Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Старац љубави, праштања и расуђивања - Јаков Цаликис

Оцени ову тему

Recommended Posts

               gerontas-iakovos-tsalikis.jpg?w=525

 

Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична.  Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека које се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми једино приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела.

Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом.

Извор светости у православној цркви јесте Божанска евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо светима. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Царство Божје и обожење јесу вечни продужетак Божанске Литургије у времену и простору, како пише Свети Максим Повереник. Учешћем у Божанској Евхаристији, светитељи постају богови благодаћу, али су свесни да „имају благо у посудама од глине“ и гледају „кроз мутну чашу“. Они очекују са нестрпљењем време када ће се врата неба отворити и када ће видети Бога „какав јесте“. Њихова борба против страсти и демона је непрестана, и  они верују да ће сви отићи у Рај изузев њих самих. Они знају да су безначајни и недостојни, не верују у своју моралну супериорност и достојност и, смирењем које осећају, виде друге светима, а посебно када им ти људи чине почасти. Све ово је захваљујући љубави, а љубав је једино што остаје у Царству Божјем.

Пример њихове љубави према Богу је њихова лична борба за поштовање његових заповести. Предавање Божијој вољи чисти човека од његових страсти и припрема место благодати да се у њега усели. Све свете карактерише настројење ка подвигу и самопожртвовању. Према Светом Исаку аскетски живот је мајка освећења „од које се рађа први укус схватања Христових тајни“. Односно, према речима светог Максима Исповедника: „својим добровољним мучењем, поричући сва зла и страсти … постали су ходочасници и страници у сопственом животу, борећи се јуначки против побуне света и тела … сачувавши част душе своје“.

Такав сасуд благодати и пребивалиште Духа Светог био је старац Јаков Цаликис, једна од најважнијих светих личности данашњице, велики и свети старац, истинити пријатељ Божији. Он је био живо отеловљење Јеванђеља, а његов циљ била је светост. Од раног детињства заволео је молитву и одлазио у капеле, палио кандила пред иконама и молио се светима. У једној капели у свом селу, више пута је имао прилике да разговара са Светом Параскевом. Предао се Божијем позиву, који му је дошао када је још био дете, одрекавши се себе и узевши Крст Христов, носио га је до последњег даха. Године 1951. отишао је у манастир Светог Старца Давида, где га је чудесно примио сам светитељ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Монашки чин је примио новембра 1952. године. Као монах је био понизан, није роптао, и ништа није чинио без благослова игумана. Често је ходао по четири до пет часова како би се срео са својим старцем, који је имао послушање да буде парохијски свештеник у градићу Лимни. Његова главна карактеристика била је да самом себи наноси муке. Није себи лако удовољоавао. Преживео је невероватна искушења. Често се разбољевао услед великог сиромаштва самог манастира, ледено хладне келије, поломљених жалузина и снегом и хладним ветром који су продувавали кроз отворе, због недостатка основних потрепштина, па чак и зимске одеће и обуће. Подносио је духовне нападе, невидљиве, а такође и видљиве борбе коју на човека диже сатана, а кога је Јаков побеђивао послушношћу, молитвом, кротошћу и смирењем. Са својим непријатељима се борио оружјем које нам даје наша Света Црква – постом, бдењем и молитвом.

Његово подвижништво је било задивљујуће. Према наводима његовог биографа, јео је попут птичице. Спавао на земљи, по два часа свакога дана. Читаве ноћи је проводио у молитви. Што се тиче његове борбе, говорио је: „Ја сам не чиним ништа. Шта год да чиним, то у ствари сам Бог дела. Свети Давид ми помаже да све постигнем на задовољавајући начин“.

