Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Ruska grofica predvidela ubistvo kralja Aleksandra

Recommended Posts

Šta se sve događalo u životu jugoslovenskog suverena u godinama pre marseljskog atentata. Monarh naslutio šta mu se sprema. Komunisti pozvali na podršku ustašama.

18--Aleksandar_Marija_620x0.jpg

SUJEVERNI Bračni kraljevski par Aleksandar i Marija

UTORAK, 9. oktobar 1934. godine, nadomak Marselja. U admiralskoj kabini, na razaraču "Dubrovnik", kralj Aleksandar Karađorđević, neposredno pred usidrenje, nešto je pisao. U drugom uglu, njegov lični poslužitelj spremao je prtljag. Iz kožnog kofera namerno je izvukao pancirnu košulju, od čeličnih pločica, postavljenu tankom čojom sa unutrašnje strane.

Aleksandrova supruga kraljica Marija rekla je posilnom, prilikom ispraćaja muža u Zelenici, da po svaku cenu nastoji da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasti ako neki atentator pokuša da puca u njega.

"Kraljev momak" se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru:

- Vaše veličanstvo, kraljica je rekla...

Kao što je "momak" Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče tu košulju:

- Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana!

DVA dana ranije, prilikom isplovljavanja iz luke Zelenika u Boki kotorskoj, kralj je skinuo sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: "Ko ga nosi, Bog pomozi". Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: "Uzmi ovo, smeta mi."

Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine, i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Herceg Novog. Hteo je da vidi žezlo Svetog Save pohranjeno u tom manastiru. Na njegovo veliko razočaranje, iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe. Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro.

RASCEP MEĐU KOMUNISTIMA ZBOG atentata na kralja Aleksandra, na Vidovdan 1921. godine u Beogradu, nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Spasoje Steić nije uspeo, i posle toga se rascep u KP produbljuje. Vlada na čijem je čelu bio Milenko Vesnić je zabranila rad KP Jugoslavije.

"Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak", piše u memoarima mitropolit Dožić. "Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do 'Dubrovnika', gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem."

Pored toga, Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresirano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika Vlade.

Možda je Aleksandar Karađorđević previše verovao u svoju "srećnu zvezdu", računajući da će izbeći atentat kao nepunih godinu dana ranije, 16. decembra 1933. godine u Zagrebu, kada je došao u glavni grad Savske banovine da proslavi svoju porodičnu slavu. Na ulicama Zagreba je vrilo, a naročito je bilo uočljivo prisustvo mladog sveta.

PAVELIĆ i njegove ustaše su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat. Formirali su dva tima odabranih terorista. Ove grupe su predvodila dvojica mladih ustaša - prvu Petar Oreb, iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić, iz Janka Puste u Mađarskoj. Pavelić je atentatorima obećao 500.000 lira ako uspešno obave posao.

Oreb je sa dva člana svog tima bio obučen u skijaško odelo, a njegovi drugovi su imali i skije. Plan je bio vrlo jednostavan. U trenutku kada bi kralj naišao, dvojica teorista bi potrčala napred i bacila bi skije prema kraljevim kolima. U tom metežu Oreb je trebalo da baci bombu i pištoljem dokrajči kralja. Epilog - dvojica ubijenih ustaša, a ostali su se razbežali i sklonili u Mađarsku. Oreb je pokušao da se prikrije u jednoj ciganskoj čergi, ali je ubrzo uhapšen i suđeno mu je za pokušaj atentata.

19-aleksnadar.jpg

PRIVRŽENOST Aleksandar i Marija pred polazak za Zagreb 1933. godine


PRAVO iz Zagreba kralj je sa malom svitom otputovao u dvorac "Suvobor" na Bledu, u kojem je retko zimovao. Prema svedočenjima ministra dvora Antića i dvorske dame gospođice Mirke Grujić, najviše vremena je provodio sam, zamišljen i turoban. Pričali su da je njeno veličanstvo kraljica morala po ceo dan da hoda na prstima kad prolazi pored njegove sobe. Najverovatnije je u to vreme Aleksandar pisao testament.

