Jump to content

Украјински свештеници крстили тринаесторо болесне деце у ратној зони

Оцени ову тему


Препоручена порука

Војни свештеници Украјинске Православне Цркве служили су свету тајну крштења у четвртак над неколико болесних малишана, током своје мисије у ратној зони  АТО.

Тринаесторо крштене деце су сви ђаци интерната за децу са болестима плућа. Начелник војне дивизије Епархије александријске протојееј Александар Шнјакин, заједно са настојатељем војне свештеничке службе протојерејем Вјачеславом Јаковенком, посетио је два интерната за децу са инвалидитетом и плућним болестима у Кремини и Шчастији у Луканској провинцији 21. децембра 2017. године.
 
Два свештеника подучила су децу о основама хришћанства и онда, на захтев самих ученика, крстили су оне који се још нису били крштени. Свештеник је дао свакоме од тринаест нових чланова Цркве Христове по један крст објашњавајући његов значај за хришћане.
 
Сва деца су добила и бонбоне и одећу.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Гост емисије „Будимо људи“ Радија "Слово љубве" сутра, 13. фебруара 2021. године, у 11 часова је Тамара Кларић из Националног удружења родитеља деце оболеле од рака - НУРДОР, које ће ове године обележити 15. фебруар, Светски дан деце оболеле од рака, онлајн представом, у складу са епидемиолошком ситуацијом. Сав прикупљен новац од ове представе биће преусмерен у изградњу и опремање нове Родитељске куће у Београду и тако омогућити бесплатан смештај деци оболелој од малигних болести и њиховим породицама које долазе из целе Србије у главни град на лечење.
      Извор: Радио "Слово љубве"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари:

       
      – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани.
      – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице.
      – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима.
      – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима.
      – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију.
      – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи?
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Маме у Великој Британији проговориле су о дискриминацији медицинског особља које их је притискало да абортирају своју нерођену децу само зато што имају Даунов синдром. Мајкл Робинсон, директор за комуникације британског Друштва за заштиту нерођене деце (Society for the Protection of Unborn Children) рекао је: „Потпуно је неприхватљиво да жене и породице буду изложене оваквом притиску. Садашњи британски закон дозвољава да деца за коју се сумња да имају Даунов синдром буду абортирана све до термина порођаја. Изузетно је важно да мајке добију подршку и да буду заштићене од предрасуда и дискриминаторних ставова”.
      Током 2019. године у Британији је у абортусу страдало 1.184 нерођене деце након што им је утврђена нека хромозомска аномалија, као што је Даунов синдром.
      У разговору за телевизију BBC, мајке су описале овај „неприхватљив” притисак да абортирају након што је њиховим бебама успостављена дијагноза Дауновог синдрома.
      „Могу да абортирам све док беба не крене низ порођајни канал”
      Мајка Ема Мелор изјавила је: „Искрено, понудили су нам абортус 15 пута, иако смо веома јасно ставили до знања да то за нас није опција, али они су толико наваљивали да се чинило као да баш желе да абортирамо.
      Била сам у 38. недељи када су ми лекари веома, веома јасно ставили до знања да ако се предомислим чак и на сâм дан индукције, слободно могу да им кажем, јер ни тад неће бити касно.
      Рекли су ми да све док беба не уђе у порођајни канал, и даље могу да абортирам”.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Почетком јесени у Бриселу, који је у медијима чврсто стекао титулу престонице Европе, одржан је „сајам деце“ – не дечјих играчака или дечје одеће, већ распродаја саме деце, истина била је то трговина будућим уговорима. Продавана су још нерођена деца: наручивана су по објављеном ценовнику у којем су наведени облик очију, боја косе, облик носа и други параметри живе робе са ценама по квалитету. 

