Jump to content

Презвитер Раде Деспотовић: У светлости Твојој видимо светлост (АУДИО)

Оцени ову тему


Препоручена порука

У оквиру Божићног циклуса предавања, који организује Црквена општина Загреб, у среду, 13. децембра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета, презвитер Раде Деспотовић, парох љубљански, одржао је веома запажено предавање на тему: „У светлости Твојој видимо светлост“.

 
IMG-20a59345d422355f34ff7e8dbb5786d6-V.jpg
 
Отац Раде је после уводних поздрава и благодарења систематски, веома инспиративно и богословски веома прецизно, говорио на задату тему, наглашавајући да је Господ наш Исус Христос једина истинска светлост свету и да једино кроз Њега људи могу да спознају Бога.
По окончању предавања уследила је дискусија током које су присутни постављали питања на која је отац Раде веома надахнуто одговарао.
 
IMG-59dd0da81e877035d73ebb9f48519b0e-V.jpg
 
Организатори овог циклуса предавања обавештавају све пријатеље и заинтересоване да ће следеће предавање бити одржано у следећу среду, 20. децембра, а предавач је високопреподобни Архимандрит Данило Љуботина, који ће говорити на тему: „Празник Рождества Христова у светлости традиције – некад и сада“.
 
IMG-9f8e0ec17d79be4a80bad39f4e40393e-V.jpg

IMG-a1608451b3f91e203294d87d1b55c751-V.jpg

 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова.
      Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена.  
      На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин)  
        Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења.        Из синаксара празника Преображења Господњег:     Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.   Богослужење празника Преображења Господњег   На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима  уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници.   Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2]   Молитва освећења грожђа на Преображење:   Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.   У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ   Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар)   На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак)     катихета Бранислав Илић     ----------------------------------------------------------------------------- [1] Где нема грожђа типици напомињу да се врши освећење јабука, или других плодова, са разликом да се у том случају не чита молитва за благосиљање и освећење грожђа, већ молитва за благосиљање и освећење првих плодова. [2] Мирковић, Хеортологија, стр. 252-253.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин)  
        Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења.        Из синаксара празника Преображења Господњег:     Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.   Богослужење празника Преображења Господњег   На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима  уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници.   Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа. [1] Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице. ˮ[2]   Молитва освећења грожђа на Преображење:   Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.   У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ   Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар)   На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак)     катихета Бранислав Илић     ----------------------------------------------------------------------------- [1] Где нема грожђа типици напомињу да се врши освећење јабука, или других плодова, са разликом да се у том случају не чита молитва за благосиљање и освећење грожђа, већ молитва за благосиљање и освећење првих плодова. [2] Мирковић, Хеортологија, стр. 252-253.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данашњи празник Преображења Господњег нам казује да је могуће видети Бога, да треба веровати у Бога, али и веровати у људске способности које су нам дароване од Господа, истакао је протонамесник Игор Игњатов гостујући у Јутарњем програму Радио-телевизије Војводине.      Парох ветернички је подсетио да саставни део богослужења на празник Преображења Господњег подразумева освећење плодова винове лозе - грожђа, посебно истакавши да се у Руској Православној Цркви освећују сви плодови као израз благодарења Господу.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења

      Празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких
      Служба светим новомученицима српским пострадалим у Пребиловцима и околини /PDF/


