Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ сремски Василије: Нека се у миру и слози новорођени Богомладенац зацари у срцу и души српског народа!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Драги пријатељи Радија Епархије сремске „Српски Сион“, част нам је да вам, у наставку, изложимо транскрипт разговора с Његовим Преосвештенством Епископом сремским г. Василијем, који је, поред бројних обавеза, издвојио време да вам се обрати уочи празника Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Ваше Преосвештенство, Христос се роди, добро дошли и благословите.
 
Ваистину се роди. Нека је сретна и Богом благословена година која је за нама. Она је била и бурна и радна и парадна, али ево, слава Богу, дођосмо до краја 2017. лета Господњег, желећи свим верницима Српске Православне Цркве, а поготово нашим епархиотима срећно и Богом благословено наступајуће лето Господње, с поздравом: „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да нам 2018. година буде благословена, мирна и спокојна, а надасве, у духовној радости и на спасење наших душа. То је главни циљ којем тежимо, а свакако долазак Господа Исуса Христа на овај свет је управо био и јесте ради спасења рода људскога.
 
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на првом заседању после Другог светског рата 1947. године, донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. Будући да се ове године навршава 70  година од те одлуке, да ли је у припреми обележавање овог јубилеја у Епархији сремској?
 
Ова година, која је већ на измаку, свакако је била у знаку 70-годишњице васпостављања административне јединице у крилу Српске Православне Цркве, тј. Епархије сремске. Осим тога, на истом Сабору, који сте поменули, била је формирана и Епархија шумадијска. Нажалост, ми нисмо ове године успели да то и званично обележимо, али оставили смо, ако Бог да, за идућу годину да припремимо програм обележавања овог јубилеја, посебно значајног за нас на простору Епархије сремске. Седамдесет година није мала временска дистанца. Памћења ради, многе ствари су се издешавале, многе су прохујале и забележено је више значајних догађаја на нивоу Епархије сремске, како у духовној, тако и у градитељској делатности.
 
Ви сте на трон Епархије сремске дошли давне 1986. године, као пети Епископ после Викентија, Никанора, Макарија и Андреја. Након 31 године Ваше епископске службе у Епархији сремској, можете ли нам рећи какво сте стање затекли када сте дошли на трон епархије и колико се оно променило до данас?
 
Географски гледано, било је промена, али не великих. Епархија сремска остала је у свом саставу, с тим што смо ми, свакако, у сагледавању ефикасније духовне и мисионарске делатности, од дела наше Епархије, у сарадњи са Епархијом бачком, створили и васпоставили нову целину. Епархији осечко-пољској и барањској уступили смо два намесништва, осечко и вуковарско, плус преко 30 парохија честитог и благочестивог српског народа, на просторима на којима је, нажалост, наше становништво данас девастирано и на много начина шиканирано. Сведоци смо сви дешавања на тим просторима. С тим у вези, у саставу Епархије сремске остало је, и дан данас, неколико парохија у Републици Хрватској. Ради се о пограничним местима као што су Илок, Шидски Бановци и Товарник. У сваком случају, при формирању Епархије сремске, таксативно су набројане све парохије и сва места, заједно с фрушкогорским манастирима, који припадају Епархији сремској. Међутим, 1977. године, на иницијативу тадашњег патријарха српског Германа и мог претходника владике Макарија, уступљена је Црквена општина Бежанијска коса у састав Архиепископије београдско-карловачке. Све остало је и дан данас званично Епархија сремска.
 
Пре неколико година, изјавили сте да сте, по доласку у Епархију сремску, у фрушкогорским манастирима затекли мали број монаха и монахиња, а манастирске објекте у рушевинама. Од тада, као приоритет наметнуо се рад на обнови порушених и оштећених храмова у Црквеним општинама и манастирима Епархије сремске. Колико је учињено на том пољу до сада?
 
Ви напоменусте да се ради о великом периоду, од када смо ми дошли у Епархију сремску. Ја сматрам да није баш толико велики. Свакако, 30 лета јесте једно младићско доба, али смо се ми са задовољством ухватили у коштац са свим изазовима које смо затекли у Епархији сремској, поготово у обнови, како духовног, тако и физичког лика Епархије, као такве, с фрушкогорским манастирима, са светињама, а и парохијским црквама и домовима, васпостављајући један корпус младог свештенства, па и монаштва, које сте поменули. На самом почетку, затекли смо тридесетак монашких лица у читавој Светој Фрушкој гори. Данас имамо око 160 монашких лица у монашком сословију и преко 150 свештеника. Такође, значајан број искушеника и пензионисаних свештеника, као и Богословију са професорским кадром. Дакле, читав један корпус људских потенцијала који су на њиви Господњој. Сви они, на позив и призив Божји, у служби своје Цркве, делају оно што могу и што је до њих за добробит српског народа. Заиста, велики помак је учињен за ових тридесет и неколико година, откада смо на челу наше Епархије. Са поносом  могу да кажем да је данас задовољство доћи и видети фрушкогорске манастире, јер у сваком има ко да отвори врата, одржи молитву и изађе у сусрет људима који траже Бога, молитву и духовну утеху. Тако да, осећамо посебну  радост, управо у том контексту, а настојаћемо да учинио још и више, колико нам Господ буде дао снаге, да подигнемо значај и углед Епархије сремске, на корист Српске Православне Цркве.
 