Његова главна одлика било је смирење, по чему је био на гласу, а многима надахнуће. Демони који су обитавали у поседнутим људима који су долазили у манастир, псовали су га и говорили: „Желимо да те уништимо, да те неутралишемо, да те истребимо, али не можемо због твог смирења“. Увек је истицао недовољност свог образовања, своје недостатке, као и недостатак смирења. Караткеристично за њега је било да када је говорио, свако мало би рекао: „Опрости ми“. Стално је тражио људима опроштај, што је био знак његовог смиреног погледа на свет. Једном када је позван да оде у посету у манастир Светог Ђорђа Армаса, где је игуман био покојни Јоргос Капсанис, у одговору је написао: „Оче, ја сам мртав пас. Шта ћу да допринесем својим присуством? Да загадим ваздух?“ Увек је имао осећај да је ништа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када је постао игуман, никада није тврдио да је он сам одговоран за све што се дешавало у манастиру: „Свети Давид је овде игуман“. Када је служио са другим свештеницима, одлазио би у угао олтара, и остављао их да сами служе службу. Када би му приговорили: „То није у реду, ти си игуман манастира“, он би одговарао: „Сине, свети Давид је овде игуман“.

Иако није ишао за службом, пристао је да га покојни епископ Халкиде, Јоргос, рукоположи као ђакона, 18. децембра 1952. године. Сутрадан је постао свештеник. У свом обраћању након чина рукоположења, епископ је рекао: „А ти, сине, бићеш свет. Настави, уз Божју помоћ, и Црква ће те прогласити [светим]“. Његове речи биле су пророчанске. 27. јуна 1975. године игуманом га је начинио Митрополит Хризостом Халкидски, и на том месту је остао до смрти.

Док је био игуман према сабраћи и посетиоцима манастира опходио се са великом љубављу, разумевањем и великим расуђивањем. Његово гостопримство је било општепознато. Посебно значајно је било расуђивање са којим је приступао људима. У сваком човеку је видео лик Христов и увек је проналазио добру реч да свакоме упути. Његове утешне речи, које је упућивао директно у срца својих слушалаца, биле су полазна основа њиховог покајања и духовног живота у Цркви. Старац је имао дар да види човеков унутрашњи жибот и дар прозорљивости који је прикривао. Проницао је у проблем или грех сваког човека и пажљиво их поправљао. Просветљен Духом Светим, свакоме је у неколико речи, говорио управо оно што им је било потребно. Свети Порфирије је рекао следеће о покојном старцу Јакову: „Пазите шта вам кажем. Он је један од најдалековидијих људи нашег доба, али он то скрива да га не би хвалили.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

У писму упућеном манастиру Светог Давида, Васељенски Патријарх Вартоломеј је написао: „Што се тиче почившег старца, својом топлом личношћу, за њега важи исто што је свети Јован Златоусти написао о Светом Мелетију Антиохијском: „Не само док је проповедао или сијао Божанском светлошћу, већ и сама његова појава била је довољна да сву поуку врлине унесе у душе оних који га посматрају.“

Живео је за Божанску Литургију, коју је свакодневно служио са страхом и трепетом, посвећеношћу и, у буквалном смислу речи, узвишено. Мала деца и одрасли чистог срца виђали су га како лебди или да му саслужују свети анђели. Као што је и сам рекао неколиким људима, служио је заједно са херувимима, серафимима и светима. Током проскомидије, виђао је Анђеле Господње како узимају делове оних којих се сећамо и стављају их пред Христов престо као молитву. Када се услед здравствених проблема осећао слабим, молио се пре почетка Божанске Литургије овим речима: „Господе, као човек ја нисам у стању, али Ти ми помози да одслужим литургију“. Након тога би казао да је литургију служио „као на крилима“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један од карактеристичних аспеката његовог живота био је његов однос према светитељима. Живео је са њима, разговарао са њима, видео их. Имао је упечатљиво поуздање у њих, а посебно у Светог Давида и Светог Јована Руса које је буквално сматрао својим пријатељима. „Шапнем нешто светитељу на ухо и он ми даје директну линију са Господом“. Када је био на операцији у болници у Халкиди, молио се с вером: „Свети Давиде молим те прођи кроз Прокопи и доведи Светог Јована, па дођите обојица овамо да ме бодрите током операције. Потребно ми је ваше присуство и помоћ.“ Десет минута након тога појавили су се Светитељи и чим их је угледао Старац се усправио у кревету и рекао: „Хвала што сте примили мој захтев и дошли овамо да ме пронађете“.

