Jump to content
Sign in to follow this  
Danijela

Ruska grofica predvidela ubistvo kralja Aleksandra

Recommended Posts

Šta se sve događalo u životu jugoslovenskog suverena u godinama pre marseljskog atentata. Monarh naslutio šta mu se sprema. Komunisti pozvali na podršku ustašama.

18--Aleksandar_Marija_620x0.jpg

SUJEVERNI Bračni kraljevski par Aleksandar i Marija

UTORAK, 9. oktobar 1934. godine, nadomak Marselja. U admiralskoj kabini, na razaraču "Dubrovnik", kralj Aleksandar Karađorđević, neposredno pred usidrenje, nešto je pisao. U drugom uglu, njegov lični poslužitelj spremao je prtljag. Iz kožnog kofera namerno je izvukao pancirnu košulju, od čeličnih pločica, postavljenu tankom čojom sa unutrašnje strane.

Aleksandrova supruga kraljica Marija rekla je posilnom, prilikom ispraćaja muža u Zelenici, da po svaku cenu nastoji da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasti ako neki atentator pokuša da puca u njega.

"Kraljev momak" se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru:

- Vaše veličanstvo, kraljica je rekla...

Kao što je "momak" Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče tu košulju:

- Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana!

DVA dana ranije, prilikom isplovljavanja iz luke Zelenika u Boki kotorskoj, kralj je skinuo sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: "Ko ga nosi, Bog pomozi". Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: "Uzmi ovo, smeta mi."

Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine, i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Herceg Novog. Hteo je da vidi žezlo Svetog Save pohranjeno u tom manastiru. Na njegovo veliko razočaranje, iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe. Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro.

RASCEP MEĐU KOMUNISTIMA ZBOG atentata na kralja Aleksandra, na Vidovdan 1921. godine u Beogradu, nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Spasoje Steić nije uspeo, i posle toga se rascep u KP produbljuje. Vlada na čijem je čelu bio Milenko Vesnić je zabranila rad KP Jugoslavije.

"Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak", piše u memoarima mitropolit Dožić. "Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do 'Dubrovnika', gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem."

Pored toga, Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresirano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika Vlade.

Možda je Aleksandar Karađorđević previše verovao u svoju "srećnu zvezdu", računajući da će izbeći atentat kao nepunih godinu dana ranije, 16. decembra 1933. godine u Zagrebu, kada je došao u glavni grad Savske banovine da proslavi svoju porodičnu slavu. Na ulicama Zagreba je vrilo, a naročito je bilo uočljivo prisustvo mladog sveta.

PAVELIĆ i njegove ustaše su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat. Formirali su dva tima odabranih terorista. Ove grupe su predvodila dvojica mladih ustaša - prvu Petar Oreb, iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić, iz Janka Puste u Mađarskoj. Pavelić je atentatorima obećao 500.000 lira ako uspešno obave posao.

Oreb je sa dva člana svog tima bio obučen u skijaško odelo, a njegovi drugovi su imali i skije. Plan je bio vrlo jednostavan. U trenutku kada bi kralj naišao, dvojica teorista bi potrčala napred i bacila bi skije prema kraljevim kolima. U tom metežu Oreb je trebalo da baci bombu i pištoljem dokrajči kralja. Epilog - dvojica ubijenih ustaša, a ostali su se razbežali i sklonili u Mađarsku. Oreb je pokušao da se prikrije u jednoj ciganskoj čergi, ali je ubrzo uhapšen i suđeno mu je za pokušaj atentata.

19-aleksnadar.jpg

PRIVRŽENOST Aleksandar i Marija pred polazak za Zagreb 1933. godine


PRAVO iz Zagreba kralj je sa malom svitom otputovao u dvorac "Suvobor" na Bledu, u kojem je retko zimovao. Prema svedočenjima ministra dvora Antića i dvorske dame gospođice Mirke Grujić, najviše vremena je provodio sam, zamišljen i turoban. Pričali su da je njeno veličanstvo kraljica morala po ceo dan da hoda na prstima kad prolazi pored njegove sobe. Najverovatnije je u to vreme Aleksandar pisao testament.

Na tu odluku da ostavi oporuku nesumnjivo je presudno uticao neuspeli atentat ustaše Oreba u Zagrebu. Međutim, ne bi trebalo zanemariti ni groficu Nađu, nezvaničnu vračaru, hiromanta i astrologa kraljevskog doma Karađorđevića.

