Jump to content

Георгије Флоровски: Проблематика поновног хришћанског уједињења

Оцени ову тему


Препоручена порука

У издању Епархије Браничевске, као што су читаоци Поука обавештени, изашло је прво од планираних четири кола Сабраних дела најутицајнијег православног богослова 20. века, оца Георгија Флоровског. Честитајући издавачу на овом јединственом подухвату, који се темељи на свеобухватном и висококвалитетном преводу свих радова оца Флоровског, који ће свакако попунити наше празнине и у познавању његовог дела и у сопственом хришћанском самосазнању, преносимо извод есеја из 1933. године, који ни до данас није изгубио своју актуелност.

Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23)

1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере.

2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../

Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама.

Са ових, назовимо, методолошких  полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија.

О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: 

florovski.jpg


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović Само сам те чекао да препишем још нешто из књиге. Говорећи да је реформацији нужно присаједињење јер им је дом напуштен и остао пуст о Риму, Флоровски у истом есеју каже:

  За разлику од њега, Римски храм је дом који никако није остао пуст и остављен. Облак славе Божје је још увек над скинијом, и Дух Божији дише у римокатоличанству, и томе не могу да засметају ни сва нечиста испарења погубних страсти и људских грехова. Спаситељна нит апостолског прејемства није прекинута. Тајне се свршавају. Бескрвна жртва се приноси и узноси. И ко може да се усуди да каже да се она не прима у наднебесни Жртвеник као духовни миомирис?

Зато Рим остаје пут за реформацију.

За Рим и Исток је потребан, по Флоровском, људски подвиг, могућ јер Дух Утешитељ је један и недељив чак и у расколу.

Али уз све препреке, које набројах, папство, различито искуство вере итд, када смо код валидности тајни римокатолика, Флоровски  је нарочито киван на "источни обред" под папом:

  На делу се показује да Рим уопште не познаје "Источни обред" и да то уопште није обред него жива реалност хришћанства, различитог од римокатоличког. Због овог има више доследности и разумевања код присталица једноставне латинизације јер је то трезвенија тачка гледишта. Раскол између Запада и Истока не састоји се само у обреду и јурисдикцији, него управо у вери и опиту.

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 45 минута, александар живаљев рече

Флоровски  је нарочито киван на "источни обред" под папом:

Па на томе је и пукло у мешовитој комисији пре дугогодишњег затсоја у преговорима. Зато што је и археп. Стилијанос (председавајући са православне стране) био нарочито киван на унијатство. А Зизиуласа је ураво поводом овога оштро испрашио када је овај, након што је од њега преузео функцију, изјавио нешто као да је то проблем помесних цркава (тј. оних где унијати постоје) а не питање о којем треба да се расправља на састанцима мешовите комисије. Стилијанос је тада изјавио "коме овај то прича, људима без мозга? И још се као бави систематским богословљем" у том стилу. :))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, александар живаљев рече

За разлику од њега, Римски храм је дом који никако није остао пуст и остављен. Облак славе Божје је још увек над скинијом, и Дух Божији дише у римокатоличанству, и томе не могу да засметају ни сва нечиста испарења погубних страсти и људских грехова. Спаситељна нит апостолског прејемства није прекинута. Тајне се свршавају. Бескрвна жртва се приноси и узноси. И ко може да се усуди да каже да се она не прима у наднебесни Жртвеник као духовни миомирис?

Где си био пре кад сам се расправљао са @Архимандрит Сава Јањић?:)) Испали само ја и Калист Вер да од модерних признајемо причешће католициома, кад давно пре нас то Флора тврдио! Што би рекао Иван Марковић, теологуменон!:))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, александар живаљев рече

Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света.

Татко на јагањци. Достојан имена Богослов.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Zoran Đurović рече

кад давно пре нас то Флора тврдио!

Морам да признам да је то мене и пријатно и непријатно изненадило. Прво, сам уопште поражен (препознајем се) у овом "морализаторском екуменизму", који критикује Флоровски. Претпостављам да је и он сам морао да се "чисти" од њега, некако то видим као покајање поштеног научника после силне литературе прочитане на тему.