       
      Цене су се кретале од 95 до 160 хиљада долара: скупље од аутомобила марке „мерцедес“, али јефтиније од чистокрвних арапских пастува. Роба је наручивана од услужних дама – такозваних сурогатних мајки: сајам је обављен у виду изнајмљивања репродуктивног апарата. Међутим, како обично кажу у рекламним спотовима, то није све. Организатори сајма су свој „пир у доба куге“ назвали сајмом “Men having babies” („Мушкарци који имају децу.“) Продаја живе робе је намењена купцима ретке, и како се на Западу обично сматра, врло драгоцене расе, попут животиња из „Црвене књиге“- расе, чије размножавање представља једну од главних брига цивилизованог света – на истополне породице с тим да оне, вероватно, купљену децу васпитају тако да буду достојна да учествују у њиховом облику срећног породичног живота.
      Продаја деце није нова ствар, у прошлости се вршила у робовласничким државама: у фараонском Египту, у Вавилону, у античкој Грчкој, у Сједињеним Америчким Државама. Ипак, у Римском царству је продаја деце која су рођена слободна била забрањена, без обзира на то што је ропство тамо било озакоњено. Али древни робовласници у вештини маркетинга не могу да се пореде са савременим продавцима и купцима живе робе лишеним застарелих предрасуда. Историја се не креће правом линијом, као што су замишљали простодушни напредњаци, већ пре ће бити циклично, по кругу, њен точак може да се котрља и напред и назад, и неке појаве из прошлости се реанимирају, премда у другачијем руху. Продаја живе робе данас на Западу постаје свакодневица: сајмови “Men having babies” су у најскоријој будућности планирани у Њујорку, Сан Франциску и Чикагу.
      Кад су у Русији 1980-их година неки жудели за увођењем код нас „општеевропских“ вредности и „западних стандарда људских права“, чак ни сањари чија је машта била способна на најбујније фантазије, нису досезали до домишљатости генератора ових вредности, нису могли да замисле да ће једно од обавезних и приоритетних људских права бити право истополног пара, који по природи ствари није у стању да се размножава, бити да купује децу по ценовнику.
      Као што је познато, почетком ХХ века немачки мислилац Освалд Шпенглер је написао историозофски рад „Untergang des Abendlandes“ који је на руском изашао под називом „Залазак Европе“. Словенофили су у Русији много пре Шпенглера говорили о труљењу Запада. Ова метафора потиче од С. П. Шевирјова. Западњаци, почевши од В. Г. Бјелинског, који су осећали екстазу –   једни од устава и скупштине (адекватан превод назива ове установе на руски биће „причаоница“), други и темпераментнији – од фењера који су се користили као вешала и од проналаска инжењера Гиљота који их је заменио – користили су мим о трулом Западу само у ироничном смислу. Међутим, он је постао посебно омиљен у последњим деценијама совјетске епохе. Ова изрека се у средини истомишљеника користила као „лакмус-папир“ за препознавање „свој – туђи“. „Запад трули,“ – у то време је говорио совјетски грађанин склон слободоумљу, који је патио због недостатка жваке и кока коле на домаћим киосцима и њиховог постојања на страним киосцима, што је значило: европским и америчким. С посебним шиком су се на ту тему шалили у такозваној номенклатури која је с времена на време ради пропаганде социјалистичког живота одлазила у иностранство, а под иностранством су се подразумевали искључиво западна Европа и Северна Америка, при чему се очигледно сматрало да је постојање Кине, Индије и Африке или феномен у виду авети или само пролазни неспоразум. Миришући мирисе робе у домовини и у иностранству совјетске велможе које су имале прилике да путују сматрале су да Запад мирише, а отаџбина у којој су заузимали солидне дужности разног калибра, смрди. Резимирајући своје утиске из иностранства, у жару префињене оштроумности су говорили: „Запад трули.“ У ствари, на Западу су научили да вешто пакују робу и да јој чак придају жељени мирис.
      Ипак, сајам деце која се рађају ради забаве хомосексуалних парова, се осећа, смрди. Људи огрубелог укуса сматрају да је управо ово парфем трулежи. Перспектива заласка Запада коју је предсказао О. Шпенглер, открива се и кроз изумирање западне популације због потискивања ретроградних разнополних породица истополним паровима – са временом неће имати ко да рађа сурогатне мајке. Неко ће рећи да је то дуготрајан процес. Вероватно је дуготрајан, али има маса околности у савременом свету које могу радикално да га убрзају.
