Jump to content

Еванђеље о исцељењу десет губавих људи (ВИДЕО)

Оцени ову тему


Препоручена порука

А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је.
 

Светописамска чтенија:
 
Кол. 257 (3:4-11)
 
Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави. 5. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство, 6. Због којих долази гњев Божији на синове противљења, 7. У којима и ви негда ходисте, када живљасте у њима. 8. А сад одбаците и ви то све: гњев, љутину, пакост, хуљење, срамотне ријечи из уста својих. 9. Не лажите један другога, јер свукосте старога човјека са дјелима његовим, 10. И обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао, 11. Гдје нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос.
 
 
Лк. 85 (17:12-19)
 
У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је.
 
 
Беседа Светог Николаја охридског и жичког у недељу двадесет девету по Педесетници
 
Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари.
 
Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи.
 
Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха.
 
Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара.
 
Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце?
 
Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан?
 
Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету.
 
Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу.
 
У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?
 
По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа.
 
И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима.
 
Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба.
 
Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља.
 
А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје!
 
А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе?
 
Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу.
 
Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину:
 
И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској!
 
Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви!
 
Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге!
 
Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи!
 
Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи!
 
Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености.
 
О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      ”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу.
       

       
       
      Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично?
       
      Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“
      Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“
      Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.
      Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене.
       
      У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву?
       
      Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше.
       
      Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале?
       
      Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.
      Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости
      Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини.
      Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити.
      Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве
      Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих.
       
      Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом?
       
      До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан.
       
      Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ?
       
      Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати.
      Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи.
       
      Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима?
       
      Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна.
       
      Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа?
       
      Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена.
       
      У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу?
       
      Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима.
      То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале
      Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт.
      Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег.
      То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“.
       
      Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини?
       
      Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света.
      Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише
      Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“
       
      Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати?
       
      Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти.
      Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос.
      Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.
      Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике.
       
      Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве?
       
      Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо.
       
      Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска?
       
      Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност.
      Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.
      За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство.
       
      После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу?
       
      Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику.
        - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије.
      - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Порфирије провео је најрадоснији празник, Васкрс, најпре са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи, а након тога је поделио пакете болесним малишанима у Универзитетској дечјој клиници “Тиршова”.
       
