Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Vladan :::.

Да ли у материји, не знам, да ли изван материје, не знам...

Recommended Posts

пре 2 часа, Trifke рече

Sada mi padose na pamet demonom obuzeti ljudi i iz Biblije i iz otaca. U jednoj osobi susrecemo legion demona. Tu nikakva fizika ne pomaze niti se to moze objasniti. Slabo poznajem prirodne nauke ali sam cuo da navodno neka grana fizike govori o toj mogucnosti. 

Medicina objasnjava ove pojave mnogo bolje nego prirodne nauke. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Justin Waters рече

Medicina objasnjava ove pojave mnogo bolje nego prirodne nauke. 

Ne bas razgoarao sam sa psihijatrima koji ovde dolaze. Neke stvari mogu da se objasne i lece a neke ne. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Trifke рече

Ne bas razgoarao sam sa psihijatrima koji ovde dolaze. Neke stvari mogu da se objasne i lece a neke ne. 

Mogu sve da se objasne osim letenja po sobi. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Justin Waters рече

Mogu sve da se objasne osim letenja po sobi. 

ne mogu puno toga veruj mi ne samo letenje po sobi, nego i nadljusku snagu i totalnu promenu glasa sa muskog na zenski i obrnuto, onda nadprirodna znanja i td. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 часа, Vladan3 рече

 

Да ли у материји, не знам, да ли изван материје, не знам...

 

Ово нема везе са дискусијом о преегзистенцији и атемпоралној димензији и нисам ни у каквим таборима и групама које око овога расправљају.

 

Ипак, у расправама око вечности и атемпоралности тела Христовог, има доста тога што се говори о телу Христовом и разним чудима. Изгледа да се највише дискутовало око догађаја када је Христос након Васкрсења дошао међу апостоле. У Писму се не каже да је ушао кроз затворена врата него да је стао тј. појавио се у просторији и међу апостолима. Када се тврди да никако није реч о уласку кроз затворена врата аргументује се да је имао тело као и наше у којем је јео и пио, којег је Тома додирнуо, које не може да прође кроз врата или зид и остало из Писма.

 

Иако за мене никако није спорно да је Христос у телу дошао међу апостоле, треба имати у виду да ако то тело, као и наша тела, није могло да прође рецимо кроз врата или зид онда није могло да прође ни кроз ваздух. Овакво наше тело није могло просто да се појави међу апостолима а да не дође до привременог обустављања закона физике. Зашто?

 

Први проблем је у термину „кроз“.

 

1)

Ми кроз ваздух не пролазимо као што не пролазимо ни кроз воду ни кроз зид. Замислимо собу са балонима од пода скоро до плафона. Када ходамо у соби ми ипак не пролазимо кроз балоне него између њих. Тако је и са ваздухом, ми пролазимо између молекула азота, кисеоника, угљен диоксида, честица прашине, вируса, бактерија и свега осталог. Молекули и честице у ваздуху су „ретки“ па ми и не примећујемо пролажење између њих али наша тела и честице ваздуха ипак не пролазе једни кроз друге јер то не могу, нити се са нашим телима мешају, сједињују итд. јер ни то не могу. Даље, када би соба била дупке пуна балона кретали би се мало теже између њих и то би било аналогно кретању у води. А ако би соба била добро набијена балонима, иако је у њима ваздух, не бисмо могли да прођемо и то је аналогно чврстим телима.

 

Да ваздух има одређену чврстоћу и да тела не могу да пролазе кроз њега нити да се мешају са њим видимо на примеру птица, падобранаца, спортских аутомобила... Када би крила и падобрани и аутомобили пролазили кроз материју ваздуха а не између честица птице не би полетеле, падобранци би падали (нити би авиони полетели) а дизајнери атуомобила не би морали да брину о аеродинамици и смањењу отпора ваздуха.

