Jump to content
Vladan :::.

Да ли у материји, не знам, да ли изван материје, не знам...

Recommended Posts

пре 10 минута, Vladan3 рече

Нема чврстих тела јер нема запремине.

?????

Nema čvrstih kao ni bilo kakvih tela, zato što nema treće dimenzije.

пре 11 минута, Vladan3 рече

Знамо спедифичну густину гвожђа да ли онда можемо да израчунамо колико је тежак један квадрат?

Svaka supstancija je u 2D svetu je izgradjena od 2D molekula/atoma, pa tako i "gvoždje".

Gustina bi bila m/P a u 1D svetu m/L

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Branka62 рече

od 2D molekula/atoma

Како то мислиш да су атоми и молекули дводимензионални? Или говориш о неком посебном 2Д математичком/физичком свету?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vladan3 рече

Како то мислиш да су атоми и молекули дводимензионални? Или говориш о неком посебном 2Д математичком/физичком свету?

Govorim o svetu ukome nema treće dimenzije.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Vladan3 рече

Нема чврстих тела јер нема запремине.

To nije posve tačno, možda nema veze s temom, Tijela nisu čvrsta jer imaju zapreminu već zato što se sastoje od atoma koji su trodimenzionalni i između kojih vladaju određene električne sile koje stvaraju taj osjećaj "čvrstoće". Sasvim je moguće zaimsliti 2d "čvrst" svijet u kome bi atomi također bili dvodimenzionalni i koji bi imali naboj koji bi opet davao dojam 2d bićima osjećaj čvrstine, samo što bi takav 2D univerzum sadržajno i matematički bio vjerovatno vrlo jednostavan.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Justin Waters рече

To nije posve tačno, možda nema veze s temom, Tijela nisu čvrsta jer imaju zapreminu već zato što se sastoje od atoma koji su trodimenzionalni i između kojih vladaju određene električne sile koje stvaraju taj osjećaj "čvrstoće". Sasvim je moguće zaimsliti 2d "čvrst" svijet u kome bi atomi također bili dvodimenzionalni i koji bi imali naboj koji bi opet davao dojam 2d bićima osjećaj čvrstine, samo što bi takav 2D univerzum sadržajno i matematički bio vjerovatno vrlo jednostavan.

ОК хвала, схватам.

Јесте нема везе са темом јер је ова нит изграђена око једне успутне опаске... Ја сам говорио са позиције 3Д о 2Д а у односу на причу о посети 3Д тела 2Д свету и како би то њима изгледало:

пре 22 часа, Vladan3 рече

Као пример овог аргумента често се наводе замишљена бића која живе у 2 димензије па дође биће које има 3 (просторне димензије) и онда се оно међу њима појављује као ниоткуда.

Одлично је што овим баратате па напишите и свој мишљење о тој причи тј. поређењу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan3 рече

Јесте нема везе са темом јер је ова нит изграђена око једне успутне опаске... Ја сам говорио са позиције 3Д о 2Д а у односу на причу о посети 3Д тела 2Д свету и како би то њима изгледало:

Upravu si što se tiče interakcije 3D svijeta sa nižedimenzionalnim ili višedimenzionalnim. U 2D i 4D univerzumu svijetu ako takvi postoje paraleleno vladaju sasvim drugi zakoni fizike, i ako postoje tačke interakcije ovih svjetova to je onda nešto što nije ni približno onom opisu eksplozija koje si naveo. Recimo neki naučnici smatraju da je naš 3D univerzum nastao raspadom 4D zvijezde....dakle ovo su tek "eksplozije", što znači da zamislimo obično biće humanoida u 4D koji zađe u 3D svijet to ne da ne bi bila eksplozija nego možda i pokretanje novog univerzuma što bi značilo poptuno uništenje tačke dodira ma šta to predstavljalo. 

