Jump to content

Старац љубави, праштања и расуђивања - Јаков Цаликис

Оцени ову тему


Препоручена порука

               gerontas-iakovos-tsalikis.jpg?w=525

 

Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична.  Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека које се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми једино приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела.

Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом.

Извор светости у православној цркви јесте Божанска евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо светима. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Царство Божје и обожење јесу вечни продужетак Божанске Литургије у времену и простору, како пише Свети Максим Повереник. Учешћем у Божанској Евхаристији, светитељи постају богови благодаћу, али су свесни да „имају благо у посудама од глине“ и гледају „кроз мутну чашу“. Они очекују са нестрпљењем време када ће се врата неба отворити и када ће видети Бога „какав јесте“. Њихова борба против страсти и демона је непрестана, и  они верују да ће сви отићи у Рај изузев њих самих. Они знају да су безначајни и недостојни, не верују у своју моралну супериорност и достојност и, смирењем које осећају, виде друге светима, а посебно када им ти људи чине почасти. Све ово је захваљујући љубави, а љубав је једино што остаје у Царству Божјем.

Пример њихове љубави према Богу је њихова лична борба за поштовање његових заповести. Предавање Божијој вољи чисти човека од његових страсти и припрема место благодати да се у њега усели. Све свете карактерише настројење ка подвигу и самопожртвовању. Према Светом Исаку аскетски живот је мајка освећења „од које се рађа први укус схватања Христових тајни“. Односно, према речима светог Максима Исповедника: „својим добровољним мучењем, поричући сва зла и страсти … постали су ходочасници и страници у сопственом животу, борећи се јуначки против побуне света и тела … сачувавши част душе своје“.

Такав сасуд благодати и пребивалиште Духа Светог био је старац Јаков Цаликис, једна од најважнијих светих личности данашњице, велики и свети старац, истинити пријатељ Божији. Он је био живо отеловљење Јеванђеља, а његов циљ била је светост. Од раног детињства заволео је молитву и одлазио у капеле, палио кандила пред иконама и молио се светима. У једној капели у свом селу, више пута је имао прилике да разговара са Светом Параскевом. Предао се Божијем позиву, који му је дошао када је још био дете, одрекавши се себе и узевши Крст Христов, носио га је до последњег даха. Године 1951. отишао је у манастир Светог Старца Давида, где га је чудесно примио сам светитељ.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Монашки чин је примио новембра 1952. године. Као монах је био понизан, није роптао, и ништа није чинио без благослова игумана. Често је ходао по четири до пет часова како би се срео са својим старцем, који је имао послушање да буде парохијски свештеник у градићу Лимни. Његова главна карактеристика била је да самом себи наноси муке. Није себи лако удовољоавао. Преживео је невероватна искушења. Често се разбољевао услед великог сиромаштва самог манастира, ледено хладне келије, поломљених жалузина и снегом и хладним ветром који су продувавали кроз отворе, због недостатка основних потрепштина, па чак и зимске одеће и обуће. Подносио је духовне нападе, невидљиве, а такође и видљиве борбе коју на човека диже сатана, а кога је Јаков побеђивао послушношћу, молитвом, кротошћу и смирењем. Са својим непријатељима се борио оружјем које нам даје наша Света Црква – постом, бдењем и молитвом.

Његово подвижништво је било задивљујуће. Према наводима његовог биографа, јео је попут птичице. Спавао на земљи, по два часа свакога дана. Читаве ноћи је проводио у молитви. Што се тиче његове борбе, говорио је: „Ја сам не чиним ништа. Шта год да чиним, то у ствари сам Бог дела. Свети Давид ми помаже да све постигнем на задовољавајући начин“.

Његова главна одлика било је смирење, по чему је био на гласу, а многима надахнуће. Демони који су обитавали у поседнутим људима који су долазили у манастир, псовали су га и говорили: „Желимо да те уништимо, да те неутралишемо, да те истребимо, али не можемо због твог смирења“. Увек је истицао недовољност свог образовања, своје недостатке, као и недостатак смирења. Караткеристично за њега је било да када је говорио, свако мало би рекао: „Опрости ми“. Стално је тражио људима опроштај, што је био знак његовог смиреног погледа на свет. Једном када је позван да оде у посету у манастир Светог Ђорђа Армаса, где је игуман био покојни Јоргос Капсанис, у одговору је написао: „Оче, ја сам мртав пас. Шта ћу да допринесем својим присуством? Да загадим ваздух?“ Увек је имао осећај да је ништа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када је постао игуман, никада није тврдио да је он сам одговоран за све што се дешавало у манастиру: „Свети Давид је овде игуман“. Када је служио са другим свештеницима, одлазио би у угао олтара, и остављао их да сами служе службу. Када би му приговорили: „То није у реду, ти си игуман манастира“, он би одговарао: „Сине, свети Давид је овде игуман“.