Малочас сте поменули страдање нашег народа у Републици Хрватској. То је, свакако, прилика да поменемо да је Вашим благословом у току градња храма на Банстолу посвећеног Светој Марији Магдалини, али и жртвама хрватске војне акције „Олуја”, у којој је са својих огњишта протерано више од 250.000 Срба. Коју поруку сте желели да пошаљете тим чином? Да ли сте задовољни како напредују радови и када можемо очекивати завршетак градње?
 
Задовољство ми је да овде могу констатовати, а сада и званично обнародовати зидање тог храма, у славу Божју и у славу Благе Марије која се прославља 4. августа. Прошло је тачно 100 година од доласка Руса на простор Епархије сремске и уопште у земљу Србију, после Совјетске револуције 1917. године. На челу са Антонијем Храпавицким, чувеним митрополитом, и генералом Врангелом, дошло је велико мноштво руског народа на простор Епархије сремске, где их је сачекао патријарх Варнава, иначе руски ђак, прихватајући их као своју децу и распоређујући их - једне у Богословију, друге у Гимназију, манастире, фабрике и по разним другим институцијама српског народа. Они су дали огроман допринос, како у културном, тако и у националном и духовном смислу на просторима Епархије сремске, заједно с нашим народом. Тако да, свима њима у част, и памћења ради, овај храм се подиже, након 100 година, у спомен страдању српског народа и сећање на све мученике и страдалнике у „Олуји“. Преко две хиљаде људи било је у том несретном конвоју, који је пошао ка земљи Србији, јер није имао куда другде и сви су прошли кроз Епархију сремску, било на Рачи, било на Вајакову, било на Товарнику или на Илоку. Сви су прошли кроз Епархију сремску, као кроз један филтер, а онда су нашли своје станиште широм земље Србије, а понајвише их је остало на просторима епархија Сремске, Бачке и Банатске, као и другим местима око Београда. У том смислу, кроз призму подизања Цркве, желимо да они нађу овде неко своје место, окупљајући се и обзнањујући оно што се на несрећу нашега народа дешавало. Тако да ће та Црква, ако Бог да, бити у њихову част и спомен, а надамо се да ће идуће године бити покривена. Потребно је још много ствари у унутрашњости храма, али нека буде воља Божија, полако ћемо је подизати и васпостављати. Биће то једна препознатљива Црква у читавој Епархији сремској, а можда и шире.
 
Природно је да после градње и обнове верских објеката уследи активан рад на ширењу и јачању Живе Цркве, што сте Ви у претходним годинама често истицали као приоритет. Статистички гледано, око 85 одсто грађана Србије изјашњава се као православни хришћани. Ипак, тај проценат не видимо у храмовима и на богослужењима. Шта можемо учинити да се то у будућности промени?
 
У процесу рада, како на духовном, културном и националном бићу, треба имати у виду да се подизањем светих храмова, цркава и манастира и ми сами подижемо духовно, национално и културно. Зато, не треба штедети, не треба бежати од таквог програма, али у сваком случају, сада је задатак, мада је време увек било, али сада је најпрече да сви заједно порадимо на тој Живој Цркви Христовој, која је, у ствари, носилац свега што се дешава око нас и с нашим српским народом, било у селу, граду или манастирској светињи. Све што градимо захтева прво човека, захтева управо ту Живу Цркву Христову, којој ће прићи, коју ће обновити, чувати, коју ће, памћења ради, пренети на своја поколења, на омладину и децу своју, као што су то чинили наши оци и праоци, који су преносили веру својих отаца и праотаца на своја поколења која долазе.
 
Годину која се ближи свом испуњењу, у Епархији сремској, посветили сте породици. Шта Вас је мотивисало на то и с којим циљем?
 
Прошле године смо имали задовољство и духовну радост да смо мошти Свете Мајке Ангелине покренули после 500 година из манастира Крушедол, из њихове задужбине, да обиђу свој Срем, да изврше једну духовну смотру свога српскога народа, да нас помире с Богом и измире с нама самима. То је био циљ и то је било једно духовно наитије и радост у читавој нашој Епархији.То ходочашће  је дало заиста велики допринос и печат. Том приликом, њене свете мошти обишле су свако село, сваки манастир и цркву, ушавши у душу српскога народа и то је било једно стварно велико духовно задовољство, а и радост. Имао сам прилике, ових дана, да одем у манастир, у северну Италију, да се нађем тамо и видим где је породица Бранковић живела. У северном делу земље постоји област по имену Фурлана, а замак у којем су живели и дан данас зове Белград. Било ми је велико задовољство да нађем то свето место и да се упознам са сегментима из живота Светих Бранковића, који су дали огроман допринос српском народу у очувању своје вере, свог имена и националног корпуса. Тамо, у северној Италији, и дан данас је живо памћење на битисање Светих Бранковића, после 500 година. Обично, кад поменете Бранковиће, помисли се на Вука Бранковића, о коме историјске чињенице говоре и једно и друго. Међутим, ова породица Светих Бранковића заједно са Светим Стефаном Слепим, мужем Свете Мајке Ангелине и њихова два сина, који су подигли манастир Крушедол, заједно с најбољим басарабом, румунским војводом и са царем руским Василијем II, где су и нашли своје станиште, јесте наш циљ. Уз ту Свету породицу, ми смо васпоставили и орден Свете Мајке Ангелине, додељиван нашим мајкама и сестрама које су родиле троје, четворо или више деце, као награду и благодарност, управо тим мајкама које су се показале у подвигу материнства, које им је Бог подарио. У том смислу, ова година је требала да се посвети породици, која је основна ћелија како Цркве, тако и битисања нас самих. Поред тога, и у годинама које су пред нама, не треба никада да заборавимо ту причу о Светој породици Бранковић, заједно с рођењем Господа Исуса Христа и Пресветом Богородицом. Ево и ми, до дана данашњег, причамо и причаћемо, изналазећи начине како да помогнемо нашим породицама у васпостављању многољудности српског народа.
 
