народ масовно излази на молитву Господу, Пресветој Богородици у знаку братске љубави и слободе. Одавно је требало и чекало се да се народ Црне Горе пробуди и да задобије слободу и ослободи се од страха“, казао је владика Амфилохије и објаснио да је све што се догађало код нас последњих година било у знаку страха, нарочито од 1945. године.   По његовим ријечима први пут послије толико времена дух који његује Црква Христова, дух љубави и заједништва, братске слоге и слободе, и страха само пред Богом, а не пред моћницима овога свијета, се пробудио и „то је велики Божији дар“.   Подсјетио је да је члановима групе „Београдски синдикат“ који су требали данас да наступе у Подгорици, забрањен улазак у Црну Гору, истичући да је јадна држава и Црна Гора ако се плаши од пјесника:   „Црна Гора која је огњиште великих пјесника и светаца Божијих, Великога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, та Црна Гора се уплашила од пјесника. Зато је забранила и долазак највећем пјеснику послије Његоша у Црној Гори, Матији Бећковићу. Он је опасан по својим пјесмама. Нико тако није написао величанствене пјесме о Црној Гори као Матија Бећковић, јесте изразио и тугу своју због Црне Горе која је била и која нестаје. То је тачно, то је чињеница, али све што је написао је истина.“   Говорећи о томе да је Бећковић писао на ровачко-морачком дијалекту, владика је казао да је сада црногорски дијалекат проглашен за језик. По његовом мишљењу „ваљда је страх за тај језик измишљен, који је сада завладао у Црној Гори, разлог да се плаше пјесника“.   Истакао је да су ови који забрањују пјесницима улазак у Црну Гору потомци оних који су срушили Цркву Светога Петра Цетињскога на Ловћену, оскрнавили мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца и ухапсили га.   Обурдавајући цркву са Ловћена обурдали су Црну Гору, оцијенио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и додао да Црна Гора не може нестати јер је она саграђена на богољубљу и братољубљу:   „Сви који су у Црној Гори кроз вјекове ходили светим путем Божијим су усправљали овај народ и данас из те усправљености народ је кренуо да прославља име Божије улицама у миру и љубави, радости и братској слози и слободи.Тако су и ови млади људи из Београдског синдиката кроз те своје пјесме пјевали веома опасну пјесму за Црну Гору, која није ништа друго него поновљени тестамент и химна краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића.“   Захваљујући се на награди Александар Протић је казао да му је драго што је данас са браћом у Црној Гори, и уједно изразио жаљење због одсутности осталих чланова групе, истичући да свима њима „све ово што се дешава последњих дана у Црној Гори даје велику вјеру и наду“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“      Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке.   Саборност и хришћански етос Литија   Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама –  једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа.   Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења.   Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве.     Догађај народа и борба за секуларизам   Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“   Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника.   Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа.   * * *    Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недјељу, 9. фебруара, вјерни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија, које су се, током дана, сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови.     Једна свенародна литија кренула је из Азана, Полице и Будимља и спојила се са литијом вјерника, који су пристизали из Рожаја и Дапсића. Овај молитвени ход срео се, потом, са литијом која је кренула из Заостра и Биоче.   Величанствено сабрање вјерника који, на миран и достојанствен начин, исказују своје неслагање са противуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјере, чекали су око 16 часова и Беранци, формирајући тако свенародну литију, каква се не памти у овом крају.   Крсни ход у одбрану свете вјере православне и светиња, предводио је Преосвећени Епископ Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а народ је, пјевајући духовне пјесме и молитве, са иконама и црквеним барјацима, и ове вечери, показао какво је његово мишљење о тзв. Закону и слободи вјере, насилно изгласаним у Скупштини Црне Горе.   Након Молебана Пресветој Богородици, окупљеном народу, најприје, се обратио свештеник Слободан Радојевић, парох рожајски, који је, током дана, са вјерницима своје парохије, пјешке стигао у манастир Ђурђеве Ступове.   „Захваљујући доласку нашег Митрополита Амфилохија у Црну Гору `90-их година и нашег владике Јоаникија, овдје, у Беране, Црна Гора је васкрсла. Подигнуто је преко 500 цркава, манастира, парохијских домова, црквених објеката и народ то види. Међутим, комунисти су под изговором братства и јединства убијали свештенике, а садашња власт, опет, под изговором да жели братску слогу у Црној Гори, истјерује Бога из Црне Горе и проглашава Га персоном нон грата. То нећемо дозволити никада.   Народ је, коначно, кренуо Христовим путем, а то је пут страдања, али и пут васкрсења. Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је о. Слободан.   Додао је да они, свих ових дана, позивају власт да повуче Закон, а не, како се покушава спочитати, да руше власт, да руше Црну Гору.   „Ми смо на овим просторима сви један народ, а само од Другог свјетског рата, па до данас, тровани смо да се дијелимо, па смо се дијелили на партије, на Црногорце, Србе, Бошњаке, не схватајући да смо прије 800 година од како постоји СПЦ и славимо Светог Саву, сви на овим просторима један народ“, поручи је он.   Обраћање оца Слободана Радојевића, пароха рожајског, сабрани народ је поздрављао срдачним аплаузом, кличући једном душом: Не дамо светиње!   Владика будимљанско-никшићки је казао да је цио православни свијет одушевљен жртвом, вјером, честитошћу, коју наш народ показује широм Црне Горе.   „Треба такви да будемо и у будуће и да са љубављу у срцу, са вјером у срцу, са отвореним срцем љубимо једни друге и чувамо јединство народа. Ово су велике народне скупштине, и у Беранама, и у Подгорици, и у Никшићу и у свим градовима Црне Горе. Оне имају највећи легитимитет пред Богом и пред људима. Свако наше окупљање око наших светиња, свако ко учествује у великим црквено-народним скупштинама, свједочи да је неприхватљив, а тиме и ништаван Закон који је донесен у Скупштини Црне Горе и да га овај народ никада прихватити неће!“, поручио је Епископ Јоаникије, чију архипастирску ријеч је народ поздравио са одобравањем.   Он је додао да би свака „нормална“ власт, када види оволико противљење народа и расположење већинске вјере, она би морала, ако има одговорности, да повуче било који закон, а камо ли кад је у питању антицивилизаторски, дискриминаторски, наказа од закона.   „Захваљујем вам, још једном, браћо и сестре, на овој вашој одлучности. Сваки ваш долазак брише значај овог закона. Пред Богом и пред људима свједочимо да не можемо да се помиримо са неправдом и, на такав начин, скрећемо пажњу власти, Европи, свијету да се овај закон повуче и да се више никад таква наказа од закона не донесе у Скупштини Црне Горе.   Ми се боримо за правни поредак у Црној Гори, боримо се да наша држава буде што боља, утемељена на праву и правди, на истини Божјој, на правој, истинитој вјери, свима онима којима је до вјере стало. У Црној Гори се, ако је игдје, за вјеру живјело, за вјеру гинуло и крв се проливала. И ви то свједочите овом вашом одлучношћу и љубављу према Светињама“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...