Sign in to follow this
Пратиоца
0
-
Сличан садржај
-
Од Логос,
У Недјељу 25. по Педесетници, 8. децембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Миладин Кнежевић. Саслуживали су му: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Бранко Вујачић. Отац Далибор Милаковић је у свом пастирском обраћању говорио о љубави према Боги и према ближњему. Звучни запис беседе ,,Ако волимо ближњега, као што волимо себе саме, завољећемо и самога Бога. Али, ако не волимо ближње, онда је немогуће Бога вољети. А то је управо испит који се пред нас сваког дана у нашем животу поставља, да у сваком кораку и моменту бринемо и волимо ближње своје и да познамо љубав Божију. Колико нас само пута Бог у животу куша, преиспитује нашу људскост, нашу бригу и љубав? А ми пречесто заобилазимо наше ближње док се толико пута паралелно бавимо безначајним стварима, а ближњи до нас пати и очекује милост и љубав нашу. Заиста, без заједнице, без ближњих – нема спасења“, рекао је он. Отац Далибор је указао да нас на заједницу позива и сама Литугија која нас упућује на праштање, на смирење, заједницу и љубав: ,,На заједницу нас призива и ова сама Света Литургија, у којој смо се сабрали у име Божије, у име Његово. Зато је данашња прочитана јеванђелска прича поука и задатак свима нама, да схватимо да као што је било покољењима прије нас, тако ће бити и данас, али и сјутра и у свим будућим временима. Јер и данас као и онда се поставља питање: ,,Ко је мој ближњи и да ли ми волимо тога некога ко се налази поред нас“, казао је отац Далибор. Отац Далибор је говорио и о најављеном Закону о слободи вјероисповјести који, према најавама, треба да уђе у скупштинску процедуру до краја ове године. ,,И у ове дане Господ преиспитује вјеру нашу, дајући и попуштајући на нас искушења. Сви сте свједоци ових дана да је Влада Црне Горе припремила Закон о слободи вјероисповјести. Али, шта значи тај назив? О каквој је слободи ријеч? Ко додељује и одређује ту слободу вјероисповјести? Зар не вјерујемо слободно? Зар нам управо Бог није даривао слободу? Зар вјера није управо ствар и право избора и акт слободне воље? Како онда људи, смртни, пролазни могу даривати слободу? Само је Господ Бог дароватељ слободе којом смо управо и ми људи као Његова слика и прилика већ овјенчани“, поручио је он. Отац Далибор је такође посјетио на ријечи Господа Исуса Христа, да Цркву Његову коју је и утврдио на камену исповједања вјере у Њега као у Сина Божијега неће до краја свијета и вијека ни паклена врата надвладати. ,,Ето управо у овим данима, некоме од људи смртних и пролазних је пало на памет да одређује и дарује и одузима слободу и да одређује да ли ћемо и како ћемо вјеровати, или пак нећемо. Треба се подсјетити, да су кроз историју многи покушавали цркву моделирати по сопственом нахођењу, али, Цркву Божију не могу и неће ни врата паклена надвладати зато што је Бог утврдио, зато смо и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа – призвани да свједочимо име Његово као што су и наши преци то чинили. Свједочили су Христа, вјеру и истину у најтежа времена“, рекао је отац Далибор На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је најавио и Велики црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу, у суботу 21. децембра у Саборном храму Светог Василија Острошког. ,Да управо литургијски, молитвом, заједништвом, сабрањем, љубављу са нашима ближњима посвједочимо да слободно исповиједамо Христа и да у Њега вјерујемо и да то посвједочимо као никад до сада, јер заиста смо на испиту и пред Богом и пред ближњима нашим“, поручио је он Такође је најавио да ће тог јутра бити организован бесплатан превоз до Никшића, који ће у 7 часова кренути са платоа саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. ,,Зато вас још једном молим, да покажемо љубав према Богу, да покажемо да смо Христови људи, Божији људи, да волимо своје ближње, а то ћемо учинити најбоље примјером свога живота и дјелима, почевши од тога што ћемо учествовати на великом црквено-народном сабору у Никшићу, показавши тиме да нисмо сагласни са тим Законом који се припрема а тиче се вјере, а који је све само не закон о слободи вјероисповједања, који је у ствари потпуно противан и слободи и Христу и Цркви. Дај Боже да загрлимо једни друге, да дочекамо празник Божића у љубави, слози и миру“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Од Душица,
Εφραίμ Αριζονίτης: Η Ορθοδοξία αποχαιρετά τον Γέροντα που μετέτρεψε τις ερήμους σε αγιασμένους τόπους - ΕΚΚΛΗΣΙΑ ONLINE
WWW.EKKLISIAONLINE.GR Ξημερώματα Κυριακής, γύρω στις 7:οο το πρωί, ώρα Ελλάδος και 22.00 ώρα Αμερικής ο Γέροντας Εφραίμ στην Αριζόνα «πέταξε» για τους Ουρανούς.