Odmah po dolasku bračnog kraljevskog para na Bled, pojavila se i grofica Nađa. Da li je ona ubrzala kraljevu odluku da napiše testament, teško je zaključiti i 83 godine kasnije. Grofica vračara, omalena starica zbrčkanog lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovskog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Spomenuta Mirka Grujić, kraljičina družbenica, tvrdila je da je njena gospodarica proplakala celu noć posle večeri kada je grofica Nađa u transu izgovorila: "Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom", i nakon toga bila izneta iz kraljevih odaja. "Gospodar se zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao ..." - pričala je Grujićeva.

UOČI polaska za Marselj, kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralja je, ipak, zadesila smrt na točkovima automobila. Sve to može da spada u red naše sklonosti ka mitomaniji posle nekog velikog tragičnog događaja.

Zanimljivo je zapažanje ministra Dvora, koje ne spada u slučajeve "podgrevanja" narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: "Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?", pitao se ministar Antić.

Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema?

Da mu se radi o glavi, znao je iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršava zadatke." Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo i naglašavao je da će u to biti umešani "italijanski prsti".

19-pavle-olga-i-marija-izlaz.jpg

RASTANAK Knez Pavle, kneginja Olga i kraljica Marija napuštaju razarač "Dubrovnik" u Zelenici / Foto arhiva" Borbe"


U SVOJIM memoarima ministar Antić je napisao: "Kada je komunista Spasoje Stejić na Vidovdan 1921. bacio bombu na njega, Aleksandar je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio put i izvršio smotru vojnih jedinica. Posle ustaškog pokušaja atentata u Zagrebu 1933, sutradan je sam, u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Nije mario za mere obezbeđenja."

Aleksandar je slao poruke kraljici Mariji: "Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna kad izlaziš sa decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu." Pri povratku iz Sofije, rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Hendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: "Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj."

SAVEZ RIMA I MOSKVE SOVJETSKI Savez i fašistička Italija, iako su zastupali sasvim suprotne ideološke stavove, dugo će imati slične ciljeve, među kojima će najznačajniji biti rušenje "versajskog poretka". A tu je na prvom mestu bila Jugoslavija. Sprovodeći svoju politiku "izvoza revolucije" preko Kominterne, Staljin je sasvim pogrešno procenio da SSSR ne preti opasnost od Musolinija. Bio je ubeđen da će se on okrenuti protiv zemalja zapadne Evrope i da će se one međusobno uništiti i stvoriti uslove za početak svetske revolucije. Zanimljivo je da je Italija bila među prvim zemljama s kojima su Sovjeti uspostavili diplomatske odnose. Moskva će sa Rimom uspostaviti saradnju i u podršci terorizmu.

POLITIČKI odnosi u Jugoslaviji, u godinama koje su prethodile poseti Francuskoj, postajali su sve komplikovaniji, što će dovesti do krvavog raspleta u Skupštini. Posle atentata na Stjepana Radića, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak. Ovaj detalj iz istorije ne samo što nije nedovoljno rasvetljen, već ga savremena istoriografija potpuno ignoriše.

Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost "velikosrpske buržoazije" i uputili direktivu članstvu za "oružani ustanak". Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost.

U pozivu Hrvatima se kaže: "Kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojevate svoju slobodu i svoju državnu samostalnost." Mnogi se odazivaju pozivu partije. Posledice su desetine ubijenih skojevaca, među njima i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja nateraće kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoaskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na odluku da se suspenduje parlamentarni život u zemlji.

U MEĐUVREMENU Jugoslavija postaje stecište ruske emigracije. Više od 60.000 civila i 40.000 vojnika našlo je utočište u Jugoslaviji. A u belogardejskim krugovima sve je bila glasnija ideja da kralj Aleksandar postane sveslovenski car. Negde 1932. godine, Vlada Jugoslavije morala je u jednom trenutku da izda zvanično saopštenje da Karađorđevići ne pretenduju na krunu Romanovih.

U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. Ustaški pokret vuče korene od Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, otuda i naziv "frankovci" za pripadnike te stranke. Iako su u zemlji predstavljali minornu političku organizaciju, istakli su najradikalnije programske ciljeve, od kojih je najvažniji bio izdvajanje Hrvatske iz okvira Jugoslavije.

