Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ источноамерички Иринеј: Повратити наду, сачувати историју и обезбедити будућност!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Почела друга фаза обнове Саборног храма Светог Саве у Њујорку

dstl1217.thumb.jpg.740b3a3061eda8764976bc95853642a9.jpg

Према речима архитекте Дона Живковића из Живковић и Коноли архитектонске фирме, предводиоца радова историјског и јединственог пројекта обнове велелепног, историјског споменика културе, Саборног храма Светог Саве у Њујорку, у петак 22. децембра 2017. године, почело је постављање скела, неопходних за уклањање оштећеног декоративног камена. Очекује се да скеле буду постављене до Божића 2018. године. Одмах потом наставиће се са уклањањем украсног камена кречњака, којим су били обложени унутрашњи зидови велелепног неоготског Саборног храма Светог Саве.

На основу чланка ”Наш сусед Свети Сава” који је издала БКСК архитектонска фирма, која се налази у близини храма, ахритекта Саборног храма Ричард Апџон, ”... изабрао је чист, аутентичан материјал који представља уметнички рад – руком отесаних греда и руком клесаног кречњака, којим је прекривена цела површина унутрашњих зидова, допринели су високој цени овог пројекта. Овај трошак је био вредан јер се овај детаљ сматрао Апџоновим ремек делом”(http://easterndiocese.org/news_171010_1.html).  Због овога посебна пажња биће поклоњена покушају да се сачува део унутрашњег декоративног камена у олтару  где су биле оригиналне олтарске фреске, уоквирене златном бордуром, коју је ватра спојила са украсним каменом.

Прва фаза се састојала од врло мукотрпне четири и по седмице чишћења шута, наноса који је створен после трагичног пожара на Ускрс 1. маја 2016. године који је уништио Саборни храм. О’Донахју грађевинска фирма је успешно извела ову почетну фазу обнове храма, скоро археолошким захватом, пазећи истовремено на стабилност зидова храма. Посвећеност радника ове фирме може се илустровати чињеницом да су радници не само део испод олтарске апсиде уклонили ручно већ су и сваки камен очистили. Са захвалношћу Богу, између осталих значајних детаља који су запажени и који су у различитoм степену очувани у пламену, сачаувана је сребрена Богородичина икона, потпуно неоштећена.  Особито је важно да су, у овом веома опрезном процесу чишћења, такође пронађене свете мошти. Ове мошти мученика, чуване овде од освећења, пронађење су потпуно неоштећене јер су биле запечаћене у освећеном камену. Свети престо је био сачињен од белог мермера и постављен на пет стубова: четири стуба на угловима и пети у центру, држали су освећени олтарски престо. Ове исте мошти, постављене у освећени камен, ако Бог да, биће опет стављене у престо приликом освећења цркве. Оригинални престо је поклонио Канон Едвард Вест, епископални свештеник,  аутор и канон еклисијарх у Катедралној цркви Светог Јована Богослова у Њујорку, за покој душа својих родитеља.

Вашим истрајним молитвама, интересовањем и прилозима, настојање да се поврати нада, сачува историја и обезбеди будућност Саборног храма Светог Саве и њене заједнице у Њујорку, постаће стварност.

Епископ +Иринеј

 

Извор: Српска Православна Црква


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Зна Дрвар чији је, знају Дрварчани ко су, и због тога су ријечи члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића само још један пуцањ у празно, а Србима још једна опомена да не смију заборавити своје коријене јер ће им, у супротном, они као што је Комшић писати уџбенике из којих ће учити историју, поручује Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
       
