Jump to content

СПЦ у Македонији: Катакомбно Хришћанство у 21. веку

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помислили бисте да су прогони и ограничавање вероисповедања у временима борбе Римског царства са ранохришћанима. Или бар у веку иза нас, оличеног у совјетској тортури. Ипак то се дешава и данас. И то не мислим на терористичке групе на Блиском истоку, које нису под контролом својих држава. Прогон се дешава у сред Европе, плански, под диктатом државе — у сред цивилизованог друштва, које би требало да гарантује основна људска права.

%25D0%25BF%25D0%25B0%25D1%2580%25D0%25B0

Параклис Св. вмч.-це Екатерине у Скопљу

Раскол у БЈР Македонији отпочет је 1967. године. Осим аутономних граница које су припремане за нешто касније, где би Србија као једина република добила покрајине, а српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву. Једина република где је народ традиционално био православно опредељен, а да се национално није осећао Србима, јесте СР Македонија. Тако је створен пројекат „Македонске Православне Цркве“, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност.

За поглавара „МПЦ“, изабран је негдашњи викарни епископ топлички, именом Доситеј (Димитрије) Стојковић (ни Стојковски ни Стојков), рођен у Смедереву, 7. децембра 1906. године. Често, у његовој биографији на македонском, изоставља се презиме, што је случај и са надгробном плочом у цркви св. Димитрија у Скопљу.

Раскол је ескалирао много касније, распадом југословенских република. Праћен таласом национализма, и затирањем свега српског зарад стварања сопственог националног идентитета, 2002. отпочео је прогон Православне Охридске Архиепископије под јурисдикцијом СПЦ, једине канонске православне цркве у БЈРМ и данас.

%25D0%2593%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25B4

Градња храма Светог Јована Златоустог у близини Битоља, и рушење храма месец дана касније од стране власти БЈРМ и  „МПЦ“

Са благословом државног врха затварано је монаштво, верници заплашивани, а светиње одузимане. Врхунац терора оличен је у забрани Православној охридској архиепископији да се региструје од стране „Македонске државне комисије за религију“ под основом да је могуће регистровати само једну верску заједницу за сваку конфесију (пошто је претходно регистрована канонски непризната „МПЦ“).

%25D0%25BA%25D0%25B0%25D0%25BF%25D0%25B5

Капела Светог Нектарија Егинског у Скопљу

Године 2005. правоснажном пресудом Апелационог суда у Битољу, осуђен је и Архиепскоп охридски Јован на 18 месеци затвора за кривично дело „распиривања националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости“. Тек 10 година касније, после многобројних жалби и 3 године и 52 дана тамновања у најтежим условима, пуштен је на слободу. Јавност је можда и чула за страдање Арх. Јована, али ипак мало је оних који су упознати како данас функционише Охридска Архиепископија након заплењивања цркава и манастира, и година прогона и државног терора.

%25D0%25A1%25D1%2582%25D0%25B0%25D0%25B2
Ставропигијални манастир Светог Јована Златоустог у Битољу

Многе куће, поседи и објекти дароване од верног народа постале су параклиси, манастири, цркве. Брод цркве (централни део између улаза и олтара) не већи од просечне дневне собе, постао је дом монаха, монахиња, место молитве, и окупљалиште верног народа, који се после година прогона и застрашивања није одрекао Христа. Већа окупљалишта резервисана су у земљама Европе чак и за секташке организације.

Правда је дочекана тек 16. новембра 2017. када је Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио у корист ПОАрхиепископије по њеној тужби против БЈРМ, и затражио одштету од 9.500 евра.

Примораност да се Црква Христова у БЈРМ врати у катакомбе и сведе на маргине, са једне стране показује страхоту, кршење људских права у сред Европе које је мало људи и свесно; али и са друге стране храброст и истрајност хришћана да се остане на својим огњиштима, бирајући уместо раскола место у заједници свих помесних цркава које чине једну велику породицу — Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву!

