Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Креативност и лудило - гениј Винсента ван Гога

Оцени ову тему

Recommended Posts

Kreativnost i ludilo – genij Vinsenta van Goga

“Uložio sam svoje srce i dušu u umjetnost, izgubio svoj um u procesu…”

Vincent van Gogh

Zašto su genijalnost i ludilo tako često povezani, tako često dolaze skupa? Zašto je kreativnost nerijetko povezana s gubitkom razuma? Koliki su filozofi, znanstvenici, a posebno umjetnici svoj genij platili gubitkom razuma?

U sljedećem tekstu pokušat ću dati svoje tumačenje kreativnosti kao – bivanja van duha vremena.

Kreativnost je, kako se meni čini, posve novi način organizacije svijeta kakav nije postojao nikada ranije u povijesti. Svejedno radilo se o znanosti ili umjetnosti, kreativna osoba slaže elemente svog svijeta na posve nov i još neviđen način. Dijelove svog svemira kreativna osoba, genij, organizira u cjelinu na način kojeg nije mogla vidjeti ni naučiti u svijetu u kojem obitava. Vjerujem stoga kako genij živi van duha vremena i tradicije.

Život van duha vremena znači i život van ljudskog konteksta. Kako je izvan i ispred svog vremena genij ne može biti prepoznat i prihvaćen od svojih suvremenika. Genij je stoga uvijek na pragu raspada, pred vratima ludila. Biti posve svoj i autentičan znači biti lišen svake empatije, znači biti usamljen do kraja, izoliran do smrti. Odvojenost od drugog ljudskog bića uzrok je svakog duševnog problema kojeg poznajemo pa tako i Vincentovog ludila. Rizik gubitka razuma cijena je koju plaća svaki autentični genij.

Heinz Kohut tako navodi primjer oca psihoanalize, Sigmunda Freuda. Freud je u svom kreativnom zanosu, tih dana kada je bio na pragu stvaranja svoje teorije nesvjesnog, doživljavao kratkotrajne epizode ludila. U svojim pismima prijatelju Flissu, možemo vidjeti da Freud doživljava stvaralačku krizu, da se bori s novim idejama te da svoje ideje nastoji organizirati u novu, još neviđenu teoriju. Kako u pismima piše, on je tih dana usamljen, osjeća neizmjernu samoću protiv koje nema lijeka. To nas ne čudi kad znamo kako tih dana na cijeloj zemaljskoj kugli nema čovjeka koji ga može pratiti i razumjeti. Srećom, Freud je još za života bio shvaćen i prepoznat, a njegova teorija psihoanalize prihvaćena. Više nije bio usamljen!

Slikar Vincent van Gogh nije bio te sreće!

BIO_Biography_Vincent-Van-Gogh-Alienated

Genij Vincent

Kad kažem da je genij umjetnik koji je stvorio novi, dotad neviđeni umjetnički stil, tada je Vincent zaista genij. Jedan pogled na njegove slike i nama je jasno kako pred sobom imamo iskrenog, autentičnog umjetnika. Osobu koja u svom radu ne kopira druge već stvara svoj vlastiti svijet kojeg preuzimaju i kopiraju drugi. Slikarski stilovi koje je Vincent predvidio su fovizam i ekspresionizam.

Glavno obilježje fovizma su čiste, žestoke boje koje se nanose na platno izravno iz tube te odlučnost poteza kistom. Ime dolazi od francuske riječi les Fauves – divlje zvijeri. Stvarno, njihove su slike prave orgije boja i tonova. Vincent u životu nije smio pokazati svoju vitalnost, nije bilo nikoga da je vidi, ona je zato u njegovim slikama.

Starry-Night-Over-The-Rhone.jpg

Ekspresionizam je umjetnički pravac s početka dvadesetog stoljeća u kome je objektivna stvarnost pomaknuta ili predstavljena simbolički kako bi opisala unutrašnje stanje umjetnika. U francuskom, expression znači izražaj, izraz. Ekspresionizam za cilj ima pokazati unutarnje stanje autora, njegovo viđenje svijeta. To je prvi jasan krik modernog čovjeka kojim on izražava svoju ljutnju i tugu.

Vincent van Gogh živio je pored ljudi, a ne s njima, pored svijeta, a ne u svijetu. Baš zato što je živio tako usamljen, odvojen od svijeta, Vincent je stvorio svoj vlastiti svijet i svoj autentični stil izražavanja. Zato što nije bio dijelom društva, dijelom svijeta, Vincent je svijet vidio na svoj način, kako ga nitko prije njega nije vidio. Njegovo viđenje stvarnosti otvara nam vrata u posve novu stvarnost, u posve novi svijet, i zato poslije njega svijet više neće biti isti.

