Jump to content

Архимандрит Методије, игуман Хиландара: Небо је увек близу човека!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Игуман српске царске Лавре на Светој Гори Архимандрит Методије био је један од предавача на међународном Симпосиону о монаштву у октобру 2017. где је говорио о „Духовним основама општежитељног манастира, те смо питали о. Методија колико се данас ослањамо на наслеђе Св. Симеона и Саве у свакодневном духовном животу. Ако су „монаси и монахиње мерило зрелости народа” колико смо у том смислу сазрели од примања хришћанства до данас. Колико је савремени човек далеко од Неба и о посту као неопходном подвигу.

 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

       
      Родни Лелић је прославио
      Онај што мирно у кивоту спава
      Што је тамо и цркву саградио
      Да има где да почине му глава.
       
      А дечак што уз њега провео је дане
      И ког је упутио на своје стазе правац
      Црноризац поста од младости ране
      Да пример нам даје овај свети Старац.
       
      Жичке лавре послушник и дечански сабрат
      Овчарских клисура смирени житељ
      У подвигу је прошао и ужаса рат
      У Призрену са ђацима створио обитељ.
       
      Цео живот подарио светињи и чудима,
      Монашком завету и молитви Богу
      Сваког са осмехом и љубављу прима
      Метохију и Косово прош’о босих ногу.
       
      Претрпео батинање неверних Бугара
      И остао предан своме послушању
      Прохујалих времена врата нам отвара
      Неуморно пише и ноћу и дању.
       
      Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
      И народ с огњишта растераше мачем
      Рањене руке тад му задрхташе
      Па завапи Богу молитвом и плачем.
       
      Искреном душом и радосним очима
      Крепки Старац Истину животом сведочи
      И дуг враћа оном што у Лелићу почива
      И недуге нађе молитвом лечи.
       
      Мира духу своме у старости нађе
      Под окриљем јуначке планине Јелице;
      Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
      И лукавог што баца отровне стрелице.
       
      Крстоносни пут води га до Дрине
      Да испише сећања последњу страницу
      И у Рачи старој о своме роду брине
      Па хита у Лелић, на последњу станицу.
       
      И радује се свети владика Николај
      Јер молитва изроди оца Јована
      што Јеванђељу учи грешни род овај
      Док у Лелић хрли са свих српских страна.
       
      Сада Лелић село има два јунака:
      Једног у календар што уписа Бог,
      Другога познаје српска душа свака
      И љуби га ко духовног родитеља свог.
       
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...