U Hrvatskoj je poslovima stranke rukovodio advokat Ante Pavelić, koji 19. januara 1929. godine napušta zemlju i odmah se povezuje sa vođstvom VMRO i predstavnicima KPJ. Svi imaju isti cilj - rušenje Jugoslavije. Stigavši u Italiju, Pavelić se u junu 1929. sastao sa predstavnicima italijanskog ministarstva. Dogovor brzo pada: naoružati Hrvate i ubiti kralja Aleksandra. Od jeseni 1929. Italijani finansiraju ustaška jezgra, a sve to nadzire Musolini.

USTAŠKI "ustanak" je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih terorista, preko Zadra, prebačeno u zemlju. Pokušali su napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Međutim, žandarmi su ih spremno dočekali i krenuli u protivnapad. U poteri su ubili jednog ustašu i uhapsili jednog od kolovođa Jocu Rukavinu, dok je Andrija Artuković uspeo sa ostalima da pobegne iz zemlje. Iza njih je ostalo sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje.

Moralnu podršku "ustanku" pružilo je i rukovodstvo KPJ, koje je uputilo proglas "cijelom hrvatskom narodu" da podrži ustaše. Ali ovaj njihov poziv nije naišao na odziv. Ova avantura nazvana je "lički ustanak", i njen potpuni neuspeh uverio je Pavelića i njegove zaštitnike da u Jugoslaviji ne mogu ništa da urade sem pojedinačnih terorističkih akcija.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:702688-Ruska-grofica-predvidela-ubistvo-kralja-Aleksandra

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Милан Ракић
      Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji...

      Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi…
      Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete…
      Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako?
      Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno.

      Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo.
      Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila.
      Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke.

      Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo.
      Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj.
      On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine.
      U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“.
      "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima.
      Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda.
      Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora.
      Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode.

      Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas.
      O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji.

      Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji.
      Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas.
      Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga.
      Jer su imali tamniju boju kože.
      Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“

      I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće.
      Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi.

      Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to.
      Jesen, oktobar…

    • By Милан Ракић
      Sudsko veće Specijalnog suda osudilo je za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije na po 30 godina zatvora bivšeg šefa Državne bezbednosti Radomira Markovića i bivšeg šefa beogradskog centra DB Milana Radonjića, dok su druga dvojica optuženih dobili po 20 godina zatvora.