Zašto Vincent nije smio živjeti?

Vincent je odrastao u obitelji kalvinističkog svećenika. Kalvinizam je stroga kršćanska doktrina u kojoj se vjernik mora posve prilagoditi nehumanim načelima vjere. U toj patološkoj prilagodbi duh osobe mora nestati kako bi njegovo mjesto zauzela ideologija i tradicija.

van_gogh_vincent_7.jpg

Spomenut ću nekoliko načela kalvinizma.

Vjerujem kako je od svega najgora ideja da svako dijete preuzima Adamov grijeh. Drugim riječima, to znači da je ono prokleto od rođenja. Svako je dijete tako nasljednik “istočnog grijeha” i u svojoj je osnovi zlo biće. Strašna je i ideja kako Bog posjeduje listu ljudi koji su spašeni i listu onih koji su prokleti za sva vremena. Ta je lista unaprijed određena i čovjek ne može učiniti baš ništa da se spasi. Oni prokleti za sva vremena poslije smrti idu u pakao gdje trpe užasne muke sve do kraja vremena, dakle zauvijek. Jednako je tako strašna kalvinistička ideja da se Isus Krist nije žrtvovao za sve ljude, već samo za one odabrane, a Duh sveti koji otklanja prokletstvo neće spasiti sve, već samo one pozvane. Ostale čeka pakao i vječna muka.To je

Pitam se, može li se preživjeti vlastito djetinjstvo ako odrastamo u tako sumornoj atmosferi? Kakve posljedice na duh djeteta ostavlja užasna spoznaja da je ono grešno i prokleto za sva vremena?

Kako ja to vidim, načelo urođenog zla posve je suprotno potrebi za empatijom i prihvaćanjem. Ideja urođenog prokletstva suprotnost je bezuvjetnoj ljubavi. Autentična osobnost djeteta pod takvim se pritiskom lomi, a na njeno mjesto tada dolazi kalvinistička doktrina, ideologija, tradicija i sve ono što obično zovemo – Roditelj. Tu psihološku strukturu koja dolazi na mjesto osobnosti ovdje često nazivamo i unutrašnji saboter ili ubilački superego. Dominantni su osjećaji tada užasna krivnja i otrovni sram. Vjerujem kako je Vincent čitavog života trpio strašni progon svog unutrašnjeg sabotera i na kraju si pod utjecajem ubilačkog superega oduzeo vlastiti život.

vincent_van_gogh_self_portrait_painting_

Potrebu da se prilagodi tradiciji, da nestane u religiji, vidimo iz njegovih pisama bratu Theu:

“U našoj je obitelji, a to je kršćanska obitelj u punom smislu te riječi, dokle mi pamćenje seže, iz generacije u generaciju, uvijek postojala osoba koja propovijeda. Pitam se, zašto ne bi član obitelji osjetio sebe pozvanim da nastavi tu tradiciju? Moja je najveća želja i molitva da duh moga oca i moga djeda uđu u mene, tako da postanem istinski vjernik i kršćanski radnik, tako da moj život sve više i više sliči na živote moga oca i djeda jer je staro vino bolje od novog i ja ne žudim za novim vinom!”

Novo vino je autentična osobnost Vincentova koje se on “dobrovoljno” odriče. Vincent je stoga žudio za identifikacijom, za stapanjem sa svojim idealima. Pokušao je postati svećenikom, ali ni u tome nije uspio, čak ga se i crkva odrekla.

Kako se nije uspio prilagoditi Vincent je morao stvoriti svoju vlastitu perspektivu.

Osim strogog oca, kalvinističkog svećenika, Vincenta je pogodila još jedna nesreća. Točno godinu dana prije njegovog rođenja pri porodu je umro njegov brat. Oba brata imala su isto ime. Možemo pretpostaviti kako je slikar Vincent trebao zauzeti mjesto svog umrlog brata. Da nesreća bude veća, njegov mrtvi brat pokopan je u blizini kuće i Vincent je svakog dana prolazio kraj groba na kojem je bilo njegovo ime. Vjerujem kako Vincent nije mislio da je posve živ, ne, on je bio duh umrlog brata. Možda je čak vjerovao kako i nije pravi sin svojih roditelja već prazna lutka, loša kopija, bijedna zamjena za pravu stvar. Možemo li zamisliti proslavu rođendana koja je istovremeno i oplakivanje smrti “pravog” sina?