-
Од Логос,
Монах Гаврило Карејски, Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш, упутио је отворену посланицу Његовој Свесветости Васељенском патријарху Вартоломеју, исту доносимо у целости: За време Ваше недавне посете Свете Атонске горе – земаљског удела Пресвете наше Мајке Богородице – веома сам желео да добијем Ваш патријарашки благослов и да целивам Ваше ноге, али то не могу да учиним, јер је одавно постало грешно. Да ли желите да чујете због чега? 1. У јаловим и лукавим дијалозима с јеретицима Ви и Ваши служитељи издали сте Једну и Јединствену Цркву – Свето Православље, зато што сте више пута признавали такозвану „разноврсност“ у светим догмама и статус Цркве сте давали јеретичким парасинагогама монофизита, римском папи, па чак и протестантима који су иконоборци и непријатељи Пресвете Богородице. Раније сте тако да сви чују изговорили хулу против светих отаца назвавши их „несрећним жртвама древне змије, родоначелника сваког зла“ и нисте се покајали за то. То сте учинили како у очима других не бисте били обавезни да слушате њихове богонадахнуте апеле. 2. Ви сте непријатељ нашег Тријединог Бога и наше Богомајке, зато што се на нивоу Цркве дружите са свесним и непокајаним јеретицима и припадницима других вера, с онима који су се изопачили, и греше; самога сте себе осудили (Тит. 3: 11), с поборницима јереси, бранитељима нечастивости и Ви ћете заједно с њима отићи у вечну муку, далеко од земље живих ако се не вратите вери. Јер светитељ Јован Златоусти каже: „Ко се дружи с царевим непријатељима не може бити друг цара, већ и сам води недостојан живот и бива погубљен с непријатељима... и заслужује још већу казну“ – и да је „ревност ради Христа много боља од пријатељства ради Њега“. Зар се не сећате богонадахнутих речи из Светог Писма: Јер су једнако мрски Богу и нечастиви и његова нечастивост (Прем. 14: 9)? 3. Под Вашим патријарашким покровом и под Вашом заштитом налази уточиште свака јерес и свако ново одступање од вере, не само у епархијама цариградског престола, већ и у Јеладској Цркви и на другим местима. Ваши клирици, богослови и учени људи које награђујете високим звањима, учествују у почасним конференцијама и издају своје радове хвалећи Вашу „премудру патријарашку владавину“. Међутим, сви су они оснивачи и утемељивачи разноразних до сада невиђених богословских јереси и новотарија на нивоу Цркве, почевши од метапатристичког богословља и паганског култа Земље под обличјем еколошке делатности, па све до „примања у свештеном чину“ непокајаних украјинских расколника. Поред Вас налазе уточиште и оправдање од громогласне осуде православног клира и пастве сви ови духовни вукови, а Ви сте – њихов пастир и покровитељ, и по речима светих отаца, Ви сте потпуно једномислени с њима и подједнако криви као они: „Како да не сматрамо подједнако нечастивима оне који нису дигли свој глас против нечастивости и нису заштитили друге, оне који се супротстављају нечастивима и које ови сада због тога прогоне?“ 4. Као још један папа Ви већ три деценије сејете у пуноћи Цркве мишљење да је свака произвољна жеља сваког епископа, тим пре Патријарха васељенског, закон за Цркву. Колико Вас заједно с папом осуђују сви свеци које вређате својим изјавама! Како се на Вас може применити прекор светитеља Григорија Паламе који је упутио Вашем претходнику на патријарашком престолу, саборно осуђеном јеретику патријарху Јовану Калекасу: „Сабором је сматрао само самог себе, зато што је више пута самог себе називао ‘Црквом’ и шта год да је учио и шта год да је говорио Цркви само то му је изгледало исправно и изјављивао је да сва Црква мисли исто.“ 5. Својим делима и учењем показујете презир према правилима светих апостола, светих помесних и васељенских сабора и светоотачком предању, који строго забрањују заједничке молитве, пријатељске односе и заједничко богослужење с јеретицима. Наша Црква сматра да „није потпуно, већ половично православан онај ко сматра да се држи праве вере, али се не руководи божанским канонима“. Дакле, Ви показујете да не верујете у Бога, у бесмртност душе, у невидљиви свет, у рај и пакао, у Страшни суд и уздарје. Ваша Свесветости, можда мислите да приватни сусрети с представницима и доброчинитељима из масонских ложа и редова који су с њима повезани сведоче о Вашем неизрециво високом положају и статусу у Цркви? Све је то неспојиво с православном вером и крајње је непријатељско према њој. 6. Нажалост, они који су имали прилике да добијају љубазне налоге од Вас и Ваших сарадника који не одговарају светим установама Православне Цркве, одлично знају да се сви они који пруже отпор Вашим методама ширења екуменизма подвргавају изолацији и отуђењу у средини у којој бораве, и зато морају или да прећуте или да оду. Тамо где је то могуће Ви користите и