Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 28. по Духовдану, 20. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Пријепољу. Саслуживали су парох андријевички из Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставрофор Боро Врховац, старешина Саборног храма јереј Горан Крстић и ђакон Иван Савић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Тумачећи прочитани одељак из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ Атанасије је указао на свима знану чињеницу да је Божија доброта безгранична, безмерна. И о тој доброти је Епископ Атанасије поближе говорио у својој беседи присутнима у храму: – Данас смо више окусили од Божије доброте, од Његових дарова, овде у божанскоме храму на Светој Литургији. И читали, и певали, и кушали храну Божанску. Причестили се самим Телом и Крвљу Господа нашега, Животом Његовим. Јер то је што нам Он даје, Његов Живот. Господ наш каже: Ја хоћу да имају Живот и да га имају у изобиљу. То је намера Божанског присуства са нама и Он непрестано уготовљава своју трпезу. Све ово што имамо од Бога смо примили. Али, као да је мало Богу у Његовој доброти то што нам даје па хоће да нам да и бескрајно више дарова него што можемо очима видети. Он жели да живимо у Вечности, та трпеза коју нам Он даје да буде вечна трпеза Вечног Живота. Зато смо се причестили Његовим Телом и Његовом Крвљу.
      – У својој доброти Бог је сличан једном домаћину који је богат и не може сам да учествује у својим добрима него жели да све што има подели са другима. Сви који дођу за Божанску трпезу искусиће божанску доброту и божанску љубав. Људи се односе према божанској доброти различито, али, како се према божанској доброти односимо од тога зависи колико ћемо имати користи од божанске доброте. Од нас се тражи само да будемо отворени према Богу, према Његовим даровима, да их прихватимо, примимо. И ако будемо отворени према њима, према божанској доброти, према божанској љубави, онда ће бити и одговор исправан, онда ћемо одговорити у захвалности. Ако смо отвореног срца прихватили божанске дарове, божанску љубав, онда ће сама од себе из нас произаћи захвалност Богу. Без икаквог усиљавања, спонтано, одговорићемо и ми љубављу према Богу.
      – Ако будемо разумевали ове детаље, ово што је описано у Јеванђељу, па то настојимо применити у нашим животима много тога ће нам постати јасније, успећемо много тога и својим слабим умом да схватимо и да разјаснимо јер је све тако фино описано и протумачено. Схватићемо и зашто ми сами оболевамо, зашто долазе невоље у наше животе, и видећемо да је то из те недовољне отворености према Богу, нагласио је Епископ Атанасије.
      Након Божанске службе Преосвећени је честитао свој деци њихов празник – Детињце а братство храма Светог Василија Осторшког им је припремило и поделило слаткише уз честитку.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића.    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.   Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.   Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.   Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.   Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.   Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.   Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.   Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.   Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ
      Господин Душко Марковић, предсједник
      Подгорица
       
      Господине предсједниче Владе Црне Горе!
      Примили смо Ваш допис од 28. јануара ове године за разговор, који је претходно објављен у медијима. Дозволите да поводом неких оцјена које сте изнијели у Вашем допису искажемо наше мишљење.
      У допису тврдите да ”доношење Закона неће изазвати нове подјеле у православном бићу Црне Горе”, а што је, благо речено, у супротности са реалношћу. У то се можете и увјерити, јер од 27. децембра 2019. године до данас огроман број грађана, и то не само православних вјерника, трпељиво, мирно, достојанствено и истрајно, из дана у дан, из седмице у седмицу, исказује своје противљење духу и нормама Закона, који је једнострано припремила и предложила Влада и усвојила Скупштина Црне Горе.
      Према томе, не можемо се сложити са Вашом тезом из дописа да Закон ”неће изазвати нове подјеле”, јер је из свега што се догађа у Црној Гори јасно да је Закон не само продубио старе него је и створио нове подјеле међу браћом, кумовима и комшијама. Уколико се овоме дода и јавна изјава предсједника Ваше партије да православне литије представљају ”лудачки покрет коме не треба сљедовати” онда Вам је, надамо се, јасно колико је тај Закон дубоко и болно подијелио и процијепио Црну Гору.
      Не можемо да се сложимо са Вашом тврдњом да је ”пропис усаглашен са савременим европским стандардима и да је као такав задобио позитивно мишљење Венецијанске комисије, чије сте препоруке уградили у законски текст”. Садржина и циљ Закона, на жалост, свједоче супротно, о чему сте се и Ви, а и шира јавност Црне Горе, могли увјерити кроз стручне и аргументоване Примједбе Правног савјета наше Цркве на Предлог закона које су Вам достављене прије његовог усвајања, али и кроз јавне иступе не само представника наше Цркве него и угледних правних стручњака из Црне Горе и региона у вези са дискриминаторним и неуставним одредбама Закона, након усвајања до данас. Ово се посебно односи на одредбе којима се негира и ликвидира вишевјековни непрекинути историјски континуитет правног субјективитета и имовинска права првенствено наше Цркве, али и других вјерских заједница. Из тог разлога, никако се не може прихватити Ваша тврдња у допису да ”закон уклања не само културно и вјерско већ и цивилизацијско ограничење у којем смо се затекли”. Прије би се могло рећи да Вам није јасно шта под тим подразумијевате, али нам је итекако јасно да је Православна Црква  угрожена у својим цивилизацијским и вјерским правима, што само указује да је Законом темељно пољуљана и мултиконфесионалност у Црној Гори на коју се веома често позивате. Да ли треба да Вас, кад сте већ отворили тему културних и цивилизацијских вриједности, подсјећам на којим је културним и цивилизацијским вриједностима настала и опстала Црна Горa током своје вишевјековне историје. То данас најбоље свједочи честити народ Црне Горе на литијама.
