Jump to content

Архимандрит Доротеј, православни Швеђанин: Чувајмо Православље!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Сусрети: Архимандрит Доротеј (Форшнер), старешина манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска)

13. Децембар 2017 - 16:16

otac-dorotej_mala.jpg

Сваке године око Светих Врача долази у Србију. Може се рећи - враћа се, будући да срцем из завичаја Светог владике Николаја и оца Јустина никада није ни отишао.

Овде се обрео деведесетих. У времену рата и немаштине, када су многи одавде одлазили у потрази за бољим и безбрижнијим животом, млади Швеђанин Давид, син протестантског пастора, дошао је да упозна „стару, чисту и изворну православну веру“. Крај тадашњег игумана, данас Епископа ваљевског Милутина, блажене успомене архимандрита Арсенија и врлу каонску братију, откривао је снагу и топлину Светосавља, које је српски народ обликовало и очувало кроз историју. Управо у Каони примио је монашки постриг и изучио дуборез. Био је чувар кивота Светог владике Николаја Лелићког. Божји пут га потом води назад у родну Шведску, где оснива манастир Свете Тројице у Бредареду (околина Гетеборга, Епархија британско-скандинавска, нап. аут.), у коме данас служи са братијом Габријелом и Исаком, такође Швеђанима.

 

Од нашег последњег сусрета отац Доротеј је постао духовник притворске јединице у Гетеборгу и затвора у Тидахолму. Са благословом владике Милутина, у Епархијском дому у Ваљеву са архимандритом Доротејем поразговарали смо о новинама у његовом пастирском раду и мисионарским активностима обитељи којом управља.

Оче Доротеј, на чему се ових дана ради у манастиру Свете Тројице?

Раде се текући послови. Око конака увек има нешто да се ради. Такође, преводе се и књиге на шведски језик. Ове године смо штампали Часослов, завршен је Осмогласник, а сад припремамо и Требник. Народ долази, ми их дочекујемо. Све је уобичајено…

Да ли народ долази у већем броју или је онако како је раније било?

Није нека велика разлика, може се рећи да је исти број верника који долази на богослужења. У граду, осам километара од нас, од пре три године постоји и грчка парохија. Грци, који су долазили код нас, прешли су тамо. Али, долазе неки други православни

Ваше знање српског језика изнова одушевљава. Вежбате ли причајући са нашим људима у Шведској?

Има Срба који редовно долазе, а понекад и остану мало дуже у манастиру па причам са њима. Причам српски скоро сваки дан.Увек има прилика за то. Неко дође, неко позове телефоном…

Које језике говоре Ваша братија отац Габријел и отац Исак?

Они су Швеђани. Говоре шведски, енглески и немачки. Отац Габријел познаје и старогрчки.

Кажите нам нешто о њима…

Животне приче су им сличне мојој. Отац Габријел се упознао са Православљем одавно, не баш у младим годинама као ја, али свакако млад. Студирао је протестантску теологију. Није завршио студије, прешао је у Православље. Дуго је био ипођакон, а после је постао монах у финском манастиру Валаму, ту је било најближе... Владика Лаврентије, наш епископ у то време, благословио је да он буде сабрат манастира Валаам, а да служи као парох у Шведској. Отац Исак  је 2000. године прешао у Православље. После три до четири године дошао је у манастир. Он се са Православљем сусрео преко клирика Српске Цркве. Његов отац је помагао својевремено да се нађе богослужбено место у Гетеборгу за нашу Цркву. Отац Габријел има 71, а отац Исак 63 године.

Јесу ли икад били у Србији?

Отац Габријел је био два пута. Док сам живео у Каони, посетио ме је. Боравио је неких 5-6 дана. Поклонио се Лелићу и Ћелијама и лепо му је било.

Колико знају о Србији и Србима?

Знају понешто. Не много јер нису живели овде. Знају преко Срба који долазе код нас. Неколико породица има које долазе редовно и са њима разговарају.

Пре неколико дана сте служили у новоподигнутом храму Светог Нектарија у Ваљеву. Била је велика свечаност поводом дана  који је у календару наше Цркве њему посвећен. Како сте Ви све то доживели?

Лепо... Лепо је кад имамо велике свечаности, посебно кад придодамо нове онима које славимо вековима. Као на пример, празник Светог Нектарија. Кад славимо новопројављеног  светитеља у новом храму, благодат се некако освежава. Овде се, хвала Богу, слави много светитеља. Осећа се да је православна земља и благодат  јача него код нас у Шведској.

Колико наш народ у Шведској зна о Светом Нектарију? Његов култ је развијен у православном свету, на Егину долазе наши људи из Аустрије, Швајцарске и других делова дијаспоре…

Има их који су били на поклоничким путовањима на Егини. То су углавном они који болују од рака. Зна се прилично о Светом Нектарију. Мада, велики број Срба у Шведској иде скоро редовно у цркву, поштује веру, али није то на неком дубљем нивоу духовности. Тамо је црква једно од ретких места где увек могу да се сретну са својим сународницима, и то им је јако битно. Мали број њих је у правом смислу речи посвећен вери. У Шведској постоје грчке парохије, па се преко Грка може чути о Светом Нектарију , а и на интернету постоји обиље информација.

