Jump to content

Интервју – Свештеник Алексис Пења: Сваки дан сам захвалан Богу што сам под окриљем Српске Цркве, Митрополит Амфилохије ради апостолски посао

Оцени ову тему


Recommended Posts

Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве.
 
О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве.
 
Алексис Пења Алфаро  је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце.
 
Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе.
 
Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче.
 
Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике.
 
Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира.
У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин?
 
Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије.
У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године  срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви.
 
О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу?
 
Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана.
 
О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке?
 
Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци.
Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир.
 
Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и  јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру.
 
Отац Алексис: Рад  и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем  у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет.
 
О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете?
Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих.
О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати.
 
Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога.
Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас.
 
 
Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић
 
Превод: Љиљана Поповић
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На велику радост суботичког верног народа, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, у недељу, 27. септембра 2020. године, у Световазнесењском храму у Суботици. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство и ђаконство Епархије бачке.

       
      После прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је упутио очинске речи благочестивом народу, подучавајући о значају празника Крстовдана.
      Сабрали смо се у овом прелепом храму да прославимо један од највећих празника у току богослужбене године. У суштини, сваки дан у животу Цркве, у животу света је Крстовдан. Сваке среде и петка на богослужењу мотив Крста Господњега преовлађује у свакодневном богослужењу, али и мимо тога, и мимо великих празника када се прослављају страдања Христова и Његово распеће на Крсту, од Великог понедељка до Велике суботе, и читаво време пре празника Васкрсења, свакога дана на богослужењу, без изузетка, ми прослављамо Крст Господњи. Крст и Васкрсње су неодвојиви, казао је Епископ бачки.

      У току свете Литургије, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рукоположио је ђакона Дарка Ивковића у чин презвитера, док је Епископ мохачки г. Исихије вероучитеља Лазара Ђачића рукоположио у чин ђакона.
      На молитвеној прослави празника присутни су били градоначелник града Суботице, г. Стеван Бакић са помоћницима, као и представници суботичког Црквеног одбора.
      На крају Литургије, на основу предлога Епископа бачког г. Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је орден Светог Саве другог степена г. Гојку Радићу, добротвору са Палића, као и г. Зорану Арсићу, дугогодишњем члану и председнику Црквенопштинског управног одбора на Палићу, у знак признања за добра која су чинили и која чине Црквеној општини на Палићу.
      Владика Иринеј је упутио искрене, очинске честитике новорукоположенима, а потом се присутнима обратио протојереј Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички.
       
      Радосне догађаје у Световазнесењском храму – прославу празника и чинове рукоположења, увеличао је својим појањем хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу, и суботички црквени хор Свети Роман Мелод.
       
       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић.     -Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста?    Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.   Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ.   Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима.   Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом.   Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.   -У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт?   У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном  сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима.   О осењивању Крсним знаком нам  говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…"  Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ.  Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ.  Свети Јован Златоуст о  Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“   Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација  престала би да буде вид индивидуалне  побожности.   -Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста?   Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.   -Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника?   Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.   -Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника?   На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.   Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона:   „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона)   „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона)    „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона)   Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.   -На крају нашег разговора, која би била Ваша порука?   Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење,  да се непрестано  угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој  до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина:   Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!      Разговарала: Слободанка Грдинић  (Радио Светигора)   Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светом архијерејском литургијом коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством у Бару је данас прослављена четврта годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира.
       
      Звучни запис беседе
      Владика је у литургијској проповиједи подсјетио да су се навршиле четири године откад су Патријарх светога града Јерусалима Теофело Трећи, наш Патријарх Иринеј и Архиепископ Албаније Анастасије, заједно са другим представницима свих помјесних Цркава освештали овај храм.
      “Велики догађај који спаја овај храм с храмом у Јерусалиму који је подигнут на мјесту распећа Христовог, на мјесту Његовог погребења и Његовог васкрсења. Сила васкрслог Христа је, значи, уграђена у овај храм и у његову љепоту украшену том силом Божјом, силом светога града Јерусалима”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да смо ми помјесна Српска црква, али смо на првом мјесту Јерусалимска црква гроба Господњега, Црква Христа васкрслога.
      “Царство Божје је призвање људско. Човјек се рађа на земљи од оца и мајке, али ово рађање је рађање за пролазни живот. А рођење у Христу, рођење у тајни крштења, којим се данас росдио и наш мали Данило, то је рођење за вјечни, непролазни и бесмртни живот”, казао је Владика Амфилохије.
      Нагласио је да смо због тога ми хришћани синови Божји и да је то наше звање и наше призвање.
      “Синови свјетлости, а не синови таме и мрака. Синови бесмртности и свједоци бесмртности, а не синови пролазности и смрти”, рекао је он и додао да постоје двије врсте људи на земљи. они који се клањају смрти и ништавилу и живе смрћу и ништавилом и они који се клањају бесмртноме Богу живоме,Оцу и Сину и Духу Светоме и Њиме задобијају вјечни непролазни живот.
      Митрополит Амфилохије је казао да су хришћани свједоци бесмрртности, вјечног и бесмртног живота.
      “Хришћанско звање је најузвишеније звање и на земљи и на небу. У то име је и саграђен овај храм”, закључио је Митрополит Амфилохије.
      Владика је у току Литургије чином протопрезвитера одликовао оца Младена Томовића, пароха барскога.
      У презвитерски чин рукоположио је ђакона Братољуба Радовића.
      Након Литургије Митрополит Амфилохије је освештао дјечју играоницу која ће радитти при храму Светог Јована Владимира.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим.
      Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски.
      Хајде зато да их погледамо сада заједно:
      ре свега – тзв. достојност.
      Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама.
      Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве.
      Дакле, ко је достојан?
      НИКО!
      И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања.
      Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!
       
      Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт?
      А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“?
      Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо?
      Заправо – ко то говори?
      црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.
      Други табу – обавезна исповест!
      Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл…
      Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате?
      Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1)
      Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ!
      Јасно, зар не?
      Трећи табу – пост!
      Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4)
      Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“
      Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота!
      Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле)
      Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује….  да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли…
       
      А да, знам…. рек’о овај рек’о онај…
       
      „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко…
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
       
      Свештеник Угрин Поповић
       
      https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и игуман острошки служио је данас, на празник Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, са свештенством Свету архијерејску литургију поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу.

       
      Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је у архипастирском слову казао да је Свети Василије Острошки прославио Господа, а Господ њега светим моштима, уселивши се у њега силом Духа свога и благодати своје, као што се усељава у све оне који се Богу живоме клањају кроз вјекове.
      “Све што постоји, што јесте и што ће постојати, сабира се око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега – Бога љубави. Сабирало се и сабираће се у Цркви Божијој, једној светој саборној и апостолској.  И овдје, на овом мјесту 350 година душе жедне и гладне живога Бога неприкидно се сабирају око имена Божијега, око Свете тајне причешћа и моштију нашега оца Светог Василија, спомињући све оне који су Бога прославили”, бесједио је владика.
      Споменуо је наследнике Светог Василија Острошкога: Светога исповједника Патријарха Гаврила Дожића, чију 70. годишњицу блаженог упокојења ове године обиљежавамо, Митрополита црногорскога Митрофана Бана (100 година од упокојења), свештеномученика Митрополита Јоаникија Липовца који је убијен, не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, са преко 120 свештеника, исповједника и страдалника Митрополита Арсенија Брадваревића и његовога наследника Митрополита Данила Дајковића, који је такође пострадао у своје вријеме.
      “Митрополит Данило Дајковић у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника”, казао је Високопреосвећени, подсјетивши на његову реченицу да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом, да он чува тај пепео и да ће поново доћи вријеме да се он распламса.
      Владика је констатовао да се оно што је Митрополит Данило предуказао догодило у ово наше вријеме те да се поново разбуктао огањ вјере. Народ се ослободио од страха и устао да брани светиње од безбожника који су својим безакоњем, названим законом о слободи вјероисповјести, запријетили да ће да отму и себи и својој власти присвоје Божије храмове.  “Наравно светиње припадају Црној Гори, али не припадају безбожницима него Цркви Христовој која на овим просторима постоји од апостолских времана”, поручио је Митрополит.
      Подсјетивши да су светиње биле угрожене од наследника оних који су били затровани духом богомржње и братомржње и који су на братомржњи градили своју власт од 1941-1945. године, Митрополит је заблагодарио Господу што се молитвама и на жртви светих исповједника: Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињскога, Свештеномученика Јоаникија и Арсенија па све до блаженог спомена Митрополита  Данила, обновила вјера у народу Црне Горе.
      “Народ је бранио светиње у своме срцу, жртвујући се за њих и хвала Богу да је та одбрана успјела. Надамо се да ће нове власти у Црној Гори у духу тог жртвовања, братске љубави, нову власт организовати тако да ће бити благословена и јединствена, да ће помоћи да се исцјели овај народ и земља од не само овога опакога пролазног вируса, који је завладао свијетом, већ од још опакијег вируса братоубиства и богоубиства, који је тровао и до данас трује Црну Гору.”
      Нагласио је да никада у историји није било да безбожници, безбожна власт ствара своју цркву, негирајући једну Цркву која овдје постоји од апостолских времена па све до времена Светога Саве од којега ова Митрополија у оваквој форми и облику постоји већ 800 година.
      По његовим ријечима попут Светога Василија, Патријарха Гаврила, Митрополита Јоаникија и са њим пострадалих свештеномученика, Митрополита  Арсенија, Митрополита Данила Дајковића, вјерни су кроз вјекове градили и обнављали светиње.
      “Ми сви да добијемо благослов свих који су кроз вјекове градили светиње и кроз њих и Духа Светога постали свети Божији људи и нама оставили у завјештање да ходимо путем светости, јер је и Господ рекао Будите свети, као што је свет Отац ваш на небесима. Бити светим то је призвање свакога људскога бића. Најсавршеније што је Бог подарио људима је светост и најсавршенији људи на земљи су Божији људи”, закључио је Архиепископ цетињски.
      Након Службе Божије Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у Доњем Острогу одслужио помен на гробу Митрополита Данила Дајковића.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...