Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Владислав Ђорђевић: СРБИЈА – СВЕТСКИ ШАМПИОН У ФЕМИНИЗМУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пише: Владислав ЂОРЂЕВИЋ

%D1%81%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%

Заступам тезу да је Србија европски и светски шампион у феминизму. Теза добија потврде са свих страна.

У среду 6. децембра 2017. на ТВ Хепи (TV Happy) др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије (ИЕС), изјавио је: „Србија је водећа данас у Европи по броју бракоразводних парница у којима се аутоматски женама додељује [дете]. У преко 80 посто случајева аутоматски се старатељство додељује женама.”

По боју додељене деце мајкама Србија је европски и светски шампион у феминизму.

По броју оптужених и санкционисаних мушкараца за „насиље у породици”, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Наравно, у већини случајева оптужбе су лажне.

По броју абортуса – а њих је око 20.000 годишње – Србије је такође европски и светски шампион у феминизму.

По броју развода, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму.

По броју самаца, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму.

По стопи рађања, тј нерађања деце, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму.

По малом „доходовном јазу”, Србија је на другом месту у Европи, одмах иза Румуније. Дакле, Србија је по малом „доходовном јазу” на високом другом месту у Европи.

По броју „посланица” у Скупштини, Србија је у врху у Европи и свету. Oд 250 посланика у Скупшини жена је сада 91, тј. 36 посто.

По броју министарки у Влади, Србија је у врху у Европи и свету. Жене министарке чине 25 посто свих министара у Влади.

По броју и утицају радикалнофеминистичких организација, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Радикалнофеминистичку агенду заступа сама потпредседница Владе Зорана Михајловић, уједно и председница радикалнофеминистичког „Координационог тела за родну равноправност”. Радикалнофеминистичку агедну форсира и Марија Обрадовић, председница Женске парламентарне мреже. Радикалнофеминистичку политику подржава Маја Гојковић, председница Скупшине Србије. Наравно, Бранкица Јанковић, повереница за „заштиту равноправности”, такође је радикална феминисткиња. На челу државе су радикалне феминисткиње. Радикални феминизам је постао политика свих државних институција. Победила је радикалнофеминистичка политика „родног главнотоковања” (gender mainstreaming).

По броју жена у државним институцијама, Србија је изнад европског и светског просека. По томе смо водећи.

По броју жена запослених у судовима, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. Врховни касациони суд је 30. маја 2016. имао 37 чланова, од тога 21 жену и 16 мушкараца. Бивши председник Србије Томислав Николић 17. децембра 2016. именово је 5 судија Уставног суда, од тога 4 жене и 1 мушкарца. У врху судства годинама доминирају жене. Тако је 2009. председница Уставног суда била једна жена (Боса Ненадић), председница Врховног касационог суда такође жена (Ната Месаровић), министарка правде у Влади такође жена (Снежана Маловић), а председница Друштва судија Србије такође жена (Драгана Бољевић). Данашња председница правде је Нела Кубуровић, радикална феминисткиња. У целини узев, у тужилаштвима и судовима ради дупло више жена него мушкараца, а већина њих су радикалне феминисткиње.

По броју жена запослених у здравственим установама и центрима за социјални рад, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. У тим установама ради четири пута више жена него мушкараца. Можда радикалних феминисткиња нема много у здравственим установама, али су зато то скоро све у центрима за социјални рад.

По броју запослених жена у просвети, Србија је такође европски и светски шампион у феминизму. У предшколским установама у Србији ради 96 посто жена и 4 посто мушкараца. У основношколским установама у Србији ради 88 посто жена и 12 посто мушкараца. У средњошколским установама у Србији ради 65 посто жена и 35 посто мушкараца. На вишим школама и факултетима ради 53 посто мушкараца и 47 посто жена. У целини узев, у школском систему Србије преко 67 посто запослених су жене. Многе од њих су радикалне феминисткиње.

По броју запослених жена у војсци, Србија је такође европски и светски шампион. У Војсци Републике Србије запослено је 32 посто жена. Многе неће рећи за себе да су радикалне феминисткиње, али ће се тако понашати.