Na tu odluku da ostavi oporuku nesumnjivo je presudno uticao neuspeli atentat ustaše Oreba u Zagrebu. Međutim, ne bi trebalo zanemariti ni groficu Nađu, nezvaničnu vračaru, hiromanta i astrologa kraljevskog doma Karađorđevića.

Odmah po dolasku bračnog kraljevskog para na Bled, pojavila se i grofica Nađa. Da li je ona ubrzala kraljevu odluku da napiše testament, teško je zaključiti i 83 godine kasnije. Grofica vračara, omalena starica zbrčkanog lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovskog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Spomenuta Mirka Grujić, kraljičina družbenica, tvrdila je da je njena gospodarica proplakala celu noć posle večeri kada je grofica Nađa u transu izgovorila: "Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom", i nakon toga bila izneta iz kraljevih odaja. "Gospodar se zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao ..." - pričala je Grujićeva.

UOČI polaska za Marselj, kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralja je, ipak, zadesila smrt na točkovima automobila. Sve to može da spada u red naše sklonosti ka mitomaniji posle nekog velikog tragičnog događaja.

Zanimljivo je zapažanje ministra Dvora, koje ne spada u slučajeve "podgrevanja" narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: "Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?", pitao se ministar Antić.

Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema?

Da mu se radi o glavi, znao je iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršava zadatke." Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo i naglašavao je da će u to biti umešani "italijanski prsti".

19-pavle-olga-i-marija-izlaz.jpg

RASTANAK Knez Pavle, kneginja Olga i kraljica Marija napuštaju razarač "Dubrovnik" u Zelenici / Foto arhiva" Borbe"


U SVOJIM memoarima ministar Antić je napisao: "Kada je komunista Spasoje Stejić na Vidovdan 1921. bacio bombu na njega, Aleksandar je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio put i izvršio smotru vojnih jedinica. Posle ustaškog pokušaja atentata u Zagrebu 1933, sutradan je sam, u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Nije mario za mere obezbeđenja."

Aleksandar je slao poruke kraljici Mariji: "Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna kad izlaziš sa decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu." Pri povratku iz Sofije, rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Hendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: "Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj."

SAVEZ RIMA I MOSKVE SOVJETSKI Savez i fašistička Italija, iako su zastupali sasvim suprotne ideološke stavove, dugo će imati slične ciljeve, među kojima će najznačajniji biti rušenje "versajskog poretka". A tu je na prvom mestu bila Jugoslavija. Sprovodeći svoju politiku "izvoza revolucije" preko Kominterne, Staljin je sasvim pogrešno procenio da SSSR ne preti opasnost od Musolinija. Bio je ubeđen da će se on okrenuti protiv zemalja zapadne Evrope i da će se one međusobno uništiti i stvoriti uslove za početak svetske revolucije. Zanimljivo je da je Italija bila među prvim zemljama s kojima su Sovjeti uspostavili diplomatske odnose. Moskva će sa Rimom uspostaviti saradnju i u podršci terorizmu.

POLITIČKI odnosi u Jugoslaviji, u godinama koje su prethodile poseti Francuskoj, postajali su sve komplikovaniji, što će dovesti do krvavog raspleta u Skupštini. Posle atentata na Stjepana Radića, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak. Ovaj detalj iz istorije ne samo što nije nedovoljno rasvetljen, već ga savremena istoriografija potpuno ignoriše.

Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost "velikosrpske buržoazije" i uputili direktivu članstvu za "oružani ustanak". Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost.

U pozivu Hrvatima se kaže: "Kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojevate svoju slobodu i svoju državnu samostalnost." Mnogi se odazivaju pozivu partije. Posledice su desetine ubijenih skojevaca, među njima i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja nateraće kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoaskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na odluku da se suspenduje parlamentarni život u zemlji.

U MEĐUVREMENU Jugoslavija postaje stecište ruske emigracije. Više od 60.000 civila i 40.000 vojnika našlo je utočište u Jugoslaviji. A u belogardejskim krugovima sve je bila glasnija ideja da kralj Aleksandar postane sveslovenski car. Negde 1932. godine, Vlada Jugoslavije morala je u jednom trenutku da izda zvanično saopštenje da Karađorđevići ne pretenduju na krunu Romanovih.