 

Дакле, ако хоћемо да задржимо став да је Христово тело као и наше и да не може да прође кроз зид оно онда ни кроз ваздух не може да прође тј. не може да се створи у ваздуху и тиме прође кроз све од чега се ваздух састоји и буде на месту свих честица и тиме се сједини и помеша са њима и прими их у себе. Нико ваљда не мисли да када се Христос појавио да се његово тело помешало са ваздухом и са свиме што је у њему било на том месту до тог тренутка? А онда, одмах после тога, то исто тело прима у себе храну и она остаје у њему а не пролази кроз њега као што је оно прошло кроз материју ваздуха... Дакле, ако ово прихватимо онда остаје да то тело не може проћи нити да је прошло кроз ваздух, нити се с њим помешало или било прожето њиме, као што то не могу ни наша тела.

 

2)

Како се онда појавио а да није прошао кроз и помешао се са ваздухом? За другу могућност опет ћу узети пример балона. Да би се ваздух неким телом ни од куда разгрнуо, а да се не помешају, тело би морало да за свој почетак нађе празан простор међу молекулима ваздуха и да одатле крене да се увећава као балон до своје пуне величине. Немам појма како би ово уопште изгледало али тиме би се то тело угурало у мешавину од које је ваздух састављен а не би се мешало са ваздухом нити пролазило кроз њега. Са овим начином постоје три проблема.

 

Први проблем је ако би се ово дешавало споро. Тај постепени процес би мислим за апостоле био далеко ужаснији и страшнији призор него да се једноставно одједном створио у соби. Осим тога када се јавио двојици на путу за Емаус и када је одмах након причешћа постао невидљив за њих опис сугерише да се то десило одједном а не постепено. Зато можемо да тврдимо да када се касније опет појавио међу апостолима да се то такође десило одмах јер каже „стаде“ а не „настаде“ „прође кроз“ или нешто слично.

 

Други проблем: ако се то десило одједном имали би догађај раван експлозији. Зашто? Када се нешто у ваздуху шири великом брзином настаје ударни талас који ми чујемо као експлозију. Када рецимо пукне петарда ми знамо да се, услед паљења, барут који је у чврстом стању одмах претворио у гас, који се шири великом брзином и потискује ваздух око себе, тај ваздух не може довољно брзо да се „склони“ и формира се ударни звучни талас и све оно што зовемо експлозијом. Дакле немогуће је да се објекат величине људског тела одједном појави негде и потисне сав ваздух около а да не дође до експлозије тј. пуцња. Тако нешто би ваљда било записано а мислим да би страх био благ израз за оно што би доживели апостоли, а мислим да није немогуће да неко ко је близу и оглуви. Ово важи и у супротном правцу тј. када је Христос нестао пред двојицом ученика у Емаусу. Јер ако је тиме формирао празнину тј. вакуум у околном ваздуху десила би се имплозија са сличним ефектима експлозији, јер би ваздушни притисак сав ваздух великом брзином потиснуо ка самом себи и мислим да то не би прошло без неког драстичног ефекта по ученике.

 

Трећи су проблем деформације у смањивању и повећавању кроз које би тело морало да прође а будући да је то наше тело то би за њега било потпуно деструктивно и разорно. Осим тога нигде у Писму мислим да немамо података о неком смањивању и повећавању. Ако би хтели да избегнемо смањивање и повећавање морао би да се формира некакав мехур као из СФ филмова па да се у њему створи цело тело, нестане мехур и процес заврши. Ни овога нема ни у Писму ни у житијима а делује и да тако кажем понижавајуће за Христа да мора да прави мехурове у материји да би се у њој појавио...

 

Дакле, ако све ово стоји, и за пролазак кроз ваздух и за инфлацију поред ваздуха потребно је да се суспендују закони хемије и физике, да би то прошло без последица, тј. да се материје не би мешале или да не дође до експлозије или да се тело не уништи или да не одемо у СФ домен.