Иако није ишао за службом, пристао је да га покојни епископ Халкиде, Јоргос, рукоположи као ђакона, 18. децембра 1952. године. Сутрадан је постао свештеник. У свом обраћању након чина рукоположења, епископ је рекао: „А ти, сине, бићеш свет. Настави, уз Божју помоћ, и Црква ће те прогласити [светим]“. Његове речи биле су пророчанске. 27. јуна 1975. године игуманом га је начинио Митрополит Хризостом Халкидски, и на том месту је остао до смрти.

Док је био игуман према сабраћи и посетиоцима манастира опходио се са великом љубављу, разумевањем и великим расуђивањем. Његово гостопримство је било општепознато. Посебно значајно је било расуђивање са којим је приступао људима. У сваком човеку је видео лик Христов и увек је проналазио добру реч да свакоме упути. Његове утешне речи, које је упућивао директно у срца својих слушалаца, биле су полазна основа њиховог покајања и духовног живота у Цркви. Старац је имао дар да види човеков унутрашњи жибот и дар прозорљивости који је прикривао. Проницао је у проблем или грех сваког човека и пажљиво их поправљао. Просветљен Духом Светим, свакоме је у неколико речи, говорио управо оно што им је било потребно. Свети Порфирије је рекао следеће о покојном старцу Јакову: „Пазите шта вам кажем. Он је један од најдалековидијих људи нашег доба, али он то скрива да га не би хвалили.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У писму упућеном манастиру Светог Давида, Васељенски Патријарх Вартоломеј је написао: „Што се тиче почившег старца, својом топлом личношћу, за њега важи исто што је свети Јован Златоусти написао о Светом Мелетију Антиохијском: „Не само док је проповедао или сијао Божанском светлошћу, већ и сама његова појава била је довољна да сву поуку врлине унесе у душе оних који га посматрају.“

Живео је за Божанску Литургију, коју је свакодневно служио са страхом и трепетом, посвећеношћу и, у буквалном смислу речи, узвишено. Мала деца и одрасли чистог срца виђали су га како лебди или да му саслужују свети анђели. Као што је и сам рекао неколиким људима, служио је заједно са херувимима, серафимима и светима. Током проскомидије, виђао је Анђеле Господње како узимају делове оних којих се сећамо и стављају их пред Христов престо као молитву. Када се услед здравствених проблема осећао слабим, молио се пре почетка Божанске Литургије овим речима: „Господе, као човек ја нисам у стању, али Ти ми помози да одслужим литургију“. Након тога би казао да је литургију служио „као на крилима“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Један од карактеристичних аспеката његовог живота био је његов однос према светитељима. Живео је са њима, разговарао са њима, видео их. Имао је упечатљиво поуздање у њих, а посебно у Светог Давида и Светог Јована Руса које је буквално сматрао својим пријатељима. „Шапнем нешто светитељу на ухо и он ми даје директну линију са Господом“. Када је био на операцији у болници у Халкиди, молио се с вером: „Свети Давиде молим те прођи кроз Прокопи и доведи Светог Јована, па дођите обојица овамо да ме бодрите током операције. Потребно ми је ваше присуство и помоћ.“ Десет минута након тога појавили су се Светитељи и чим их је угледао Старац се усправио у кревету и рекао: „Хвала што сте примили мој захтев и дошли овамо да ме пронађете“.

Једна од његових најпознатијих врлина било је доброчинство. Често је давао свима, зависно од њихових потреба. Тачно је знао ко је од посетилаца био у финансијским потешкоћама. Тражио би да са њима поразговара насамо, давао им новац и молити их да никоме не говоре. Није желео да се његова добра дела изађу на видело.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Још један дар који је имао био је дар да по молитвама светог Давида истерује демоне. Над људима који су патили на овај начин прочитао би молитве које Црква прописује, начинио знак Крста лобањом светог Давида, а ђавоимани би се очистили од демона.

Био је особити духовник и његовим саветима се на хиљаде људи враћало на пут Христов. Волео је своју духовну децу више него себе. Његова светост се посебно видела током исповести. Никада није никога увредио, нити се било ко због њега растужио. С правом су га називали „мили Старац Јаков“.

Страдао је од многих болести. Једна од његових изрека била је: „Луцифер је добио дозволу да мучи тело. А Бог је дао Своју сагласност да ђаво полаже право на моје тело, које сам носио седамдесет и кусур година, да се мучи из само једног разлога: да бих се смирио“. Последње кушање у вези његовог здравља било је обољење срца проистекло услед свих претрпљених искушења.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Увек је имао сећање на смрт и предстојећи суд. И заиста, предвидео је и своју смрт. Тражио је да се позове Атонски јерођакон да га исповеди ујутро 21. новембра, последњег дана његовог живота на земљи, и да остане у манастиру до поподнева, како би га обукао. Док се исповедао, устао је и рекао: „Устани, сине.  Мајка Божија, Свети Давид, Свети Јован Рус и Свети Јаков управо су ушли у келију“.