Нажалост, статистике показајују да у Србији постоји велика опасност за опстанак заједнице, која се огледа у рапидном паду наталитета. Колико тај проблем погађа Епархију сремску и како се борити против њега?
 
У вези с тим, одржано је више догађаја, који су се одиграли у Сремским Карловцима, где смо позвали сву омладину српску, на коју се то посебно односи, учећи их речима и програмским садржајима колико су важна будућа поколења. Такође, одржали смо предавање у школи полиције, где је било преко 1200 слушалаца, а после смо то предавање одштампали у преко 20 хиљада примерака и поделили по Епархији сремској. На тај начин, желели смо да упознамо људе с породицом, и то с јеванђелском породицом, која живи и темељи се на хришћанским постулатима, у окриљу своје Свете Цркве и своје вере.
 
Наступајуће 2018. године очекује нас обележавање и припрема низа значајних јубилеја, који ће се обележити у Епархији сремској, али и читавој Српској Православној Цркви. Свакако, један од најважнијих је припрема за обележавање осам векова од добијања аутокефалности наше Цркве. Можемо ли, за наше слушаоце, да најавимо неке од тих догађаја и да их упутимо како теку припреме за њих?
 
Да, свакако. Ево, већ смо поменули обележавање 70 година Епархије сремске, а предстоји нам и још једна значајна годишњица на државном, али и црквеном пољу – уједињење српске Војводине са земљом Србијом. Ту нас очекује један леп програм, који би требало организовати. Свакако, идемо у сусрет 2019. години и прослави 800 година од добијања аутокефалности Српске Цркве, коју смо већ на Сабору поменули и дали неке смернице. Дакле, очекује се прослава и на државном нивоу и на црквеном, поготово у манастирима Студеници, Жичи, Пећкој Патријаршији, манастиру Хиландару, а и шире. Наша Епархија је добила задатак да на свом простору  успостави, организује и одржи манифестацију тим поводом. У нашој Епархији је, свакако, знаменито и чувено то да манастир Кувеждин, који се полако обнавља, представља једини манастир у српској земљи који је посвећен Светом Сави. С друге стране, у њему је испевана Химна Светом Сави. Стога, ми припремамо обнову манастира и у њему ће бити прослављена, ако да Бог, осамстогодишњица од аутокефалности Српске Православне Цркве. Све чинимо у том знаку и тој радости, уз све остале сегменте у животу Цркве, кроз призму породице, духовну обнову и духовни препород српскога народа. Дакле, тежимо да се нешто деси у српском народу и у српској глави, неко преумљење, али духовно, здраво преумљење, и да се вратимо коренима, а онда ћемо оправдати и задужити поколења која долазе, свим овим програмима које припремамо за обележавање значајних јубилеја, који су пред нама.
 
Када већ говоримо о јубилејима, ми из епархијског радија имамо жељу да споменемо и то да се следеће године навршава 40 година од Ваше хиротоније за Епископа у Саборној цркви у Београду, док се ове године навршило пола века откако сте примили монашки завет у манастиру Крка. Шта је пресудило да пођете монашким, а затим и владичанским путем, односно, можете ли да прокоментаришете неке од догађаја који су на Вас оставили најснажнији утисак, откако сте уведени у ред монаха и Епископа Српске Православне Цркве?
 
Ту има доста значајних питања на која можемо дати одговоре. Дакле, полазећи овим путем, на који нас је Бог призвао, не можемо ништа сами, нити на силу. Иако је дата слобода воље човеку да изабере свој животни пут, ипак Бог некако све то трасира и призива појединце да приме и прихвате оно што могу у животу да носе. Тако је и мене прихватио и усмерио да пођем овим путем монашкога подвига. У сваком случају, када сам се замонашио, нисам ни размишљао да могу да постанем владика. Има људи који уче за овај или онај занат, али за владику се не учи, него је то Божја воља и промисао. Ми смо радили и живели у монашком сословију, прво у манастиру Гомирију, па онда у манастиру Крки, а затим, под покровитељством Светих арханђела Гаврила и Михаила, узрастали смо и у Богословији, радећи на послушању које нам је Црква дала. Све ово је дошло као резултат нашега рада, уз благослов Божји и благослов Цркве, која нас је позвала на тај подвиг, јер сваки животни пут треба схватити као позив и призив на послушање које је одредио сам Бог. Те 1986. године, мене су изабрали за Епископа, а потом ме послали на послушање у Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку. Исто тако, дошао је ред на послушање у Епархији сремској, где сам провео пуну 31 годину, уз благослов своје Свете Црке на челу с Његовом Светошћу.
 
