Jump to content

Iznenadna smrt sina glumca Srđana Todorovića i - jezive reakcije pojedinaca

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 16 минута, Драшко рече

E ti moj Fajgelju

Nadam se da nisi ovo napisao

Можда му неко хаков`о Твитер налог?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Trogodišnji sin poznatog glumca Srđana Žike Todorovića Dejan iznenada je preminuo pre dva dana u Beogradu.

U javnosti se pojavila debata o etici novinara koji su lešinarski istog momenta počeli da iznose sve detalje života i braka nesrećnih roditelja i intervjuišu sve moguće bliže i dalje poznanike, ali ništa nas zaista nije moglo spremiti za ovakve pojave:

 

viber image.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И ја сам испрва помислио на одвратности Срђана, али овакве ствари се не могу судити. Може бити сасвим обрнуто, шта ми знамо о души Срђановој или било чијој.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Milan Nikolic рече

И ја сам испрва помислио на одвратности Срђана, али овакве ствари се не могу судити. Може бити сасвим обрнуто, шта ми знамо о души Срђановој или било чијој.

Шта си овим хтео да кажеш?

Видиш ли шта људи пишу? Да ли можемо рећи да било какав хришћанин сме да изнесе овакав суд?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Поуке.орг инфо рече

Шта си овим хтео да кажеш?

Видиш ли шта људи пишу? Да ли можемо рећи да било какав хришћанин сме да изнесе овакав суд?

Управо то што и ти мислиш. Такви судови су катастрофа, такви сами себе чине још горима него што је Срђан икада био - и то у филмовима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Šta se ovdje dešva?
Kakve se gluposti pišu? Čovjeka je zadesila najužasnija tragedija, i od toga se pravi senzacija, umjesto da mu se da mira. Užas!

Nisam mogla ovo izignorisati, i mislim da ovakva tema ne treba da postoji. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Milan Nikolic рече

Управо то што и ти мислиш. Такви судови су катастрофа, такви сами себе чине још горима него што је Срђан икада био - и то у филмовима.

Филм је једно, фикција...није се десило у стварности. А ово је лудило које свако нормалан треба да осуди.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Срђан и супруга су, како новине пишу, агностици и кремираће сина. Мени ни то није страшно, људи смо, не морају сви да буду ''правоверци'' као што смо ми са форума.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Književnica izgubila višegodišnju bitku sa opakom bolešću.
      Kako portal Pink.rs saznaje ovog popodneva je u Beogradu preminula književnica Isidora Bjelica. Ona se godinama borila sa opakom bolešću, o čemu je često pisala kroz svoje knjige, ali i o čemu je redovno govorila u javnosti.
      FOTO: PINK.RS
      Ovu inforamciju za njene medije potvrdila je Isidorina sestra, a kako portal Pink.rs saznaje Isidora je preminula u stanu svojih roditelja na Novom Beogradu.
      FOTO: INSTAGRAM.COM/ISIDORA BJELICA
    • Од Милан Ракић,
      Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji...

      Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi…
      Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete…
      Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako?
      Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno.

      Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo.
      Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila.
      Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke.

      Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo.
      Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj.
      On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine.
      U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“.
      "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima.
      Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda.
      Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora.
      Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode.

      Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas.
      O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji.

      Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji.
      Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas.
      Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga.
      Jer su imali tamniju boju kože.
      Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“

      I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće.
      Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi.

      Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to.
      Jesen, oktobar…

    • Од Поуке.орг инфо,
      Osnivač "Fondacije Tijana Jurić" njen otac Igor Jurić imao je veoma emotivan razgovor sa Jovanom Joksimović i Srđanom Predojevićem u jutarnjem programu. Njega je veoma pogodilo pisanje hrvatskog nedeljnika "Ekspres" u kom se navodi da je Igor odslužio kaznu za proneveru koju je učinio 2008. godine, ali mnogo više to što ga optužuju da je iskoristio Tijanu da bi zaradio novac. "Da li možete da zamislite da izgubite dete i da onda na tome zarađujete pare", kroz suze je pitao Igor Jurić naše voditelje i dodao da je za njega Tijana svetinja. Šta misli zbog čega hrvatski nedeljnik piše o njemu, kome smeta doživotna kazna za pedofile ali i da li će nastaviti da se bori za Tijanin zakon odgovorio je našim voditeljima.
       