 

3)

Како се онда појавио? Неко би овде призвао долазак из 4 димензије при чему се ту не мисли на неки духовни свет него на 4. димензију у простору и времену. То је у ствари избегавање одговора јер се само каже одакле је дошло тело а не какве је интеракције имало са постојећом материјом што је и основни проблем. Јер је за овај проблем свеједно одакле је тело дошло ако је то исто наше тело које се појављује у материји. Чеврта димензија не решава проблем а мислим да може да креира нове. (Ми иначе већ живимо у 4 димензије: 3 просторне плус време као четврта.) Као пример овог аргумента често се наводе замишљена бића која живе у 2 димензије па дође биће које има 3 (просторне димензије) и онда се оно међу њима појављује као ниоткуда. Овде постоји више проблема да би ово могло да се примени на почетно питање.

 

Прво, на страну то што у свету хипотетичких бића нема чврстих тела јер нема дебљине а тиме ни густине па не можемо да правимо никаква поређења за овај проблем и на страну то што у 2Д свету сва бића виде и саме себе и све остало као геометријске дужи без обзира ко колико димензија имао и на страну то што би долазак 3Д бића у ствари био долазак из 3Д хипер-универзума који у себи садржи онај који је 2Д а онда тих хипер-универзума може бити колико год хоћемо и тиме практично немамо ништа...

 

Дакле, ако постоји 4. просторна димезија она не обезбеђује посебне моћи јер мора да има исту суштину као и ове 3. Међу 3 димензије нема поретка или хијерархије него све имају исту суштину и једнако делују и то исто мора да важи и за 4. Ми можда живимо у 2, 3 и 4 димензији а немамо приступ 1. Небитно је који је број, овде број 4 не значи „нешто више“ од претходна три. Ово значи да закони физике и хемије који важе у 3 важе и у све 4 димензије. Тако онда испада да ми можда живимо у 4 али смо свесни и владамо само са 3 димензије док анђели и Христос владају са све 4. Али то су и даље 4 материјалне просторне димензије и то би буквално значило да се ваздух који је на месту предвиђењом за појављивање пребаци у 4 димензију (да не би дошло ни до мешања ни до експлозије), ту се онда појави анђео или Хритос, а затим се после и ваздух и тело врате где је шта било... Мени је у ово тешко да поверујем као непотребно компликовано и малтене бесмислено решење, као и са горе поменутим мехуровима, а које преко свега ни не даје одговор на проблем. А ако рецимо „4“ димензија није просторна и материјална онда она уопште и није никаква димензија (у нашој егзистенцији) него ван-димензионални начин постојања и ништа нам не помаже у одговору на питање како се на нивоу материје и простора појављивање одиграло него само евентуално на то „одакле“ је то тело дошло, али не и како се овде манифестовало у оквирима природних закона.

 

4а)

Следеће решење је да тело једоставно постане видљиво или невидљиво тј. да је задржало сва материјална својства али да на заповест може постати прозирно или непрозирно али се не појављује ни од куда него је све време у простоју и материји. Ово би подразумевало и да се Христос креће све време међу људима и да постаје видљив само по потреби. Мислим да нам Писмо не даје потврду за ово а и да такође на неки начин делује понижавајуће за Господа.

 

4б)