Nekollicina nas je ova n-dimenzionalna poređenja koristila samo kao slikovito objašenje zbog nekih koji uporno tvrde da je Hristos prošao kroz vrata, kao da imaju namjeru da kažu da je to tako moralo da bude..a nije. Nije moralo da bude ni to da se on iznenada pojavi, On je mogao zaista linijski ući u kuću prevazilažeći prepreke zaključanih vrata ili čvrstih zidova tako što će kao Bog nadvladati materiju iako je sam od materije...možda bi to nadvlađivanje bilo i usklašenjo sa nekim fizičkim zakonima za koje ćemo mi ljudi otkriti tek nakon miliona godina postojanja u budućnosti ako toliko poživi ljudska rasa...a možda je prosto eto Bog može sve pa i neke nama nelogične stvari. Uglavnom način na koji se Hristos ukazao apostolima, da li iznenada iz eshatona, ili je narušio fizičke zakone bez posljedice o kojima govorimo da su moguće nema veze ni sa čim, osim što se diskusija odvijala tako da su neki mislili da se on pojavio iznenada pred apostolima jer tako se čini po pismu, dok su drugi udarali kontru da nije tako nego da je linijski ušao u kuću iako to pismo nigdje ne navodi, dok se suštinski oba zaključka ne vezuju ni za kakvo bitno značenje vjere, bar se meni tako čini. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Justin Waters рече

Upravu si što se tiče interakcije 3D svijeta sa nižedimenzionalnim ili višedimenzionalnim. U 2D i 4D univerzumu svijetu ako takvi postoje paraleleno vladaju sasvim drugi zakoni fizike....

У тексту сам написао да ако и постоји 4. просторна димензија да је она исте "суштине или својстава" као и ове три и да то не мења моје питање (тј. шта се дешава са околном материјом када се ни од куда тело створи у њој).

Такође сам написао да је једна од могућности да ми можда живимо у 4 просторне димензије а владамо са 3 док рецимо анђели владају са све 4 итд. Мислим да није ни могуће да не будемо свесни да смо у 4 просторне димензије.

Занима ме да ли су ове две тврдње тачне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Гајић рече

Да ли се ко сетио да сама твар преопознаје Творца и да је Он изнад исте, клања му се та твар?! 
Како суштину Бога "разумети" кроз створено (Он се верује, а гледањем се учи оно што Он открије)? Никако, наставиш ли -> Психијатрија! Не верујеш ли мени, упитај Толстоја.
Овер енд аут

Iako si ovde odgovarao na neko drugo pitanje , vidim, kako svojom verom vidis da tvorevina zaista prepoznaje svoga Tvorca i klanja mu se i velica Njegovu silu i slavu kojom jei  dobila postojanje.

I, oboje znamo,  kako se tvar, u jednom drugom slucaju poklonila jednom ugodniku Bozijem ,....kada Mojsije udari stapom u zemlju i more se povuce silom kojom je Mojsije verovao u Boga. Kako onda Gospoda , koji je Tvorac,.... moze materija zadrzati i ne pustiti svoga Tvorca da ne udje u zatvorenu sobu,... kako On hoce i moze ? Kako tvorevina moze da odbije Tvorca ? 

Gajicu,...tamo ( na onoj drugoj temi ) si imao neku drugu veru ? Ili, mi se cini ? 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Mozda je samo u pitanju rekombinacija postojecih kvarkova? Ko ce ga znati, uzme pregrst vazduha, rastavi ga na delove i prekombinuje u hlebove, vino, susam, vazduh, tamjan, pa i zlato, sto da ne? Prica se da je i najvecim delom drvna masa poreklom iz vazduha, tj da je najveci procenat ugljenika dobijen iz ugljen-dioksida, a manjim delom od minerala iz tla. Samo sto to biljke ne rade teatralno i u treptaju oka/lista.


Само, требало би ваљда уместо рекомбинације, да буде умножење кваркова и других честица, јер се ради о густини материје у одређеном простору.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Daleko sam od toga da mogu da ucestvujem u filozofsko teoloskoj raspravi pa jos sa stanovista dokazive nauke, medjutim neka iskustva kroz zivot a vezana za veru mi padaju na pamet mozda ce biti interesantno nekome mozda ne mozda ce nekome biti smesno ili sta vec eto da pomenem. 

Sece kao organ ima oci.