За сам крај разговора, коју бисте Божићну поруку упутили Вашим епархиотима и уопште православним хришћанима у Србији?
 
На прагу 2018. лета Господњега и најзначајнијега догађаја у животу и спасењу рода људскога, а то је долазак нашег Господа Исуса на овај свет и Његово битисање, Његова порука и мисија, ми се придружујемо Његовом призиву и позиву, те позивамо наше епархиоте, наш благочестиви српски народ, нашу српску децу, честитајући им овај велики празник Рођења Господа Исуса Христа са „Мир Божји - Христос се роди“! У жељи да у миру и слози, уз благослов Божји, под наитијем Духа Светога и битисањем новорођеног Богомладенца у душама нашим, да се он зацари у свим срцима и душама српскога народа и та неизмерна љубав Његова и неизмерна сила и благослов Божији, пребива на свим људима добре воље и да се у читавом свету зацари мир, слога и љубав, онај мир који Бог даје роду људском, а ми људи да препознамо тај Свети мир, не свакидашњи мир који људи дају, него онај мир који нам шаље сам Бог, упућујући нас на слогу, љубав и благослов Божји у душама нашим, породицама нашим, црквама, у држави и у читавом свету.
 
Амин, Боже дај. Ваше Преосвештенство, хвала Вам што сте нам учинили част доласком у студио Вашег Епархијског радија. Сигурни смо да и слушаоци деле нашу радост и задовољство због тога.
 
Драги пријатељи, редакција радија „Српски Сион“ придружује се жељама и благословима нашег Преосвећеног Владике, у жељи да у миру и благостању проведете Божић, поздрављамо вас најрадоснијим хришћанским поздравом
 
„Мир Божји - Христос се роди!“
 
 
Транскрипт урадила: Николина Крсмановић, сарадница радија „Српски Сион“
Питања саставио и разговор водио: главни и одговорни уредник Радија „Српски Сион“ Мирослав Крсмановић
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј разговарао је 19. јула 2019. године у Вашингтону, током друге годишње Министарске конференције о верским слободама, са државним секретаром г. Мајком Помпеом и амбасадором за верске слободе у Стејт Департменту г. Семом Браунбеком, преноси званична интернет страница Епархије источноамеричке.

      Током службене посете Вашингтону, Епископ источноамерички г. Иринеј се састао са гђицом Амандом Робинс, заменицом директора Канцеларије са односе са јавношћу Беле куће. Тема разговора је била предстојећа конференција лидера из српске заједнице у Америци, која ће се одржати на јесен у Вашингтону.
      Такође, епископ Иринеј се састао са председавајућим Српског кокуса у Конгресу САД конгресменом Стивом Стајверсом. У срдачној атмосфери, епископ Иринеј је захвалио конгресмену Стајверсу на преузимању копредседавања Српским кокусом од пензионисаног конгресмена Теда Поа.
      Епископ Иринеј је имао прилику да посети и канцеларију конгресмена Емануела Кливера, другог копредседавајућег Српског кокуса. У срдачном разговору, епископ Иринеј је обавестио оба конгресмена о обнављању годишњих састанака лидера из српске заједнице у Америци. Састанци ће се одржавати у Вашингтону, главном граду САД, где ће учесници имати прилике да разговарају са члановима оба дома Конгреса и другим представницима власти о текућим питањима и проблемима српске заједнице у САД и у другим деловима света где живе Срби.
      Епископ Иринеј је токомо разговора истакао званичне ставове Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве и локалног Црквеног сабора Eпархија Српске Православне Цркве у САД о проблемима српског народа и Српске Цркве у региону.
      У раду Министарске конференције о верским слободама у Вашингтону учествовао је и први потпредседник Владе Србије и министар спољних послова г. Ивице Дачић чије излагање се налази на интернет страници Министраства спољних послова Републике Србије.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ

      У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке  српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије.
      По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године,  пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила.
      „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена.
      О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка.

      У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима.
      Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења.
      Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и  изгубио све стечано до тада.
      Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика.

      Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У уторак 16. јула 2019. године, када Црква Божија прославља Светог мученика Јанкита и преподобног Анатолија, верни народ парохије течићко – рабеновачке је дочекао свог Првојерарха. У храму Светог архангела Гаврила Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, јереја: Слободана Савковића, Бојана Стојадиновића, Александра Јаћимовића, Милоша Павића и ђакона Далибора Нићифоровића и Уроша Костића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Овом приликом Владика Јован је крстио ћерку надлежног пароха Горана Јовановића.
      За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
      Након прочитане перикопе из Светог Јеванђеља, Епископ је својом надахутом беседом поучио све окупљене, нагласивши: “Сваки крштен човек је постаје члан заједнице, Божанске заједнице, Црквене заједнице и сваки крштен човек је Духом Светим просвећен и освећен. Дух Свети води и руководи Црквом. Дух Свети надахњује цркву, али Дух Свети надахњује и крштеног човека, који сачува у себи Свету тајну Крштења. Причешће је круна крштења. Крстити се, а не причешћивати се никакве користи нема.
      Црква – Заједница Бога и људи тражи нашу сабраност и тражи наше сабирање. Без заједнице ми се не спасавамо. Апостол Павле каже: Ко поквари заједницу Цркве, њега ће Бог покварити.
      За све што човек чини у животу, за сваки његов грех, за сваки преступ, за сваку мржњу, злобу, мора да да одговор. Људи када себе хвале, мисле да то није грех; али то је опасан грех. Чим почињеш себе да хвалиш, ти не можеш себе похвалити а да се не уздигнеш, да другога не покудиш. Самохвала је велики грех, а све што је грех је велико бреме.Човек има и бреме савести. Савест га опомиње, да то није добро да уради. Човек затрпа ту савест и иде даље. Имамо и бреме душе наше. Душа хоће Бога, она хоће да иде ка Богу. Душа је претежнија од целога света. Имамо и бреме слободе. Слобода је бреме, када је злоупотребиш. Слобода није да ја учиним шта хоћу, да говорим шта хоћу. Слобода тражи одговорност да одговарам зашто сам то учинијо или зашто то нисам учинио. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Сва ова бремена почињу од једнога греха – греха осуђивања. Апостол Павле нам каже: не осуђујмо више један другога. Ми смо у данашњем времену заробљени тим тешким грехом осуђивања. Грех неда човеку да се спасава. Онај који осуђује незна за опроштај. Без опроштоја нема спасења. Без праштања не можемо да решимо ни међуљудске односе.
      Каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити. Суд не припада човеку. Суд припада Богочовеку. Једино Он зна шта је у човеку. Човек не може да зна шта је у другом човеку, јер је слаб. Суд човеков није исправан, јер човек је ограничен. У односу на Бога човек мало зна. Зато је Бог свезнајући. Оно што је у човеку скривено, то је пред Богом откривено.
      Господ не забрањује нама да исправљамо друге него да их не осуђујемо. Право да исправља друге има онај који стално ради на своме исправљању, који стално ради на своме покајању. Исправи себе, па ћеш исправити и дугога.”
      Након отпуста литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличио парох рабеновачки јереј Горан Јовановић са својом породицом.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг инфо,
      О Дарвинизму и Теорији еволуције
       
      Део други
       
      Отворићу у причама уста своја,
      казаћу сакривено од постања света.
      (Мт. 13, 35. Псалам 49, 4; 78, 2).
      Који сије добро сјеме,
      то је Син Човјечији (Мт. 13, 37).
      Заговорници дарвинизма су повредили свети Символ Вере у свим његовим слојевима: тријадолошком, христолошком, антрополошком, еклисиолошком, пневматолошком, есхатолошком, ...
      Бога Оца Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог дарвинисти су искључили из Символа,
      Они су искључили Сина Једносушног Оцу кроз Кога је све постало, и рекли су да Он по своме вазнесењу на небеса није могао да седне одеснују Оца,
      Даље, по њиховој логици размишљања Дух Свети се не може сапоштовати нити сапрослављати са Оцем и са Сином, не може бити животворан, ... не ни Творац човека по образу и подобију Божјем; као ни Онај који је учинио да се Логос оваплоти од Њега и од Марије Дјеве и да постане човек.
      Заговорници дарвинизма су отишли даље од свих религија и јереси укључујући и ислам; религија које нису доводиле у питање стварање света од стране Бога, па су и Христа помињале (ислам). Свако мигољење из замешатељства које су нам дарвинисти и заговорници Теорије еволуције приредили, и при том многобројне у њ погрузили, све дубље и дубље открива његову гностичку позадину. То да она нема никакве суштинске додирне тачке са црквеним Откривењем и Предањем. Рецимо да их нема са овим јеванђелским исказима: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. (Кол. 1, 16). Јер Његов и род јесмо (Дјела 17, 28); Његов род! Не род приматов!
      А план појаве и стварања човека текао је овим правцем: Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи. И створи Бог човека по лику своме, према лику Божјем створи га, мушко и женско створи их (Постања 1, 26-27). Дакле човек је директним тројичним чином створен, а не у међуфази током чијег трајања би се одиграо трансфер од примата до човека.
      Томе човеку биће намењена и ова компетенција: Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу венчао си га, поставио си га господаром над делима руку својих, све си метнуо под ноде његове, овце и волове све, и дивље звери, птице небеске и рибе морске, што год иде морским путевима (Псалам 8, 5-8). Најпре је човек упоређен с анђелом, што ће рећи да је он изначално био биће светлосно и сунчано, и да је све било метнуто под ноге његове, укључујући и претпостављеног примата, или манкија.
      Уђимо зато што дубље у срж библијске ктисиологије: Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани, и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15, 47-8). И опет: Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских (1. Кор. 15, 39-41).
      Бог речју својом: Да начинимо човјека по своме лику, себи слична, ... (1 Мојсијева 1, 26) најављује потоње: стварање човека по лику оваплоћеног Бога Сина чији ће лик бити обликован Духом Светим путем осењења и конституисања елемената тела Пречисте Дјеве Марије, како је Бог осенио и Адама и како га је иконизовао ликом Христовим; Христовим-Који ће уствари бити Архетип Адамов или његов Кенуриотип-Кенотип-Девтеротип.
      На почетку стварања човека
      беше умни и сунчани Адам
       