U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. Ustaški pokret vuče korene od Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, otuda i naziv "frankovci" za pripadnike te stranke. Iako su u zemlji predstavljali minornu političku organizaciju, istakli su najradikalnije programske ciljeve, od kojih je najvažniji bio izdvajanje Hrvatske iz okvira Jugoslavije.

U Hrvatskoj je poslovima stranke rukovodio advokat Ante Pavelić, koji 19. januara 1929. godine napušta zemlju i odmah se povezuje sa vođstvom VMRO i predstavnicima KPJ. Svi imaju isti cilj - rušenje Jugoslavije. Stigavši u Italiju, Pavelić se u junu 1929. sastao sa predstavnicima italijanskog ministarstva. Dogovor brzo pada: naoružati Hrvate i ubiti kralja Aleksandra. Od jeseni 1929. Italijani finansiraju ustaška jezgra, a sve to nadzire Musolini.

USTAŠKI "ustanak" je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih terorista, preko Zadra, prebačeno u zemlju. Pokušali su napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Međutim, žandarmi su ih spremno dočekali i krenuli u protivnapad. U poteri su ubili jednog ustašu i uhapsili jednog od kolovođa Jocu Rukavinu, dok je Andrija Artuković uspeo sa ostalima da pobegne iz zemlje. Iza njih je ostalo sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje.

Moralnu podršku "ustanku" pružilo je i rukovodstvo KPJ, koje je uputilo proglas "cijelom hrvatskom narodu" da podrži ustaše. Ali ovaj njihov poziv nije naišao na odziv. Ova avantura nazvana je "lički ustanak", i njen potpuni neuspeh uverio je Pavelića i njegove zaštitnike da u Jugoslaviji ne mogu ništa da urade sem pojedinačnih terorističkih akcija.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:702688-Ruska-grofica-predvidela-ubistvo-kralja-Aleksandra

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Sudsko veće Specijalnog suda osudilo je za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije na po 30 godina zatvora bivšeg šefa Državne bezbednosti Radomira Markovića i bivšeg šefa beogradskog centra DB Milana Radonjića, dok su druga dvojica optuženih dobili po 20 godina zatvora.