      Беседа Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија, на празник Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких, у Пребиловцима 2020. лета Господњег
      Драга браћо и сестре, драги свештеници, драге сестре монахиње, најмилији у Господу Хрису саслужитељи оци и епископи Димитрије и Атанасије, Ево Цркве, ево Храма, ево Јеванђеља, испуњеног и објављеног! Ево истине да се кроз крст долази до Васкрсења. Ево истине да је за нас Хришћане смрт врата кроз која морамо проћи да би смо ушли у живот. Ево истине да умрли и њихиве кости греју наше душе животом. Ево истине да Бог правде и лепоте може из смрти да направи живот и да начини лепоту. Ево истине, драга браћо и сестре, у свему ономе што смо малопре чули од Светог Апостола Павла. Истине да људи пролазе кроз суд, кроз осуду, кроз понижења и кроз саму смрт, али да на крају постоји само један судија који може живот да даје – Животодавац Господ.
      Ево истине браћо и сестре, да је истинито ово Јеванђеље које каже: ”Шаљем вас као овце међу вукове” и још нам каже: ”Будите мудри као змије а безазлени као голубови”. Да нама свештеницима који овде служисмо и служимо свима заједно Господ није дао овакву поруку и поуку ми данас не би смо стајали у овом Храму. Ми би смо били као они који немају мудрост, нити би смо били као они који имају безазленост. Али по његовој заповести, дошли смо на ово место, на једно од најстрашнијих места на свету, а као што добро знате има много тако страшних места на свету. На ово место које не само да је било гроб и гробница наших отаца, мајки и сестара и дечице, него је тај гроб и та гробница била минирана. И не само то браћо и сестре, пошто смо ми људи заборавни – ово место је постало сметлиште. Али у правом и у пуном смислу те речи сметлиште. И кад смо дошли овде и као свештеници, и као Епископ, први задатак нам је био да склонимо смеће са овог места. Данас, као што видите, великом и неизрецивом милошћу Божијом, ово је најлепших места у овом граду, ово је једно од најлепших места у овој земљи, ово је једно од најлепших места на свету.
      Ово место постало је цвет живота. Ове кости постале су не само голгота и место голготе него и место васкрсења, место живота, никада више не место пораза и понижења и место убиства, него место победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије а безазлени као голубови.
      Не желећи никога да критикујем, не дај Боже, али врло често у давним временима и не тако давним, ми смо били обрнуто. Били смо безазлени као змије а мудри као голубови. Таквим животом не може се направити ништа. Морамо да будемо мудри као змије а безазлени као голубови. Ето шта нас учи данашње Јеванђеље. И зато кад чинимо неко дело, кад говоримо неку реч, запитајмо се: ”Да нисам ја можда више по мудрости налик на голуба и по безазлености налик на змију, или сам онакав како Јеванђеље од мене тражи: ”Мудар као змија и безазлен као голуб”?! То од нас браћо и сестре, захтевају ови мученици, то од нас захтевају не само ови мученици овде у Пребиловцима, где је захваљујући овој Јеванђељској речи, подигнута најлепша спомен-црква свих наших мученика. Нигде још на другом месту осим споменика или обележја нисмо успели да направимо победу живота у виду какав овде можемо да видимо. У другим нашим селима такође постоје споменици, на нашим јамама су подигнуте Цркве у Херцеговини, али је ова круна свих и најлепша од свих. Зато је важно да се у овој Цркви научимо како треба, а треба онако како нас је учио данас Апостол Павле: у трпљењу, у смирењу, у мудрости, у благоразумности, у доброти, у честитости, у правди у милости и никада и нипошто ни са каквом мржњом чак ни према џелатима, јер то нас Господ учи. Господ који са крста говори ”Опрости им Оче јер не знају шта раде”. Једино тада побеђујемо. Једино тада смо мудри и једино тада смо безазлени. Наравно, мудрост увек значи да не смемо бити наивни. Мудрост подразумева све оно што је важно за живот и спасење, што је важно за наш живот овде на земљи: отворене очи, свест о свему што се око нас збива, али оно што је хришћанска