      Sudsko veće je uz presudu donelo i rešenje po kojem se Radonjiću i Romiću produžava mera kućnog pritvora. Oni su, podsetimo, tokom postupka pušteni iz pritvora, a ta mera im je zamenjena kućnim pritvorom. Svo to vreme biće im uračunato u kaznu.
      Operativci DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, dobili su po 20 godina zatvora.
      Obrazlažući presudu, sudija Snežena Jovanović rekla je da je sudsko veće većinom glasova odlučilo da su optuženi krivi što su 11. aprila 1999. godine, po nalogu nepoznate osobe, sa umišljajem ubili vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, beogradskog novinara Slavka Ćuruviju.
      Prema navodima tužilaštva, Ćuruvija je ubijen sa željom da se ograniči sloboda medija i očuva moć i vlast, čije je predstavnike Ćuruvija javno kritikovao.
      Izricanju presude prisustvovali su Marković, Radonjić i Romić, dok je Kurak u bekstvu i nije dostupan pravosudnim organima Srbije.
      Prilikom dovoženja u Specijalni sud bivšeg načelnika RDB Radomira Markovića, koji se nalazi na odsluženju zatvorske kazne za druga dela, deo Ustaničke ulice bio je blokiran, a ceo kraj je obezbedjivao veliki broj policajaca.
      Izricanju presude prisustvovali su i generalni direktor RTS i nekadašnji glavni i odgovorni urednik magazina Evropljanin Dragan Bujošević, lista čiji je vlasnik bio Slavko Ćuruvija, kao i novinari Vukašin Obradović, Milan Ćulibrk, Nenad Stefanović, Radomir Diklić i drugi.
      Četvoricu optuženih tužilaštvo je teretilo da su „sa umišljajem i iz niskih pobuda ubili Ćuruviju 11. aprila 1999. godine između 16.38 i 16.55 u prolazu zgrade u Svetogorskoj ulici kod broja 35“.
      Prema navodima optužnice oni su funkcionisali kao organizovana kriminalna grupa, gde je svako znao svoju ulogu i zadatak.
      Radomir Marković, načelnik RDB-a je izdao usmene naloge da se Ćuruvija prati bez odluke suda, a potom i ubije po nalogu NN osobe.
      Njegove naloge sproveo je, prema optužnici, Milan Radonjić, koji je upravo iz tog razloga doveden na mesto načelnika Beogradskog centra RDB-a. Ćuruviju je, prema ovoj verziji događaja, ubio Miroslav Kurak, rezervista službe, a saučesnik mu je bio Ratko Romić, inspektor u Drugom odeljenju RDB-a.
      Trojica optuženih koja su prisustvovala suđenju negirala su svoje učešće u ubistvu Ćuruvije. Radomir Marković, optužen da je po nalogu N.N. lica podstrekao druge optužene na teško ubistvo, rekao je na početku sudskog postupka da se optužnica temelji na insinuacijama. „Nije mi problem da priznam ovo krivično delo jer sam već osuđen na 40 godina, ako će to pomoći Srbiji, ali moram da učestvujem aktivno, jer je ova optužnica napisana da bi se dala istorijska ocena jednoj vlasti“, rekao je Marković.
      Milan Radonjić, koji je po optužnici sprovodio Markovićeve naloge, je takođe negirao da je počinio zločin koji mu se stavlja na teret.
      On je iznoseći odbranu insistirao da su njegovi postupci motivisani isključivo profesionalnim razlozima. Radonjić je kazao da je po dolasku na čelo beogradskog RDB-a počeo da se upoznaje sa dokumentacijom i da je tada saznao da je Ćuruvija pod merama i da postoji mogućnost da narednih dana izvrši primopredaju sa nepoznatom osobom i ode u Crnu Goru.
      Po sopstvenim rečima, on je izdao nalog da se Ćuruvija prati, kako bi se identifikovao njegov kontakt. Radonjić je naglasio da ne postoji ništa neobično u tome što je tražio da bude konstantno obaveštavan o kretanju objekta i da on to traži u svim slučajevima.
      Bivši načelnik Beogradskog centra RDB-a je kazao da je obustavio pratnju Ćuruvije kada je identifikovan njegov kontakt negirajući povezanost sa ubicama. Vest o Ćuruvijinom ubistvu sačekala ga je, kako je rekao, na porodičnom ručku.
      Četvrtokrivljeni Ratko Romić, svojevremeno Glavni obaveštajni inspektor u Drugom odeljenju RDB-a je takođe na početku postupka istakao da tužilaštvo nema slučaj.
      „Ako tužilac pokaže dokaze, ja sam spreman da potpišem sporazum o priznanju krivice za krivično delo koje nisam učinio“, istakao je Romić. On je kazao da je na dan ubistva bio na svom radnom mestu i da bi njegov odlazak bio primećen.
      Miroslav Kurak, optužen da je neposredni izvršilac ubistva Slavka Ćuruvije nalazi se u bekstvu i njemu je suđeno u odsustvu.
      Presuda Specijalnog suda nije konačna i stranke u postupku imaju pravo žalbe.
      UNS: Presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije veliki dan za srpsko novinarstvo i pravosuđe
      Udruženje novinara Srbije (UNS) pozdravlja presudu kojom su optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije Radomir Marković i Milan Radonjić osuđeni na po 30, a Ratko Romić i Miroslav Kurak na po dvadeset godina zatvora i traži da državni organi pronađu i kazne neposrednog izvršioca ubistva novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“.
      UNS očekuje da Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu koje je donelo Sudskog veća u sastavu Snežana Jovanović, Dragan Milošević i Vladimir Mesarović i traži da državni organi što pre privedu pravdi Miroslava Kuraka kojem je suđenu u odsustvu i nalazi se u bekstvu.
      UNS ističe da je današnje izricanje presude značajan čin koji treba da znači početak kraja nekažnjivosti zločina nad novinarima u Srbiji i važan dan za srpsko novinarstvo i pravosuđe.
      UNS podseća da je presuda koja je izrečena 20 godina nakon zločina i četiri godine od početka suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije posledica istrajne borbe njegove porodice, kolega novinara i rada Komisije za istraživanje ubistava novinara.

    • By Милан Ракић
      Predsednik Kosova Hašim Tači izjavio je da je glavni osumnjičeni za ubistvo lidera Gradjanske inicijative SDP Olivera Ivanovića Milan Radoičić i da je ubistvo izvršeno po nalogu vlasti u Beogradu.