Обична је предрасуда да је Србија врло патријархално друштво. Заправо, Србија спада у ред најнепатријархалнијих држава на свету.

Многим женама је тешко и ја саосећам с њима. Али то није зато што је Србија врло патријархална држава, него управо зато што је европски и светски лидер у феминизму!

cropped-SKK-logo-1.jpg?fit=78,78

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Милан Ракић рече

Заступам тезу да је Србија европски и светски шампион у феминизму.

Барем смо у нечему ШАМПИОНИ. И то, према Ваци и европски и светски-што значи апсолутни :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites
46d3fe2bc7b27a1e46d61ab7578600ba?s=116&dRM
3 дана ago Permalink

Mi da smo patrijahalno društvo kao što nismo imali bi
-Dobar prirodni priraštaj, danas 30% porodica nema decu a u porastu su porodice sa jednim detetom
-Devojke bi rano radjale u ranim 20-im a ne u srednjim 30-im
-Stopa razvoda ne bi bila 30% već 5% jer bi bila sramota da se razvedeš kao što je nekad bilo kad je društvo bilo mnogo konzervativnije.
-Čak i prilikom razvoda deca bi ostajala većinom kod očeva ili bi bilo 50: 50 a ne kao sad 95% deca idu majkama po difoltu.
-Žene ne bi radile u muškim profesijama: policija, vojska, politika, bezbednost…
-Ne bi bile na tržištu rada već bi bile domaćice gde bi muškarac obezbedjivao resurse za preživljavanje.
-Ne bi postojale feminističke organizacije na svim nivoima.
-Ne bi porodično nasilje koje ide samo u jednom pristrasnom smeru muškarac agresor žena žrtva bili mejnstrim
-Ne bi bilo toliko neuparrnih ljudi i slobodnih momaka.

LikeDislikeRatingWidget.com
40
Rate this

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пре 101 годину, у ноћи између 4. и 5. (16. и 17.) јула 1918. године у Јекатеринбургу су стрељани царски страстотрпци и њихове верне слуге. Ова жртва је представљала врхунац који је руски народ доживео у годинама револуционарних немира.