      Да ли сви на Западу ликују због тријумфалног напретка у еволуцији најновијих вредности? Разуме се, не сви, чак и не већина, која ни тамо не стиже авангарду. И у Европи, и у Новом свету је остало још много, да кажемо савременим жаргоном „заосталих“ који нису у стању да схвате овакво ликовање. Не само то, и тамо постоји „елемент“ који је спреман да пружи отпор прогресу који надолази. У сваком случају, таква расположења се могу запазити у религиозној средини која је привржена сасвим другим вредностима, које је ареопаг законодаваца етичке моде прогласио за застареле и опасне. То су и хришћани, и муслимани, и носиоци хуманистичких идеја у њиховој традиционалној амбалажи, које је сада проглашено за ретроградно, који се не мире с трговином робљем, чак и ако је улог срећа истополних парова. За то да муслимани одбацују вредности „цивилизованог“ света постоје упечатљива – па чак и претерано упечатљива – сведочанства. Али на Западу још увек има више хришћана него муслимана. Негативан став Руске Православне Цркве о сурогатном материнству и истополним браковима је добро познат. Овај став деле и православци који припадају другим Помесним Црквама, а ако га неко не дели, логично се поставља питање да ли се може сматрати православцем, и уопште хришћанином онај ко лако одбацује учење апостола Павла о томе да „мужеложници... неће наследити Царство Божје“ (1 Кор. 6: 9-10). Међутим, православци у западној Европи и Северној Америци чине мањину. Протестантске конфесије се у својим званичним декларацијама, осим тврдоглавих „фундаменталиста“ труде да не заостану за напретком у његовим разним правцима, укључујући и онај која је довео Запад до озлоглашеног бриселског сајма.
      А шта је с Католичком црквом, којој припада преко милијарду хришћана на свим континентима? У званичним изјавама Ватиканске курије нема директног одобравања трговине децом и истополне љубави, а још мање истополних „бракова“, значи, остаје нам нада да у Католичкој цркви у ближој перспективи неће венчавати младожење са младожењама и младе с младама. У књизи „На небу и на земљи“ папа Фрања је законе „који изједначавају“ хомосексуалне односе с браком назвао „антрополошком регресијом“. Другим речима, констатовао је да се одвија процес дехуманизације, рашчовечавања човека. Међутим, на размишљање наводе неке његове друге изјаве на ову тему, тим пре што их многи савесни католици доживљавају као непогрешиву истину. У разговору с новинарима који је одржан 2013. године у авиону на повратку из Бразила у Рим папа је, признавши хомосексуалне односе грешнима, истовремено рекао: „Ако је човек геј и има добру вољу и тежи ка Богу, ко сам ја да му судим?“
      У овим речима нема ни директног, ни индиректног одобравања содомије. Оне се по жељи, с једне стране могу интерпретирати као поштовање Христове заповести: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7: 1), а с друге, као илустрација мисли апостола Павла о разним усмерењима људских помисли: „Добро које желим, не чиним, а зло које не желим, чиним“ (Рим. 7: 19) – ето, као и други грешници, и содомити могу, остајући у греху, да теже ка добру. Вероватно да могу. Али остаје непобитна чињеница: ни из далека нису сви католици папине речи схватили у повољном смислу. Не упуштајући се у егзегетске нијансе могли су закључити да папа не сматра да је могуће осуђивати, не само грешнике – његови претходници су лако осуђивали лично и одређене људе, између осталог, на вечне паклене муке, - већ и сам грех: јер у овом интервјуу није разматрано девијантно понашање конкретне особе, већ се радило о самом овом феномену. Једни – и то су новинарска рептилска братија, која опслужује творце „врлог, новог света“ – похвалили су папу због ових његових речи, а други – и њих има много више – били су огорчени, па чак и шокирани, једноставни речено: ужаснути.
      У Италији су на захтев страшног и моћног ЕСЉП (Европског суда за људска права) легализовани истополни грађански савези, истина, још увек не бракови: државна власт земље је узела у обзир солидарне наступе католика и некатолика против иницијативе да се содомитски савези по правима изједначе с брачним савезима. Папа Фрања је тада изразио задовољство због постигнутог компромиса, али се притом заложио за заштиту грађанских права содомита и против њихове наводне дискриминације. Папин став се може схватити на следећи начин: он је задовољан због тога што је по цену мањег зла – легализације истополних грађанских савеза – избегнуто веће зло – потпуно изједначавање содомитских савеза с браком по правима. Жан-Франсоа Тири, руководилац католичког културног центра „Покровска капија“ у Москви на следећи начин је прокоментарисао понтификове речи: „Речи папе Фрање о легализацији истополних бракова нису из званичног документа цркве... За Католичку цркву и за папу није могуће да благослове хомосексуални савез. И управо због тога што црква не може да прихвати и да благослови такав савез, она се слаже с тим да се о таквим људима побрине држава. Да имају могућност, као обичне породице, да плаћају мањи порез, да се брину једни о другима, да долазе у болницу. Наравно, све што је папа рекао имаће одјека. Међутим, мислим да нико неће укинути Библију и тврдње Библије о хомосексуалности.“