Možda ta dva problema, kalvinizam u obitelji i tragedija mrtvog brata istog imena, svaki za sebe i ne bi doveli do sloma ličnosti, ali su zajedno sigurno imali razorne posljedice za mladog Vincenta.

111.jpg

 

Ukratko, njegov je život bio greška i on je morao učiniti sve da tu grešku ispravi. Što je i učinio u svojoj 37. godini, posuđenim revolverom.

Bipolarni poremećaj

Danas bi rekli da je Vincent imao problema s tzv. bipolarnim poremećajem. Psihoanalitičar Heinz Kohut tvrdi kako svaki čovjek ima bipolarnu strukturu psihe. Po njemu je osobnost dijalog između dva pola naše osobnosti, između Ja i Ti. U pravom, iskrenom dijalogu Ja i Ti nestaju, postoji samo Mi. To je tzv. teorija o “dijaloškoj osnovi osobnosti”. Dijalog je ovdje znak da sam od svijeta prepoznat i prihvaćen. Kada me svijet ne vidi, taj Mi se lomi, dijalog se raspada na Ja i Ti, na mene i svijet. Tada je svijet protiv mene, želi me pokoriti, pretvoriti u sebe. Počinje borba između slobodnog Djeteta i strogog Roditelja koja obično traje čitav život.

Neki se puta moj Ja uspije otrgnuti iz zagrljaja strogog Roditelja. Tada vladam svijetom, posjedujem svu energiju i snagu koja uopće postoji. Makar i kratkotrajno, na nekoliko dana ili sati. To je stanje euforije ili manije, u kojem smo kreativni, možemo stvarati danima, ne treba nam odmor. Vincent je u tom stanju mogao raditi noćima, mogao je naslikati i tri slike dnevno. Tih dana nije morao spavati ni jesti, njegova je energija bila neiscrpna. Na um su mu padale sve moguće ideje. Tada vjeruje kako može popraviti svijet, kako može spasiti sve ljude. Tih je dana on spasitelj. Slobodno je dijete u njemu pobijedilo Roditelja!

Euforija ili manija, kako to kaže psihoanalitičar Donald Winnicott, obrana je od psihičke smrti. Ona je istovremeno protest i molba. Protest protiv svijeta koji nas ne doživljava, ili još gore, koji nas doživljava kao stvar, kao objekt koji se može iskoristiti. (Mnoge obitelji tako odaberu najslabijeg člana kao objekt u koji će trpati svoje obiteljsko smeće, koriste ga kao kantu.) Euforija ili manija istovremeno je i molba, očajnički poziv upomoć, krik za ljudskim razumijevanjem koje će zaustaviti pad u beskonačno Crnilo! Ne čudimo se stoga što je početak ekspresionizma u slikarstvu obično označen slikom Edvarda Muncha – Krik!

van_gogh_vincent_7-1.jpg

Ali neki je puta svijet jači od mene, nemam više energije za borbu, moj Ja je poražen. To je situacija u kojoj ne postojim, mene nema. To je stanje bez osjećaja, bez energije i ideja. Prava depresija. Misli i stavovi svijeta tada postaju moje misli i stavovi, ja se sa svijetom identificiram u potpunosti. Ako svijet misli loše o meni i ja ću to misliti, ako svijet misli da trebam biti kažnjen, ja ću kazniti samog sebe. To je pobjeda Roditelja – gdje je On stao ja ću nastaviti!

Vincent je tih dana bio bez energije, osjeća bolove po cijelom tijelu, gubi svijest. Tada razmišlja o svojim greškama, svojim grijesima, kako je loš, kako bi bolje bilo da ga nema. Njegovim svijetom vlada osjećaj krivnje i srama. U takvom je stanju odsjekao vlastito uho, a nekoliko godina kasnije ispalio hitac iz revolvera u svoje srce.

(Prema njegovim biografima, Vincent je proveo poslijepodne razgovarajući s prostitutkama. Po povratku kući nasumce je otvorio Bibliju i pročitao odlomak – Ako te dio tijela navodi na grijeh, odstrani ga! Vincent je istog trena brijačem odrezao vlastito uho. Vjerujem kako je tog trena Roditelj smrvio njegov pravi Ja, natjerao ga da odustane od sebe i kazni se za sve grijehe!) Poznati francuski dramatičar Antonin Artaud, koji je i sam proveo posljednje dane svog života u instituciji, za Vincenta kaže da je stradao od – “samoubojstva društvom”.