      Sudsko veće je uz presudu donelo i rešenje po kojem se Radonjiću i Romiću produžava mera kućnog pritvora. Oni su, podsetimo, tokom postupka pušteni iz pritvora, a ta mera im je zamenjena kućnim pritvorom. Svo to vreme biće im uračunato u kaznu.
      Operativci DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, dobili su po 20 godina zatvora.
      Obrazlažući presudu, sudija Snežena Jovanović rekla je da je sudsko veće većinom glasova odlučilo da su optuženi krivi što su 11. aprila 1999. godine, po nalogu nepoznate osobe, sa umišljajem ubili vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, beogradskog novinara Slavka Ćuruviju.
      Prema navodima tužilaštva, Ćuruvija je ubijen sa željom da se ograniči sloboda medija i očuva moć i vlast, čije je predstavnike Ćuruvija javno kritikovao.
      Izricanju presude prisustvovali su Marković, Radonjić i Romić, dok je Kurak u bekstvu i nije dostupan pravosudnim organima Srbije.
      Prilikom dovoženja u Specijalni sud bivšeg načelnika RDB Radomira Markovića, koji se nalazi na odsluženju zatvorske kazne za druga dela, deo Ustaničke ulice bio je blokiran, a ceo kraj je obezbedjivao veliki broj policajaca.
      Izricanju presude prisustvovali su i generalni direktor RTS i nekadašnji glavni i odgovorni urednik magazina Evropljanin Dragan Bujošević, lista čiji je vlasnik bio Slavko Ćuruvija, kao i novinari Vukašin Obradović, Milan Ćulibrk, Nenad Stefanović, Radomir Diklić i drugi.
      Četvoricu optuženih tužilaštvo je teretilo da su „sa umišljajem i iz niskih pobuda ubili Ćuruviju 11. aprila 1999. godine između 16.38 i 16.55 u prolazu zgrade u Svetogorskoj ulici kod broja 35“.
      Prema navodima optužnice oni su funkcionisali kao organizovana kriminalna grupa, gde je svako znao svoju ulogu i zadatak.
      Radomir Marković, načelnik RDB-a je izdao usmene naloge da se Ćuruvija prati bez odluke suda, a potom i ubije po nalogu NN osobe.
      Njegove naloge sproveo je, prema optužnici, Milan Radonjić, koji je upravo iz tog razloga doveden na mesto načelnika Beogradskog centra RDB-a. Ćuruviju je, prema ovoj verziji događaja, ubio Miroslav Kurak, rezervista službe, a saučesnik mu je bio Ratko Romić, inspektor u Drugom odeljenju RDB-a.
      Trojica optuženih koja su prisustvovala suđenju negirala su svoje učešće u ubistvu Ćuruvije. Radomir Marković, optužen da je po nalogu N.N. lica podstrekao druge optužene na teško ubistvo, rekao je na početku sudskog postupka da se optužnica temelji na insinuacijama. „Nije mi problem da priznam ovo krivično delo jer sam već osuđen na 40 godina, ako će to pomoći Srbiji, ali moram da učestvujem aktivno, jer je ova optužnica napisana da bi se dala istorijska ocena jednoj vlasti“, rekao je Marković.
      Milan Radonjić, koji je po optužnici sprovodio Markovićeve naloge, je takođe negirao da je počinio zločin koji mu se stavlja na teret.
      On je iznoseći odbranu insistirao da su njegovi postupci motivisani isključivo profesionalnim razlozima. Radonjić je kazao da je po dolasku na čelo beogradskog RDB-a počeo da se upoznaje sa dokumentacijom i da je tada saznao da je Ćuruvija pod merama i da postoji mogućnost da narednih dana izvrši primopredaju sa nepoznatom osobom i ode u Crnu Goru.
      Po sopstvenim rečima, on je izdao nalog da se Ćuruvija prati, kako bi se identifikovao njegov kontakt. Radonjić je naglasio da ne postoji ništa neobično u tome što je tražio da bude konstantno obaveštavan o kretanju objekta i da on to traži u svim slučajevima.
      Bivši načelnik Beogradskog centra RDB-a je kazao da je obustavio pratnju Ćuruvije kada je identifikovan njegov kontakt negirajući povezanost sa ubicama. Vest o Ćuruvijinom ubistvu sačekala ga je, kako je rekao, na porodičnom ručku.
      Četvrtokrivljeni Ratko Romić, svojevremeno Glavni obaveštajni inspektor u Drugom odeljenju RDB-a je takođe na početku postupka istakao da tužilaštvo nema slučaj.
      „Ako tužilac pokaže dokaze, ja sam spreman da potpišem sporazum o priznanju krivice za krivično delo koje nisam učinio“, istakao je Romić. On je kazao da je na dan ubistva bio na svom radnom mestu i da bi njegov odlazak bio primećen.
      Miroslav Kurak, optužen da je neposredni izvršilac ubistva Slavka Ćuruvije nalazi se u bekstvu i njemu je suđeno u odsustvu.
      Presuda Specijalnog suda nije konačna i stranke u postupku imaju pravo žalbe.
      UNS: Presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije veliki dan za srpsko novinarstvo i pravosuđe
      Udruženje novinara Srbije (UNS) pozdravlja presudu kojom su optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije Radomir Marković i Milan Radonjić osuđeni na po 30, a Ratko Romić i Miroslav Kurak na po dvadeset godina zatvora i traži da državni organi pronađu i kazne neposrednog izvršioca ubistva novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“.
      UNS očekuje da Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu koje je donelo Sudskog veća u sastavu Snežana Jovanović, Dragan Milošević i Vladimir Mesarović i traži da državni organi što pre privedu pravdi Miroslava Kuraka kojem je suđenu u odsustvu i nalazi se u bekstvu.
      UNS ističe da je današnje izricanje presude značajan čin koji treba da znači početak kraja nekažnjivosti zločina nad novinarima u Srbiji i važan dan za srpsko novinarstvo i pravosuđe.
      UNS podseća da je presuda koja je izrečena 20 godina nakon zločina i četiri godine od početka suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije posledica istrajne borbe njegove porodice, kolega novinara i rada Komisije za istraživanje ubistava novinara.