      У Првој књизи Догматских списа светога Григорија Нисијскога аутор уводног текста епископ Тијатирски и Великобритански Атинагора (Кокинакис), бавећи се темом стварања света и првочовека истиче да чулно опазива бића обухватају све што је видљиво: елементе природе, животиње, биљке, птице и друго. Но божанска сила обједињује ове две категорије бића и благоизвољева да оне богозаједниче. Зато безоблична земља приликом саздања човека прима мешавину умног и чулног, то јест при узимању праха земаљскога и удувавања у њега даха живота. То је и тренутак настанка мешавине умне и чулне природе која ће бити у међусобној саобразности (в.: О саздавању човека, PG 44, 129C; такође Предговор у: Свети Григорије Ниски, Догматски списи 1, Беседа, Нови Сад, 2016, 32). Беочуг или карика што спаја две супротне природе, умну и чулну јесте човек (в.: Исто, 32).
      Свети Григорије Ниски приступио је излагању својих ставова у виду вежбања ума, са намером да се умом приближи иперватичном или трансцендентном стању живота првородног човека. И шта је спознао? То да човек јесте богообразан и обдарен бестрасним блаженством и могућношћу заједничења у Богу. Он украшава природу божанском лепотом која се у њему огледа. Наличан је анђелима, јер тада када се појавио није било ни старости, ни детињства, ни болести, нити невоље ... (в.: О души и васкрсењу, PG 46, 148. О саздавању човека, PG 44, 188-189).
      Тело првородног човека није било напаћено попут данашњег, него је било тело попут тела Господњег на Преображењу или по Васкрсењу. Оно је постојало између чулног и умног – као поседник оба својства. И није било једносушно са кожним хаљинама, какво ће постати по сагрешењу. По речима Панајотиса Христуа првочовек је у односу на историјског човека, или човека искуства био богообразан, а самим тим и слободан и способан да заједничи у слави Божанскога Прволика, с обзиром на то да је његово тело било сунчано и светлосно, што је опет било својствено богодоличним особинама Прволика (в.: Панајотис Христу, То Антхропинон плирома, ката тин дидаскалиан тоу Ниссис Григориоу, Периодикон Клирономиан, Солун 1972, т. 4, стр. 41. Такође К. В. Скоутери), Синепеиаи тис Птосеос каи Лоутрон Палиггенесиас, Ек тис Антхропологиас тоу Агиоу Григориоу Ниссис, Атина 1973, стр. 28-38.
      Дотично тумачење првочовека које није засновано на учењу и духу Светога Писма показује одређену недоследност у односу на став који је сам свети Григорије изнео о томе да законом и правилом сматра Свето Писмо, јер ми хришћани немамо такву власт, односно не можемо чинити све што пожелимо, будући да правилом и законом свога учења сматрамо Свето Писмо (в.: О души и васкрсењу, 22). Ипак, ми смо и даље кадри оцењивати ово антрополошко схватање, јер проводећи богословско промишљање ван историје и прихватајући неизмењивост Бога и свесилу Његове премудрости ми не можемо спречити ум да замишља онострано постојање и да се усуђује да га описује онако како нам је приказао ум св. Григорија Нискога. Независно од платоновских и оригеновских утицаја овај антрополошки елемент Григоријевог богословског система не може се лакомислено одбацити само зато што није у потпуности сагласан с Књигом Постања. Коначно, као књига тајни Свето Писмо не исцрпљује откривени Божји Ум, а човеку као заједничару благодати и као подобију Логоса допуштено је да се приближи тајни. Умна природа првочовека није произвела противречност у богословском систему св. Григорија у којем се човек проматра као јединство умног и чулног; то јест, његова телесна природа као чулна и материјална у поређењу са бесконачним Духом (в.: св. Г. Н., Догматски списи 1, Предговор, стр. 40-1).
       