      Поводом Комшићеве изјаве да Дрвар никада није био српски град, нити ће бити,
      епископ Сергије наводи да сви којима је Дрвар у срцу неће остати нијеми на ријечи новог Бењамина Калаја који жели да им прекроји име и презиме, претке и прошлост.
      - `Када би људи говорили само оно што знају, свијет би заћутао грозном тишином`. Ову велику мисао, великог чешког мислиоца, Жељко Комшић, први Хрват међу Бошњацима, засигурно никада није чуо, јер да јесте никада не би рекао да Дрвар није српски град. Ћутао би овај бошњачки Хрват на привременом раду у Предсједништву БиХ и никада ништа не би проговорио. Али, не. Скупивши храброст коју нема, усудио се господин Комшић да квалификује, да туђе поклања, да нам завичај скрнави - истиче владика Сергије.
      Епископ Сергије поручио је Комшићу да погледа резултате било којег пописа, од турских дефтера до дана данашњег и просвијетли таму сопственог незнања, да не би и даље ширио лаж сажету у његовој безумној тврдњи да Дрвар није српски град, преноси Епархија бихаћко-петровачка.
      - Да је господин Комшић хтио да се и сам увјери чији је Дрвар дошао би овдје, међу нас, а ми бисмо му, као добри домаћини, показали свако село, сваки гроб, цркве, црквишта и манастиришта. Ако би тада нашао нешто што није српско, дали бисмо му за право да каже то што је рекао - истиче владика Сергије.
      Владика додаје да је Комшићу, ипак, удобније да о Дрвару суди и пресуђује из сарајевске визуре, не марећи за истину, која га, очигледно, уопште не занима.
      - Ако је Дрвар босански, као што олако рече господин Комшић, зашто су нам отели једанаест српских села, припојивши их Бихаћу, са којим та села, како тада, тако ни данас, немају никакве везе? Свима је јасно да је то учињено само због тога да општине са српском већином не би имале територијални додир са општинама у Лици, гдје је и данас српска већина, без обзира на цијели циклус злочина који се непрестано понављају - наводи владика Сергије.
      Владика пита и зашто, ако је Дрвар босански, у њему онда не живе Бошњаци, Босанци, Бошњани и њима слични?
      - Не схватајући окрутност политике великих села, наши су преци, у селу Трубару, у вријеме Босанско-херецеговачког устанка, прогласили, ни мање ни више, него уједињење са Србијом! Околности су сличне, али је жеља овог народа остала иста. Зна то и уважени господин Комшић, хрватски члан Предсједништва БиХ изабран вољом Бошњака, али несигуран у властити идентитет ту исту несигурност покушава пројектовати у идентитет нашег српског Дрвара - нагласио је владика Сергије.
      Он истиче да гробови српских предака, разасути као бисери широм дрварске котлине, обавезују на истину, на понос, али и на то "да себи и другима свједочимо шта смо и ко смо".
      - Ипак, нема разлога за страх, јер је вријеме Бењамина Калаја одавно прошло, а ми смо, прошавши кроз петодеценијски мрак комунизма, а потом крвави рат, напокон дошли к себи, да будемо оно што јесмо: Срби у српском граду Дрвару! - наглашава владика Сергије.
      Приликом отварања Конзуларне канцеларије Србије у Дрвару 16. априла амбасадор Србије у БиХ Александар Ђорђевић рекао је да ће Дрвар у перспективи бити српски град као што је увијек и био, а на ову изјаву је реаговао Жељко Комшић тврдећи да "Дрвар никада није био српски град, нити ће то икада бити".
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      Владика Фотије богослужио у Милошевцу и одржао предавање о старцу Порфирију у Зворнику. У пету недеље Великог поста посвећену Преподобној Марији Египћанки, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Николе у Милошевцу код Модриче.

      Епископа је дочекао протојереј-ставрофор Ђоко Б. Лазић, надлежни парох милошевачки, заједно са сабраћом свештеницима и верним народом. -'Заиста је велики благослов за Епископа или свештеника, за оног који брине о духовном узрастању младих, кад види цркву пуну деце и омладине - малих светосаваца. То је за нас веома значајно јер су млади данас на великим искушењима од разних секти, дроге и ко зна каквих све других невоља. Зато морамо сви заједно, и Црква и родитељи и званичне педагошке институције да удружимо снаге у бризи за младе људе који су наша будућност, рекао је владика Фотије.
      -По примеру Преподобне Марије Египћанке, коју данас прослављамо, и ми треба да се покајемо да би нас Господ примио као своје. Покајање од разбојника чини светитеља. Покајање је жеља да се променимо, поручио је епископ Фотије.
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије одржао је 16. априла 2019. године у Зворнику, поводом великог православног празника Васкрса, предавање о Светом старцу Порфирију.
      -Свети старац Порфирије Кавсокаливит носитељ је благе вести, проповедник Јеванђеља Христова и љубави Христове. Теологија и учење старца Порфирија састоји се у томе да човек треба да заволи Бога, да заволи Христа и самим тим ће заволети и друге људе, чиме ће бити носилац те љубави и мисије, рекао је епископ Фотије и додао:
      -Мисија и порука старца Порфирија - то његово основно учење - јако је значајно за све народе света јер је та његова порука универзална. Старац Порфирије је учитељ љубави, који нам показује да Васкрс потврђује победу добра, победу љубави над злом и над оним што је лоше и недостојно човековог живота. Васкрс је победа вечнога живота и свега онога што је добро, нагласио је владика Фотије.
      Према његовим речима, учитељ те филозофије управо је старац Порфирије, као и многи други светитељи који су проповедали да је васкрсење Христово и васкрсење свих људи победа живота над смрћу, што је уједно и васкршња порука.
      Епископ Фотије је подсетио да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије 2013. године у диптих светих унео и старца Порфирија Светогорца.
      Испред организатора Светосавске омладинске заједнице госта и присутне речима добродошлице поздравио је протонамесник Милош Зекановић. Уследио је наступ дечјег хора Основне музичке школе из Зворника под диригентском палицом проф. Љубише Поповића.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 14. априла 2019. године, у пету недељу Васкршњег поста – Глувну посвећену Светој Марији Египћанки, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.
      Литургијским сабрањем крунисана је и приведена крају манифестација „Дани патријарха Павла“, која је, на духовну корист и радост верујућег народа, први пут, организована у Никшићу.
      Преосвећеном Владици је саслуживало више свештенослужитеља епархија Будимљанско-никшићке, Нишке и Пакрачко-славонске који су поводом манифестације „Дани патријарха Павла“ били гости Црквене општине никшићке. У литургијском сабрању молитвено је учествовао верни народ Никшића, међу којима и мноштво деце, а Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и певница храма.
          