    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Kosova Hašim Tači izjavio je da je glavni osumnjičeni za ubistvo lidera Gradjanske inicijative SDP Olivera Ivanovića Milan Radoičić i da je ubistvo izvršeno po nalogu vlasti u Beogradu.

      Tači je sinoć za televiziju Klan Kosova izjavio da dosadašnja istraga potvrdjuje da je Radoičić glavni osumnjičeni za ubistvo Ivanovića.
      Tači je istakao da tokovi istrage vode ka tome da je nalogodavac ubistva Ivanovića aktuelna vlast u Srbiji, rekavši da svet to treba da zna.
      „Sve instance bezbednosti Kosova vode ka njemu (Radoičiću) da je ubica Olivera Ivanovića. Za Kosovo je od životnog značaja da se ubistvo rasvetli“, kazao je Tači.
      Na pitanje zašto je izabran baš Radoičić da izvrši ubistvo, Tači je rekao da se radi „o čoveku od najvećeg poverenja Beograda“, koji „nasilno drži vlast na severu Kosova“.
      Prema njegovoj oceni, Radoičić je neprijatelj Kosova.
      Direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić izjavio je ranije danas da je sve sigurniji da sadašnje vlasti u Prištini direktno stoje iza ubistva Olivera Ivanovića i da očekuje da će istražni organi Srbije uskoro biti u prilici da pruže više podataka o tom slučaju.
      „Sve smo sigurniji da (Hašim) Tači, (Kadri) Veselji i sadašnje vlasti u Prištini stoje direktno iza ubistva Olivera Ivanovića i očekujem da će naši istražni organi uskoro biti u prilici da pruže više podataka o ovom slučaju, jer to je nešto što ceo svet treba da zna. Zato u Prištini, umesto zveckanja oružjem, treba da počnu da razmišljaju o pripremi odgovora za pravosudne organe“, naveo je Đurić u pisanoj izjavi.

       
    • Од grigorije22,
      Pojavio se novi film na internetu koji je postao dosta popularan. Traje 5 sati ovde ima u delovima. Mladic 18 godina Aleksandar kome demoni pokazuju onaj svet i nesto vezano za ovozemaljski. Prethodni film iz 1999 takodje popularan Susret sa vecnoscu.
       
    • Од Милан Ракић,
      Moja prijateljica Natasa Ristic, koja je ovo i snimila, juče me je tek tako, na puc' prsta, prozvala: "Jutros nebo čisto plavo, potom "ižvrljano". Sad se štrafte pretvorile u oblake. Kako je Zoran Modli za mene autoritet u mnogo čemu, a apsolutni u nebeskim temama, možda bi on mogao da zna dal' su ovo regularne mlaznice ili 'onako'!" :-)