        У дворишту црквене кухиње Верског добротворног старатељства Патријарха је за столом сачекало 20 корисника, већина њих без крова над главом. “Бог нас воли. И Бог је данас показао бескрајну љубав према читавом људском роду…Нема оправдања за малодушност, нема оправдања за било коју врсту одустајања од живота, сви имамо фазе успона и пада…И овај данашњи дан показује, не само да нисмо изгубили наду, него да смо препуни ентузијазма и сигурности да можемо бити људи који су радосни. Радост нека буде оно што је наш циљ. Следећи пут да се нађемо да певамо народне српске песме, можемо и стране”, поручио им је Патријарх.
      Патријарх је азговарао са њима о њиховим животима, како су се нашли на улици, али и о томе на који начин може да им се помогне да имају “собу и купатило”.
      “Много ми је драго што је дошао патријарх Порфирије”, казала је за Танјуг волонтерка Драгица Атанасковић из Винче, мајка десеторо одрасле деце, којој је, како каже, недавно у пожару изгорео дом, па сада живи “приватно”. Kаже да су данас поделили 900 оброка, а храна им стиже на пет пунктова из Земун Поља. “Пошто је сада пандемија пакујемо им у кесе. Имамо људе који су на улици, има их око 150, они су нам приоритет, а подели се укупно око 2.000 оброка дневно”, каже Атанасковић.
      Након разговора са људима који су на маргини друштва, Патријарх је отишао у Дечју клинику “Тиршова”.
      “Видели смо да човек може доћи и у том безазленом узрасту у граничну ситуацију, између живота и смрти. Порука на Васкрс нама људима је да је љубав - не бити ограничен на себе, не ставити себе као једину важну вредност у свету, него то подразумева осећање да постоје и други и да ми постојимо само по мери наше спремности да се жртвујемо за другог, тада смо Христови и тада разумемо тајну Васкрсења Христовог”, рекао је патријарх Порфирије новинарима након обиласка.
      Kако је рекао, у болници се најбоље види та најдубља тајна, да љубав значи ставити све оно што имаш на располагање за радост, за живот, за лепоту другога.
      “Ја сам с једне стране био дубоко погођен током сусрета са децом која пате незаслужено од најтежих болести, али с друге стране и фасициниран љубављу, пожртованошћу и спремношћу свих оних који раде у овој болници да све што знају и имају ставе на располагање”, рекао је Патријарх.
      “Овде смо се уверили да љубав има смисла, да васкрсли Христос није узалуд васкрсао, да је показао да је добро и врлина жртва за ближњег, нешто што води у препород, у пут васкрсења. Веома је важно да на оваквим местима погледамо у себе, да погледамо у друге и колико смо спремни да јединствено наступамо за бољитак свих нас”, који је обраћање завршио поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
      Патријарху је захвалио директор Универзитетске дечје клинике “Тиршова” др Синиша Дучић.
      “У име особља пацијената и њихових родитеља желим да захвалим Патријарху српском господину Порфирију што је нашао времена да дође и обиђе пацијенте. Приредио нам је велику част. Имали сте прилику да видите како су деца реаговала када се појавио Патријарх, како реагују родитељи, ништа лепше нам се није могло догодити”, рекао је др Дучић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гости Радија „Светигора“ били су Министарка здравља Црне Горе др Јелена Боровинић Бојовић и директор Института за јавно здравље Црне Горе др Игор Галић. Обоје су сагласни да је Црна Гора спремна за масовну вакцинацију против болести COVID-19 и да је у том смислу веома важно ово вријеме искористити за што боље упознавање грађана са свим важним информацијама, везаним за имунизацију већ доступним вакцинама и оним чији се долазак ускоро очекује.
       
      Министарка је констатовала да је вакцина доказано средство за борбу против короне.
      „На основу чега то можемо да тврдимо?! Ако погледамо рецимо Израел и видимо да је 70 одсто становништа ревакцинисано, а 97 одсто вакцинисано првом дозом вакцине и ако упоредимо њихове резултате на дневном нивоу о броју новозаражених, видјећете да је то земља у којој је готово, ајде не могу да кажем ерадициран, али свакако значајно елиминисан утицај вируса на нормални живот и нормалне стилове живота. Према томе, несумњиво је да, ако смо свјесни чињенице да је 3 милиона људи изгубило своје животе због ове пошасти која је задесила читави свијет и да су сви они који приме вакцину заштићени, можда ће се и разбољети неки од њих, али ће клиничке слике бити много блаже од оних какве би биле да нису вакцинисани, онда су то свакако чињенице које говоре у прилог вакцинацији. Наравно на крају, вакцинација је увијек добровољна и нико нема право да врши притисак на било који начин, на било којег грађанина. Одлука мора да буде његова, да буде лична, али ако сагледамо све ове елементе и чињенице онда је потпуно јасно колико је велики значај вакцинације“, казала је министарка.
      Коментаришући тренутну епидемиолошку ситуацију, др Галић је рекао да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо.
      „Имамо врло повољну ситуацију, тако да можемо да одахнемо, али не смијемо да се опустимо, поготово у сусрет масовној вакцинацији неопходно је баш да у овом наредном периоду, отприлике мјесец или два, строго се придржавамо мјера, како би ефекат вакцинације дао резултате. Поштована госпођа министарка је поменула примјер Израела. Они су најбољи примјер на који начин вакцинација уз придржавање мјера може да доведе до тога да они сада нормално живе. Јуче или прекјуче су буквално славили дан када су скинули маске и шетали слободно, без обавезе да их носе на улици, тако да и ми жељно ишчекујемо тај дан, али зато нам је неопходна помоћ наравно прије свега грађана, јер само на тај начин можемо да сузбијемо епидемију“, казао је др Галић.
       
      Оливера Балабан
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...