      Сабране је, пре причешћивања светим Тајнама, речима пастирске беседе поучио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу. Он је, указујући на речи Господње из светог Јеванђеља: Хајдемо у Јерусалим, рекао да је најважнији пут који постоји у срцу сваког човека – пут покајања, пут преумљења, преобраћења, пут којим сваки човјек треба да пође и иде, јер пре свега и изнад свега јесте покајање.
      -Речима: Покајте се, јер се приближи Царство небеско, почео је своју проповед Господ наш Исус Христос, а највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ такође је поновио те речи. Покајање је оно чему нас Црква учи у недјељама пре светог поста, а и сада у време поста. Ништа друго није важно, све науке су бесплодне, сва друга човечија знања немају никакву снагу, само оно што ми будемо о себи помислили и тражили, а то је да тражимо и нађемо покајање. Јер, нема човека који се неће постидети нечега у свом животу, али, веома је опасно ако човек мисли о себи више, него што доликује људској природи. Зато нас учи Црква, почевши од Недеље о митару и фарисеју, да прва и основна ствар јесте смирење. Без смирења нема покајања, нема задобијања Царства Божјег. Кроз смирење да задобијемо Царство небеско, да задобијемо рај, оно што је Господ обећао свима који Га љубе. То је тај пут, а тај пут води кроз покајање, кроз сузе. Као што смо се чистили у крштењу светом водом, нема друге воде осим воде суза, које могу, после крштења, да оперу гријехе које смо учинили. Сузе за себе, сузе за покајање, сузе за ближње, сузе за даљње, сузе за народ, сузе за човјечанство, то је једина течност која може да опере гријехе људске, беседио је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.
          
      -Црква нам у данашњи дан, када су наше снаге попустиле током пет недеља Поста, даје слику Свете Марије Египћанке, покајнице, која је од дна постала света жена чије молитве Бог прима. Ми јој се обраћамо, стално, молитвено и говоримо: Преподобна мати Маријо, моли Бога за нас, а она, која је била дно дна, постала је светитељка да може да заштити цијелу Цркву, јер је Господ све ставио у силу покајања, и њу је позвао да се покаје, чак је и преко икона Мајка Божја проговорила: Марија, ако пређеш ријеку Јордан спасићеш се. Та икона и данас постоји, ено је у Јерусалиму, у цркви Светог Јакова, брата Божјег. Имао сам благослов да се поклоним тој икони од које се чуо глас: Марија, пређи ријеку Јордан и спасићеш се. Тако и нама свима: Пређи преко мноштва гријехова својих, обрати се Господу, затражи покајање, и спасићеш се, поручио је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.
      Сабрани, који посте Васкршњи пост, приступили су и причестили се светим тајнама Тијела и Крви Христове. Уваженим гостима из епархија Нишке и Пакрачко-славонске, који су у Никшић дошли поводом „Дана патријарха Павла“, захвалио је надлежни епископ Јоаникије:
      -Цијела наша света Црква, а, већ, и друге Православне Цркве, изузетно поштују успомену на нашег блаженопочившег Патријарха и ми, који смо ушли у организацију, која је прво кренула од Чачка, па преко Гацка стигла до Никшића и до родног мјеста Патријарха Павла, не треба да се осјећамо да смо много заслужни, али јесмо дужни да његујемо спомен на овог изузетног Божјег угодника, који је савршен примјер хришћанског живота, нарочито за нас владике, свештенике, али и за сваког хришћанина. Нарочито нам је драго што је овдје дошао отац прота Милутин Тимотијевић, ректор, што је са нама свештеник који је наследник оног свештеника који је крстио Гојка Стојчевића као дијете, из његових Кућанаца, отац Драган Гаћеша. Он је код нашег владике Јована Ћулибрка, његов сатрудник и сарадник. И господа из Чачка, такође, су са нама, који су оснивачи ове дивне манифестације, која ће, свакако, да се шири, јер, сви они који се подсјећају на живот, на примјер, на лик, на ријечи, на дјела, на миротворство, на жртву, на косовску голготу нашег Патријарха. Сви ће имати велику духовну корист од тога, закључио је Његово Преосвештенство.
          
      -Блаженопочивши патријарх Павле више пута је посјећивао Никшић, а са посебном радошћу сјећамо се кад је обновљена Епархија будимљанско-никшићка, када је, уочи празника Успенија Пресвете Богородице у никшићком Саборном храму служена вечерња служба, а сјутрадан заједно слушали његове ријечи у Пивском манастиру. То је био велики благослов за нас, сјећамо се и неких детаља, анегдота. Око таквих личности увијек буде нешто интересантно, њихова харизма је таква да, чак, и оно што изгледа безначајно, у његовом присуству постаје важно и памти се. Нека Господ услиши и његове и наше молитве; хвала, још једном нашим гостима, хвала Матици српској, која је покренула ову иницијативу у Никшићу и нашој Црквеној општини на великом доприносу у организовању манифестације, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.  
        СПЦ
×
×
  • Create New...