      E pa, posle ovako ozbiljne prozivke nemoguće je ne uozbiljiti se, a pošto sam na Natašin zidić stigao sa dan i po zakašnjenja, najpre sam morao da joj se izvinim:
      Draga, Nataša, oprosti što se sa zakašnjenjem uključujem u priču - počeo sam, a onda: Pretpostavljaš sigurno da neću “ogovarati” ovako lepe kondenzate što se vijore iza aviona... Ako neko želi bilo koga da otruje, pa tako i nas, važne stanovnike planete od čije neviđene srpske pameti i dominacije cvika ceo svet, sve sa Amerikom na čelu, sigurno se neće služiti providnim trikovima vidljivim sa kilometarskih daljina. Valjda će se potruditi da bojne i kakve sve već ne otrove učini nevidljivim, umesto da pravi ovoliki spektakl dok ih neštedimice posipa po gologlavim Evropljanima!
      Kondenzovana vlaga iz izduvnika mlaznih motora ponekad ostaje, ponekad nestaje, a ponekad je uopšte i nema. Koliko li smo puta visoko na nebu primetili trenutni bljesak sa sićušnog srebrnog aviončića na koji su zraci sunca pali pod povoljnim uglom, potom začuli daleki zvuk njegovih motora, ali traga nigde... Pojava tragova i dužina njihovog boravka na nebu zavise od trenutnog stanja (što bi meteorolozi rekli - stratifikacije) atmosfere, a to znači od odnosa između relativne vlažnosti vazduha i njegove temperature na visini leta aviona, ali i od smera prostiranja i brzine visinskih vetrova. Ako nema vetra, tragovi će neko vreme ostati nepromenjeni, a sa vetrom će se razvlačiti u maštovite mrežaste strukture, ponašajući se praktično kao (njima identični) visinski oblaci cirusi i cirkokumulusi.
      Kondenzat koji ostaje iza aviona identične je strukture kao i cirusni oblaci: sastoji se od sitnih kristala leda, jer na tim visinama temperature su nekoliko desetina stepeni ispod nule, pa se vodene kapljice lede trenutno. U "prosušenoj" atmosferi odgovarajuće temperature kondenzat iza aviona će opstati vrlo kratko vreme, a onda ispariti, generišući tek omanju "perjanicu" dugu svega nekoliko stotina metara ili koji kilometar.
      E sad, kome ovi tragovi na nebu najviše smetaju?
      Verujem, filmadžijama kada u eksterijeru snimaju antičke i srednjovekovne filmske spektakle. Zamislite da iznad glave kralja Artura iznenada preleti avion - ko bi ikada poverovao u istorijsku autentiku holivudskih priča? :-) Za ostale ne znam.
      .
      * * *
      Ova storija očekivano ima i svoj post scriptum, zahvaljujući uvek vispreno artikulisanim komentarima Kapetana Balda s naučne pozicije, naravno, a kao odgovor na večiti skepticizam pristalica verovanja da nas neko odozgo truje. Jedan od brojnih skeptika (ne navodim imena, mada ćete ih lako naći nešto niže) kaže da je "...broj preleta iznad Beograda višestruko veći od broja chemtrailsa na nebu. Zašto u istom danu pod istim uslovima neki ostavljaju celodnevne tragove, a neki ne? Znam da ne lete svi na istoj visini, ali veliki broj leti, a ne ostvljaju iste tragove. I zašto ih nije bilo kad smo mi bili deca i zurili u nebo gledajući avione, makar jedan dnevno?" - da bi se sledeći nadovezao: "Управо тако, али овима из науке ништа не пије воду од тога што кажемо. Ја лично не верујем у ово што Зоран Модли објашњава, уз сво дужно поштовање према поменутом."
      Kapetan Baldo: "Zašto se vama kada dišete nekada vidi para iz usta, a nekada ne? Mislim, čovek je lepo objasnio u gornjem tekstu da od odnosa relativne vlažnosti i temperature zavisi da li će doći do efekta kondenzacije vlage iz vazduha, ali vi to jednostavno nećete da čitate, nego uporno postavljate isto pitanje. Iz istog razloga nam nekada izlazi para na usta, magle se stakla na prozorima i šoferšajbnama, pojavljuje se magla itd itd, a nekada NE. Tragove aviona gledam od kad sam se rodio i stvarno ne znam od kuda vam ta priča da ih nije bilo. Možda su zaista izgledali malo drugačije u smislu potencijala za grupisanje sa ostalima, ali su i motori tada bili drugačiji. Danas dominiraju dvostrujni turbo motori sa velikim procentom vrućeg vazduha u odnosu na sagorelo gorivo koje u sebi sadrži više vlage nego klasičan turbo mlazni motor. To je jedan od mogućih razloga zbog čega se danas tragovi na kraju pretvore u ciruse na velikim visinama.
      Ponavljam, mi možemo da diskutujemo da li ove hiljade aviona, emitujući u svakoj sekundi produkte sagorevanja u zemljinu atmosferu, utiču na klimatske promene, ali da vam neko puni nekakve boce i zaprašuje vas sa 10.000 metara je budalaština: zamislite da vi probate da zaprašujete vaše breskve u dvorištu sa 10.000 metara visine. Razmislite kakvu kontrolu zapravo imate nad tim gde će taj prah otići... Ja zaista ne mogu da shvatim zašto ljudi jednostavno ne uključuju svoje mozgove i zaista ne procesiraju ispravno sve podatke koji su im nesumnjivo danas, u 21. veku, lako dostupni.
      Ali, tako to ide kada preovlada religija. Onda sve, pa čak i nauka, postane stvar verovanja ili neverovanja, što je naravno suludo. U boga se veruje, a nauka raspolaže eksperimentima kao dokazom. Probajte da se namirišete ispod miške dezodoransom sa rastojanja od 10.000 metara. Jasno vam je da nećete imati kontrolu gde to završava. Zato to radite sa 10-20 centimetara, zar ne? Otuda je budalaština pomisliti da bi neko sa visine od 10.000 metara ciljano mogao da zaprašuje bilo koga, a da ne zapraši i sam sebe - osim ako ne ide ulicama sa gas-maskom, a ja takve nigde nisam video. Ili su se genetski modifikovali, tako da njima taj prah ne smeta? Da li shvatate koliko je to besmisleno?"
       
