Jump to content

"Поуке" на трибини у КЦНС: „Шекспир: Жена, мајка, краљица“ (ВИДЕО)

Оцени ову тему


Recommended Posts

Трибина „Шекспир: Жена, мајка, краљица“, која је одржана у Клубу “Трибина младих” новосадског Културног центра изазвала је велико интересовање младих. О енглеском песнику и драмском писцу, Вилијаму Шекспиру, говорили су уредник сајта Видовдан и Поуке, Жељко Ињац и предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду, др Даница Игрутиновић *, такође, један од уредника портала Поуке.орг.

www.kcns.org.rs_2017-12-06_20-08-25_img_

Вилијам Шекспир (1564 – 1616), енглески песник и драмски писац живео је у тзв. Елизабетанском периоду када глумачка професија није била нарочито омиљена међу протестантским верницима који су преовладавали у Енглеској. Јунакиње његових драма биле су често одважне, прерушене јунакиње, али ретко и мајке.

www.kcns.org.rs_2017-12-06_20-09-03_img_

У том периоду, навео је Ињац, одсуство мајчинске фигуре у Шекспировим делима може да се тумачи и објашњава управо историјским околностима. У Лондону је у том периоду постојало седам активних позоришних трупа и оне су углавном биле под протекторатом вишег или нижег племства. Шекспирова трупа била је под тим протекторатом, а занимање за позориште било је велико упркос религијском и друштвеном ставу да су глумци неморалне особе.

www.kcns.org.rs_2017-12-06_20-07-06_img_

Већ после смрти краљице Елизабете I, 1603. године, пуританци су порушили скоро сва позоришта и глумачка професија је била практично забрањена. У наставку трибине, др Даница Игрутиновић која је докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, са тезом из области шекспирологије, говорила је о женама које су приказане у Шекспировом опусу као „беспрекорне и ничим умрљане“.

– Постоји седам женских фигура које ни на који начин нису проблематичне, а то су: Јулија, Џесика, Порција, Розалинд, Виола, Имоген и Нериса. Оне су се током представе, у једном тренутку, без икаквог разлога, пресвлачиле у мушко да би или побегле од некога ко их прогони или без неког посебног разлога – навела је Игрутиновићева. По мишљењу Игрутиновићеве, Шекспир је шири од сваке могуће идеологије и од сваког могућег доба.

Шекспир, другост, идентитет: да ли је Калибан „ми“ или „они“?

„Другост“ – лакановски одраз без кога сопство не постоји – означава све оно што нисам „ја“. У правоверним монотеизмима, Други у односу на субјективитет сваке особе јесте Бог, јер се једини јаз поставља између створења и творца. За разлику од тога, у дуалистичким системима Бог има свој одраз у воденом огледалу материје, која је другост у односу на Њега, али и на сваку божанску искру духа која се налази у људским бићима. У ренесансном неоплатонизму, дуалистичком филозофском систему који је испуњавао ваздух који је Вилијам Шекспир удисао, материја је све оно што „ми“ нисмо – тамна, ирационална, хаотична, флуидна, анимална – а оно што у себи признајемо за своје (свест, разум, савест) има то „друго“ довести у ред, бар у прокосмичким варијантама неоплатонизма, које су изнедриле концепт теургије.

www.kcns.org.rs_2017-12-06_20-06-04_img_

Док је теологија наука и говор о Богу, теургија је чињење божанских дела, а теург/маг/алхемичар својим делаљем уноси ред супериорног духа у инфериорну хаотичну материју која га окружује. С једне стране, хијерархија се овде потврђује: краљ Лир, рецимо, тврди да сме да кује новац, да утискује свој лик у безобличну материју света, јер је краљ; али, с друге стране, дуалистичка метафизика неоплатонизма субверзивно, без обзира на друштвени положај, сваком субјекту – искри духа, суштински једнакој Богу – даје право и обавезу да по свом лику уређује „ниже“ и материјалније сфере космоса.

Без овог коперниканског обрта у филозофији и теологији, с једне стране, тешко би било замислити успон хуманизма, али и подршку развоју науке, технике, медицине – које су у раном модерном добу неретко биле доживљене као покоравање природе. Оно је било у најмању руку сумњиво за правоверје које природу види као створену добром од Бога, али похвално за прокосмички настројене дуалистичке системе, које цео свет виде као вишу божанску природу која уређује нижу као што вртлар уређује врт. С друге стране, теургија као концепт уграђена је у неколике дискриминаторне идеологије: маг може, рецимо, фигурирати као кротитељ ирационалнијих, телеснијих жена, али и као колонизатор који цивилизује инфериорније, тамније, материјалније „дивљаке“.

www.kcns.org.rs_2017-12-06_20-06-24_img_

У Шекспировој Бури јасно се виде оба ова процеса: маг Просперо са острва које заузима изгони „злу“ вештицу Сикораксу (којој се не може јасно утврдити кривица, па ни разлика у односу на Проспера, осим по полу – обоје управљају елементима, али он, као мушкарац, „натприродно“, а она, као жена, „неприродно“) и поробљава њеног сина Калибана, кога назива „отровним робом“, „вештичиним семеном“ и „створом мрака“, али о концу и признаје „за свог“. Гневан, лењ, незајажљив, па и силоватељ у покушају, Калибан је, може се рећи, Шекспиров анахронистички одговор Русоу: дивљак не може бити племенит – и мора бити зауздан одозго. Калибан је живописна представа ирационалних нагона материје којима мора управљати и цивилизовати их над-ја духа.