Пријатно ми било када би стварно "ставили карте на сто" и тај морализаторски екуменизам из теологије пребацили у белетристику. Непријатно сам изненађен што став Флоровског о Светим Тајнама римокатолика, а то је из 1933., православни теолози нису ни прихватали ни оповргавали, (добро, било је познато његово учење о границама Цркве и ти си вероватно из тога извукао део аргументације), али бар код нас ово није било познато, а на то се не осврће ни Зизјулас, ни Руси...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, александар живаљев рече

Морам да признам да је то мене и пријатно и непријатно изненадило. Прво, сам уопште поражен (препознајем се) у овом "морализаторском екуменизму", који критикује Флоровски. Претпостављам да је и он сам морао да се "чисти" од њега, некако то видим као покајање поштеног научника после силне литературе прочитане на тему.

Пријатно ми било када би стварно "ставили карте на сто" и тај морализаторски екуменизам из теологије пребацили у белетристику. Непријатно сам изненађен што став Флоровског о Светим Тајнама римокатолика, а то је из 1933., православни теолози нису ни прихватали ни оповргавали, (добро, било је познато његово учење о границама Цркве и ти си вероватно из тога извукао део аргументације), али бар код нас ово није било познато, а на то се не осврће ни Зизјулас, ни Руси...

Наравно да је имао развоја. интересантно је видети историју његових диспута са Атинагором, а сам је извршио утицаја на Николаја да овај мало избруси своје формулације (Еванстон). Ја пак нисам стручњак за ову област. Није ни Иван, али га то не спречава да талибанише. :sunce:Поновно сједињење ће се десити само када се створи критична маса на једној и другој страни. И мораће да се искристалишу богословски ставови око црквености неправославних, да се јасно каже да ли се људи спашавају или не ван цркве итд., све ово што овде износим да бих показао недоследност Ивана, Боксита и компаније. И то ће сутра бити догмат, па ко неће да га пригрли биће одсечен од Цркве. 

Иначе, Руси не причају пуно него делују. Зато примају и католичке свештенике у чину, као што ниједном не пада напамет ова неканонска дела као у Радовића да се покрштавају католици. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Поновно сједињење ће се десити само када се створи критична маса на једној и другој страни. И мораће да се искристалишу богословски ставови око црквености неправославних, да се јасно каже да ли се људи спашавају или не ван цркве итд

У овом чланку, и ту (обећавам издавачу) прекидам са крађом, Флоровски се уздао да ће Господ приближавањем есхатона, да разбуди и есхатолошку свест код хришћана која ће довести до јединства. Препреке су огромне, само Милост Божја и рад без сентиментализма су савезници. У том смислу, то што називаш талибанизмом нас можда спасава од ових пис брадерс салонских екумениста.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Zoran Đurović рече

Поновно сједињење ће се десити само када се створи критична маса на једној и другој страни. И мораће да се искристалишу богословски ставови око црквености неправославних, да се јасно каже да ли се људи спашавају или не ван цркве итд.,

Ne znam čini mi se da bi se to pitanje crkvenosti nepravoslavnih trebalo ostaviti čisto Božijem sudu. Postoje ljudi koji nikad u životu za Hrista na direktan način nisu čuli, a još manje o jevanđelju i šta hrišćanstvo uči pa prema tome svaka špekulacija da su oni prema tome osuđeni na vječnu propast bi bila hodanje po tankom ledu tj ulaženje u Božije sudove. Možda da se iznese neki opšti stav da postojanje Crkve u svijetu doprinosi mogućem spasenju svakog pa i nekrštenog čovjeka i to je to dalje ne treba previše ulaziti duboko. 