Ovaj svet je izmaglica(bukvalno materija koju vidimo osecamo i td. je kao neka paucina koja se svakog momenta moze rasprsiti) po svojoj strukturi u odnosu na duhovni koji je realnost, realnost realnija od ove materijalne. (Negde sam cula citala da kvantna fizika polako dolazi do toga)

Srce vidi taj svet kad mu Bog otvori oci.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најзад, кад је сео са њима и "преломио хлеб" као што је то учинио и на Тајној Вечери, њима су се отвориле очи и видели су да је Он Христос, а онда је нестао пред њиховим очима. Преиспитивали су се и сетили се да су све време док је Он ходио с њима, осећали да им срца горе, иако га нису препознали. Оно по чему су на крају познали Христа било је то "горење срца", а не то што је нестао пред њиховим очима, јер то би и мађионичари могли да ураде. Дакле, нису првенствено чуда та која откривају Бога људима, већ што је у вези са Богом, а што се открива срцу када је оно спремно. То је управо то "горење срца"... итд.- из књиге "Господ се открива људском срцу", о. Серафим Роуз

Послато са ST23i уз помоћ Тапатока

Share this post


Link to post
Share on other sites

О. Серафим овде није у праву. Нису препознали Христа у горењу срца него у ломљењу хлеба. А тек кроз ломљење хлеба и препознавање Христа им је постало јасно и горење срца док им је тумачио Писма. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
О. Серафим овде није у праву. Нису препознали Христа у горењу срца него у ломљењу хлеба. А тек кроз ломљење хлеба и препознавање Христа им је постало јасно и горење срца док им је тумачио Писма. 

Тако и схватих, по преполовљењу су постали свјесни горења срца.. значи потребно је било обоје да би Га познали..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Ведран* рече

О. Серафим овде није у праву. Нису препознали Христа у горењу срца него у ломљењу хлеба. А тек кроз ломљење хлеба и препознавање Христа им је постало јасно и горење срца док им је тумачио Писма. 

a u čemu su ga prepoznali u sceni lova ribe na jezeru?

1. Послије тога опет се јави Исус ученицима својијем на мору Тиверијадском. А јави се овако:

2. Бијаху заједно Симон Петар и Тома који се зваше Близанац, и Натанаило из Кане Галилејске, и синови Зеведејеви, и друга двојица од ученика његовијех.

3. Рече им Симон Петар: Идем да ловим рибу. Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Онда изиђоше и одмах сједоше у лађу, и ону ноћ не ухватише ништа.

4. А кад би јутро, стаде Исус на бријегу; али ученици не познаше да је Исус.

5. А Исус им рече: Дјецо! еда што имате за јело? Одговорише му: Немамо.

6. А он им рече: Баците мрежу с десне стране лађе, и наћи ћете: Онда бацише, и већ на могаху извући је од мноштва рибе.

7. Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: То је Господ. А Симон Петар кад чу да је Господ, запреже се кошуљом, јер бјеше го, и скочи у море.

8. А други ученици дођоше на лађи, јер не бјеше далеко од земље него око двјеста лаката, вукући мрежу с рибом.

9. Кад дакле ижљезоше на земљу, видјеше огањ наложен, и на њему метнуту рибу и хљеб.

10. Исус им рече: Принесите од рибе што сад ухватисте.

11. А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великијех риба сто и педесет и три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа.

12. Исус им рече: Ходите обједујте. А ни један од ученика не смједијаше да га пита: Ко си ти? видећи да је Господ.

13. А до+е и Исус, и узе хљеб, и даде им, тако и рибу.

14. Ово се већ трећи пут јави Исус ученицима својијем пошто устаде из мртвијех.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako meni deluje ovde se ponavlja scenario da ga oni ne identifikuju vizuelno, jer stoji: "ne smjedoše da ga pitaju Ko si ti?" (dakle vizuelno se nešto ne uklapa, čim postoji dilema) ali isto tako odma zatim stoji:"videći da je Gospod" dakle oni srcem znaju da je to On.

Ne vidim čime drugim bi "videli" kada već vizuelno "ne vide" (odnosno kako stoji "ne poznaše da je Isus"

inače ovaj scenario se ponavlja na više mesta recimo sa Marijom u vrtu, sa učenicima na putu za Emaus....itd

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској.       „Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је.   Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“   „Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили.   У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.       Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта:   „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“   Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима:   „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога  знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“   Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву.   „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“   Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане:   „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By JESSY
      Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.
      Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.
      Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.
      Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.
    • By александар живаљев
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“

      View full Странице
    • By александар живаљев
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...