    • Од Милан Ракић,
      Ovih dana, medijski je aktuelna vest o nabavci bespilotnih letelica kineske proizvodnje za opremanje Vojske Srbije. Neko će da kaže, to je odlično, senzacionalistički naslovi u štampanim, elektronskim i drugim medijima već su svoje odradili. Ali, pod velom tajne ostaje sudbina prvih bespilotnih letelica (BPL) tipa Predator.

      Kako je tehnički slabo opremljena VRS uspela da obori tri, od četiri tada proizvedene BPL Predator? Koga to interesuje? Zvanično, to se nikad nije dogodilo. Međutim, fotografije i snimci to demantuju.

      PVO VRS
      Iako je Protivvazdušna odbrana (PVO) Vojske Republike Srpske (VRS) preuzela deo tehničkih sredstava JNA, ona nikada nije bila na nivou PVO JNA, naprotiv, ona je bila što se tehnike tiče, na dosta niskom nivou, ali po efektima dejstva, za naše uslove na veoma visokom nivou. To možemo pripisati visoko obučenom kadru, od starešina do vojnika, njima se pripisuje efikasnost PVO VRS.
      VRS je u svom sastavu od jedinica PVO imala 155. raketnu brigadu PVO koja je bila zadužena za PVO teritorije, a u okviru brigada kopnene vojske (KoV), svaka brigada je imala PVO jedinicu koja je bila zadužena za trupnu PVO.

      Sistemi raketne PVO bili su organizovani u 155. raketni puk koji je bio naoružan sa tri diviziona RS S-75M Volhov i jednim divizionom SA-75Mk Dvina (prema drugim izvorima samo četiri diviziona Volhov). Pored toga PVO je raspolagala i sa određenim brojem samohodnih RS kratkog dometa 9K35 Strela-10 i 9K31 Strela-1, većim brojem lakoprenosnih raketnih sistema 9K32M Strela-2M, 9K310 Igla-1, kao i većim brojem protivavionskih topova kalibra 20, 30 i 40 mm. Najvredniji sistem PVO u naoružanju VRS bio je RS 2K12M 59Kub-M . PVO VRS je raspolagala sa tri baterije ovog sistema. Novom organizacijom V i PVO odlučeno je da 155. raketni puk, preraste u 155. raketnu brigadu PVO (155. rbr PVO). Komandno mesto brigade se nalazilo u kasarni „Krajiških brigada“ u Zalužanima. Brigada je imala u svom sastavu tri raketna diviziona sa raketama Volhov, jedan divizion sa raketama Dvina , tri baterije sa raketama Kub, raketno-tehnički divizion (rtd), 84. laki artiljerijski raketni puk (84. larp) sa raketama kratkog dometa Strela-2M, Igla-1, Strela-1, Strela-10 i protivavionskim topovima kalibra 20, 30 i 40 mm. Zbog nastalih potreba 17. februara 1994. godine formiraće se i 172. srednji samohodni raketni puk PVO (172. ssrp), koji će u svom sastavu objediniti tri samohodne raketne baterije sa raketama Kub (koje će do tog vremena samostalno delovati), a čije komandno mesto (KM) će se nalaziti u Sokocu.