      Силазак првочовека Адама у простор историје
       
      Првочовек Адам променио је своје првобитно стање и обрео се у историји, попримивши ново обличје, јер се зло помешало са његовим извољењем. Човеково материјално тело као да је постало другородно, за разлику од његовог првородног стања богообразности и светлообразности. Казивање или учење светог Пророка Мојсија о Постању односи се дакле на првобитно стање, а не на потоње. Зато је оно описано као обавијено загонеткама. Те загонетке садрже у себи изражајне поуке (видети Велико катихетско слово, 8, PG 45, 33). Ово учење је артикулисано кроз тумачење кожних хаљина. Наиме Исцелитељ нас самих од зла положио је у људе могућност умирања, док је смрт постала последицом удаљавања од добра. У складу са божанским домостројем нашој природи сазданој за бесмртност саму смрт је наметнула бесловесност у којој се сама обрела. Смртност пак покрила је спољашњи део човека, но не и унутрашњи, и она се распространила на његов чулно опазиви део; што значи да се смртност није дотакла самог божанског образа у човеку (в.: Исто, 35D).
      Међутим, код човека је дошло до замене првобитног тела плотским, које ће као привремено имати склоност к распадљивости, но не и к нестајању. Чулно опазиви део човека се разлаже, али не нестаје. Јер, нестајање јесте прелазак у небиће, а распадање је разлагање на праелементе света од којих се биће састоји (Исто).
      Само тело опет, јесте привремено, и промењиво како по спољашњем изгледу тако и по унутрашњој структури. Зато сматрамо да човек није увек исти по физичком устројству; неки његови делови трајно умиру. Ово гледиште св. Григорија наука данас потврђује: наше тело се временом мења тако што се обнавља кроз метаболизам, па човек после одређеног времена више није исти; обновиле су му се ћелије. Живот који је у телима одвија се кроз кретање и поседује силу постојања по којој никада не прекида кретање (в.: О саздавању човека, PG44, 163).
      За нашу тему битно је да не мешамо два стања: стање првочовека и стање историјског човека. Сам свети Григорије, у зависности од околности на овај начин прилагођава своје тумачење:
      Бића и све у вези са њима он посматра са становишта бесконачности која једино Богу припада,
      вековност везује за умна створења,
      а временост за земљана створења, лишена бесмртности, која се крећу ка смрти (видети спис О деци која су нам прерано одузета, PG 46, 175, A).
      Одважност Григоријевог мислилаштва
      И свети Григорије Ниски спада у ред изучавалаца претхришћанских и ранохришћанских књижевних ризница из којих је наизменично захватао благо. Зато су у његовој мисли присутни и Платон и Филон и Плотин и Ориген, односно свети Оци Атанасије, Василије, ... Карактеристично је за њега да он ни једно ни друго учење не усваја некритички. Свако мишљење тумачи, и ако онo доприноси разумевању јеванђелске истине он њиме брани хришћанско учење као аргументом (в.: H. F. Sherniss, Platonism of St. Gregory of Nyssa. University of California Publications in Classical Philology, vol. II, 1930. – G. Bebis, Gregory of Nissa,s ,,De vita Moysis’’. A. Philosophical and Theological Analysis. The Greek Theological Review, vol. 12, 1967).
      Свети Григорије се на пример позива на право хришћанина да пита какав је био човеков живот пре пада, као што се позива и на однос између духа и материје, када време почиње, а када се завршава, ... шта представља почетак и свршетак Царства Божјег, и тако даље. На сва питања он одговара веродостојно. Па и тамо где мањка потврда Светог Писма он не оклева и не одлаже да изнесе мишљење као хришћанин коме је драга истина. (В.: Св. Г. Ниски, Догматски списи, у: Предговор, Беседа, Нови Сад, 2016, стр, 52-53). Овде препознајемо начелну чврсту решеност Отаца Цркве да дођу до најдраже им истине. И опет к њој неизоставно путем црквенога подвига: молитве, поста и смиравања, ради одбране правоверја и изграђивања Цркве.
      Свети Григорије о профилу оспораватеља
      Свети је био окружен онима који су о свему расправљали, све оспоравали и свему противречили; они су огољавали оне који су говорили, и оне који су слушали. Превиђајући оно што је свети Григорије говорио и узимајући као исказано оно што уопште није казано, они су изазивали противречност, изводили произвољне закључке тврдњом да он учи на следећи начин: да се једна ипостас уопште не разликује од друге ипостаси. Па и поред тога, да све ипостаси нису једна ипостас; и опет, да се једна суштина као суштина уопште не разликује од друге суштине, па и поред тога што све суштине нису једна суштина ... А суштина се разликује од суштине не по томе што јесте суштина него по томе што јесте та суштина, и ипостас се разликује од ипостаси по томе што јесте та ипостас ... Ловећи их у пуким мудролијама, св. Григорије користи њихове речи и доказује да не треба да говоримо да постоји овај Бог и онај Бог, или овај човек и онај човек, већ само да постоји ова Ипостас Божја и ова ипостас човечја ... Када се каже овај, то се рекло да би се нешто разликовало од нечега другога што заједничи у ономе имену, чему се придева особина такав. Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.
      Једно биће се од другога разликује или по суштини или по ипостаси, или и по суштини и по ипостаси. По суштини човек се разликује од коња (и од мајмуна), а по ипостаси Павле од Петра; док се по суштини и по ипостаси разликује ова ипостас човека од оне ипостаси коња (или мајмуна)...
      Ако се пројави логос оних бића која се разликују само по суштини и оних која се разликују само по ипостаси но не и по суштини, показаће се јасно и логос бића-која се разликују и по суштини и по ипостаси ...
      Зашто говоримо да се човек и коњ, или коњ и пас, (или пас и мајмун) узајамно разликују по томе што сваки од њих јесте те суштине. Зар није јасно да се они узајамно разликују по уобичајеним својствима суштине, као, примера ради, по словесности и бесловесности, по особености рзања, лајања, скичања и томе слично? Јер тиме што кажемо: таква суштина, ми не указујемо нинашта друго доли на биће које учествује у животу, за разлику од онога које не учествује; указујемо на биће које поседује својство словесног поимања, насупрот ономе које се од њега разликује тиме што је бесловесно, односно ми указујемо на биће које се одликује рзањем, (лајањем, скичањем) или нечим другим. Уместо указивања на те различитости и особености, свакој суштини или роду бића придодаје се појам тај, да би се указало на различитост у односу на врсте које том роду припадају ... Врста и јединка, односно суштина и ипостас дакле нису једно исто. Тако, ако суштина и јединка, односно ипостас, нису једно исто, онда није исто ни све оно што одликује једну или другу. А ако ни оне нису једно исто, онда се не могу ни назвати истим именима ... (видети: Говорећи како су у Божанству три Лица, у: Св. Г. Ниски, Догматски списи 1, стр. 109-114).
      О стварању умне твари
       