%25D0%25BC%25D0%25B0%25D0%25BD%25D0%25B0

Порта манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу

Нека нам пример Охридске Архиепскопије буди свима на подстрек, а епископима и пастирима повереног им стада, многаја љета!

11.jpg

 

View full Странице

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Trifke рече

Ma sve je to dobro samo ovaj izraz "katakombno hriscanstvo" je ,zbog nekih budala, dobio notu od koje se jezim. 

У том контексту баш сада са једним колегом дискутујем о том. Слажем се. И ако треба о ревности и "какаткомвном кршћанству", свакако, без обзира што опет сводим на лични утисак (као што смо и сви склони да чинимо), оно што ради екипа са "Смрт свету" је мом "вајбу" свакако подобније ревнитељству и катакомби, него ови штосбоје своје сенке и броје кораке суботом

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Баш су пријатне те „катакомбе“. Релаксирана атмосфера и насмејана лица. Раскол, канони и шта још не, а глави разлог постојања антинародне црквене структуре није ни православље ни канони, него као што аутор текста лепо каже: некад је „српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву“ па „створен пројекат Македонске Православне Цркве, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност“. Сада, да би се тај разбијени народ ујединио, потребан је анти-пројекат и користи се црква као политичко средство. Народ тамо доле није важан. Важан је пројекат. И зашто се нико не пита зашто и које то „свештенство... од раније се залагало за аутокефалност“? И зашто народ не прихвата друго решење? Кога брига за тај народ, важан је пројекат, који нема везе ни са црквом, ни са канонима, а једино са политиком.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: 

       
      Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји!
      Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија.  Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3)
      Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. 
      Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве.  
      Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). 
      У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. 
      У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији.
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.
       
      ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА 
       
      Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.
      Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. 
      У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?
      Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 
      Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.
      По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не.
      Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. 
      Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
      Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. 
      Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота.  Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. 
      Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. 
      Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници.
       
      Катихета Бранислав Илић,
      у Горњем манастиру Острогу, 
      17. јула 2021. године
                        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, поводом јубилеја 350 година од престављења светога Василија Острошког Чудотворца (1671-2021), братство манастира Острога организује духовно вече на тему: "МИСИЈА ЦРКВЕ У 21. ВИЈЕКУ".  

      Вести из Цркве за 15.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4   У програму учествују:
                       -др Миодраг Чизмовић;
      -Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара";
      -мр Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник Катихетског програма Радио "Светигоре";
      -мср Раде Булајић, управник Архива Манастира Острога;
        ГОРЊИ МАНАСТИР ОСТРОГ
            субота 17. јул 2021. године у 19 часова
      ДОБРО ДОШЛИ!
    • Од Milan Nikolic,
      Лидери ДФ-а Андрија Мандић и Милан Кнежевић добили су благослов од патријарха Порфирија да у новој влади чувају и бране интересе Српске православне цркве (СПЦ) и верујућег народа Црне Горе, саопштено је из тог савеза.
      Мандић и Кнежевић су се са патријархом Порфиријем састали по повратку из Русије.
      „У срдачном и братском разговору, лидери ДФ-а су добили благослов од његове светости патријарха Порфирија да у новој влади чувају и бране интересе наше свете Српске православне цркве и верујућег народа Црне Горе“, наводи се у саопштењу ДФ-а достављеном медијима.
      Порфирије је, како се наводи, истакао да поштује борбу коју су лидери ДФ-а водили у времену „напада на част, имовину и достојанство СПЦ“, преноси Танјуг.
      Наводи се и да су лидери ДФ-а патријарху пренели „жеље верујућег народа да ускоро дочека свог патријарха Порфирија у светињама Српске православне цркве у Црној Гори“.
       
      Мандић и Кнежевић добили благослов да бране интерес СПЦ
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Лидери ДФ-а Андрија Мандић и Милан Кнежевић добили су благослов од патријарха Порфирија да у новој влади чувају и...  
    • Од Dek1,
      http://www.pravoslavno-hriscanstvo.com/ Све на једном месту!
×
×
  • Креирај ново...