Što je tražio Vincent?

Vincent je žudio da ga drugi vide. Nisu ga vidjeli!
Vincent je čeznuo da bude kao oni. Nisu ga htjeli!
Njegove su ambicije odbacili, nisu mu dozvolili ideale!

Vincent je bio spreman za dijalog, otvoren za nove susrete i iskustva. Na žalost, to nije dovoljno, za dijalog nam treba netko s druge strane. Društvo u kojem je živio nije bilo spremno za dijalog. Vincent je morao stvoriti vlastiti svijet u kojem je bilo mjesta za njega.

Vincent_van_Gogh_-_Self_portrait_with_ba

Vincent je čitavog života tražio osobu koju bi obožavao, tražio je ideal kojem bi se mogao posvetiti. Nije imao sreće. Žene u koje se zaljubio grubo su ga odbile, prijatelji s kojima je živio napustili su ga. Pokušao se posvetiti Bogu, ali ga je i on ostavio. Kako nije našao ništa lijepoga za što bi se uhvatio stvorio je svoj vlastiti svijet ljepote.

Tražio je cjelovitost u ljudima oko sebe, ali nije bilo nikoga tko bi svoju cjelovitost podijelio s njim. Po njegovim riječima:

“Neki ljudi zaista imaju velika ognjišta u svojoj duši, ali nitko nikada ne dolazi da se na njima ugrije!”

Vladimir Nemet

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Снежана рече

Kreativnost i ludilo – genij Vinsenta van Goga

“Uložio sam svoje srce i dušu u umjetnost, izgubio svoj um u procesu…”

Vincent van Gogh

Zašto su genijalnost i ludilo tako često povezani, tako često dolaze skupa? Zašto je kreativnost nerijetko povezana s gubitkom razuma? Koliki su filozofi, znanstvenici, a posebno umjetnici svoj genij platili gubitkom razuma?

U sljedećem tekstu pokušat ću dati svoje tumačenje kreativnosti kao – bivanja van duha vremena.

Kreativnost je, kako se meni čini, posve novi način organizacije svijeta kakav nije postojao nikada ranije u povijesti. Svejedno radilo se o znanosti ili umjetnosti, kreativna osoba slaže elemente svog svijeta na posve nov i još neviđen način. Dijelove svog svemira kreativna osoba, genij, organizira u cjelinu na način kojeg nije mogla vidjeti ni naučiti u svijetu u kojem obitava. Vjerujem stoga kako genij živi van duha vremena i tradicije.

Život van duha vremena znači i život van ljudskog konteksta. Kako je izvan i ispred svog vremena genij ne može biti prepoznat i prihvaćen od svojih suvremenika. Genij je stoga uvijek na pragu raspada, pred vratima ludila. Biti posve svoj i autentičan znači biti lišen svake empatije, znači biti usamljen do kraja, izoliran do smrti. Odvojenost od drugog ljudskog bića uzrok je svakog duševnog problema kojeg poznajemo pa tako i Vincentovog ludila. Rizik gubitka razuma cijena je koju plaća svaki autentični genij.

Heinz Kohut tako navodi primjer oca psihoanalize, Sigmunda Freuda. Freud je u svom kreativnom zanosu, tih dana kada je bio na pragu stvaranja svoje teorije nesvjesnog, doživljavao kratkotrajne epizode ludila. U svojim pismima prijatelju Flissu, možemo vidjeti da Freud doživljava stvaralačku krizu, da se bori s novim idejama te da svoje ideje nastoji organizirati u novu, još neviđenu teoriju. Kako u pismima piše, on je tih dana usamljen, osjeća neizmjernu samoću protiv koje nema lijeka. To nas ne čudi kad znamo kako tih dana na cijeloj zemaljskoj kugli nema čovjeka koji ga može pratiti i razumjeti. Srećom, Freud je još za života bio shvaćen i prepoznat, a njegova teorija psihoanalize prihvaćena. Više nije bio usamljen!

Slikar Vincent van Gogh nije bio te sreće!

BIO_Biography_Vincent-Van-Gogh-Alienated

Genij Vincent

Kad kažem da je genij umjetnik koji je stvorio novi, dotad neviđeni umjetnički stil, tada je Vincent zaista genij. Jedan pogled na njegove slike i nama je jasno kako pred sobom imamo iskrenog, autentičnog umjetnika. Osobu koja u svom radu ne kopira druge već stvara svoj vlastiti svijet kojeg preuzimaju i kopiraju drugi. Slikarski stilovi koje je Vincent predvidio su fovizam i ekspresionizam.