„Зашто су дошли, старче?“

„По мене, синко“.

У том тренутку, колена су га издала, и срушио се. Као што је прорекао, отишао је „попут птичице“.  Напустио је овај свет лако, на дан Ваведења Пресвете Богородице, начинивши себи улаз у Царство Божје. Било је то у 4:17 поподне.

Дуго времена након упокојења његово тело је било још увек топло, а усклик који се отео са усана хиљада људи „Свет! Ти си свет“ сведочио је о осећањима верних након упокојења старца Јакова. Сада, након своје благословене смрти, посредује за све пред престалом Бога живога, са посебним и изузетним поверењем. На стотине верних може да посведочи о његовој помоћи.

 

https://prevodilackaradionica.com/2017/12/14/старац-љубави-праштања-и-расуђивања/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Учитељу премудрости, Даваоче разума, Изобличитељу немудрих и Заштитниче немоћних, утврди и уразуми срце моје Владико. Ти ми дајеш речи премудрости, Речи очева: Не забрани устима мојим да Те зову: Милостиви, смилуј се на мене палог. (кондак)
       
      Недеља праштања (сиропусна)   Свети Николај охридски и жички: Беседа у недељу праштања (сиропусну)   Преподобни Јустин ћелијски: Беседа у недељу праштања (сиропусну)   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у навечерје почетка Великог поста   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа у недељу праштања (сиропусну)   Протопрезвитер Александар Шмеман: Недеља праштања   Архимандрит Јован Крестјанкин: Беседа у недељу праштања (сиропусну)   Шта значи помирити се са свима?   ТВ Храм: Верске недоумице - Недеља сиропусна   Катихета Бранислав Илић: Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου)   Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице   Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!   Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.     "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:   ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.   А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).   Митрополит Амфилохије,  Епископ Данило -  Нема лепше вере од хришћанске
    • Од Иван Ивковић,
      Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι.
      Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца.
      Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву.
      Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις.
      И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма.
      И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо:
      Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν.
      „Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.)
      Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога.
      Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега.
      Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις.
      Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога.
      Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву.
      Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва.
      Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима.
      Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“.
      Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито.
      Архимандрит Емилијан Симонопетритски
       
      Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"
    • Од Иван Ивковић,
      Ώς γαρ ό ύετός δσω πλεϊον έπΐ της γης καταφέρεται, τοσούτον καΐ την γήν απαλύνει ούτω και την γήν της καρδίας ημών χαροποιεί και ευφραίνει τό άγιον όνομα τοϋΧριστού, παρ’ήμών έπιβοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον.
      Што дуже киша пада на земљу, земља се размекшава; тако се и земља нашега срца орадошћује и весели Светим Христовим Именом које дозивамо и веома често призивамо.
      Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи.
      За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник.
      Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље.
      Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране:
      Καλόν δε καϊ τούτο τούς άπειρους εΐδέναι, δτι έχθρούς άσωμάτους και άοράτονς και κακοθελεϊς και φρονίμους εις το κακώσαι και έντρεχεϊς και κούφους καϊ έμπειροπολέμους, έτσι τοις ало τοϋ Αδάμ και μέχρι δεϋρο, ήμεϊς οι ηαχεϊς καϊ προς γήν βρύθοντες και τω σώματι καϊ τω φρονήματι εχομεν- έν ούδενϊ άλλω τρόπω δυνατόν αυτούς νικήσαι, άλλ ή δι’άενάνου νοός νήψεως και έπικλήσεως’Ιησοϋ Χριστού τοϋ Θεού και Ποιητοϋ ημών.
      Добро је да неискусни и ово знају: да непријатеље бестелесне и невидљиве, злонамерне и мудре на зло и брзе и лаке, искусне у борби од времена Адама до сада, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом, ни на један gpyгu начин не можемо победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога и Творца нашега.
      У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ.
      Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио.
      Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога.
      И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету.
      Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство.
      Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме.
      И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло.
      И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао.
      Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце.
      Καϊ τοις μέν άπείροις Ίησοϋ Χριστού ενχή και προτροπή τοϋ δοκιμάσω και γνώναι τό καλόν, έστω ταύτα.
       
      За неискусне довољна је Исусова молитва и побуђивање на окушање и познање шта је добро.
      Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање.
      На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“.
      Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπανσις τοϋ καλού, Άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος.
       
      Α искуснима, делање и испитивање и успокојење од доб­ра, најбољи је начин и учитељ.
      Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство.
      Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву.
      А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога.
      И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање.
      Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1)
      И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“.
      Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу.
      Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима.
      Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28)  – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо.
      А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега.
      Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас.
      Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.)
      Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми.
      Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот.
      Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне.
      Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету.
      Архимандрит Емилијан Симонопетритски
       
      Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"
    • Од JESSY,
      Свети старац Варсануфије
×
×
  • Креирај ново...