Једна од његових најпознатијих врлина било је доброчинство. Често је давао свима, зависно од њихових потреба. Тачно је знао ко је од посетилаца био у финансијским потешкоћама. Тражио би да са њима поразговара насамо, давао им новац и молити их да никоме не говоре. Није желео да се његова добра дела изађу на видело.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Још један дар који је имао био је дар да по молитвама светог Давида истерује демоне. Над људима који су патили на овај начин прочитао би молитве које Црква прописује, начинио знак Крста лобањом светог Давида, а ђавоимани би се очистили од демона.

Био је особити духовник и његовим саветима се на хиљаде људи враћало на пут Христов. Волео је своју духовну децу више него себе. Његова светост се посебно видела током исповести. Никада није никога увредио, нити се било ко због њега растужио. С правом су га називали „мили Старац Јаков“.

Страдао је од многих болести. Једна од његових изрека била је: „Луцифер је добио дозволу да мучи тело. А Бог је дао Своју сагласност да ђаво полаже право на моје тело, које сам носио седамдесет и кусур година, да се мучи из само једног разлога: да бих се смирио“. Последње кушање у вези његовог здравља било је обољење срца проистекло услед свих претрпљених искушења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Увек је имао сећање на смрт и предстојећи суд. И заиста, предвидео је и своју смрт. Тражио је да се позове Атонски јерођакон да га исповеди ујутро 21. новембра, последњег дана његовог живота на земљи, и да остане у манастиру до поподнева, како би га обукао. Док се исповедао, устао је и рекао: „Устани, сине.  Мајка Божија, Свети Давид, Свети Јован Рус и Свети Јаков управо су ушли у келију“.

„Зашто су дошли, старче?“

„По мене, синко“.

У том тренутку, колена су га издала, и срушио се. Као што је прорекао, отишао је „попут птичице“.  Напустио је овај свет лако, на дан Ваведења Пресвете Богородице, начинивши себи улаз у Царство Божје. Било је то у 4:17 поподне.

Дуго времена након упокојења његово тело је било још увек топло, а усклик који се отео са усана хиљада људи „Свет! Ти си свет“ сведочио је о осећањима верних након упокојења старца Јакова. Сада, након своје благословене смрти, посредује за све пред престалом Бога живога, са посебним и изузетним поверењем. На стотине верних може да посведочи о његовој помоћи.

 