Glavno obilježje fovizma su čiste, žestoke boje koje se nanose na platno izravno iz tube te odlučnost poteza kistom. Ime dolazi od francuske riječi les Fauves – divlje zvijeri. Stvarno, njihove su slike prave orgije boja i tonova. Vincent u životu nije smio pokazati svoju vitalnost, nije bilo nikoga da je vidi, ona je zato u njegovim slikama.

Starry-Night-Over-The-Rhone.jpg

Ekspresionizam je umjetnički pravac s početka dvadesetog stoljeća u kome je objektivna stvarnost pomaknuta ili predstavljena simbolički kako bi opisala unutrašnje stanje umjetnika. U francuskom, expression znači izražaj, izraz. Ekspresionizam za cilj ima pokazati unutarnje stanje autora, njegovo viđenje svijeta. To je prvi jasan krik modernog čovjeka kojim on izražava svoju ljutnju i tugu.

Vincent van Gogh živio je pored ljudi, a ne s njima, pored svijeta, a ne u svijetu. Baš zato što je živio tako usamljen, odvojen od svijeta, Vincent je stvorio svoj vlastiti svijet i svoj autentični stil izražavanja. Zato što nije bio dijelom društva, dijelom svijeta, Vincent je svijet vidio na svoj način, kako ga nitko prije njega nije vidio. Njegovo viđenje stvarnosti otvara nam vrata u posve novu stvarnost, u posve novi svijet, i zato poslije njega svijet više neće biti isti.

Zašto Vincent nije smio živjeti?

Vincent je odrastao u obitelji kalvinističkog svećenika. Kalvinizam je stroga kršćanska doktrina u kojoj se vjernik mora posve prilagoditi nehumanim načelima vjere. U toj patološkoj prilagodbi duh osobe mora nestati kako bi njegovo mjesto zauzela ideologija i tradicija.

van_gogh_vincent_7.jpg

Spomenut ću nekoliko načela kalvinizma.

Vjerujem kako je od svega najgora ideja da svako dijete preuzima Adamov grijeh. Drugim riječima, to znači da je ono prokleto od rođenja. Svako je dijete tako nasljednik “istočnog grijeha” i u svojoj je osnovi zlo biće. Strašna je i ideja kako Bog posjeduje listu ljudi koji su spašeni i listu onih koji su prokleti za sva vremena. Ta je lista unaprijed određena i čovjek ne može učiniti baš ništa da se spasi. Oni prokleti za sva vremena poslije smrti idu u pakao gdje trpe užasne muke sve do kraja vremena, dakle zauvijek. Jednako je tako strašna kalvinistička ideja da se Isus Krist nije žrtvovao za sve ljude, već samo za one odabrane, a Duh sveti koji otklanja prokletstvo neće spasiti sve, već samo one pozvane. Ostale čeka pakao i vječna muka.To je

Pitam se, može li se preživjeti vlastito djetinjstvo ako odrastamo u tako sumornoj atmosferi? Kakve posljedice na duh djeteta ostavlja užasna spoznaja da je ono grešno i prokleto za sva vremena?

Kako ja to vidim, načelo urođenog zla posve je suprotno potrebi za empatijom i prihvaćanjem. Ideja urođenog prokletstva suprotnost je bezuvjetnoj ljubavi. Autentična osobnost djeteta pod takvim se pritiskom lomi, a na njeno mjesto tada dolazi kalvinistička doktrina, ideologija, tradicija i sve ono što obično zovemo – Roditelj. Tu psihološku strukturu koja dolazi na mjesto osobnosti ovdje često nazivamo i unutrašnji saboter ili ubilački superego. Dominantni su osjećaji tada užasna krivnja i otrovni sram. Vjerujem kako je Vincent čitavog života trpio strašni progon svog unutrašnjeg sabotera i na kraju si pod utjecajem ubilačkog superega oduzeo vlastiti život.

vincent_van_gogh_self_portrait_painting_

Potrebu da se prilagodi tradiciji, da nestane u religiji, vidimo iz njegovih pisama bratu Theu:

“U našoj je obitelji, a to je kršćanska obitelj u punom smislu te riječi, dokle mi pamćenje seže, iz generacije u generaciju, uvijek postojala osoba koja propovijeda. Pitam se, zašto ne bi član obitelji osjetio sebe pozvanim da nastavi tu tradiciju? Moja je najveća želja i molitva da duh moga oca i moga djeda uđu u mene, tako da postanem istinski vjernik i kršćanski radnik, tako da moj život sve više i više sliči na živote moga oca i djeda jer je staro vino bolje od novog i ja ne žudim za novim vinom!”