      PVO VRS teritorije i trupa pripisuje se obaranje sledećih vazduhoplova: tri aviona MiG-21Bis RV Hrvatske, dva helikoptera Mi-8MTV-1 muslimanske ABiH i jedan avion An-26 ABiH, jedan britanski lovac Sea Harrier FRS Mk.1, jedan lovac RV SAD F-16C, jedan jurišnik RV Francuske Mirage-2000K-1, tri BPL Predator. Oštećeno je još nekoliko vazduhoplova među kojima jedan francuski mornarički jurišnik Etendard IVP, jedan helikopter RV Hrvatske Mi-24V. Za još jedan Mi-24V RV Hrvatske koji je „pao“, razlog navodnog pada nije jasan. U zvaničnim dokumentima navodi se podatak da je pao zbog loma uzgona, dok posada helikoptera tvrdi da su oboreni vatrom sa zemlje.

      O PREDATORU
      Predator je američka bespilotna letelica (BPL), operativno je koristi CIA i nekoliko ratnih vazduhoplovstava zapadnih zemalja. U ranim devedesetim godinama prošlog veka, ova je letelica bila namenjena samo za izviđanje sa gledanjem unapred, u smeru leta, pomoću kamera i drugih senzora, ali su kasnije na nju integrisane dve noseće linije za dve rakete ili za drugo alternativno naoružanje. Zbog smeštaja senzora (očiju) u čeonom delu trupa, motor joj je ugrađen nazad, sa potisnom elisom. Predatorov sistem je prvobitno obeležen kao RQ-1 Predator. gde je „R“ američka vojna oznaka za izviđača, a „Q“ se odnosi na sistem bespilotne letelice. Broj 1 označava prvi u nizu sistema letelica izgrađenih kao bespilotne izviđačke. Sistem u predserijskoj proizvodnji, označen je kao RQ-1A, dok RQ-1B (ne treba mešati sa RQ-1 Predator B, koji je postao RQ-9 Riper) označava serijsku konfiguraciju proizvodnje. To su pojedinačne oznake sistema. Standardne letelice, bile su označene sa RQ-1K u predseriji, i RQ-1L za serijski standard U 2002. godini američko ratno vazduhoplovstvo zvanično je promenila naziv u MQ-1 („M“ označava više uloga), što odražava i napredak primene naoružane letelice.

      Prvi let BPL RQ-1 Predator imala je jula 1994. godine. Svoju premijeru imaće godinu dana kasnije iznad Republike Srpske. RQ-1 Predator je osnovna varijanta, sa namenom izviđača, kod koje je RQ-1A, iz predserijske proizvodnje. Prvi serijski proizvodi imaju oznaku RQ-1B. Kasnije partije proizvodnje imaju oznaku, izvedenu od RQ-1L i RQ-1K. Nakon uvođenja u operativnu upotrebu varijante MQ-1, američko vazduhoplovstvo počelo je da konvertuje sve dotadašnje letelice RQ-1, na ovaj standard. Na kraju su sve letelice RQ-1 konvertovane u standard MQ-1, do 2005. godine.
      Letelica je operativno i borbeno korišćena u vazdušnom prostoru Jugoslavije (BiH i Srbija), Avganistana, Pakistana, Jemena, Iraka, Irana, Libije, Somalije i SAD. BPL Predator može da dejstvuje na cilju udaljenom i do 740 km od mesta poletanja (taktički radijus), može da krstariti iznad željene lokacije u trajanju i do 24 časa i da se vrati u bazu. Ukupno je proizvedeno 360 ovih osnovnih varijanti letelica, od kojih 285 RQ-1 i 75 MQ-1. Proizvedeno je do oktobra 2007. godine, 104 primerka letelica MQ-9, za ostale varijante i za kasnije vreme nema podataka. Predator je projektovan sa lako rastavljivih šest sklopova, koji se jednostavno pakuju u kontejner za transport. Kontejneri, sa sklopovima predatora, transportuju se avionom Lokid C-130 Herkules, na bilo koju lokaciju zemaljske kugle. Na taj način, letelice mogu brzo biti prebazirane na velike udaljenosti, sklopljene i operativne.