      Свети цар Николај II је осуђен на смрт након лишавања законите власти: погибија свргнутих монарха, премда може бити одложена на извесно време – представља историјску законитост, а не случајност. Из хрестоматија знамо за погубљење британског краља Чарлса I и француског краља Луја XVI заједно са супругом Маријом-Антоанетом. Мученичка смрт венценосних страстотрпаца у подруму Ипатијевске куће била је други чин трагедије започете у марту 1917. године кад су генерали који су прекршили заклетву, делујући заједно с лидерима Думе М. В. Родзјанком, А. И. Гучковом, П. Н. Миљуковом и А. Ф. Керенским, који ни раније нису крили своје жеље за променом државног уређења – за заменом самодржавља владавином представника у виду уставне монархије или парламентарне републике, приморали цара, врховног вођу Руских оружаних снага, да се у јеку великог рата одрекне престола.
      Неки генерали – М. В. Алексејев, Н. В. Руски и А. М. Кримов су били директно ангажовани у завери усмереној на свргавање цара с престола; друге војсковође - главни команданти фронтова велики кнез Николај Николајевич, А. А. Брусилов, А. Ј. Еверт, В. В. Сахаров и главни командант Балтичке флоте А. И. Непењин – својим телеграмима су подржали злочиначку иницијативу завереника и изјаснили су се за одрицање: главни командант Црноморске флоте А. В. Колчак је „опрао руке“ и није одговорио на питање послато телеграмом из главног штаба о томе какав је његов однос према предстојећем одрицању цара.
      Међу генералима који су издали цара био је и Л. Г. Корнилов. Преузевши 2. марта 1917. године, у јеку војног метежа, дужност главног команданта Петроградског војног округа од самозване Привремене владе, уместо да организује мере на гушењу бунта он је ухапсио свету царицу Александру Фјодоровну и њену децу, а затим их је држао под стражом у дворцу у Царском Селу.
      Међутим, војни немири у престоници, под чијим изговором је извршен преврат, нису ослобађали војсковође од заклетве због које је у тако тешким околностима требало са изузетном ревношћу да остану верни цару по дужности.
      Да би оправдали своје нарушавање заклетве ови генерали су касније тврдили да их је на одстрањивање Николаја II навела брига за то да руска војска настави рат против Немачке и њених савезница, да су инсистирајући на одрицању покушали да спрече пораз Русије. Можда су заиста тако размишљали тих дана. Међутим, свеједно нису успели да спрече капитулацију потписану Брест-Литовским мировним споразумом. Свргавање цара је само убрзало распад руске државне машине и руске војске, а издаја коју су учинили остаје злочин који је имао последице колосалних размера.
      Зато се крв царских страстотрпаца не налази само на савести политичких посленика који су донели одлуку о њиховом убиству у Москви и Јекатеринбургу пре 101 године, већ и војсковођа који су издали свог врховног команданта, којем су се заклели на верност и чију су милост уживали. Ова њихова издаја је представљала први акт атентата на помазаника Божијег. Зато ћемо у истом реду с Лењином, Свердловом, Троцким, Голошчокином, Белобородовом и Војковом навести великог кнеза Николаја Николајевича, генерале Алексејева, Руског, Кримова, Еверта, Сахарова, Брусилова и Корнилова и адмирале Непењина и Колчака.
      Ниједан грех не остаје без освете. Коначна победа божанске правде десиће се на последњем и Страшном суду. Посмртна судбина човека који се преселио у други свет претходно се одређује на суду Божијем после његове смрти, и овај Његов суд покрива вео тајне. Али ради уразумљивања и упозоравања људи који живе на земљи Господ често на видљив начин показује жалосне последице злочиначких дела на земаљској судбини грешника.
      Погледајмо какав је био крај живота директних политичких убица царских страдалника. Кључну улогу у доношењу одлука од стране Јекатеринбуршког савета о убиству крунисане породице одиграли су лидери локалних бољшевика Ф. И. Голошчокин, А. Г. Белобородов и П. Л. Војков. Голошчокин који се осим убиства царских страсторпаца прославио још и као виновник масовне глади у Казахстану где је био на челу бољшевичке партијске организације крајем 1920-их – почетком 1930-их година стрељан је 28. октобра 1941. године, потпуно праведно, као народни непријатељ. За време владавине Н. С. Хрушчова је био рехабилитован, што је било потпуно неправедно. А. Г. Белобородов, који није био џелат само царске породице, већ и донских козака једно време је обављао дирљиву дужност председника комисије за побољшање живота деца, али је 1927. године избачен из ВКП(б) и послат у прогонство у Архангелск као троцкиста. Стрељан је 10. фебруара 1938. године. И овај џелат је рехабилитован 1958. године, а четири године касније посмртно је враћен у рођену партију – испоставља се да својеврсна вера у загробни живот, није била туђа комунистима из времена „отопљења“ за време Хрушчовљеве владавине. П. Л. Војкова је у Варшави где је вршио дужност совјетског амбасадора, 7. јуна 1927. године убио руски емигрант Борис Коверда због чега га је пољски суд осудио на доживотну робију, али је изашао на слободу после 10 година затвора.