Novo vino je autentična osobnost Vincentova koje se on “dobrovoljno” odriče. Vincent je stoga žudio za identifikacijom, za stapanjem sa svojim idealima. Pokušao je postati svećenikom, ali ni u tome nije uspio, čak ga se i crkva odrekla.

Kako se nije uspio prilagoditi Vincent je morao stvoriti svoju vlastitu perspektivu.

Osim strogog oca, kalvinističkog svećenika, Vincenta je pogodila još jedna nesreća. Točno godinu dana prije njegovog rođenja pri porodu je umro njegov brat. Oba brata imala su isto ime. Možemo pretpostaviti kako je slikar Vincent trebao zauzeti mjesto svog umrlog brata. Da nesreća bude veća, njegov mrtvi brat pokopan je u blizini kuće i Vincent je svakog dana prolazio kraj groba na kojem je bilo njegovo ime. Vjerujem kako Vincent nije mislio da je posve živ, ne, on je bio duh umrlog brata. Možda je čak vjerovao kako i nije pravi sin svojih roditelja već prazna lutka, loša kopija, bijedna zamjena za pravu stvar. Možemo li zamisliti proslavu rođendana koja je istovremeno i oplakivanje smrti “pravog” sina?

Možda ta dva problema, kalvinizam u obitelji i tragedija mrtvog brata istog imena, svaki za sebe i ne bi doveli do sloma ličnosti, ali su zajedno sigurno imali razorne posljedice za mladog Vincenta.

111.jpg

 

Ukratko, njegov je život bio greška i on je morao učiniti sve da tu grešku ispravi. Što je i učinio u svojoj 37. godini, posuđenim revolverom.

Bipolarni poremećaj

Danas bi rekli da je Vincent imao problema s tzv. bipolarnim poremećajem. Psihoanalitičar Heinz Kohut tvrdi kako svaki čovjek ima bipolarnu strukturu psihe. Po njemu je osobnost dijalog između dva pola naše osobnosti, između Ja i Ti. U pravom, iskrenom dijalogu Ja i Ti nestaju, postoji samo Mi. To je tzv. teorija o “dijaloškoj osnovi osobnosti”. Dijalog je ovdje znak da sam od svijeta prepoznat i prihvaćen. Kada me svijet ne vidi, taj Mi se lomi, dijalog se raspada na Ja i Ti, na mene i svijet. Tada je svijet protiv mene, želi me pokoriti, pretvoriti u sebe. Počinje borba između slobodnog Djeteta i strogog Roditelja koja obično traje čitav život.

Neki se puta moj Ja uspije otrgnuti iz zagrljaja strogog Roditelja. Tada vladam svijetom, posjedujem svu energiju i snagu koja uopće postoji. Makar i kratkotrajno, na nekoliko dana ili sati. To je stanje euforije ili manije, u kojem smo kreativni, možemo stvarati danima, ne treba nam odmor. Vincent je u tom stanju mogao raditi noćima, mogao je naslikati i tri slike dnevno. Tih dana nije morao spavati ni jesti, njegova je energija bila neiscrpna. Na um su mu padale sve moguće ideje. Tada vjeruje kako može popraviti svijet, kako može spasiti sve ljude. Tih je dana on spasitelj. Slobodno je dijete u njemu pobijedilo Roditelja!

Euforija ili manija, kako to kaže psihoanalitičar Donald Winnicott, obrana je od psihičke smrti. Ona je istovremeno protest i molba. Protest protiv svijeta koji nas ne doživljava, ili još gore, koji nas doživljava kao stvar, kao objekt koji se može iskoristiti. (Mnoge obitelji tako odaberu najslabijeg člana kao objekt u koji će trpati svoje obiteljsko smeće, koriste ga kao kantu.) Euforija ili manija istovremeno je i molba, očajnički poziv upomoć, krik za ljudskim razumijevanjem koje će zaustaviti pad u beskonačno Crnilo! Ne čudimo se stoga što je početak ekspresionizma u slikarstvu obično označen slikom Edvarda Muncha – Krik!

van_gogh_vincent_7-1.jpg

Ali neki je puta svijet jači od mene, nemam više energije za borbu, moj Ja je poražen. To je situacija u kojoj ne postojim, mene nema. To je stanje bez osjećaja, bez energije i ideja. Prava depresija. Misli i stavovi svijeta tada postaju moje misli i stavovi, ja se sa svijetom identificiram u potpunosti. Ako svijet misli loše o meni i ja ću to misliti, ako svijet misli da trebam biti kažnjen, ja ću kazniti samog sebe. To je pobjeda Roditelja – gdje je On stao ja ću nastaviti!