https://prevodilackaradionica.com/2017/12/14/старац-љубави-праштања-и-расуђивања/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недјељу 25. по Педесетници, 8. децембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Миладин Кнежевић. Саслуживали су му: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Бранко Вујачић. Отац Далибор Милаковић је у свом пастирском обраћању говорио о љубави према Боги и према ближњему.   Звучни запис беседе   ,,Ако волимо ближњега, као што волимо себе саме, завољећемо и самога Бога. Али, ако не волимо ближње, онда је немогуће Бога вољети. А то је управо испит који се пред нас сваког дана у нашем животу поставља, да у сваком кораку и моменту бринемо и волимо ближње своје и да познамо љубав Божију. Колико нас само пута Бог у животу куша, преиспитује нашу људскост, нашу бригу и љубав? А ми пречесто заобилазимо наше ближње док се толико пута паралелно бавимо безначајним стварима, а ближњи до нас пати и очекује милост и љубав нашу. Заиста, без заједнице, без ближњих – нема спасења“, рекао је он.   Отац Далибор је  указао да нас на заједницу позива и сама Литугија која нас упућује на праштање, на смирење, заједницу и љубав:   ,,На заједницу нас призива и ова сама Света Литургија, у којој смо се сабрали у име Божије, у име Његово. Зато је данашња прочитана јеванђелска прича поука и задатак свима нама, да схватимо да као што је било покољењима прије нас, тако ће бити и данас, али и сјутра и у свим будућим временима. Јер и данас као и онда се поставља питање: ,,Ко је мој ближњи и да ли ми волимо тога некога ко се налази поред нас“, казао је отац Далибор.   Отац Далибор је говорио и о најављеном Закону о слободи вјероисповјести који, према најавама, треба да уђе у скупштинску процедуру до краја ове године.   ,,И у ове дане Господ преиспитује вјеру нашу, дајући и попуштајући на нас искушења. Сви сте свједоци ових дана да је Влада Црне Горе припремила Закон о слободи вјероисповјести. Али, шта значи тај назив? О каквој је слободи ријеч? Ко додељује и одређује ту слободу вјероисповјести? Зар не вјерујемо слободно? Зар нам управо Бог није даривао слободу? Зар вјера није управо ствар и право избора и акт слободне воље? Како онда људи, смртни, пролазни могу даривати слободу? Само је Господ Бог дароватељ слободе којом смо управо и ми људи као Његова слика и прилика већ овјенчани“, поручио је он.   Отац Далибор је такође посјетио на ријечи Господа Исуса Христа, да Цркву Његову коју је и утврдио на камену исповједања вјере у Њега као у Сина Божијега неће до краја свијета и вијека ни паклена врата надвладати.   ,,Ето управо у овим данима, некоме од људи смртних и пролазних је пало на памет да одређује и дарује и одузима слободу и да одређује да ли ћемо и како ћемо вјеровати, или пак нећемо. Треба се подсјетити, да су кроз историју многи покушавали цркву моделирати по сопственом нахођењу, али, Цркву Божију не могу и неће ни врата паклена надвладати зато што је Бог утврдио, зато смо и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа – призвани да свједочимо име Његово као што су и наши преци то чинили. Свједочили су Христа, вјеру и истину у најтежа времена“, рекао је отац Далибор   На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је најавио и Велики црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу, у суботу 21. децембра у Саборном храму Светог Василија Острошког.   ,Да управо литургијски, молитвом, заједништвом, сабрањем, љубављу са нашима ближњима посвједочимо да слободно исповиједамо Христа и да у Њега вјерујемо и да то посвједочимо као никад до сада, јер заиста смо на испиту и пред Богом и пред ближњима нашим“, поручио је он   Такође је најавио да ће тог јутра бити организован бесплатан превоз до Никшића, који ће у 7 часова кренути са платоа саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.   ,,Зато вас још једном молим, да покажемо љубав према Богу, да покажемо да смо Христови људи, Божији људи, да волимо своје ближње, а то ћемо учинити најбоље примјером свога живота и дјелима, почевши од тога што ћемо учествовати на великом црквено-народном сабору у Никшићу, показавши тиме да нисмо сагласни са тим Законом који се припрема а тиче се вјере, а који је све само не закон о слободи вјероисповједања, који је у ствари потпуно противан и слободи и Христу и Цркви. Дај Боже да загрлимо једни друге, да дочекамо празник Божића у љубави, слози и миру“,  поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Душица,
      Εφραίμ Αριζονίτης: Η Ορθοδοξία αποχαιρετά τον Γέροντα που μετέτρεψε τις ερήμους σε αγιασμένους τόπους - ΕΚΚΛΗΣΙΑ ONLINE
      WWW.EKKLISIAONLINE.GR Ξημερώματα Κυριακής, γύρω στις 7:οο το πρωί, ώρα Ελλάδος και 22.00 ώρα Αμερικής ο Γέροντας Εφραίμ στην Αριζόνα «πέταξε» για τους Ουρανούς.  
    • Од Логос,