      Очекивали смо позив од Вас да као одговорни људи отворимо дијалог о дубинским и суштинским проблемима које је изазвао и продубио овај Закон и начину рjешења и превазилажења тих проблема у складу са општеприхваћеним цивилизацијским и европским стандардима и правним поретком Црне Горе, а у што би било у најбољем интересу грађана Црне Горе.
      Дужни смо да Вас подсјетимо да је наш позив за јавни и институционални дијалог увијек био отворен, али је, на жалост, до сада од стране власти Црне Горе био игнорисан. Умјесто тога, Ви нас сада јавно позивате да ”отпочнемо дијалог у правцу припреме темељног уговора о уређењу међусобних односа” и исказујете ”спремност да још једном заједнички сагледамо најбоља рjешења за примјену чланова 62, 63 и 64 Закона”.
      Господине предсjедниче!
      Жао нам што то морамо да кажемо, али Ви очигледно не желите да видите да постојећи Закон, а не непостојећи уговор, представља узрок актуелних друштвених проблема, а о посљедицама да не говоримо. Из тог разлога, ти озбиљни проблеми се не могу ријешити и превазићи ”заједничким сагледавањем најбољих рjешења за примјену” овог безаконог Закона.
      Ипак, свјесни историјског и данашњег значаја трона Светог Петра Цетињскога и наше одговорности као Православног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и егзарха Најсветијег Трона Пећкога коју смо пред Богом, овим народом и историјом примили од својих свештених претходника, а посве забринути за слогу, мир и јединство повјереног нам православног народа Божјег у Црној Гори, спремни смо да се, имајући у виду одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ и Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори и поштујући Устав Црне Горе, састанемо са Вама са надом да сте искрено опредијељени за коначно отварање суштинског и људског разговора са циљем да се у складу са правним поретком Црне Горе уклони Закон или све дискриминаторне одредбе у њему које су Вама и читавој јавности добро познате како би се повратио мир и спокој међу православне вјернике и све правдољупце у Црној Гори.
      Искључиво послије рjешења овог кључног проблема данашње Црне Горе, може се и треба отворити дијалог ради рjешавања других, веома сложених питања као што је повраћај (реституција) имовине коју је комунистички режим послије Другог свјетског рата бесправно и бесудно одузео од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице и грађана, а што је међународна и законска обавеза Црне Горе. Послије рjешења кључног проблема може се отворити и дијалог за припрему и закључивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. И ових дана смо напоменили да и најбољи уговор између Цркве и државе уз постојање оваквог Закона не би имао никаквог смисла и значаја.
      Уколико сте спремни да првјенствено разговарате о Закону као узроку проблема и начинима за њихово рjешавање, односно о уклањању спорног Закона, односно његових противуставних дискриминаторних одредби из правног поретка Црне Горе, обавјештавамо Вас да би у том случају у разговору са Вама као предсједником Владе Црне Горе са нама учествовали и Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије и захумско-херцеговачки г. Димитрије. Вјерујући да сте искрено опредијељени за рјешавање проблема које је у Црној Гори и шире изазвао спорни Закон, очекујемо да нам доставите предлог термина за састанак.
      Архиепископ цетињски
      Митрополит црногорско-приморски
      +Амфилохије

       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је вечерас, молитвено је присуствовао вечерњој служби са петохљебницом у Цетињском манастиру. Службом је началствовао јеромонах Јустин Мреновић уз саслужење јерођакона Марка Марковића и вјерног народа, а за пјевницом су пјевали ђаци Цетињске богословије.     Након службе, Митрополит је поздравио окупљене и отворио девету по реду манифестацију Његошеви дани.   Владика је под утиском од пута у Словачку, са кога се управо вратио, испричао о полагању камена темељца за манастир Светог Василија Острошког на Карпатима.   „То ће бити 18. по реду реплика ловћенске капеле, а ово није случајно, што се то догађа баш на Карпатима одакле су дошли наши преци, Његошеви преци. Увјерен сам да ће можда поводом 170 година од рукоположења Владике Рада да се обнови капела Светог Петра Цетињског на Ловћену“, изразио је жељу и надање Митрополит.   Митрополит је такође изразио радост што се ова манифестација отвара баш крај ћивота Светог Петра Цетињског, који је Његошев стриц и учитељ, као и радост што су се окупили писци са свих страна. Изразио је наду да ће Његош све народе да обједини: „Народи чују за њега, преводе и читају његова дјела, надам се да ће он све да нас обједини, јер истински књижевници и људи никад не могу бити избрисани, а Владика Раде је један од најзначајнијих књижевних, моралних и духовних људи IX вијека.“   Пјесникињи Нађи Поповој из Бугарске је поклонио књигу и икону Светог Петра Ловћенског Тајновидца, напоменувши да су Бугари истински чувари језика Светих Ћирила и Методија, а самим тим и Његошевог језика, те да ми требамо да се угледамо на њих. „Осим Нађе, посебно поздрављам Лучијана Алексијуа из Румуније, а посебно издвајам и поздрављам онога који је дошао са крстоваскрсне гробнице, са Косова“, завршио је Митрополит поздравно слово, позвавши присутне на поклоњење Светом Петру Цетињском и упутивши их да пређу у Његошеву салу гдје се наставља вечерашњи догађај.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...