      Из Кремља су директни налози за обрачун с царском породицом потекли од лидера совјетске државе председника ВЦИК-а Ј. М. Свердлова, иницијатора одлуке ВЦИК-а од 2. септембра 1918. године о „црвеном терору“. По званичним информацијама Свердлов је умро од „шпањолке“, како се тада називао грип, 16. марта 1919. године, кад му је било 33 године. Међутим, у то време су се шириле гласине о томе да је његова смрт била последица батина које је добио у Орлу за време говора на радничком митингу: незадовољни политиком совјетског руководства локални пролетери су напали говорника и један од њих му је разбио главу. По причама које су забележене у историјској литератури ова чињеница је скривена, пошто је доводила у питање пропагандну тезу о томе да совјетска власт врши диктатуру пролетеријата. Одлуку о убиству цара, царице и њихове деце Свердлов је претходно усагласио с Лењином, чији су биографија и крај познати свету, те нису потребна објашњења.
      Изгледа да је у разматрању судбине царских сужања од највишег политичког руководства земље осим Лењина и Свердлова учествовао још само Троцки. Ради се о томе што је одлука о убиству у Москви донета незванично, без записника, зато околности њеног доношења нису потпуно разјашњене ни дан-данас. Има основа да верујемо у касније тврдње Троцког да се он супротставио стрељању царских сужања због формалне одлуке локалне јекатеринбуршке власти и да је уместо тога предлагао да се организује громогласно суђење у главном граду, те да је намеравао да наступи на њему као тужилац. Судећи по његовом карактеру и склоностима заиста је могао да жали због тога што није одржана дуготрајна представа на којој би блистао својом красноречивошћу у присуству репортера из целог света. У сваком случају, за светог цара Николаја II притом није предвиђао другачији исход суђења осим смртне пресуде. Троцки је доживео пораз у борби за лидерство 1923. године Из главног штаба владајуће партије – Политичког бироа ЦК ВКП(б) је искључен 1926. године, а 1927. године је био лишен свих дужности и послат у прогонство, а 1929. године је протеран из земље. Дана 20. августа 1940. године смртно га је ранио шпански комуниста Р. Меркадер у главном граду Мексика са истоименим називом, одакле је руководио IV Интернационалом коју је основао у емиграцији, и следећег дана је умро.
      Сад ћемо рећи нешто о крају живота највиших војсковођа који су издали цара. Дана 5. јануара 1929. године у сопственој вили у француском летовалишту Антибу умро је велики кнез Николај Николајевич. Коњички генерал А. А. Брусилов је умро 17. марта 1926. године у својој постељи, који је у то време био на дужности главног инспектора коњице Радничко-сељачке Црвене армије. Генерал пешадије М. В. Алексејев је преминуо 8. октобра 1918. године у Јекатеринодару где је предузимао мере за организовање оружаног отпора бољшевицима дошавши на чело Добровољачке војске после погибије Корнилова.
      Вице-адмирал А. И. Непењин је пао као жрва жртва револуције међу највишим војсковођама, а у коју је сам био увучен изјаснивши се у телеграму упућеном главном штабу за одрицање Николаја II: 4. марта 1917. године убијен је пуцњем у леђа у Хелсингфорсу (Хелсинки) док је ишао на револуционарни митинг на који су га приморали да иде пијани морнари – „лепота и понос револуције“, по речима Троцког. Генерал-мајор А. М. Кримов који је подржао Корнилова, тадашњег главног команданта у његовом неуспелом наступу, извршио је самоубиство 31. августа 1917. године изашавши из кабинета премијера А. Ф. Керенског који га је подвргао понижавајућем испитивању у вези с „Корниловљевим метежом“. Сам генерал пешадије Л. Г. Корнилов убијен је 31. марта (13. априла) 1918. године за време док је на Јекатеринодар јуришала Добровољачка армија којом је тада командовао. Адмирала А. В. Колчака који се прогласио за врховног владара Русије и који је доживео пораз у грађанском рату с бољшевицима команда Чехословачког корпуса је предала локалним властима и по одлуци Иркутског војно-револуционарног комитета стрељан је 7. фебруара 1920. године.
      Пензионисани генерал пешадије Н. В. Руски живео је у Пјатигорску. Кад је град освојила Црвена армија он је ухапшен као талац и стрељан 19. октобра 1918. године. Генерал пешадије А. Ј. Еверт је први пут ухапшен у Москви 14. фебруара 1918. године. Није много времена провео у заточеништву, али је 20. септембра, убрзо након проглашавања „црвеног терора“ поново ухапшен и налазио се у тамници у Можајску. Убијен је 12. новембра 1918. године приликом преласка из Можајска у Москву – по званичном саопштењу „приликом покушаја бекства“. Коњичког генерала В. В. Сахарова стрељали су „зелени“ бандити на Криму у Карасубазару (данашњи Белогорск) у августу 1920. године.
      Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104: 15), – рекао је Господ, упозоравајући оне који се дрзну да посегну на власт Богом постављених владара. Трагична судбина људи који су посегнули на закониту власт, а затим и на живот светог цара Николаја II је једно од сведочанстава истинитости ове заповести.