      Od 2001. godine, MQ-1 Predator, postao je primarna bespilotna letelica, za ofanzivna dejstva američkog vazduhoplovstva i Centralne obaveštajne agencije, u Avganistanu i Pakistanu. Zbog borbene koristi, klasifikacija i način borbene upotrebe ove letelice se drže kao poverljivi podaci. Ostvareni početni borbeni rezultati, bili su osnova za njen dalji razvoj u efikasnijeg naslednika MQ-9 Ripera, moćnog borca, u i iz vazdušnog prostora, na nivou efikasnosti aviona sa ljudskom posadom.
      Cilj je da se širom sveta razmeste eskadrile, sa bespilotnim letelicama Predator i sa odgovarajućim osobljem, u nameni taktičke podrške vojnim operacijama ili drugim specifičnim zadacima američke vojske i bezbednosnih agencija, a i u civilnim aktivnostima i službama.

      OBARANJE PREDATORA
      Predatori su bili raspoređeni u sastav 11, 15. i 17. izviđačkog skvadrona RV SAD, u bazi Indias Springs. Prvi prekomorski raspored BPL Predator izvršen je na Balkanu, od jula do novembra 1995. godine, pod nazivom Nomadsko bdenje (eng. Nomad Vigil). Nad našim nebom Amerikanci su premijerno upotrijebili bespilotne letelice RQ1 Predator, jula 1995. godine. Prvobitno, one su trebale da baziraju na hrvatskom ostrvu Krk, ali su mediji u Hrvatskoj uveliko pisali o njihovom baziranju u Hrvatskoj, te su Amerikanci odlučili da se oni dislociraju u Albaniju. U vazduhoplovnoj bazu Gjader u Albaniji su dopremljena ukupno četiri „predatora“, koji su imali zadatak snimanja položaja VRS i ukupne situacije na terenu. Tokom operacije izviđanja položaja VRS, Amerikanci su prvobitno prećutkivali, a kasnije i priznali gubitak dve BPL.

      Prvo obaranje RQ-1 dogodio se iznad mesta Krepšić nedaleko od Brčkog 11. avgusta 1995. godine. Obaranje je izvršila PVO baterija 11. Dubičke lake pešadijske brigade VRS. Tom prilikom nastale su i ove fotografije koje je uradio obaveštajno-bezbednosni organ brigade, kao dokaz o prvom oborenom „predatoru“. Već 14. avgusta 1995. godine u istoj zoni Amerikanci gube i drugi „predator“. Kao razlog gubitka Amerikanci navode kvar na motoru, zbog čega su ga morali uništiti samolikvidacijom, iako se ne isključuje ni vatreno delovanje PVO sa zemlje.
      Treći Predator izgubljen je u blizini Nevesinja 5. septembra 1995. godine. Ovaj put efikasna je bila PVO baterija 8. Hercegovačke motorizovane brigade VRS. Obaranje „predatora“ je uredno snimljen te postoji i video snimak obaranja „predatora“ kod Nevesinja.

      Postoji konfuzija u podacima o datumima obaranja prva dva „predatora“, ali je to kasnije korigovano u američkim izveštajima. Dok se prećutkuje obaranje od 5. septembra, iako postoji snimak i materijalni dokaz. Naime, tadašnji direktor Muzej JRV u Beogradu, koga mlađi poznanici zovu čika Voja, krivac je što su se ostaci oborenih „predatora“ iz Krepšića i Nevesinja našli u Muzeju. Delovi tih „predatora“, kao i delovi „predatora“ koje je oborila PVO VJ tokom NATO agresije 1999. godine, poslužili su kao izvor delova za eksponat koji se nalazi izložen u Muzeju. Još uvek se u depou Muzeja mogu videti delovi „predatora“ koji su oboreni 1995. godine, a koje je oborila PVO VRS. Oni čekaju bolja vremena, kako bi ugledali svetlost dana i bili prikazani javnosti.