      Tači je sinoć za televiziju Klan Kosova izjavio da dosadašnja istraga potvrdjuje da je Radoičić glavni osumnjičeni za ubistvo Ivanovića.
      Tači je istakao da tokovi istrage vode ka tome da je nalogodavac ubistva Ivanovića aktuelna vlast u Srbiji, rekavši da svet to treba da zna.
      „Sve instance bezbednosti Kosova vode ka njemu (Radoičiću) da je ubica Olivera Ivanovića. Za Kosovo je od životnog značaja da se ubistvo rasvetli“, kazao je Tači.
      Na pitanje zašto je izabran baš Radoičić da izvrši ubistvo, Tači je rekao da se radi „o čoveku od najvećeg poverenja Beograda“, koji „nasilno drži vlast na severu Kosova“.
      Prema njegovoj oceni, Radoičić je neprijatelj Kosova.
      Direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić izjavio je ranije danas da je sve sigurniji da sadašnje vlasti u Prištini direktno stoje iza ubistva Olivera Ivanovića i da očekuje da će istražni organi Srbije uskoro biti u prilici da pruže više podataka o tom slučaju.
      „Sve smo sigurniji da (Hašim) Tači, (Kadri) Veselji i sadašnje vlasti u Prištini stoje direktno iza ubistva Olivera Ivanovića i očekujem da će naši istražni organi uskoro biti u prilici da pruže više podataka o ovom slučaju, jer to je nešto što ceo svet treba da zna. Zato u Prištini, umesto zveckanja oružjem, treba da počnu da razmišljaju o pripremi odgovora za pravosudne organe“, naveo je Đurić u pisanoj izjavi.

       
    • By grigorije22
      Pojavio se novi film na internetu koji je postao dosta popularan. Traje 5 sati ovde ima u delovima. Mladic 18 godina Aleksandar kome demoni pokazuju onaj svet i nesto vezano za ovozemaljski. Prethodni film iz 1999 takodje popularan Susret sa vecnoscu.
       
    • By Милан Ракић
      Moja prijateljica Natasa Ristic, koja je ovo i snimila, juče me je tek tako, na puc' prsta, prozvala: "Jutros nebo čisto plavo, potom "ižvrljano". Sad se štrafte pretvorile u oblake. Kako je Zoran Modli za mene autoritet u mnogo čemu, a apsolutni u nebeskim temama, možda bi on mogao da zna dal' su ovo regularne mlaznice ili 'onako'!" :-)

