Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Школа византијског светогорског појања при Духовном центру у Краљеву

Оцени ову тему

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ми, људи савремене епохе, не смемо да се заносимо илузијама: криза коју преживљавамо није само политичка или привредна криза; њена суштина има духовну природу, њени корени налазе се у самој дубини нашег постојања; она нас ставља пред последња питања и води нас у област светог. Ми немамо ни права ни основа да наш крах приказујемо као „невину“ и „безопасну“ случајност. Ми морамо пронаћи у себи одважност и морамо изоштрити поглед како бисмо ствари видели онаквима какве оне заиста јесу; морамо у себи наћи вољу како бисмо изрекли сву истину и кренули новим путевима. Треба да се ослободимо свакодневних ситница и да се навикнемо да гледамо у даљ: куда иде, куда клизи савремени свет? шта нас чека? шта нам је чинити како бисмо предупредили најгоре и изградили нов, прелепи живот?…
       
      Али постоји закон по којем се будућност открива само ономе ко гледа из дубине. Стога је нама неопходно истинско продубљивање духа; ми се, пре свега, морамо усредсредити и ући у живу дубину нашег властитог бића, у „супстанцију“ наше човечности, или, као што би рекао Аристотел, у „ентелехију“ нашег духа, у ону свету сферу чију нам је благодатност и божанственост објавио Син Божији, Исус Христос. Свуда, у целом свету мора постепено да отпочне духовно преиспитивање наших душевних актова и наших предметних садржаја: у појединцима, у малим кружоцима, у религиозним заједницама, у философским друштвима и у културним покретима; људи ће се усредсређивати на последње, свете изворе свога живота; они ће сазрцавати живот свога срца и судиће о њему – какво оно треба да буде, каквим се оно показало у стварности и шта му још недостаје…
      Што озбиљније, што одговорније, што дубље, што искреније буде ово преиспитивање, тим боље. Јер несреће и невоље нашег времена су велике, и опасност ће бити могуће савладати тек ако буде захваћена последња дубина људске душе, ако човечанство поново прокрчи себи пут ка Богу. Овде уопште није ствар само у „поновном моралном наоружавању“, у тим сиромашним и усиљеним речима које означавају нову и јефтину моду и у најбољем случају обезбеђују учвршћену закулисну дисциплину. Човечанству је потребно обнављање духа и оплемењивање инстинкта, враћање јеванђелској вери, а нису му потребне „чисте рукавице“ које обећава антихрист.
      Обнова која нам предстоји мора да чини целу епоху у историји. Јер стари путеви су истрошени и пређашња структура акта, који је стварао културу, довела нас је до ужасних, чудовишних манифестација унутарње окрутности и спољашње технике. И ближи се време када ћемо сви размишљати само о унутарњој обнови и тражити Божју помоћ и спасење.
      Стога је наше време време преокрета. Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову…
      И прве знаке започете обнове препознаћемо у оном својеврсном зрачењу које ће потицати од обновљених људи, у зрацима живе доброте, срдачног сазрцавања, савести и мужевно-спокојне вере. Јер не може се долазити у додир с овим последњим сферама људски-божанствене дубине, ако се претходно у свом инстинкту не пробуди жива духовност и не оживи у себи хришћанско срце са свом његовом чудесном енергијом и проницљивошћу. А живо срце шаље у свет своје зраке; и ови зраци, који из њега исходе, нису само људски већ су и божанствено-духоносни…
      Све чешће се чују гласови који тврде да се човечанство може спасити само путем „Новог откривења“… Као да је дато нам Христово откривење „исцрпљено“ или „иживљено“; као да је човечанство већ прошло Његове путеве – путеве богосиновства, захвалности, сазрцања срца и живе доброте – и они га нису довели ни до чега… Као да савремена криза није наша криза, већ криза Господа Бога зато што нам је Он открио „премало“ или „предавно“ и сада треба да пожури и надокнади пропуштено. А, у ствари, то ми нисмо умели да прихватимо Откривење које нам је дато и да почнемо да живимо по њему на прави начин…
      Зраци божанског Откривења нису нам били ускраћени. Они нам светле и сада, као што су нам светлели и на почетку; и ми имамо задатак да на прави начин примимо ове зраке и почнемо да живимо од њих. Ми треба да нађемо религиозни акт верне структуре, који ће нам допустити да то извршимо тако да ти зраци не светле само нама него да се излучују кроз нас и из нас, из нашег сазрцања срца, сједињујући нас са другим људима, осветљавајући нам блиску и далеку будућност и усмеравајући наш земаљски живот.
      Савремени човек мора да увиди и да се увери да његова судбина зависи од онога шта он сам излучује у свет, и то у свим сферама живота. Он мора да се увери у то да се ради о његовом душевном очишћењу, о оживљавању и стваралачким патњама његовог срца. Зато што је занемарено и замрло срце немоћно и слепо. И кад се он обраћа животу, оно не може да унесе у њега ништа добро.
      Људска култура може бити обновљена само живим, зрачећим срцем пошто се једино у њему зачињу нове стваралачке идеје, једино је њему доступна очигледност.
      Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 321–323.
      Превод: Радослав Божић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, у храму Свете Тројице на Ченеју, светом Литургијом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитера Милана Малинића, сабрата Вазнесењског храма у Новом Саду и протонамесника Горана Артукова, новопостављеног пароха ченејског.