A što se tiče samog ujedinjenja, ono bi trebalo doći kao potreba radi suočavanja hrišćanstva sa izazovima koje nudi moderno doba. Hrišćanstvu treba jedan novi svjež dah. Sve su prepreke za ujedinjenje otklonjenje, sad je potrebna samo dobra volje obe strane, a vrlo moguće kako to i neizbježno slijedi i da malo neka politička figura to pogura. Ako ikad i dođe do toga gotovo je neizbježno da se pojave talibani od nekud, ali to prosto nije moguće izbjeći i ne treba nikad zazirati od jedinstva radi moguće pojave raskola, jer takvi već razjedinjeni žive u lažnom jedinstvu.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, александар живаљев рече

Флоровски се уздао да ће Господ приближавањем есхатона, да разбуди и есхатолошку свест код хришћана која ће довести до јединства.

Мес чини да ће бити као и на почетку што је било, у прво време, кад почну опет (али све) да нас кољу и распињу због имена Христовог. А то ти је исто ово, есхатолошко, само из ове земаљске перспективе. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Флоровски се овом проблематиком бави и у осталим књигама. На пример у зборнику Црква је Живот има пар есеја у којима говори о проблемима екуменизма као што су нестрпљивост, одбацивање заједничке историје, екуменистичка патња итд...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@ГрешниСлуга  У овом првом колу Сабраних дела  на српском изашле су књиге на ту тему: Екуменски дијалог: Теологија и историја 1, Екуменски дијалог: Теологија и историја 3 и Упоредно богословље: Јединство у различитости. Значи биће још књига са сличном тематиком, чак ако занемаримо да је он имао икуменску перспективу и када је писао Аскетске оце итд. Оно што је карактеристика читавог подухвата јесте да су сабрани сви чланци Флоровског (углавном са Харварда) и сви се преводе са изворног језика на коме су оригинално објављени.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кључну ствар је рекао о "намеснику". Одрекли се Духа Светога и ослонили на "намесника". То је суштина раскола. Када се одрекну њега, и свега богатства, институција, банака, моћи.... и осталог земаљског терета који је оптерећује, када почне да носи крст страдања као што ми православни носимо, биће уједињења у сведочењу Живога страдалног Христа и једниства у служењу Оцу, заједно за Духом Светим. То већ видимо у страдањима у Сирији, Либији, Ираку - свуда где су католици остали без свега онога што их је везивало за "намесника" а окренули су се Христу, јединствени су са Православнима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 15.12.2017. at 10:49, Zoran Đurović рече

Где си био пре кад сам се расправљао са @Архимандрит Сава Јањић?:)) Испали само ја и Калист Вер да од модерних признајемо причешће католициома, кад давно пре нас то Флора тврдио! Што би рекао Иван Марковић, теологуменон!:))

To nije nikakva crkva već jedna država i multinacionalna korporacija koja se na Drugom vatikanskom saboru odrekla i samog hrišćanstva.

Isus Hrist nije došao da pravi državu sa apostolskim prestolom, gardistima, državnom bankom, poštom, sa ambasadama i ambasadorima po svetu...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Снимак преузет са адресе: https://youtu.be/Z2r5YvjY9WM
      Званична презентација: http://otelders.org
      Превод приложио Милош Болић.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – уметник хришћанског етоса", изговорена у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник, о Савиндану 2021. Лета Господњег.  
      Повезан садржај: 
      Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву! - Светосавски прилог катихете Бранислава Илића и ученикâ школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду
       

       



