Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Vladan :::.

Да ли у материји, не знам, да ли изван материје, не знам...

Recommended Posts

пре 32 минута, drvce рече

Sa demonima je jasno, oni su talasne, a ne korpuskularne prirode, tako da mogu da se preklapaju i time povecavaju amplitudu (maksimalnu elongaciju) opsednutosti.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 часа, Vladan3 рече

Прво, на страну то што у свету хипотетичких бића нема чврстих тела јер нема дебљине а тиме ни густине па не можемо да правимо никаква поређења за овај проблем и на страну то што у 2Д свету сва бића виде и саме себе и све остало као геометријске дужи без обзира ко колико димензија имао и на страну то што би долазак 3Д бића у ствари био долазак из 3Д хипер-универзума који у себи садржи онај који је 2Д а онда тих хипер-универзума може бити колико год хоћемо и тиме практично немамо ништа...

Ne vidim zasto u 2d svetu nema cvrstih tela? Ako nabacamo tacke po 2d ravni i sve ih zavarimo duzima/sipkama/silama raznih stisljivosti i rastegljivosti, tako dobijena tela/slike ce biti cvrsce ili mlitavije. Gustina je masa (ili kolicina nosilaca mase) po jedinici prostora, to sto imamo 2d, a ne 3d prostor ne ukida gustinu. Evo, imamo i simulacije dinamike u 2d prostoru sa sve cvrstim i tecnim strukturama:

Spoiler

 

"на страну то што у 2Д свету сва бића виде и саме себе и све остало као геометријске дужи " Pa, krug ne vide kao duz jer u 2d svetu imaju gore-dole i napred-nazad (ali ne i levo-desno, mada samo mogli da uzmemo i bilo koja druga dva para bez odgovarajuceg naseg treceg) tako da krug vide kao krivu liniju. Kao sto mi fudbal ne vidimo kao disk (najcesce), nego kao polu-loptu.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 часа, Vladan3 рече

Имамо и умножавање хлебова и риба при чему се додатна материја такође појављује ни од куда, и у мањој мери се то види и код претварања воде у вино где у води такође ни од куда настају додатне материје које од воде чине да је вино.

Mozda je samo u pitanju rekombinacija postojecih kvarkova? Ko ce ga znati, uzme pregrst vazduha, rastavi ga na delove i prekombinuje u hlebove, vino, susam, vazduh, tamjan, pa i zlato, sto da ne? Prica se da je i najvecim delom drvna masa poreklom iz vazduha, tj da je najveci procenat ugljenika dobijen iz ugljen-dioksida, a manjim delom od minerala iz tla. Samo sto to biljke ne rade teatralno i u treptaju oka/lista.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest Гајић

Да ли се ко сетио да сама твар преопознаје Творца и да је Он изнад исте, клања му се та твар?! 
Како суштину Бога "разумети" кроз створено (Он се верује, а гледањем се учи оно што Он открије)? Никако, наставиш ли -> Психијатрија! Не верујеш ли мени, упитај Толстоја.
Овер енд аут

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Ведран* рече

Ја и даље нисам сигуран да разумем твоју главну тезу у овоме тексту. Да ли је то био покушај да расветлиш мало различите могућности и немогућности везане за физичку појаву тела из перспективе важеће физике?

Отприлике тако, и да се можда нађе и неки одговор а успут и да се са свих могућих аспеката сагледа такав догађај.

пре 10 часа, Ведран* рече

Дакле у сржи је опет Писмо и вера.

И да не буде забуне око разних аспеката текста, јер сам својим текстом можда ово чудо код читалаца у ствари само учинио већим, дубљим и тајанственијим.

А није мала ствар и што и теолози и атеисти раде сложно на овој причи ;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, drvce рече

u8MktkqTURBXy80ZTQ2NzE3MzZiODFjYTk5MjUwN

Нисам из Бг па не знам фору а ако то није битно ја се трудим само да се тема држи теме :) а није баш све по мом што се види и по лајковима ;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Ведран* рече

како си и сам приметио на другом месту, да ли Он те законе природе "мења" или не. Или још прецизније, шта значи то "мењање", да ли је то само наша перспектива, као што је некад чудно било што пада киша са неба, тако су нама сад чудне неке ствари које можда неће бити чудне у будућности. Дакле да ли је мењање закона заиста мењање или опет наше затворене очи па и очи телесног ума због тога што не знамо све у природи и све "законе" природе.

пре 21 часа, Vladan3 рече

Категоричко негирање овакве спиритуализације материје којом тело добија нека нова својства подразумева да ми имамо потпуно јасно разграничене суштине и својства и материјалног и духовног и које нас спречавају да тврдимо да се та два мешају или прожимају. У ствари, међутим, ми не знамо ни суштину материјалног ни духовног ни сва њихова својства. Ми не знамо ни шта је у суштини материја нити за шта је све способна.

пре 10 часа, Ведран* рече

Али физика и када би имала чвршће доказе не би могла да ми ствар расветли до краја.

