Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској.       „Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је.   Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“   „Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили.   У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.       Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта:   „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“   Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима:   „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога  знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“   Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву.   „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“   Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане:   „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By JESSY
      Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.
      Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.
      Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.
      Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.
    • By александар живаљев
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“

      View full Странице
    • By александар живаљев
      Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне
      Од  ИН4С  -  02/04/2018    Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ
      Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима.
        Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића,  отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора.
      Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе.
      Интервју преносимо у цјелини: 
      Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије?
      Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом.
      Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу!
      Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник.
      Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам.
      Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство?
      М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде.
      Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно!
      Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије.
      Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат!
      Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету?
      М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло.
      Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије?
      М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама.
      Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри!
      Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде?
      М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба!
      Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију?
      М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану.
      Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу!
      Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани!
      Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији?
      М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије.
      Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца.
      Шта за вас представља Русија?
      М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији.
      Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо!
      Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици.
      На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину!
      Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина.
      Текст преузет са „Russia Beyond“

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...