мудрост, она не сме да буде праћена било каквом злобом, она мора да буде праћена безазленошћу, кротошћу, смирењем, трпљењем, јер како каже Апостол Павле: ”Та мудрост и та љубав коју нам доноси Бог је милокрвна: све трпи, све сноси и свему се нада”. Том љубави браћо и сестре дошле су ове свете кости. На најлепше место на које могу доћи кости људске. Дошле су у центар храма Васкрсења и постале животворне кости. Постале праве свете кости захваљујући живоме Богу. Јер он ће од наших костију кад ми сви умремо подићи нас и васкрснути нас и учинити да будемо живи. Без њега је то немогуће. А на њега се морамо угледати. Он није био убица. Иако је могао да скупи хиљаде ангела и архангела. Он је био онај који је дао живот за друге. То је наш Бог браћо и сестре. У тог Бога ми верујемо. Ми не верујемо у Бога који има мач, који има силу, који има моћ. Ми верујемо у Бога који је имао снаге да да свој живот за наше спасење. За њихово спасење Он је дао живот, и даће живот и даје живот за наше спасење. Зато браћо и сестре морамо да се угледамо на њега пре свега по његовој кротости и његовој љубави. По његовој љубави према онима који га не воле. По његовој љубави према онима који га хапсе, који га туку, који га разапињу. По његовој љубави према онима који га се одричу, као што је био Петар. Према његовој љубави према онима који га издају као што је био Јуда, коме каже: ”Зар целивом издајеш учитеља?” Kолико пута ми браћо и сестре тако један другога целивамо а у срцу нешто Јудинско носимо?! Kолико пута смо слаби као Петар?! Kолико пута смо немоћни као људи?! Али оно што је чудесно, оно што је неизрециво, оно што је неописиво, оно што нас је довело у Цркву је такав Бог који све увек и изнова прима. Свакога прима, никога не одбацује, грешника милује, праведника љуби.
      И зато браћо и сестре немојте да узимате његов суд у своје руке. Његов суд је милостив и праведан, а наш суд је увек неправедан и самим тим и немилосрдан. И сваки који суди тако узима на себе велику и опасну невољу да може да буде осуђен. Нека би Госпдо благи, нека би Христос Васкрсли, нека би Христос који је распет за нас, нека би Христос који је учинио чудо у овом Храму и на овом месту и из пепела подигао ове кости и направио од њих тело овога Храма, нека би и нас васкрсао, и наше посрнуле душе, и наше посрнуле умове, и нашу посрнулу вољу, и наше оскрнављено тело, и наше, о како наше јадне и неспособне умове у којима често једно зрно зависти, зато што је неко мало виши, мало богатији, мало лепши, мало бржи, мало здравији – створе у нама несрећу и учине од нашег живота већ овде и сада пакао. Зато се браћо и сестре морамо радовати свакоме, свачијем успеху, свачијем срећу, свачијем здрављу, свачијој доброти. И исто тако морамо туговати за свачију несрећу, за свачију болест, за свачију немоћ. А не да буде обрнуто, како често бива, да се ми радујемо несрећи другога а да се не радујемо његовох срећи. Дај Боже да данас на овом чудесном и светом месту огрејани благодаћу Божијом, која је као што рекох, ове кости спасла и претворила у најлепши Храм, тако и нас спасе и наша тела претвори у најлепши Храм, Храм живота и Храм Васкрсења, амин, Боже дај.
       
      СВЕТИМ Новомученицима ПРЕБИЛОВАЧКИМ
       ТРОПАР, глас 8:
       Свети Новомученици Пребиловаца
      за Христа бачени у јаму Шурманаца,
      вером нађосте вечно Пребивалиште
      у Царству Крста и Васкрсења;
      љубављу таму и мржњу победисте,
      и светлост раја наследисте.
      од Господа молите нам вечно спасење
      и свему свету јеванђелско покајање.
       
      КОНДАК, глас 3:
       Новомученици Свети за веру пострадасте:
      у јаму за Христа невини бачени бисте,
      од верних с љубављу из јаме извађени,
      у Спомен Храму с љубављу положени.
      Но Храм ваш безбожни разорише,
      и мошти ваше ко Савине попалише.
      Данас нову Голготу и Врачар обнављамо
      и Вас са Светим Савом смирено молимо:
      У Царству Небеског мира почивајте
      и Христово и наше Васкрсење сведочите.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...