      Високопречасни и пречасни оци, уважене колеге, поштовани ученици, драга светосавска децо,
      Припала ми је част да Вам се обратим речима Светосавске беседе, а радост нашег сабрања је већа јер се налазимо под сводовима велелепног храма Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. Налазимо се под сводовима светиње која својом красотом и значајем указује на важност немањићког етоса, оног етоса који је утемељен и изграђен на Крајеугаоном Камену, Христу Богу нашем. 
      Приђите сви христољубиви, приђите да празник спомена савршимо, и Саву свештенопроповедника Еванђеља у песмама да похвалимо, и овако рецимо: Радуј се, разумни поточе духовног раја, што бразде нашег срца духовним водама Божије науке напајаш, и чиниш их плодоносним Христу Богу, који свима дарује просветљење и велику милост. (из службе Св. Сави)
      Светитељ наш Сава је уподобио своје лице Образу Христовом, најмлађи син великог жупана Стефана Немање (у монаштву Симеона), води нас спасоносним и љубављу испуњеним путем, оним чудесним путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос обећавши нам вечна и непролазна блага која је припремио свима који Га љубе.
      Свети Сава је охристовљујући свој народ указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божијој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. 
      Данашњи свештени спомен, на нашег усрдног молитвеника пред Господом, подсећа нас да је светитељ Сава био неуморни молитвеник и уметник живота и подвига као сигурног пута ка уподобљавању Богу. Светитељ наш Сава био је уметник благољепија и васколиког богослужбеног правила. Благодарећи литургијско-молитвеном искуству које је имао, пре свега, као литург који стојећи на месту Христовом предстоји евхаристијским сабрањем, он није био само сведок и учесник, већ и делатник на пољу литургијских промена које су биле од изузетног значаја за богослужбени живот. Са друге стране, не бисмо смели да изгубимо из вида и чињеницу да је Свети Сава опитовао и усвојио благословено искуство Светогорског богослужбеног живота. Велики утицај на светитељску личност првог архиепископа српског имала су и путовања у Свету земљу, благодарећи којима је усвојио нова богослужбена искуства, она искуства која је касније искористио приликом формирања новог богослужбеног поретка. Стога улога светога Саве у формирању богослужбеног поретка у повереној му Архиепископији, од великог је и благословеног значаја. Као духовна чада нашег усрдног молитвеника пред Господом позвани смо да са сваком усрдношћу чувамо свештено искуство које нам је својим личним примером оставио Свети Сава. Призвани смо да васцели живот утемељимо на литургијском начину постојања, предокушавајући, овде и сада, небоземну реалност вечне заједнице са Господом нашим, на тај начин узрастајући у меру раста висине Христове. 
      Пред крај овог празничног слова прилика је да подсетимо на једног од настављача дела Светога Саве, на Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, од чијег се упокојења ове године навршава 350. година. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било као стајање пред самим Господом. Своју школу побожности научио је најпре у својој честитој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и архијерејске службе. У свом архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ, поставши тако човек Богочовека Христа и достојни наследник Светога Саве.  Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени. Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у којем данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом је саградио и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. Ако бисмо упоредили свештено житије богоносних светитеља – Саве и Василија – поред бројних сличности, најсавршенија заједничка одлика била је делатно пројављена љубав према Богу и ближњима, као и неуморно обрађивање Винограда Господњег. 
       
      Драга децо, драги уметници и настављачи благословеног дела нашег духовног заштитника, нека вам је срећан празник и нека сте ви благословени овом светињом Господњом која постојано сведочи о љубави коју наш благочестиви народ има према Господу и светородној лози Немањића. Нека благослов Преподобног Симеона Мироточивог, Светога Саве, Светог Арсенија сремца ждребаоничког и косјеревског, Светога Василија острошкога и Светога Петра Цетињскога, руководи ваше духовне кораке, да свагда храбро и непоколебиво ходите путем Господњим и тако већ овде и сада предокушавате радост и љубав Царства небескога. Амин. 
       
      Катихета Бранислав Илић
       
       
      о Савиндану, 2021. Лета Господњег
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ
       
       
      Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM   Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем.     Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту.   Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене.    1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини.    2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва.   3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере.     Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века.    Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 .    “Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење.   Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“   Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“).   Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу.    Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)…    Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев)    Cа француског превео Новак Билић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 16. новембра 2020. године, на празник Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Бановом Брду. 
      Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаревић и Часлав Маринковић, протојереји Витомир Костић и Драган Видовић, протођакон Стеван Рапајић, ђакон Сава Топаловић, као и чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић.
      Владика Стефан је преломио славске колаче који су су припремили запослени у црквеном обданишту Ђурђевак и домаћини славе г. Миљко и гђа Јованка Благојевић. Славском чину је присуствовао председник Општине Чукарица г. Срђан Коларић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...