Jump to content

Професор Алексеј Иванович Сидоров о светитељу Николају: Брзи помоћник, нападање Арија и Санта клаус

Оцени ову тему


Препоручена порука

На дан празновања светитеља Николаја, архиепископа мирликијског, разговарамо са доктором црквене историје и професором Сретењске духовне семинарије, Алексејем Ивановичем Сидоровим, о житију овог светитеља, о томе зашто се на Западу усталио карневалски приказ Чудотворца, док је у Русији светитељ Николај идаље врло поштован.

– Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија?
 
–Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем.
 
А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере.
 
Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин.
 
Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење.
 
–Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја?
 
–Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха.
 
Житије светог је необично и увек дотакне душу.
 
Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно.
 
А житије светитеља је чудесно и врло поучно.
 
–Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће?
 
–Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада.
 
У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично.
 
    
Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија.
 
Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу.
 
– Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован.
 
–То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува.
 
Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини.
 
    
–Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ?
 
–Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце.
 
–Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца.
 
–Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле.
 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.
      До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.
      Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.
      Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.
      Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.
      Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...  

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца.
      До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима.
      Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас.
      Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака.
      Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин.
      Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...  
    • Од александар живаљев,
      Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол!
      Од  ИН4С -  29/07/2021
       
      Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол!
      Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика.
      Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска.
      Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан.
      Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине.
      Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши:
        „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“
      Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља;
      „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ!
      Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“
      (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html)
      Опет, дакле, некакав „неспоразум“.
      Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи.
      Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“.
      Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем?
      У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)?
      Ствар је, ипак, објашљивија.
      Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом.
      Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом.
      У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь).
      Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио.
      Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“.
      Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј.
      Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“.
      Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је.
      Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини.
      Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“
      То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу.
      Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског:
      „Наше Право, нам решать.
      Наше Право, что сказать.
      Да, я помню на каком языке,
      Мне бабушка в детстве читала сказки…“
      Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“:
      „Хоч би як це було непросто,
      Але ми із тобою живем у одному просторі.
      І висячи над прірвою на різних сторонах терезів,
      Ми тут із вами однаково рівні усі““
      „и ма како то било тешко
      Ти и ја живимо на истом простору
      И висећи на кантару изнад понора на различитим странама
      Ми и ви смо ипак исти сви.“
      Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Од  ИН4С -  29/07/2021
       
      Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол!
      Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика.
      Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска.
      Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан.
      Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине.
      Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши:
        „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“
      Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља;
      „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ!
      Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“
      (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html)
      Опет, дакле, некакав „неспоразум“.
      Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи.
      Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“.
      Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем?
      У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)?
      Ствар је, ипак, објашљивија.
      Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом.
      Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом.
      У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь).
      Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио.
      Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“.
      Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј.
      Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“.
      Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је.
      Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини.
      Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“
      То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу.
      Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског:
      „Наше Право, нам решать.
      Наше Право, что сказать.
      Да, я помню на каком языке,
      Мне бабушка в детстве читала сказки…“
      Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“:
      „Хоч би як це було непросто,
      Але ми із тобою живем у одному просторі.
      І висячи над прірвою на різних сторонах терезів,
      Ми тут із вами однаково рівні усі““
      „и ма како то било тешко
      Ти и ја живимо на истом простору
      И висећи на кантару изнад понора на различитим странама
      Ми и ви смо ипак исти сви.“
      Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу.
      Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег.
      Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче  и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе.
        Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин.
       Професор др Владимир Вукашиновић
       
      Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...  

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...