политичко мешање, као што је то учињено на Светој Атонској гори, због чега се на Вас у потпуности може применити и оно што свети Атанасије Велики сматра карактеристичним својством јеретика који се придржавају Аријевог лажног учења: „Не враћа се истина помоћу мача, стрела и војника, већ убеђивањем и саветовањем. Какво убеђивање може постојати тамо где постоји страх од цара? Или какав савет ако онога ко се не слаже очекује заточеништво или смрт? Без обзира на то што сте, Ваша Свесветости, често стављали маску православца, Ваше речи су биле у супротности с делима, и уопште с Вашим размишљањем. Али по светитељу Григорију Палами, чак и да сте се поколебали у нечему што се тиче православља били бисте недостојни свештеног чина: „Свети канони дефинишу оне који се понекад слажу с побожношћу, а понекад је се одричу као ‘несигурне у побожности’ и због тога онај ко има овакве зле мисли, по светим канонима треба да буде лишен свештенства.“ Због Вас се сад душа сваког православног Грка налази пред избором: или ће поступати по љубави према Богочовеку Христу, или ће се потчинити јересијарху који се налази на власти, „патријарху нације“. Управо о томе свети Кирил Александријски пише јеретику Несторију, тадашњем поглавару Цариградске Цркве и Вашем претходнику, пре 1600 година: „Шта треба да претрпимо ми, од којих твоја побожност захтева већу љубав према теби него према Христу, Спаситељу свих нас? Ко ће моћи да нам помогне на дан Суда? Или какво ћемо оправдање имати за тако дуго ћутање кад се изриче хула на Христа?“ И наравно, Ваша Свесветости, штета коју сте нанели Христовом Телу – Цркви, представља побуну против Самог Спаситеља. За 28 година колико сте патријарх нисте учинили ниједан поступак који би обрадовао и утешио срца истински православних хришћана; угађате само онима који мисле световно. Све награде и одликовања које сте добили од владара овога света који у злу лежи (1 Јн. 5: 19) нису Вам дати за дела у славу спасоносног православља, већ као подстрек за његово уништавање, које сте спроводили на све могуће начине. Ваша Свесветости! Покајте се и престаните да идете широким путем погубним по душу, којим незаустављиво напредујете! Овај пут и вектор кретања чине штету чистом и неоштећеном православном мишљењу и међуправославном јединству милиона крштених душа, за које ћете морати да дате страшан, „васељенски“ одговор на непоткупљивом Суду Божијем. Нека би вас уплашила мисао о томе да је нетварни и бесконачни пакао пун непокајаних архијереја и патријараха. У историји Цркве су добро познати случајеви кад су патријарси и лица на високим дужностима из њихове средине постајали јересиарси и кад су били осуђени на челу с првим од њих – палим апостолом и издајником Јудом Искариотским. Јер суд Божији прво почиње од нас – служитеља Цркве: Јер је време да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе Јеванђељу Божијем? (1 Петр. 4: 17). Дакле, Ваша Свесветости, идите док светлост имате да вас не обузме тама, кад нико не може радити (Јн. 12: 35; Јн. 9: 4). Монах Гаврило Карејски Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш Извор: Православие.ру -
Од Ćiriličar,
Монах Јаков (др Арсовић)
БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ
Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
Отци и братие!
Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.
Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.
Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“
Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.
Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.
А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!
По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.
Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.
И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.
Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.
Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.
Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.
Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.
Предње примите братски, до разума и срца.
-
Од Логос,
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Звучни запис беседе У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије. „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“ Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке. „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“ Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове: „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“ Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања: „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“ Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу. Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године. „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-