пре 21 часа, Vladan3 рече

Не само да не знамо све о материји него не знамо ни све оно што смо као бића способни да сазнамо о њој а камоли све оно што има да се зна

Дакле нисмо баш копи-пејст али ту смо негде :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, dragisa рече

Prvo da se ogradim ovim tvojim citatom s kojim se potpuno slažem:

Kada govorimo o javljanju Vaskrslog Hrista i dolazimo do problematičnih termina "kroz" i njemu sličanom "u telu" ("telom") itd... Misli mi neodoljivo kreću ka poimanju da je Vaskrsenje Hristovo jevljeno "kroz" i "u telu", našem sopstvenom (odnosno telu aktera). Dakle da je svaki opis javljanja Hrista (na sred sobe, na putu za Emaus, na obali jezera prilikom lomljenja hleba...) ustvari javljanje Hrista u našim telima...i da onda "postaje vidljiv" (poznaše da je On)...recimo kao trenutci oboženja samih aktera... kada su jedno sa Njim. Posledično obzirom da je reč o trenutcima prosvetljenja imamo i opise "otvoriše nam se oči"  odnosno "poznaše da je on"... ili suprotno ne poznaše da je On..

U prilog ovakvom pogledu ide i klasična teološka dogma kao npr: mi kao Crkva (kao skup ljudi) smo telo Hristovo, Hristos "kao glava crkve" je tajinski prisutan kada se "sastanu dvoje ili troje" u ime Njegovo, mi sami ispovedamo da "verujemo da je ovo telo tvoje i da je ovo krv tvoja"... itd. Dakle dogma tvrdi da je On tu ...e sad nekome vidljiv a nekome ne vidljiv...ali u svakom slučaju prisutan ali na ne dokaziv klasičan način: "e evoga tu je, jel ga vidiš" nego na svetotainski način koji se vidi i dokazuje samo verom, kada se on zaista i vidi u "Svetlosti Istine" i "Slavi". Ovde bi se moglo štošta reći i o opisima "svetlosti" koja otvara oči za vidjenje "Puta Istine i Života" ... svetlosti koja "izgoni tamu"... i koja prosvećuje oko i celo telo...  

Dakle jednom rečju problem koji je spomenut u uvodnom postu koji pokušava da iznadje odgovor kako i odakle "dok vrata behu zaključana" dolazi Hristos i stade "na sred sobe"  mislim da treba tražiti u ključu mističnog dogadjaja sjedinjenja verom = oboženja, ili ti drugim rečima onim zbog čega smo i stvoreni po naumu Božijem a što sami nismo ispunili zbog otpadništva te sam Hristos dolazi da to sam izvrši i time spase ljudski rod: sjedinjenja verom Boga i čoveka u jedno. Tada se Hristos "vidi", "prisutan je" i "Jeste" i tek onda kao Apostol koga Hrist pita: Ko sam ja, prepoznati  "ti si Sin Božiji" jer sam duh nam daje da vidimo ("govori") a ne naše plotsko oko.

пре 6 часа, dragisa рече

Otprilike je reč o ovoj "4 dimenziji" s tim što je karakter te dimenzije duhovan i zbog toga nam slabo uverljiv ( u najboljem slučaju metaforičan) ali pri tome ta dimenzija je kranje realana ma kako stvarno ona nama delovala. Dakle da ona realno postoji i njena vidjenja i njene posledice nama trodimenzionalnima su onako... slabo uverljiva. ... dok got ih sami ne opitujemo i bez dileme konstatujemo njeno postojanje... ali čak i tad nam je u neku ruku strana jer nemamo ni vokabular rečnika a ni potpuno jasnu sliku kako ona zaista funkcioniše... da znamo da ona postoji ali da li je možemo objasniti...da li poznajemo njenu suštinu....ne ili jedva da jer nas vuče naša težina. Nismo iz te paradigme.

Ово све стоји и ту нема никаквих проблема. Али то није уско везано за саму тему тј. питање о проблему појављивања тела у материји и последице по њих и природне законе.

Што се тиче 4 нематеријалне димензије ту се слажеш са оним што су писали Ведран и Трифке и то сам покрио у делу текста који се тим бави а поента је да то не решава овај проблем о којем пишем.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Vladan3 рече

Нисам из Бг па не знам фору а ако то није битно ја се трудим само да се тема држи теме :) а није баш све по мом што се види и по лајковима ;)

Nije fora no je zbilja, grad BG je pokrenuo kampanju gornjega naziva kako bi se videlo da gradjani direktno ucestvuju u uoblicavanju grada, te se ja u tom smislu segacim sa svojim doprinosom u sloznom radu (pritom tebi priznajem vlast kao pokretacu teme, pa se "po mom" odnosi na mene)

A lajkove svi volimo.

Mozda bi mogla tema da se malo obogati uvodjenjem Gandalfa u pricu, jer je i on u telu imao neke protivprirodne akcije. Ili kako to da Elfovi mogu da koracaju po snegu a da ne potanjaju iako su vece gustine...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, drvce рече

Sa demonima je jasno, oni su talasne, a ne korpuskularne prirode, tako da mogu da se preklapaju i time povecavaju amplitudu (maksimalnu elongaciju) opsednutosti.