На крају, ради потпуне слике, обрадићу и последњу варијанту која не даје никакав одговор на питање јер се тело посматра као неко другачије од овог нашег које имамо и онда закони природе више нису ни битни, нити шта се и како десило. Ради се о томе да се обично каже да је тело након Васкрсења другачије јер се Христос није ни од куда појављивао пре Васкрсења на начин као међу апостолима. Ипак, имамо (само) код ап. Јована опис где се након Христовог ходања по мору лађа са Христом и ученицима обрела на другој страни обале без да донде дође пловљењем (за разлику од извештаја код Марка и Матеја). То би могло да се назове телепортацијом, а за оне који су били у том тренутку на другој обали верујем да би ефекат био једнак појављивању Христа међу апостолима. Имамо и умножавање хлебова и риба при чему се додатна материја такође појављује ни од куда, и у мањој мери се то види и код претварања воде у вино где у води такође ни од куда настају додатне материје које од воде чине да је вино. Ако је све ово овако онда подела својстава тела пре и после Васкрсења можда нестаје или макар губи на оштрини. Не знам. У сваком случају тумачи се да је тело било преображено, као што је неко рекао, и да може да „пролази“ „телепортује се“ „настаје и нестаје“ без ефекта или последица по материју и њега самог. Неко овакво другачије духовно тело назива спиритуализацијом тела и материје а неко материјализацијом нечег што је духовно. Категоричко негирање овакве спиритуализације материје којом тело добија нека нова својства подразумева да ми имамо потпуно јасно разграничене суштине и својства и материјалног и духовног и које нас спречавају да тврдимо да се та два мешају или прожимају. У ствари, међутим, ми не знамо ни суштину материјалног ни духовног ни сва њихова својства. Ми не знамо ни шта је у суштини материја нити за шта је све способна. Не само да не знамо све о материји него не знамо ни све оно што смо као бића способни да сазнамо о њој а камоли све оно што има да се зна (Проповедник, Платон, Витгенштајн, Гедел). Рецимо, особина материје позната као квантна увезаност описује способност елементарних честица да комуницирају између себе тренутно тј. брже од светлости односно као да не постоје време и простор, што не би смело никако да буде могуће. Нико не зна ни шта је то нити зашто функционише нити последице. Можда су неки од електрона баш у нашим телима овако повезани... О духовном знамо само оно што нам је откривено а и то у тајнама и загонеткама и вероватно далеко мање него што знамо о материјалном. Ипак иако су суштина материјалног и духовног за нас тајне и за сада неприступачне неки ипак дозвољавају да кажемо да се та два никако не мешају. Приступ спиритуализације материје није без теолошких и филозофских опасности али ја се нећу упуштати у то јер се уопште не бавим овим приступом. Оно што хоћу да кажем је да о материји и духовном не знамо довољно да би могли са њима да баратамо као са нечим сасвим познатим и предвидљивим када је реч о чудима.

 

Ја не знам одговор на питање како се наше тело појављује ни од куда у материји.

 

Мислим да сам показао да се то са нашим телом не може десити а да се не суспендују закони природе.

 

Јер, било да је реч о стварању које би било пролазак кроз материју било да је реч о тренутном појављивању поред материје, закони морају да се укину да би се то остварило без последица по околну материју и само тело.

 

Може, као што сам написао, да се оде и у ван-димензионалне, егзегетске и философске воде за које можда немамо доброг упоришта ни у нашем знању ни у Писму ни у оцима али колико видим те нам екскурзије свеједно не дају одговор на само питање.

 

Ово нисам писао као неки дефинитиван и потпун одговор и посматрање проблема него као позив да се о томе даље дискутује и испита и исправи ако сам нешто погрешио или пропустио.

 

Ajme filozofije :lupaglavu:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvo da se ogradim ovim tvojim citatom s kojim se potpuno slažem:

пре 14 часа, Vladan3 рече

У ствари, међутим, ми не знамо ни суштину материјалног ни духовног ни сва њихова својства. Ми не знамо ни шта је у суштини материја нити за шта је све способна.

Kada govorimo o javljanju Vaskrslog Hrista i dolazimo do problematičnih termina "kroz" i njemu sličanom "u telu" ("telom") itd... Misli mi neodoljivo kreću ka poimanju da je Vaskrsenje Hristovo jevljeno "kroz" i "u telu", našem sopstvenom (odnosno telu aktera). Dakle da je svaki opis javljanja Hrista (na sred sobe, na putu za Emaus, na obali jezera prilikom lomljenja hleba...) ustvari javljanje Hrista u našim telima...i da onda "postaje vidljiv" (poznaše da je On)...recimo kao trenutci oboženja samih aktera... kada su jedno sa Njim. Posledično obzirom da je reč o trenutcima prosvetljenja imamo i opise "otvoriše nam se oči"  odnosno "poznaše da je on"... ili suprotno ne poznaše da je On..