      Извор: Православие.ру
    • Од Милан Ракић,
      У оквиру мултинационаллне војне вежбе „Платинасти вук 19“, на којој је учествовало више од 500 припадника из 10 партнерских земаља и која је одржана од 3. до 17. јуна у бази "Југ" код Бујановца, Војска Србије се и овога пута показала као добар домаћин.

      На шестој вежби „Платинасти вук“, осим домаћина  - Војске Србије учествовали су  и припадници оружаних снага Босне и Херцеговине, Бугарске, Италије, Мађарске, Румуније, Северне Македоније, Сједињених Америчких Држава, Словеније и Уједињеног Краљевства

      Пошто је међу свим тим војницима и доста верника, Верска служба Војске Србије је у сарадњи са америчким колегама уприличила у теренским условима богослужења за православне, римокатолике и војнике исламске веросиповести, за које ВС има војне свештенике, односно војног имама, док су припадници ОС САД, пастор и рабин, вршили богослужење за протестанте и Јевреје.
      Православни (војни свештеник Војске Србије и НГ Охаја)
       


      Римокатолици (војни капелан Војске Србије)



      Протестанти (војни пастор ОС САД)

       
      Исламска вероисповест (војни имам Војске Србије)


      Јеврејска заједница (војни рабин ОС САД)


      Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ
    • Од Милан Ракић,
      У оквиру мултинационаллне војне вежбе „Платинасти вук 19“, на којој је учествовало више од 500 припадника из 10 партнерских земаља и која је одржана од 3. до 17. јуна у бази "Југ" код Бујановца, Војска Србије се и овога пута показала као добар домаћин.

      На шестој вежби „Платинасти вук“, осим домаћина  - Војске Србије учествовали су  и припадници оружаних снага Босне и Херцеговине, Бугарске, Италије, Мађарске, Румуније, Северне Македоније, Сједињених Америчких Држава, Словеније и Уједињеног Краљевства

      Пошто је међу свим тим војницима и доста верника, Верска служба Војске Србије је у сарадњи са америчким колегама уприличила у теренским условима богослужења за православне, римокатолике и војнике исламске веросиповести, за које ВС има војне свештенике, односно војног имама, док су припадници ОС САД, пастор и рабин, вршили богослужење за протестанте и Јевреје.
      Православни (војни свештеник Војске Србије и НГ Охаја)
       


      Римокатолици (војни капелан Војске Србије)



      Протестанти (војни пастор ОС САД)

       
      Исламска вероисповест (војни имам Војске Србије)


      Јеврејска заједница (војни рабин ОС САД)


      Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ

      View full Странице
    • Од Milan Nikolic,
      Јеромонах Петар (Драгојловић): Мат у једном потезу – Како је Србија дипломатски матирала црногорске режимске политичаре
      15. јуна 2019.   Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао.   
      У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.»  
        Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари.
      1.    Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса.
      2.    Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно.
      3.    Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи.
      4.    Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају.
      5.    Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе.   
      Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали.
      Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе.
       