Vincent je tih dana bio bez energije, osjeća bolove po cijelom tijelu, gubi svijest. Tada razmišlja o svojim greškama, svojim grijesima, kako je loš, kako bi bolje bilo da ga nema. Njegovim svijetom vlada osjećaj krivnje i srama. U takvom je stanju odsjekao vlastito uho, a nekoliko godina kasnije ispalio hitac iz revolvera u svoje srce.

(Prema njegovim biografima, Vincent je proveo poslijepodne razgovarajući s prostitutkama. Po povratku kući nasumce je otvorio Bibliju i pročitao odlomak – Ako te dio tijela navodi na grijeh, odstrani ga! Vincent je istog trena brijačem odrezao vlastito uho. Vjerujem kako je tog trena Roditelj smrvio njegov pravi Ja, natjerao ga da odustane od sebe i kazni se za sve grijehe!) Poznati francuski dramatičar Antonin Artaud, koji je i sam proveo posljednje dane svog života u instituciji, za Vincenta kaže da je stradao od – “samoubojstva društvom”.

Što je tražio Vincent?

Vincent je žudio da ga drugi vide. Nisu ga vidjeli!
Vincent je čeznuo da bude kao oni. Nisu ga htjeli!
Njegove su ambicije odbacili, nisu mu dozvolili ideale!

Vincent je bio spreman za dijalog, otvoren za nove susrete i iskustva. Na žalost, to nije dovoljno, za dijalog nam treba netko s druge strane. Društvo u kojem je živio nije bilo spremno za dijalog. Vincent je morao stvoriti vlastiti svijet u kojem je bilo mjesta za njega.

Vincent_van_Gogh_-_Self_portrait_with_ba

Vincent je čitavog života tražio osobu koju bi obožavao, tražio je ideal kojem bi se mogao posvetiti. Nije imao sreće. Žene u koje se zaljubio grubo su ga odbile, prijatelji s kojima je živio napustili su ga. Pokušao se posvetiti Bogu, ali ga je i on ostavio. Kako nije našao ništa lijepoga za što bi se uhvatio stvorio je svoj vlastiti svijet ljepote.

Tražio je cjelovitost u ljudima oko sebe, ali nije bilo nikoga tko bi svoju cjelovitost podijelio s njim. Po njegovim riječima:

“Neki ljudi zaista imaju velika ognjišta u svojoj duši, ali nitko nikada ne dolazi da se na njima ugrije!”

Vladimir Nemet

 

Tekst je dobar sto zapaza probleme genija i nacin njegovog zivljenja ali je problematican jer zato okrivljuje njegovo verovanje. Kalvinista ima u milionima i ako bi se strogo drzali principa koji je naveo pisac veci deo njih bi trebao biti psihopata ili samoubica. Ja poznajem dosta kalvinista i nisam primetio da se nesto razlikuju od drugih ljudi i u plusus i u minusu.  Drugo ne verujem da je blizina groba njegovog brata imala neko presudno znacenje u njegovom zivotu.

Po meni problem genija je sto oni imaju posebno osetljiva cula za svet oko sebe. Oni uocavaju ono sto mi obicni nemozemo. U zavisnosti od dubine osetljivosti i duhovne snage licnosti oni reaguju na pozotovan ili negativan nacin. Mogli bismo kao primer uzeti Mocarta. On nije izvrsio samoubistvo niti je bio negativnog i tuznog duha i raspolozenje. Naprotiv. U svim nevoljama koje su ga snalazile on je cvrsto stajao. Umro je mlad zbog velikih napora koje je ulagao u ono sto je stvarao. 

Mogli bismo tako da redjamo mnoge genije. Tesko je njih shvatiti. Po meni to su ljudi koji su isli nasuprot matici kulture u kojoj su ziveli i kao takvi su prirodno morali biti izplirani. Ta izolacija je za dobar deo njih bila pakao koji ih je polako ubijao a za jedan deo njih nije. Velike su dubine covekove duse i ko zaista moze proniknuti u njih. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      шта рећи...ево погледајте и сами...
       







    • Од Аурор,
      Kako je ovo moguće i zašto se nije meni dogodilo?
       