      Бог је прво створио умну твар и њој дао одговарајућу способност да и она управља свиме. Дакле, као изображење вишње Силе створена је земна твар, или живо биће: човек. А у њему се јесте оприсутнила богообразна лепота умне природе која је опет спојена са њим на неисказив начин ... (В.: Св. Г. Ниски, Велико катихетско слово, 6, 4, у: Исто, 277). А спојила се она директно, не претходно и посредно, рецимо преко примата! Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!
      Адам је пралик или слика Онога који ће доћи (Рим. 5, 14). Адам је пралик Христов, никако и никада није примат; лик и личност Адама претеча су Христовога лика, и обрнуто! Никако и никада пак не личина или образина или маскота; такође не ни: ка-лик, квази-лик, зверо-лик или терас-лик.
      Наш богословски став
      у вези са Григоријевом сликом
      о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу
       
      Личан богословски став у вези са сликом светога Григорија Нисијскога о првочовеку као умном, сунчаном и светлосном бићу ми заузимамо из два разлога. Први разлог је наша намера да спречимо свако ниподаштавање ове слике светога Григорија; тј. да се о њој не говори маниром пљуцкања на сваку реч, тј. на своју, како је на пример чинио Бранко Бошњак, хрватски и југословенски философ, и то сваки пут када би учествовао на трибини о хришћанству и о Исусу Христу! Други разлог био би неизостанак нашег личног става виза-ви Адамовог и Христовог материјалног тела. Односно, да нам се не би одмахивало руком у смислу: чућемо те о томе други пут; како је чињено на овогодишњем Сабору СПЦ при помињању имена преподобног Максима Исповедника, а у вези са његовим списом О разним недоумицама: 112-ој!
      Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски, у времену пре-и-попадном, а у вези са темом Праоца Адама који је створен од праха земаљскога, и његовог тела које је по том следу – материјално. Животиње које су му привођене да их именује, такође беху материјалне. И само тело Праматере Еве беше материјално, створено од Адамовога ребра као грађе. Рајски плод који су они обоје окусили, такође је био материјалан. Покривка као њихова одећа, такође. И све потоње, такође материјално. Адамова лобања коју је на Голготи подно Крста обагрила Христова крв такође је била материјална. Боравак Прародитеља у Аду са душама од, самоме Творцу познате каквоће и штаства, или од каквоће и штаства у стању ипер-и-префињености самоме Творцу познате. На крају ту су и Прародитељи Адам и Ева, васкрсли са Христом као створена, и материјална бића. И тако даље.
      Јер када тело Прародитеља Адама не би отпочетка, и континуирано било материјално, могла би се очекивати замерка да су на пример постојала два Адама: један нематеријални, и други материјални, па би се тада то, наравно, морало узети у обзир. Али ми немамо разлога да верујемо да је свети Григорије Ниски ишао толико далеко том линијом: да је веровао у постојање два посебна Адама. Не! Он ни не говори о томе, већ о два различита стања или начина постојања једног те истог Праоца Адама, код којега је било дошло до промене једног личног у друго лично стање. И још је овде реч о сили размишљања и мисли светога Григорија; о сили размишљања и созерцавања која је јединствена појава у целокупној светоотачкој мисли. И таквога интензитета да је једног непоткупљивог немачког научника, Вернера Јегера она једноставно усисала; односно држала за се као магнет у најплодоноснијим радним годинама његовим!
      Енигму сунчаног и светлосног бића односно тела првочовека Адама описаног умом светога Григорија најизворније разрешава наш учитељ богословља, изрјадног библијског богословља, епископ бачки Иринеј, који нас увек подсећа на реч да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20). По њему, само треба ићи трагом оваплоћеног, васкрслог и прослављеног Христа – Новог Адама, и запажати Његово прослављено богочовештво и божанску славу оваплоћеног.
      *
      Предупређујући нечији ум да се не дрзне да помисли да Тело Господа Исуса Христа није било материјално, како пре тако и после славног васкрсења Његовог у телу и са Телом; или да неко нама не би подметнуо такву клевету, ми се за сведочанства о тој  истини обраћамо најпре светом Јеванђелисту Матеју, чије Јеванђеље изобилује позитивним примерима те врсте, а затим и осталима; и све то опет, по нашем избору.
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...