      За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
    • Од александар живаљев,
      Србија у закон уводи еутаназију
      О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске
      Од  ИН4С  - 30/05/2019    Илустрација Будући грађански законик легализоваће право на достојанствену смрт, сазнаје „Политика”.
      Послије двије године расправе владина комисија за израду овог законика одлучила је да у последњој верзији преднацрта пропише одредбу о могућности да обољели од тешких и неизљечивих болести заврше живот на достојанствен начин, својом одлуком или уз сагласност најближих.
        „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност”, наводи се у члану 86 преднацрта грађанског законика.
        “ Ако закони гарантују право на достојанствен живот човјека, онда би требало да омогуће и право на достојанствен завршетак живота. Тешко и неизљечиво обољели имао би могућност да одлучи о престанку агоније и стања које је тешко подношљиво и изазива само муке и сажаљење. Комисија је спремна да преузме одговорност за овакав предлог и очекује да ће у јавној расправи бити озбиљних и јаких аргумената за и против еутаназије“, каже проф. др Миодраг Орлић, који је на челу комисије за израду законика.
      О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске.
        Најављено је да ће бити донијет посебан закон који ће прецизно уредити услове и поступак за остваривање права на еутаназију. Такође, биће неопходне и промjене у Кривичном законику, који прописује кривично дjело убиства из самилости. Легализација еутаназије довешће до брисања ове инкриминације, али ће бити потребно да се другачије предвиди кривична одговорност за случајеве злоупотребе.
      „Ова новина изазвала је посебну пажњу не само правника, већ и љекара, психолога и других стручњака, са којима је комисија обавила разговоре. Ријеч је о људском праву које се поштује у многим земљама у свијету. Наравно, вољели бисмо да нико нема потребу за доношењем одлуке о еутаназији, али тешки случајеви намећу потребу да се омогући такво право. У доношењу одлуке и извршењу еутаназије у сваком конкретном случају треба да учествују и правници и љекари и психолози, а многи од њих нису спремни да на овај начин одлучују о животу и смрти“, каже Ратомир Слијепчевић, секретар комисије за израду преднацрта грађанског законика.
      Одлука о еутаназији не може се донијети без сагласности онога о чијем је животу и смрти ријеч, али у случајевима када су људи без свјести сагласност могу дати законски заступник и чланови најближе породице.
      “ Право на достојанствену смрт представља својеврсно право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, под стриктно предвиђеним законским условима и уз неопходно и апсолутно поштовање аутономије воље особе која жели да искористи ово право. Досадашњи предсједник комисије за израду грађанског законика, академик проф. др Слободан Перовић, који је преминуо у фебруару ове године, био је против увођења еутаназије, јер је сматрао да још није сазрела свијест о потреби легализације овог права“, наводи Слијепчевић.
      Веома строги услови, који ће бити прописани посебним законом, требало би, наглашава, да спријече сваку злоупотребу овог права, чија је сврха да умањи значајне психичке, социјалне и материјалне штетне посљедице људима који се налазе у изузетно тешкој ситуацији услед неизљечиве, односно смртоносне болести.
      Поред несумњиво изражене жеље заинтересоване особе, процедура за остваривање права на еутаназију укључује и мишљење стручњака медицинске струке, психолога и социјалних радника, која ће они доставити суду. Коначну одлуку доносио би суд, а еутаназију би извршавали, како каже саговорник листа, специјализовани медицински сарадници.
      „Право на еутаназију већ више деценија постоји у многим земљама свијета, у виду активне или пасивне еутаназије. У Европи то право је легализовано у Швајцарској, Белгији, Луксембургу и Холандији. Француска је крајем 2015. године донијела посебан закон о седацији смртно болесних особа. У Републици Словенији чак је покренуто потписивање посебне петиције о увођењу овог права у њихов правни систем“, наводе саговорници „Политике” из Комисије за грађански законик. У већем броју држава у САД и у Аустралији ово право се примјењује већ више година. Канада је одобрила еутаназију одлуком свог врховног суда фебруара 2015. године.
      „Случај тридесетосмогодишњег Венсана Ламбера у Француској, који је послије тешке саобраћајне несреће 2008. године био седам година непокретан и парализован, са тешким оштећењем мозга, опредијелио је Европски суд за људска права у Стразбуру да 2015. године већином гласова (12 за и пет против) закључи да одлука француског суда о обустави интравенске исхране Ламбера не крши европско право. Тако је суд у Стразбуру признао људско право на достојанствен завршетак живота. То је подстакло многе земље у Европи да признају ово специфично и деликатно право личности“, наглашава Ратомир Слијепчевић.
×
×
  • Create New...