      Монах Гаврило Карејски, Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш, упутио је отворену посланицу Његовој Свесветости Васељенском патријарху Вартоломеју, исту доносимо у целости:   За време Ваше недавне посете Свете Атонске горе – земаљског удела Пресвете наше Мајке Богородице – веома сам желео да добијем Ваш патријарашки благослов и да целивам Ваше ноге, али то не могу да учиним, јер је одавно постало грешно. Да ли желите да чујете због чега?   1. У јаловим и лукавим дијалозима с јеретицима Ви и Ваши служитељи издали сте Једну и Јединствену Цркву – Свето Православље, зато што сте више пута признавали такозвану „разноврсност“ у светим догмама и статус Цркве сте давали јеретичким парасинагогама монофизита, римском папи, па чак и протестантима који су иконоборци и непријатељи Пресвете Богородице. Раније сте тако да сви чују изговорили хулу против светих отаца назвавши их „несрећним жртвама древне змије, родоначелника сваког зла“ и нисте се покајали за то. То сте учинили како у очима других не бисте били обавезни да слушате њихове богонадахнуте апеле.   2. Ви сте непријатељ нашег Тријединог Бога и наше Богомајке, зато што се на нивоу Цркве дружите са свесним и непокајаним јеретицима и припадницима других вера, с онима који су се изопачили, и греше; самога сте себе осудили (Тит. 3: 11), с поборницима јереси, бранитељима нечастивости и Ви ћете заједно с њима отићи у вечну муку, далеко од земље живих ако се не вратите вери. Јер светитељ Јован Златоусти каже: „Ко се дружи с царевим непријатељима не може бити друг цара, већ и сам води недостојан живот и бива погубљен с непријатељима... и заслужује још већу казну“ – и да је „ревност ради Христа много боља од пријатељства ради Њега“.   Зар се не сећате богонадахнутих речи из Светог Писма: Јер су једнако мрски Богу и нечастиви и његова нечастивост (Прем. 14: 9)?   3. Под Вашим патријарашким покровом и под Вашом заштитом налази уточиште свака јерес и свако ново одступање од вере, не само у епархијама цариградског престола, већ и у Јеладској Цркви и на другим местима. Ваши клирици, богослови и учени људи које награђујете високим звањима, учествују у почасним конференцијама и издају своје радове хвалећи Вашу „премудру патријарашку владавину“. Међутим, сви су они оснивачи и утемељивачи разноразних до сада невиђених богословских јереси и новотарија на нивоу Цркве, почевши од метапатристичког богословља и паганског култа Земље под обличјем еколошке делатности, па све до „примања у свештеном чину“ непокајаних украјинских расколника. Поред Вас налазе уточиште и оправдање од громогласне осуде православног клира и пастве сви ови духовни вукови, а Ви сте – њихов пастир и покровитељ, и по речима светих отаца, Ви сте потпуно једномислени с њима и подједнако криви као они: „Како да не сматрамо подједнако нечастивима оне који нису дигли свој глас против нечастивости и нису заштитили друге, оне који се супротстављају нечастивима и које ови сада због тога прогоне?“   4. Као још један папа Ви већ три деценије сејете у пуноћи Цркве мишљење да је свака произвољна жеља сваког епископа, тим пре Патријарха васељенског, закон за Цркву. Колико Вас заједно с папом осуђују сви свеци које вређате својим изјавама!   Како се на Вас може применити прекор светитеља Григорија Паламе који је упутио Вашем претходнику на патријарашком престолу, саборно осуђеном јеретику патријарху Јовану Калекасу: „Сабором је сматрао само самог себе, зато што је више пута самог себе називао ‘Црквом’ и шта год да је учио и шта год да је говорио Цркви само то му је изгледало исправно и изјављивао је да сва Црква мисли исто.“   5. Својим делима и учењем показујете презир према правилима светих апостола, светих помесних и васељенских сабора и светоотачком предању, који строго забрањују заједничке молитве, пријатељске односе и заједничко богослужење с јеретицима. Наша Црква сматра да „није потпуно, већ половично православан онај ко сматра да се држи праве вере, али се не руководи божанским канонима“. Дакле, Ви показујете да не верујете у Бога, у бесмртност душе, у невидљиви свет, у рај и пакао, у Страшни суд и уздарје. Ваша Свесветости, можда мислите да приватни сусрети с представницима и доброчинитељима из масонских ложа и редова који су с њима повезани сведоче о Вашем неизрециво високом положају и статусу у Цркви? Све је то неспојиво с православном вером и крајње је непријатељско према њој.   6. Нажалост, они који су имали прилике да добијају љубазне налоге од Вас и Ваших сарадника који не одговарају светим установама Православне Цркве, одлично знају да се сви они који пруже отпор Вашим методама ширења екуменизма подвргавају изолацији и отуђењу у средини у којој бораве, и зато морају или да прећуте или да оду.   Тамо где је то могуће Ви користите и политичко мешање, као што је то учињено на Светој Атонској гори, због чега се на Вас у потпуности може применити и оно што свети Атанасије Велики сматра карактеристичним својством јеретика који се придржавају Аријевог лажног учења: „Не враћа се истина помоћу мача, стрела и војника, већ убеђивањем и саветовањем. Какво убеђивање може постојати тамо где постоји страх од цара? Или какав савет ако онога ко се не слаже очекује заточеништво или смрт?   