      МЕЂУНАРОДНИ ХАОС – Купио слику у Аранђеловцу на вашару, испоставило се да је украдени Ван Гог!
       31. августа 2017.  ЗАБАВА
      Марко Марковић (45) из Београда, који се случајно обрео на вашару у Аранђеловцу, обилазећи уличне тезге и продавце застао је испред продаваца слика.
      У мору слика, ипак му је једна запала за око, платио је свега хиљаду динара, а онда је уследио хаос. И то не мали, него међународни.
      „Конгрегација напушта Реформисану цркву у Нојнену“, Винсента ван Гога
      У децембру 2002. године украдене су две слике из Музеја Винсента Ван Гога у Амстердаму. За само неколико минута два лопова су провалила и узела слике „Конгрегација напушта Реформисану цркву у Нојнену“ и Поглед на море у Схевенингену“. Заједно, слике вреде око 25 милиона фунти. Лопови су осуђени на затвор годину дана касније, и све до данас сликама није могло да се уђе у траг.

      Двадесетог осмог августа Марко Марковић из Београда, дошао је у посед слике за коју су многи сматрали да је изгубљена, а реч је о слици „Конгрегација напушта Реформисану цркву у Нојнену“ , и слика је  на волшебан начин стигла у његове руке.
      Сасвим случајно сам се обрео на вашару у Аранђеловцу, и пошто сам љубитељ уметности, и пасионирани купац слика, приметио сам да се на јендој тезги продају слике, и баш ова ми је привукла пажњу. Платио сам је свега хиљаду динара, а када сам дошао кући укуцао сам на интернет не би ли сазано о чијој се реплици ради, али сачекало ме је изненађење од којег и сада дрхтим. По ономе што сам ја видео, а што су потврдили пар угледних антиквара, реч је о слици Ван Гога, које је украдена. О томе најбоље сведочи и његов потпис, и по речима свиих  експерата који су га видели потврдили су да је оригиналан. Ових дана очекујем долазак делегацију из Музеја из Амстердама који треба да потврде аутентичноост, а онда ћемо се договорити и за коју суму ће слика бити враћена музеју, рекао је овај Србин за холандски портал амстердам њуз.
      Да ли ће Марко Марковић постати милионер, и како ће се завршити ова прича, и одакле Ван Гог на вашару сазнаћемо ускоро.
      Ар Инфо
      http://arandjelovacinfo.rs/2017/08/31/medjunarodni-haos-kupio-sliku-u-arandjelovcu-na-vasaru-ispostavilo-se-da-je-ukradeni-van-gog/#.WalLiwDw-Dh.facebook
    • Од Bokisha,
      Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
      Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
      Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
      Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. 
      Бог никада неће издати
      Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.
      И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.
      Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.
      Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.
      Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.
      Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.
      Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?
      Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. 
      Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш
      Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.
      Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.
      Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.
      Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

      Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. 
      Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!
      Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка
      Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.
      Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.
      Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.
      Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.
        
      Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.
      Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.
      Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.
      Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.
      Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.
      Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.
      Срећни људи заиста не знају да су срећни

      Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!
      У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.
      Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.
      Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.
      Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.
      Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.
      Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
      Извор: Православие.ру
      http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html
    • Од Bokisha,
      Данашњи човек, чини се, више него икад, налази се у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети пати од депресије. Нико од људи који пате од ње не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. На другој страни, многи су покушаји да се депресија савлада; нуде се чак и рецепти, али, само је један целовит начин да се у томе и успе. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог. Радост не долази другачије него од преживљавања љубави.
       
       
      Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.
      Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.
      Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.
      Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. 
      Бог никада неће издати
      Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.
      И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.
      Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.
      Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.
      Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.
      Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.
      Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?
      Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. 
      Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш
      Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.
      Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.
      Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.
      Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

      Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. 
      Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!
      Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка
      Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.
      Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.
      Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.
      Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.
        
      Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.
      Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.
      Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.
      Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.
      Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.
      Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.
      Срећни људи заиста не знају да су срећни

      Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!
      У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.
      Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.
      Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.
      Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.
      Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.
      Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
      Извор: Православие.ру
      http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html

      View full Странице
    • Guest
      Од Guest,
      Написао сам онако како овде и пише... (правописно је да се напише бар Царство небеско...), ал то нема везе, него ми је ово што сам прочитао поптуно... па не знам. Какав космос... о чему се овде ради?
      Какав је смисао овог писања? Мени ово није никаква позитивна промоција Цркве, може новац да се исто заради и на бољи начин. Изгледа да у многим црквама треба озбиљан менаџер.

×
×
  • Create New...