U prilog ovakvom pogledu ide i klasična teološka dogma kao npr: mi kao Crkva (kao skup ljudi) smo telo Hristovo, Hristos "kao glava crkve" je tajinski prisutan kada se "sastanu dvoje ili troje" u ime Njegovo, mi sami ispovedamo da "verujemo da je ovo telo tvoje i da je ovo krv tvoja"... itd. Dakle dogma tvrdi da je On tu ...e sad nekome vidljiv a nekome ne vidljiv...ali u svakom slučaju prisutan ali na ne dokaziv klasičan način: "e evoga tu je, jel ga vidiš" nego na svetotainski način koji se vidi i dokazuje samo verom, kada se on zaista i vidi u "Svetlosti Istine" i "Slavi". Ovde bi se moglo štošta reći i o opisima "svetlosti" koja otvara oči za vidjenje "Puta Istine i Života" ... svetlosti koja "izgoni tamu"... i koja prosvećuje oko i celo telo...  

Dakle jednom rečju problem koji je spomenut u uvodnom postu koji pokušava da iznadje odgovor kako i odakle "dok vrata behu zaključana" dolazi Hristos i stade "na sred sobe"  mislim da treba tražiti u ključu mističnog dogadjaja sjedinjenja verom = oboženja, ili ti drugim rečima onim zbog čega smo i stvoreni po naumu Božijem a što sami nismo ispunili zbog otpadništva te sam Hristos dolazi da to sam izvrši i time spase ljudski rod: sjedinjenja verom Boga i čoveka u jedno. Tada se Hristos "vidi", "prisutan je" i "Jeste" i tek onda kao Apostol koga Hrist pita: Ko sam ja, prepoznati  "ti si Sin Božiji" jer sam duh nam daje da vidimo ("govori") a ne naše plotsko oko.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Vladan3 рече

Па то нас враћа на причу о 4. просторној димензији или евентуално на терен да су материјални и духовни свет заједно, паралелно, истовремено, и да ми то једноставно не видимо а повремено нам се и открије. Не знам како би се таква поставка даље теолошки распетљавала...

У сваком случају не добијамо одговор на питање: како се материјално тело створило у већ постојећој материји а да се не наруше закони природе тј. без последица по то тело и околну материју.

Otprilike je reč o ovoj "4 dimenziji" s tim što je karakter te dimenzije duhovan i zbog toga nam slabo uverljiv ( u najboljem slučaju metaforičan) ali pri tome ta dimenzija je kranje realana ma kako stvarno ona nama delovala. Dakle da ona realno postoji i njena vidjenja i njene posledice nama trodimenzionalnima su onako... slabo uverljiva. ... dok got ih sami ne opitujemo i bez dileme konstatujemo njeno postojanje... ali čak i tad nam je u neku ruku strana jer nemamo ni vokabular rečnika a ni potpuno jasnu sliku kako ona zaista funkcioniše... da znamo da ona postoji ali da li je možemo objasniti...da li poznajemo njenu suštinu....ne ili jedva da jer nas vuče naša težina. Nismo iz te paradigme.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, VaSa110 рече

Može li kratko objašnjenje tj. navođenja činjenica koje potvrđuju da postoje te paralelne stvarnosti.

Ako verujes u Boga to je lako a ako ne onda je to tesko objasniti. Vec sam negde naveo primer opsednutosti demonima. Onda u tvojoj licnoj duhovnoj borbi kada se boris sa mislima sta uciniti a sta ne(oci to zovu) nadsaptavanje i td itd 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, kopitar рече

Ovaj tekst je karika koja nedostaje i još više potkrepljuje mišljenje o. Zorana da je javljanje Isusovo van temporalno sl. kao kod preobraženja. Sve drugo bi bilo narušavanje zakona fizike ili prihvaćanje teorije poluduhovno ili polumaterijalng tijela , miješanja dimenzija i ostalih gluposti.

Не, нити поткрепљује нити оповргава идеју око атемпоралног тела.

Ако је тело материјално овај проблем постоји ако није или је нека мешавина онда нема проблема.