      Tokom NATO Agresije na SRJ 1999. godine, PVO VJ uspela je da obori tri „predatora“, od kojih su Amerikanci takođe priznali gubitak dva. A treći?

      Tekst je ilustrovan nizom fotografija BPL RQ-1A Predator koji je oborila PVO jedinica 11. Dubičke lpbr kod Krepšića nedaleko od Brčkog, 11. avgusta 1995. godine, kao i fotografija izloženog „predatora“ u Muzeju JRV kod Beograda.
      EKSPRES.NET
    • Од Милан Ракић,
      KAKO VULIN SLAVI Uzeo 13 vojnih kuvara i konobara da mu služe na jubileju stranke
       
      FOTO: D. GOLL / TANJUG Ministar odbrane Aleksandar Vulin angažovao je trinaestoro zaposlenih iz Vojne ustanove "Dedinje" za proslavu desetogodišnjice svoje partije, Pokreta socijalista. Vojni sindikat je prvo tvrdio da im za tročasovno služenje nije plaćeno, dok su danas saopštili da je usluga naknadno plaćena i da su ugovori antidatirani. Iz Vojske kažu da je sve urađeno u skladu sa zakonom.
      Predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić kaže za "Blic" da je skandal što angažovanom osoblju ništa nije plaćeno jer su njihove plate od 25.000 do 34.000, koliko imaju kuvari i kasiri.
      - Za proslavu "Pokreta socijalista" iz Vojne ustanove "Dedinje" angažovani su dva šefa sale, devet konobara i dva kuvara, koji za svoj tročasovni rad nisu dobili nikakvu naknadu. Osim što Zakon o odbrani jasno kaže da je zabranjeno korišćenje Vojske Srbije u stranačke, ideološke i političke svrhe, pa se ovakvim činom krši i zakon ove zemlje, ovde se prvenstveno postavlja pitanje morala. Zbog čega su ljudi radili, narodski rečeno, badava? Svaka svetkovina u Srbiji, kada se pravi, domaćin koji organizuje veselje, znajući red, trudi se da se svi koji su angažovani budu isplaćeni. Nisu radnici Vojne ustanove "Dedinje", koja ima svoj ugled i tradiciju, došli na radnu akciju levičarske stranke, pokreta, što god da je Pokret socijalista - kaže Antić.
      FOTO: B. JANAČKOVIĆ / RAS SRBIJA Novica Antić sa saradnicima Zaposleni u toj ustanovi su, kako ističe, takođe radnici koje štite zakoni i Ustav Srbije, odnosno Vojna ustanova "Dedinje" nije ničija "dedovina, već državna institucija".
      - Apelujem da sa Vulin sa svojim stranačkim „drugovima“ dogovori i izdvoji deo novca od partijskih članarina i da se plate radnici “Dedinja” - predlaže Antić.
      On je upozorio i da je Pokret socijalista za ovo trebalo da potpiše ugovor sa nadležnom vojnom ustanovom.
      - Bar dovedite ovo stranačko bahanalisanje u zakonske okvire potpisivanjem ugovora sa državnom institucijom, čije radnike angažujete. Ne brukajte se. Ti ljudi ionako rade za više nego skromne plate, tako da im nametanje prekovremenog rada, bez dinara, dođe kao kažnjavanje. A na to, dok je Ustava i zakona ove države - niko nema prava! - istakao je Antić
      S druge strane, odgovarajuči na pitanja "Blica", iz Ministarstva odbrane tvrde da je usluga plaćena, te da se radi o uobičajenoj komercijalnoj aktivnosti.