Ovo je ( davno napuštena ) klasična demonologija.

Demoni, da bi zaposeli čoveka, moraju da izvrše rad - ulazni rad  a da bi ga mogli izvršiti, energija demonskog talasa mora biti veća ili bar jednaka ulaznom radu. Koliki je taj rad zavisi od samog čoveka – neki ljudi su više a neki manje otporni na demone.

Da su demoni pravi talasi, da li će do opsednutosti konkretnog čoveka doći ili ne, zavisilo bi samo od inteziteta ( tj. energije ) demonskog talasa - ako pri nekom intezitetu do opsednutosti ne dodje, potrebno bi bilo samo dovoljno povećati intezitet (energiju) talasa, i do opsednutosti mora doći.

No eksperimentalno je ustanovljenu da da li će do opsednutosti doći ili ne, ne zavisi od inteziteta već samo od frekvencije (tj.  talasne dužine ) demonskog talasa - ako pri nekom intezitetu talasa do opsednutosti ne dodje, može se njegov intezitet povećavati do mile volje, nema ništa od opsednutosti. Ovo klasična demonologija nije mogla da objasni.

Posmatrajmo demone sa stanovišta kvantne demonologije; Demoni nisu pravi talasi već imaju dvojnu, talasno-korpuskularnu prirodu. Demonski talas je polje demona ( tela tj. čestica), te je najmanja količina energije jednog demonskog talasa energija jedanog demon a ona je srazmerna frekvenciji talasa. Koliki će biti intezitet ( energija ) demonskog talasa, zavisi od broja demona – što je, u talasu, više demona, to je intezitet ( energija ) talasa veći.

Dakle, kada na čoveka naidje demonski talas, to na čoveka padne ogromno mnoštvo demona.

Ako je frekvencija talasa takva da je energija (jednog ) demona veća ili jednaka ulaznom radu za datog čoveka, demon prodire u čoveka i opseda ga.

Ako je frekvencija talasa takva da je energija (jednog ) demona manja od ulaznog rada, demon nema dovoljnu energiju da izvrši  rad, i do opsedanja ne dolazi. Ako bi se i povećao intezitaet talasa, to bi se povećao broj demona koji napadaju čoveka ali oni, svaki pojedinačno, i dalje ne bi imali dovoljnu energiju da opsednu čoveka.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, drvce рече

Mozda bi mogla tema da se malo obogati uvodjenjem Gandalfa u pricu, jer je i on u telu imao neke protivprirodne akcije. Ili kako to da elfi mogu da koracaju po snegu a da ne potanjaju iako su vece gustine...

Ништа не знам о Гандафлу нити шта је радио са елфима... Али ко воли нека отвори тему Гандафлове демонологије... ;)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, drvce рече

Mozda je samo u pitanju rekombinacija postojecih kvarkova? Ko ce ga znati, uzme pregrst vazduha, rastavi ga na delove i prekombinuje u hlebove, vino, susam, vazduh, tamjan, pa i zlato, sto da ne?

У принципу није спорно, није лоша идеја, али ако би се питали да ли му је неопходно да се тако игра мислим да није.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, drvce рече

Ne vidim zasto u 2d svetu nema cvrstih tela? Ako nabacamo tacke po 2d ravni i sve ih zavarimo duzima/sipkama/silama raznih stisljivosti i rastegljivosti, tako dobijena tela/slike ce biti cvrsce ili mlitavije. Gustina je masa (ili kolicina nosilaca mase) po jedinici prostora, to sto imamo 2d, a ne 3d prostor ne ukida gustinu. Evo, imamo i simulacije

Нема чврстих тела јер нема запремине. Нема запремине квадрата или круга. Знамо спедифичну густину гвожђа да ли онда можемо да израчунамо колико је тежак један квадрат? Не јер нема запремине. У геометрији се симулира да 2Д тела имају неку "дебљину" да би била видљива па тако и у видео снимцима, али у стварности сваки правоугаоник је у ствари квадар: лист папира није паравоугаоник него квадар са висином која је једнака дебљини листа папира.

пре 2 часа, drvce рече

"на страну то што у 2Д свету сва бића виде и саме себе и све остало као геометријске дужи " Pa, krug ne vide kao duz jer u 2d svetu imaju gore-dole i napred-nazad (ali ne i levo-desno, mada samo mogli da uzmemo i bilo koja druga dva para bez odgovarajuceg naseg treceg) tako da krug vide kao krivu liniju. Kao sto mi fudbal ne vidimo kao disk (najcesce), nego kao polu-loptu.

Ово је тачно ту сам погрешио. Иако то не мења битно суштину текста ставићу уместо дужи да "виде" линије и то је то.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Гајић рече

...
...
Овер енд аут

Хвала ти Гагићу на конструктивном учешћу на теми.

А када будеш био расположен хајде да запевамо ону нашу стару са оне претходне теме :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској.       „Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је.   Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“   „Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили.   У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.       Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта:   „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“   Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима:   „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога  знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“   Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву.   „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“   Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане:   „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.
      Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.
      Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.
      Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.
    • Од александар живаљев,
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“
×
×
  • Креирај ново...