    • Од Милан Ракић,
      Mislim da je likvidacija Mihajla i Marije Zec te njihova najstarijeg djeteta, 12-godišnje Aleksandre, jedno od najsramotnijih poglavlja novije hrvatske povijesti.

      Taj slučaj možda jasnije od drugih dovodi u pitanje obrambeni karakter Domovinskog rata.
      Počinitelji su bili pripadnici specijalnih postrojbi koji su oslobođeni zbog proceduralnih pogrešaka. Neki su nakon toga napredovali u karijeri, neki su odlikovani, što navodi na zaključak da su ljudi ubijani po nalogu državne vlasti.
      U kuću Mihajla Zeca, poznatog mesara koji je opskrbljivao brojne zagrebačke mesnice, ali i Sabor te financijski potpomagao HDZ, i njegove supruge, vlasnice kafića na Dolcu, u Poljaničkoj ulici na Trešnjevci upalo je 7. prosinca u 23 sata petero pripadnika pričuvnog sastava Ministarstva unutarnjih poslova, jedinice pod zapovjedništvom Tomislava Merčepa, kasnije poznate i po nadimku Merčepov eskadron smrti.

      Obitelj je već spavala. Munib Suljić, Siniša Rimac, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Snježana Živanović probudili su Mihajla Zeca i naredili mu da se odjene i pođe s njima. Mesar se uplašio i pokušao pobjeći. Istrčao je na ulicu, gdje ga je pucnjem u leđa likvidirao najmlađi iz petorke, tad 18-godišnji Siniša Rimac.

      Ubojstvo su gledale Marija i Aleksandra Zec, koje je petorka utovarila u kombi i odvela do planinarskog doma Adolfovac na Sljemenu, gdje smo se okupili u subotu, a gdje su kao pričuvni pripadnici MUP-a zločinci bili stacionirani.

      Nakon što su u prvim satima 8. prosinca likvidirali Mariju Zec Siniša Rimac kolege je pokušao nagovoriti da ostave na životu 12-godišnju Aleksandru, ali nisu ga poslušali. Smatrali su da je to prevelik rizik jer im je vidjela lica. Munib Suljić djevojčici je hladnokrvno prislonio automatsku pušku na zatiljak i povukao okidač. Njeno tijelo bacili su u udubinu za smeće iznad Adolfovca.