      - Vojna ustanova "Dedinje" bila je angažovana za pružanje ugostiteljskih usluga na događaju Pokreta socijalista 14. jula 2018. godine od 17 do 20 časova u Domu omladine. Usluga je pružena pod komercijalnim uslovima, a bila je blagovremeno ugovorena još 11. jula. Za realizaciju ove usluge angažovan je broj zaposlenih u skladu sa ugostiteljskim normama, na poslovima posluženja, u njihovom redovnom radnom vremenu, za šta ih sleduje redovna zarada u skladu sa zakonskim propisima. Za ovakve delatnosti nije potrebna nikakva posebna dozvola, niti odobrenje jer se radi o poslovima u okviru osnovne delatnosti VU "Dedinje" i radi se o jednoj od uobičajenih komercijalnih aktivnosti, keteringu, koji je dostupan svim građanima. Sve je urađeno u skladu sa zakonom i propisima, kao i u prethodnih 50 godina koliko ova ustanova posluje - kažu u Ministarstvu odbrane.
      Direktor "Dedinja" Čedomir Kisić rekao je da Vojna ustanova kojom rukovodi posluje u skladu sa zakonom i daleko bolje nego što je bio slučaj u prethodnom periodu.
      - Molim predstavnike Vojnog sindikata da svojim delovanjem, a pre svega širenjem netačnih informacija, ne nanose štetu poslovanju VU "Dedinje" i ugledu njenih zaposlenih koji su reputaciju među ugostiteljima u zemlji stekli predanim radom u trajanju od pola veka - kazao je Kisić.
      PS: Biće nam drago da pokažemo ugovor i uplaćena sredstva
      Predsednik beogradskog odbora PS Nebojša Petrović kaže da su vojno osoblje angažovali jer su hteli simbolično da pokažu da im je stalo do vojske i države te da će im "biti drago" da pokažu ugovor i uplaćena sredstva.
      - "Dedinje" je samodohodovna ustanova koja nam je pružila uslugu keteringa, baš kao što bi i bilo koja druga ustanova ugostiteljskog tipa. Angažovali smo VU "Dedinje" u skladu sa zakonom i uredno platili usluge. Nismo želeli da angažujemo privatnike, već da angažovanjem VU "Dedinja" pokažemo, simbolično, da nam je stalo i do vojske i do države. PS pita Vojni sindikat zašto se nikada nije setio ove ustanove i njenih radnika za vreme dosovskog režima, kada je ova ustanova sistematski uništavana, kada je propadala, kada radnici nisu dobijali platu na vreme, već sada kada je "Dedinje" konačno stalo na noge, kada prihoduje, a radnicima plata ne kasni ni dan - poručio je Petrović.
      Šutanovac: Nedopustiva zloupotreba
      Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac kritikovao je potez Aleksandra Vulina.
      - Nije prvi put da se zloupotrebljavaju vojska i njeni kapaciteti. Na novogodišnjoj zabavi je bivši ministar Bratislav Gašić izveo pripadnike vojske da tu noć dele čaj i kuvano vino građanima u Kruševcu. Vulin je u svojoj bahatosti u toj zloupotrebi otišao korak dalje i to u partijske svrhe, što je nedopustivo i neoprostivo - kaže Šutanovac.
      Vojni sindikat: Anidatirali su ugovore 
      Danas, dan posle prvog saopštenja, Vojni sindikat izdao je novo u kome kažu da je zaposlenima VU “Dedinje” usluga naknadno plaćena, nakon što je čitav slučaj dospeo u javnost. Oni trvde je direktor Vojne ustanove „Dedinje“ antidatirao ugovore i da su radnici “brže bolje isplaćeni uz davanje instrukcija šta da kažu.”
      Vojni sindikat pozvao je danas Ministarstvo odbrane da objavi ugovor o angažovanju ljudi, ponudu menija, radne naloge, radne liste, kao i fiskalne račune.
      https://www.blic.rs/vesti/politika/kako-vulin-slavi-uzeo-13-vojnih-kuvara-i-konobara-da-mu-sluze-na-jubileju-stranke/sngddlk
×
×
  • Креирај ново...