Без обзира на то што сте, Ваша Свесветости, често стављали маску православца, Ваше речи су биле у супротности с делима, и уопште с Вашим размишљањем. Али по светитељу Григорију Палами, чак и да сте се поколебали у нечему што се тиче православља били бисте недостојни свештеног чина: „Свети канони дефинишу оне који се понекад слажу с побожношћу, а понекад је се одричу као ‘несигурне у побожности’ и због тога онај ко има овакве зле мисли, по светим канонима треба да буде лишен свештенства.“   Због Вас се сад душа сваког православног Грка налази пред избором: или ће поступати по љубави према Богочовеку Христу, или ће се потчинити јересијарху који се налази на власти, „патријарху нације“. Управо о томе свети Кирил Александријски пише јеретику Несторију, тадашњем поглавару Цариградске Цркве и Вашем претходнику, пре 1600 година: „Шта треба да претрпимо ми, од којих твоја побожност захтева већу љубав према теби него према Христу, Спаситељу свих нас? Ко ће моћи да нам помогне на дан Суда? Или какво ћемо оправдање имати за тако дуго ћутање кад се изриче хула на Христа?“ И наравно, Ваша Свесветости, штета коју сте нанели Христовом Телу – Цркви, представља побуну против Самог Спаситеља.   За 28 година колико сте патријарх нисте учинили ниједан поступак који би обрадовао и утешио срца истински православних хришћана; угађате само онима који мисле световно. Све награде и одликовања које сте добили од владара овога света који у злу лежи (1 Јн. 5: 19) нису Вам дати за дела у славу спасоносног православља, већ као подстрек за његово уништавање, које сте спроводили на све могуће начине.   Ваша Свесветости!   Покајте се и престаните да идете широким путем погубним по душу, којим незаустављиво напредујете! Овај пут и вектор кретања чине штету чистом и неоштећеном православном мишљењу и међуправославном јединству милиона крштених душа, за које ћете морати да дате страшан, „васељенски“ одговор на непоткупљивом Суду Божијем. Нека би вас уплашила мисао о томе да је нетварни и бесконачни пакао пун непокајаних архијереја и патријараха. У историји Цркве су добро познати случајеви кад су патријарси и лица на високим дужностима из њихове средине постајали јересиарси и кад су били осуђени на челу с првим од њих – палим апостолом и издајником Јудом Искариотским. Јер суд Божији прво почиње од нас – служитеља Цркве: Јер је време да почне суд од дома Божијег; ако ли прво почне од нас, какав ли ће тек бити крај онима што се противе Јеванђељу Божијем? (1 Петр. 4: 17). Дакле, Ваша Свесветости, идите док светлост имате да вас не обузме тама, кад нико не може радити (Јн. 12: 35; Јн. 9: 4).   Монах Гаврило Карејски Келија преподобног Христодула Патмијског манастира Кутлумуш     Извор: Православие.ру
    • Од Ćiriličar,
      Монах Јаков (др Арсовић)
       
       
       
      БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ
       
      Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
       
      Отци и братие!
      Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.
      Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
      Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.
      Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
      Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“
      Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.
      Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.
      А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!
      По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.
      Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.
      И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.
      Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.
      Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
      Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.
      Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.
      Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.
      Предње примите братски, до разума и срца.
       
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа.   Звучни запис беседе     У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док  је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије.   „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“   Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке.   „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“   Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове:   „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“   Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања:   „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“   Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу.   Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године.   „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...