материјално тело   - темпорално
                             - атемпорално
                             - оба истовремено
                             - ниједно од та два
                             - час једно час друго
                             - нешто 6, 7 или 10...  шта год да је од овога небитно је довољно само да је тело материјално да би имали ово питање.

Није дакле важно одакле или "одакле" је тело дошло него да ли је материјално и шта се са њим дешавало током појављивња.

Ако је тело:
- нематеријално
- духовно
- унапређено
- полу-материјално
- спиритуално
- дух
- утвара
- итд. итд.

Све је ово такође небитно јер ако је било шта од овога проблема нема јер више не баратамо са нашим обичним телом и само са законима природе.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Avocado рече

Uz dovoljno super-moći i/ili naprednu tehnologiju, može da prvo da teleportuje vazduh na čije mesto treba da dođe na neko drugo mesto i da se u sledećem trenutku teleportuje tu. To rešava pomenute probleme bez suspenzije prirodnih zakona.

То сам описао у тексту као мехурове и одбацио као недостојно Господа али за неку имагинарну супер-цивилизацију или за имагинарни супер-напредак наше технологије може да прође... Аали онда идемо у СФ :) а то нам не решава постављено питање.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Trifke рече

Cinjenica jeste da kod mnogih otaca i u mnogim zitijma nalazimo opise paralelnog sveta. U najmanju ruku imas opis onoga kako se recimo djavoli i andjeli bore za duse ljudi, kako nas iskusavaju i sl. Cinjenica je da se sa nekom vrstom paralelne realnosti susrecemo. Kako je objasniti? Neznam. Mozda uopste ne mozemo. Cinjenica je da postoji. 

пре 6 часа, Ведран* рече

Апсолутно. Много пута и на много начина потврђено искуством Цркве. 

Па сад неки теолози се најеже при помену паралелних истовремених светова некима је тај концеп ок. Такав сценарио у тексту сам покрио када сам говорио о 4. димензији ако она није просторна и материјална.

И као што у тексту рекох понављам да то није битно за ову тему, јер није битно одакле или "одакле" је материјално тело дошло него шта се са њим и околном материјом и природним законима дешава.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Ведран* рече

Па имамо анђеле који жезлом лупају по стенама и отварају изворе воде. Како бестелесни ангел то чини? Итд. 

пре 6 часа, Trifke рече

Evo jos jedne zanimljivosti u vezi ovoga sto pricas. Ja ne poznajem mnogo fizikku ali koliko znam nemoguce je da na istom prostoru postoje dva tela. Setimo se opsednutih iz Gadare. U njima je bio citav Legion demona. Jesu li to promenjeni zakoni fizike ili ne ja neznam jer ne poznajem fiziku ali ja verujem da je zaista u tim ljudima bio legion demona. 

Ово није тема али: ако анђели и демони имају иста тела као наша онда не могу да буду двоје на истом месту истовремено; ако су им тела другачија или су у односу на нас бестелесни (а у односу на Бога створени а тиме и телесни) онда су све опције отворене и материја и закони немају везе.

Али у теми се не говори о анђеоским, бестелесним или демонским телима него о нашем телу и како се ниодкуда појављује и шта се при томе дешава са њим и осталим телима и законима.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Trifke рече

Evo jos jedne zanimljivosti u vezi ovoga sto pricas. Ja ne poznajem mnogo fizikku ali koliko znam nemoguce je da na istom prostoru postoje dva tela. Setimo se opsednutih iz Gadare. U njima je bio citav Legion demona. Jesu li to promenjeni zakoni fizike ili ne ja neznam jer ne poznajem fiziku ali ja verujem da je zaista u tim ljudima bio legion demona. 

Sa demonima je jasno, oni su talasne, a ne korpuskularne prirode, tako da mogu da se preklapaju i time povecavaju amplitudu (maksimalnu elongaciju) opsednutosti.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској.       „Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је.   Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“   „Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили.   У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.       Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта:   „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“   Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима:   „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога  знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“   Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву.   „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“   Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане:   „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.
      Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.
      Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.
      Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.
    • Од александар живаљев,
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“
×
×
  • Креирај ново...