Ова неоплатоничарска дихотомија дух/материја извршила је трајни утицај на развој цивилизације коју називамо „западном“ и коју можда стога пре можемо назвати постнеоплатоничарском него постхришћанском.  Та дихотомија никада није сасвим нестала, мада се повукла са површине и сада је можемо уочити испод ње, у разним имплицитним поређењима. Очитава се тренутно, рецимо, и у извештавању о избегличкој кризи: мигранти тамније боје коже представљају се као „други“ и приказују изразито флуидно и анимално. Тако наилазимо на новинске наслове у којима се имамо уплашити зато што наилази „река“, „талас“, „поплава“, па и „најезда“ миграната. Избеглицама се такође у катастрофичним чланцима (пре)лако приписују претерано телесне, незајажљиве, криминалне, па и силоватељске тенденције. Калибан је враћен у живот, али Шекспир му је свакако бар дао право да говори у своје име – за разлику од многих савремених новинара.

www.kcns.org.rs_2017-12-06_20-07-40_img_

Са Шекспировим Калибаном је лако саосећати – острво које Просперо колонизује поробљавајући га заиста јесте његово по његовој „мајци Сикоракси“ и до краја Буре остаје недоречено шта тачно даје Просперу право на то да га претвори у свог роба. Он можда јесте варварин, али није сасвим јасно због чега нема право то и да остане на сопственом острву. С тим на уму, занимљиво је и погледати одговор етничке скупине назване „Срби“, која се почесто налазила у улози „другог“ разних „западних“ цивилизација, на ову присилну идентификацију са Калибаном. С једне стране, то је довело до једног готово трагичног обрта: у неким је супкултурама неотесани, насилни варварин постао симбол бунта и „мужевног“ националног идентитета, често, чини се, просто у инат. С друге стране, саосећање које су многи припадници српске етничке скупине упутили избеглицама, савременим „Калибанима“, „другима“ западне цивилизације, далеко је од трагичног.

Даница ИГРУТИНОВИЋ, ПОЛИТИКА-Културни додатак, 23. април 2016. године

fakultet_za_medije_i_komunikacije.jpgHmUh5GVU.jpgkcns_660x330.jpg

Др Даница Игрутиновић докторирала је на Филозофском факултету УНС са тезом из области шекспирологије. Објавила је више радова на разне теме везане за књижевност, медијски дискурс, религију, филозофију, род и сексуалност.

 

View full Странице

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Познати српски глумац, режисер, сценариста и музичар Никола Коља Пејаковић дао је интервју за Балкан-инфо у којем он говори о свим изазовима и пошастима времена у којем живимо и да је село данас задња линија одбране од сваког зла.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!   Свети изданци владарске породице
      Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори
        Прилог Радија Светигора   Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.   У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.   Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.   Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.   Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу.   Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота.   Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 25. јула 2020. године, на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, свету архијерејску Литиргију у Саборној цркви у Београду. Саслуживало је братство Саборног храма Светог архангела Михаила: протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина храма; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник београдски други; јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић.       За певницом су појали студенти Православног богословског факултета у Београду. Октетом је дириговао Радивоје Спасојевић. После свете архијерејске Литургије, патријарх Иринеј је служио помен за покој душе своје мајке, блаженоуснуле монахиње Нине, и најближих чланова породице.      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца.     Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота.   “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика   Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју.   “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски.   Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља.   “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.”   У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове.   Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора.   “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.”   Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност:   “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине.   Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем.   “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.”   Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају.   “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије.   Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци.   “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово  међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави.   Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”.   Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова.   На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију, на празник иконе Богородице Тројеручице, у Храму Свете Тројице у Осмацима и том приликом освештао фреске и генерално обновљену цркву.     Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник тузлански протојереј-ставрофор Стево Јовић, архимандрит Николај (Јовић), протојереј-ставрофор Драган Тодоровић, протојереј-ставрофор Милан Танацковић, протонамјесници Бошко Клисарић и Марко Данојловић, јереји Јеленко Лазић и Пајо Тришић, протођакон Богдан Стјепановић и ђакон Никола Чекетић.   Велики је благослов кад се сабирамо на свете Литургије и Богу се молимо за добро наше и нашга народа, као и за очување наших светиња – цркава и манастира и наше спасење, браћо и сестре, које нам Бог дарује у Цркви православној.     Потребно је да се трудимо и украшавамо наше светиње, као што је украшена ова овде у Осмацима. Међутим, поред храмова, ми треба да водимо рачуна и о својој души и да њу украшавамо јеванђелским врлинама: добротом, милосрђем и благодаћу Духа Светог да би постали христолики људи, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи.   Након Свете Литургије услиједило је освећење фресака, свечана литија, парастос жртвама Отаџбинског рата и додјела признања.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...