      Sve što su učinili te noći merčepovci su nakon uhićenja nekoliko dana poslije detaljno ispričali istražnoj sutkinji. Izgledalo je kao da će pravda lako biti zadovoljena, ali umjesto toga dogodila se travestija koja baca ljagu na početke hrvatske države.
      Ubojice su puštene jer davanju iskaza u kojem su opisali i neka druga zvjerstva nisu nazočili njihovi odvjetnici.
      Za osudu nisu bili dovoljni ni svjedoci koji su vidjeli Rimca kako ubija Mihajla Zeca, ni iskazi svjedoka kojima je Mikola priznao ubojstvo. Nije bilo važno ni što je vještačenje pokazalo da je oružje oduzeto od petorke identično oružju kojim je počinjeno ubojstvo, a ni to što su u kombiju nađena vlakna s odjeće Marije i Aleksandre Zec.

      Munib Suljić
      Siniša Rimac postao je jedan od tjelohranitelja ministra obrane Gojka Šuška. Siniša Rimac je 30. svibnja 1995. primio orden Nikole Šubića Zrinskog, visoko priznanje za junački čin u ratu iz ruku predsjednika Franje Tuđmana.

      Siniša Rimac
      Shvatio sam to kao afirmaciju tog nedjela i poželjni način ponašanja.
      Uz spomen na Aleksandru i na njene roditelje dužni smo se sjećati stotina ostale djece ubijene tijekom Domovinskog rata i agresije na Republiku Hrvatsku. Molio bih vas i da pročitate poglavlje iz knjige Ive Goldsteina ”Jasenovac – o stradavanju srpske djece s Kozare od ustaša”, a koje se nalazi u rubrici Književni ogledi.

      Igor Mikola
      Sramota je da još ne postoji ulica ili trg Aleksandre Zec. Predlažem da se po toj djevojčici nazove sadašnja Avenija Gojka Šuška u Dubravi. Ili zagrebački Trg Franje Tuđmana.
      Ali neka se HDZ ne digne na stražnje noge – dovoljna će biti jedna ulica na Trešnjevci i ploča na zavoju, blizu mjesta ubojstva, u ime nas – građana Grada Zagreba.
      Dovoljno bi bilo da Grad Zagreb počisti dio napuštenoga i spaljenoga doma Adolfovac, da se napravi mala šetnica do tog mjesta, da se postave klupe za odmor i za razmišljanje, možda i ispod ili u blizini spomen-ploče.

      Nebojša Hodak (prvi zdesna)
      Prijatelj, profesor emeritus Instituta za fiziku Mišo Milun je napisao: ”Smaknuće obitelji Zec i sve što se kasnije s ubojicama dešavalo duboko je sramotno i predstavlja golemu mrlju na savjesti Republike. Zbog toga je važno sjetiti se male Aleksandre i njenih roditelja i odgovornih za njihovu smrt. Neki od njih su još živi i, bojim se, bez prevelike grižnje savjesti. Volio bih da se varam.
      Ove je godine, namjerno u crnilu noći, održana komemoracija na mjestu gdje su ubijene majka i kći. Da se ne zaboravi, jer se oprostiti ne može onima koji oprosta tražili nisu: ubojice, naredbodavac, državni tužilac i svi oni koji su omogućili da se “zbog proceduralne pogreške” počinitelji puste na slobodu.”

      Adolfovac: Mjesto gdje je ubijena obitelj Zec | Author: Siniša Hančić (PIXSELL)
      Aleksandra Zec nema spomenik. Tuđmanovi ljudi su je bacili u jamu za smeće. Ali ona se meni pred očima uzdiže kao najsvjetliji spomenik, podsjetnik na dobro u ljudima nasuprot užasno ružnom i grotesknom spomeniku Franji Tuđmanu. Nadam se da će mu na svoj poznati način svi zagrebački golubovi ostaviti svoj trag kao znak vremena jer je uvalio ovu zemlju i naše ljude u govna do guše.
      Aleksandra, Marija i Mihajlo pokopani su u Gornjoj Dragotinji, pokraj Prijedora, rodnom mjestu Mihajla Zeca.
      Neka im je vječna slava i hvala.
      http://www.autograf.hr/mala-aleksandra-zec-nasuprot-uzasnom-spomeniku-tudmanu/
×
×
  • Create New...