      Можда тако и треба схватити изјаве понтифика о овој пикантној теми. Ипак, њихов негативан ефекат, или „резонанс“, по речима Ж-П. Тирија, папа, који по дужности мора бити мудар, је морао предвидети. Шта наводи курију на тако ризичне изјаве? Можда скандали повезани с педофилијом у средини католичког клира. Нема сумње у то да су се десиле неке криминалне чињенице око којих се у медијима дигла велика прашина. Оне су потврђене и судским пресудама, и што је подједнако убедљиво „признањем“, али је очигледно и да се води организовани и контролисани прогон католичког клира. Новине, телевизија и интернет сугеришу публици да је типични католички свештеник, прелат и кардинал – педофил. Приликом упознавања са садржајем сличних публикација стиче се утисак да њихови аутори од католичког клира захтевају да начини вешти акробатски покрет, својеврсни салто мортале – да се званично јавно покаје за сопствену педофилију и да одмах званично одобри педерастију у савременом уобичајеном значењу ове речи, иако су у недавној прошлости ове речи, у складу с њиховом етимолошком логиком, биле синоними.
      А како заправо стоје ствари са правим и лажним костурима у католичким ормарима? По папином признању, до 2 процента клирика, епископа и кардинала су педофили. По процени разобличитеља са стране, таквих изопачењака у католичком клиру има до 6 процената. Ипак ћемо се држати папине процене, премда се догма о његовој непогрешивости не односи и на непогрешивост калкулација. Као што је познато, нема жита без кукоља и у сваком стаду има понека шугава овца. Међутим, и 2% наказа и не шугавих оваца, већ чобана, пастира, је много. Вероватно би проценат био мањи да није обавезног целибата клира, иако наравно, ни његово одсуство није гаранција непорочности. Ипак, ако се ово примени на новинарску братију која шиба католички клир, умесно је сетити се пословице: боље је да ћутиш, јер си још гори.
      Глобални проблем се не састоји у греховима кардинала, епископа и клирика, већ у малодушном прилагођавању, у конформизму, грубо речено – у тежњи да се плива низводно. Овакву спремност за угађање духу овог века нису имали православни епископи Рима: светитељи Лав Велики и Мартин Исповедник су се усуђивали да говоре против воље императора. Међутим, и католичке папе су биле у стању да пруже отпор притиску: сетимо се само непоколебљивости познатог „ватиканског заробљеника“ Пија IX. Двосмислене изјаве поводом легализације грађанских савеза содомита представљају логичне кораке на путу такозваног aggiornamento – реч која се тешко преводи с италијанског, отприлике значи „осавремењивање“ или „обнављање“. Католичка црква је овим путем кренула на II Ватиканском сабору. „Ађорнаменто“ има блиску паралелу у историји Руске Православне Цркве: то је обновљенчество, притом се не ради толико о расколу с таквим називом који су специјалне службе изазвале 1922. године, колико о правцу црквене мисли који је пре Револуције утемељио „Савез за црквену обнову“. Обраћајући се свету хришћански пастири су позвани да говоре тако да их свет чује, а то значи да говоре на језику који је разумљив савременом друштву, али овакав приступ ни за јоту не даје право на компромис с духом овога света који противречи јеванђељском учењу.
      Данас сервилност међу хришћанима није опростива чак ни у оној мери у којој је могла бити подношљива у прошлости, кад су се чинили кораци који противрече савести да би се испуниле жеље „властодржаца“, заоденутих у јавна овлашћења власти, зато што се данас не угађа моћним владарима којих на Западу више нема, већ анонимној закулиси која своју, вољу, свој диктат намеће и владама, и грађанима, и верским заједницама. Овакав притисак анонимне закулисе садржи очигледне знаке узурпације власти, тако да попуштати пред њим значи деловати противправно. Адекватан одговор на акције усмерене на изазивање „антрополошке регресије“ треба да буде бескомпромисно сведочење о хришћанском учењу о човековој природи, о породици, о добру и злу. „Ви сте со земљи, – рекао је Господ. – Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5: 13). Данас ове Спаситељеве речи звуче као звоно за узбуну.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe)

       
      „Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама).
      Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“.
      У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована.
      О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији„Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама.
      Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“
      Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије).
      Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини.
      „Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“.
       
      Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, 
      ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког
      Универзитета у Источном Сарајеву
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...