      E pa, posle ovako ozbiljne prozivke nemoguće je ne uozbiljiti se, a pošto sam na Natašin zidić stigao sa dan i po zakašnjenja, najpre sam morao da joj se izvinim:
      Draga, Nataša, oprosti što se sa zakašnjenjem uključujem u priču - počeo sam, a onda: Pretpostavljaš sigurno da neću “ogovarati” ovako lepe kondenzate što se vijore iza aviona... Ako neko želi bilo koga da otruje, pa tako i nas, važne stanovnike planete od čije neviđene srpske pameti i dominacije cvika ceo svet, sve sa Amerikom na čelu, sigurno se neće služiti providnim trikovima vidljivim sa kilometarskih daljina. Valjda će se potruditi da bojne i kakve sve već ne otrove učini nevidljivim, umesto da pravi ovoliki spektakl dok ih neštedimice posipa po gologlavim Evropljanima!
      Kondenzovana vlaga iz izduvnika mlaznih motora ponekad ostaje, ponekad nestaje, a ponekad je uopšte i nema. Koliko li smo puta visoko na nebu primetili trenutni bljesak sa sićušnog srebrnog aviončića na koji su zraci sunca pali pod povoljnim uglom, potom začuli daleki zvuk njegovih motora, ali traga nigde... Pojava tragova i dužina njihovog boravka na nebu zavise od trenutnog stanja (što bi meteorolozi rekli - stratifikacije) atmosfere, a to znači od odnosa između relativne vlažnosti vazduha i njegove temperature na visini leta aviona, ali i od smera prostiranja i brzine visinskih vetrova. Ako nema vetra, tragovi će neko vreme ostati nepromenjeni, a sa vetrom će se razvlačiti u maštovite mrežaste strukture, ponašajući se praktično kao (njima identični) visinski oblaci cirusi i cirkokumulusi.
      Kondenzat koji ostaje iza aviona identične je strukture kao i cirusni oblaci: sastoji se od sitnih kristala leda, jer na tim visinama temperature su nekoliko desetina stepeni ispod nule, pa se vodene kapljice lede trenutno. U "prosušenoj" atmosferi odgovarajuće temperature kondenzat iza aviona će opstati vrlo kratko vreme, a onda ispariti, generišući tek omanju "perjanicu" dugu svega nekoliko stotina metara ili koji kilometar.
      E sad, kome ovi tragovi na nebu najviše smetaju?
      Verujem, filmadžijama kada u eksterijeru snimaju antičke i srednjovekovne filmske spektakle. Zamislite da iznad glave kralja Artura iznenada preleti avion - ko bi ikada poverovao u istorijsku autentiku holivudskih priča? :-) Za ostale ne znam.
      .
      * * *
      Ova storija očekivano ima i svoj post scriptum, zahvaljujući uvek vispreno artikulisanim komentarima Kapetana Balda s naučne pozicije, naravno, a kao odgovor na večiti skepticizam pristalica verovanja da nas neko odozgo truje. Jedan od brojnih skeptika (ne navodim imena, mada ćete ih lako naći nešto niže) kaže da je "...broj preleta iznad Beograda višestruko veći od broja chemtrailsa na nebu. Zašto u istom danu pod istim uslovima neki ostavljaju celodnevne tragove, a neki ne? Znam da ne lete svi na istoj visini, ali veliki broj leti, a ne ostvljaju iste tragove. I zašto ih nije bilo kad smo mi bili deca i zurili u nebo gledajući avione, makar jedan dnevno?" - da bi se sledeći nadovezao: "Управо тако, али овима из науке ништа не пије воду од тога што кажемо. Ја лично не верујем у ово што Зоран Модли објашњава, уз сво дужно поштовање према поменутом."
      Kapetan Baldo: "Zašto se vama kada dišete nekada vidi para iz usta, a nekada ne? Mislim, čovek je lepo objasnio u gornjem tekstu da od odnosa relativne vlažnosti i temperature zavisi da li će doći do efekta kondenzacije vlage iz vazduha, ali vi to jednostavno nećete da čitate, nego uporno postavljate isto pitanje. Iz istog razloga nam nekada izlazi para na usta, magle se stakla na prozorima i šoferšajbnama, pojavljuje se magla itd itd, a nekada NE. Tragove aviona gledam od kad sam se rodio i stvarno ne znam od kuda vam ta priča da ih nije bilo. Možda su zaista izgledali malo drugačije u smislu potencijala za grupisanje sa ostalima, ali su i motori tada bili drugačiji. Danas dominiraju dvostrujni turbo motori sa velikim procentom vrućeg vazduha u odnosu na sagorelo gorivo koje u sebi sadrži više vlage nego klasičan turbo mlazni motor. To je jedan od mogućih razloga zbog čega se danas tragovi na kraju pretvore u ciruse na velikim visinama.
      Ponavljam, mi možemo da diskutujemo da li ove hiljade aviona, emitujući u svakoj sekundi produkte sagorevanja u zemljinu atmosferu, utiču na klimatske promene, ali da vam neko puni nekakve boce i zaprašuje vas sa 10.000 metara je budalaština: zamislite da vi probate da zaprašujete vaše breskve u dvorištu sa 10.000 metara visine. Razmislite kakvu kontrolu zapravo imate nad tim gde će taj prah otići... Ja zaista ne mogu da shvatim zašto ljudi jednostavno ne uključuju svoje mozgove i zaista ne procesiraju ispravno sve podatke koji su im nesumnjivo danas, u 21. veku, lako dostupni.
      Ali, tako to ide kada preovlada religija. Onda sve, pa čak i nauka, postane stvar verovanja ili neverovanja, što je naravno suludo. U boga se veruje, a nauka raspolaže eksperimentima kao dokazom. Probajte da se namirišete ispod miške dezodoransom sa rastojanja od 10.000 metara. Jasno vam je da nećete imati kontrolu gde to završava. Zato to radite sa 10-20 centimetara, zar ne? Otuda je budalaština pomisliti da bi neko sa visine od 10.000 metara ciljano mogao da zaprašuje bilo koga, a da ne zapraši i sam sebe - osim ako ne ide ulicama sa gas-maskom, a ja takve nigde nisam video. Ili su se genetski modifikovali, tako da njima taj prah ne smeta? Da li shvatate koliko je to besmisleno?"
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...