      Након прочитаног Еванђеља, прота Миливој је поучио и охрабрио верни народ да истраје у посту и молитви, нагласивши да смо на половини подвига у којем се припремамо за велики и радосни празник Христовог Васкрсења.  Пред крај свете Литургије, прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је протонамесник Горан Артуков постављен за привременог пароха при храму Свете Тројице на Ченеју. Том приликом, архијерејски намесник новосадски први је пожелео топлу добродошлицу новом пароху и много успеха у парохијском раду. Отац Горан је захвалио Епископу бачком др Иринеју на указаном поверењу, у нади да ће исто оправдати на корист Свете Цркве. 

      Извор: Радио Беседа
    • Од Милан Ракић,
      Париз, 26. март 2019.
      На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије.

      У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим…

      Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи.

      Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу.

      Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица.

      Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. 
      Сад и ја видим да немам.
      Наташа Пејин
      Координатор за односе са медијима КИЦ-а
       
       
    • Од Логос,
      Служењем Свете Архијерејске Литургије прослављена је храмовна слава Параклиса при двору Епископа жичког у Краљеву. Свечаним евхаристијским слављем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење архимандрита Саве (Илића), секретара Епископа жичког, Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића и протођакона Александра Грујовића. Свештени принос је узнет уз молитвено учешће присутног свештенства и верног народа, а уз интонације византијског напева којим су литургијске песме појале монахиње Манастира Благовештења.

      Сабрању се речима поуке, по благослову Епископа, обратио архимандрит Сава. Он је подсетио на догађај у коме су 40. севастијских мученика посведочили веру у Бога својим мученичким страдањем. Четрдесет венаца којима их је Бог овенчао су потврда Божијег присуства и благослова за све нас кроз све дане и тренутке нашег живота. Подсећајући на труд блаженопочившег Епископа жичког Хризостома, некадашњег светогорског монаха, око изградње Епископског двора у Краљеву, о. Сава је приметио да није случајно што је овај параклис посвећен 40. мученика севастијских. Наиме, као што су у суседном катедралном Храму Светог Саве два параклиса посвећена Икони Богородице Млекопитатељнице и Светима Варлааму и Јоасафу, тако је и у овом случају присутна повезаност са ликом првог српског Архиепископа. Он је сахрањен и извесно време је почивао у средњовековном Храму 4о мученика севастијских у граду Трнову, у Бугарској.
      Тако се богатство историје православних народа и личности које су обележиле претходеће време сабирају и освећују кроз литургијски догађај којим је у Краљеву обележен свештени спомен 40 мученика, у народу познатијих као “Младенци“. Након причешћивања, сабрање је у празничној радости преломило славски колач, а потом су сви љубављу и домаћинским трудом Епископа жичког угошћени за трпезом љубави у просторијама Епископског двора.

      Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Прве недеље Часнога поста, многобројним људима који су се окупили ради Причешћа Часним Даровима, обратио се Владика Јустин покушавајући да у нама разгори жар вере у то да Бог брине о нама и жар поверења у то да нас Он неће оставити без Своје помоћи у животним недаћама.
      Између осталог Владика је рекао и следеће: „Сви видимо да, иако смо хришћани, крштени и миропомазани, постимо и причешћујемо се, ипак много пута застранимо, много пута изгубимо веру и много пута нам се дешава оно што се често дешава у данашње време – долази безизлаз, депресија, губимо смисао овога живота и плашимо се. Неизвесност убија свакога човека који је маловеран. А толико пута смо и ми маловерни – сумњамо да ће нам Господ помоћи и сумњамо да ће све на добро изаћи. То је зато што смо се силе Божије одрекли, а сила Божија је у призивању Имена Христова. Колико људи прибегава разним лековима за смирење? Многи одлазе код психијатара на лечење и они чине оно што могу да чине… Преко тога и изнад тога само Бог може да заиста нешто и учини! Знате ли шта је у свему томе заправо потребно? Ево открићу вам тајну. Тајну где се налази благо и новац нико неће да открије, а ово ћу вам открити зато што је Господ Бог рекао да се проповеда име Његово и да се именом Његовим исцељују људи. Ево шта је потребно. Само једно – били ми у великој невољи, у великом искушењу или у великим животним изазовима потребно је да говоримо: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (или грешну)“!  И то тако да чинимо колико можемо. У почетку то траје један минут, два минута и заборавимо. Бриге овога живота помрсе наше рачуне и почнемо да мислимо и да размишљамо шта да чинимо данас. Како да се избавимо? А онда када легнемо да спавамо – исто тако: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног или грешну“. И да се тако успавамо. Знате колико можемо да помињемо – ни пет минута… Али када почнемо да упражњавамо да прибегавамо Једином Прибежишту и Једином Уточишту за спасење наше психе, нашег ума, срца и воље, онда вежбањем можемо да постигнемо да чак и пола сата обитавамо у Безграничном.
      То је говорио Свети Григорије Палама, томе је научио монахе до дана данашњег. И зашто ми не бисмо користили, ми који у свету живимо, зашто не бисмо користили успешно оружје које користе монаси који живе далеко од света борећи се са невидљивим непријатељима. И ми се често боримо са невидљивим непријатељима – наш непријатељ је невидљиви непријатељ. Када упознамо себе, своје слабости, своје страсти и призовемо Бога да нас Он утврди да нам Он покаже пут онда се нећемо бојати ничега што нас чека овде у овоме свету. Јер никада нису била мирна времена. Никада хришћани нису живели у миру и благостању. Наше благостање је помињање и сећање Господа Спаситеља. Наша радост је у Духу Светоме. Све ово што сада причам некима може да буде страно, некима може да буде далеко, али пробајте ништа вас не кошта. Пробајте, помињите то спасоносно Име Господа Исуса Христа и видећете како ће вам живот бити лакши. То већ хиљадама година опстаје као истина, као сила, али многи то не проналазе зато што се баве вером као спољашњим фактором живота нашег, а она је суштина нашега бића“.
      Након поуке да сав свој живот, са свим изазовима пред којима се налазимо, поверавамо на старање нашем Господу изговарањем ове кратке молитве јер Господ није глув за наше мољење и доћи ће к нама и јавиће нам се, Владика нас је подсетио да је наше да градимо мир са свима „колико до нас стоји“ и да не дајемо повода за свађе и расправе јер волећи наше ближње које видимо заправо волимо Бога кога не видимо.
      Осим ових животних поука Владика је говорио и о победи Православља над иконоборачком јереси – победи која је дошла у време Свете царице Теодоре после стотину и двадесет година страдања и патње.
      На самом крају желео бих да укажем на једну лепу слику данашњег сабрања. Наиме, премда се окупио велики број људи који не тако често узимају учешће у животу Цркве, ипак није било ни гурања, ни комешања ни нервозе. Многи су, можда и не знајући у колико часова почиње Света Литургија, стигли на јутрење, и у миру чекали све до Причешћа, а ни тада није наступио неред. Претходних година слика је умела да буде другачија…
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Create New...