Два пута седмично, као затворски свештеник за осуђенике православне вероисповести, обилазите затворске установе. Какво је то искуство?

Ja сам од 2003. године у тој служби, али сам боравио по потреби само неколико пута у години. Од прошле године сам добио уговор са затворским управом. Сад обилазим притворску јединицу у Гетеборгу и један затвор у Тидахолму. Гетеборг је 80 км од манастира, а Тидахолм 125 км са друге стране. То одузме по цео дан јер треба око сат – сат и по вожње до тамо и исто толико и назад.

Којих су националних припадности затвореници о којима се духовно старате?

Углавном су Срби. Има и Руса, Румуна, Бугара…

Како изгледа та служба у Шведској? Шта они очекују од духовника?

Од човека до човека, та очекивања су различита. Рецимо, у притвору у Гетеборгу, једном од најстрожијих притвора у Шведској, затворени су 23 часа дневно, само сат проводе у шетњи на отвореном. Али, и током тог сата не смеју ни са ким да се сретну, осим са персоналом, тако да смо ми свештеници једини са којима могу да разговарају. Некад причају о својим проблемима, о ономе шта им се десило… Углавном им је важно да могу да причају. Када човек седи сам, почиње много да размишља, између осталог, о свом животу и о својој вери. Покушавам да им дам и јеванђеље и молитвеник. Имају много времена, па неки од њих почну да се моле Богу и читају јеванђеље. Има их много који први пут у животу у затвору почну то да раде. Ако остану дуго у притвору, имамо о чему да причамо.

Нажалост, ја имам свега пет сати недељно на располагању да проведем с њима. Волео бих више, али то мора да одобри затворска управа. Они одређују правила за све нас свештенике - католике, протестанте, православне... То су државне службе и тешко је ту ишта променити.

У затвору у Тидахолму је другачије. Тамо имамо капелицу и онде пре подне служим кратку молитву - Изобразитељну, која траје 10-15 минута за једно одељење. Они могу да се сретну међусобно, али не могу са другим одељењима. После молитве имамо времена за разговор. Понекад долазе и људи са Балкана који нису православни да би причали на свом језику. Тај затвор има пет одељења. Служим за једну или две групе, а онда прошетам по другим одељењима, попричам са онима који су тамо. Понекад има неких посебних разговора, понекад исповести и тако… Имао сам и неколико затвореника који су се први пут у животу исповедали, постили и причестили се. Не могу тамо да служим Литургију, али могу да уносим причешће. Кад долазим, то је као један мали празник за њих. Тог дана се могу и помолити, запалити свеће за своје сроднике  у Србији... Швеђани који су осуђени имају право да се виде са својима и да пред крај казне добију од 4 до 72 сата. Ко није Швеђанин, може да прима посету, али Србија је далеко и родбина не долази често.

Колико њих је којима сте духовник?

Десет до петнаест у притвору и толико у затвору, нема их много. Понекад буде мало више или мало мање, али то је то.

Свештеничка служба у затворима у Шведској постоји дуже него у Србији, где је крајем деведесетих обновљена. Показала се као нешто што је јако добро у процесу ресоцијализације осуђеника. Каква су искуства Швеђана? Колико духовник доприноси њиховом поправљању за време издржавања казне?

У шведским затворима ова служба постоји одавно, не тачно знам од када. У време док је постојала смртна казна, свештеник је увек имао приступ затвору да би могао да исповеди оног над којим би она требало да буде извршена. Радило се, наравно, о протестантским свештеницима, будући да је Шведска већински протестантска земља. После Другог светског рата почели су да дозвољавају и протестантским сектама да улазе, као и нама православнима и римокатолицима. Има 20-30 година откако служимо. Један српски свештеник из Штокхолма и ја једини смо православни свештеници који имамо уговоре са државом и плате за то што служимо по затворима. Полако, боримо се за да уђемо у још неке затворе јер потреба постоји.

Успевате ли да им помогнете?

Данас нема смртне казне, има доживотне робије. Ретко ко лежи доживотно, јер после четрнаест година имају право да добију одређена умањења казне и велики број добије 25, 30 или 35 година. Један део су већ одлежали и имају шансу да изађу раније. Има оних који остају на доживотној, који су опасни по околину, али они нису у затвору у коме служим. Затвор у ком сам ја јесте затвор „прве класе“ –  најстрожији, али има таквих шест у Шведској. Овај је један од блажих у првој класи.

Има ли међу осуђеницима чији сте духовник оних са казном доживотне робије?

Не. Ако притвореник неко није Швеђанин или држављанин неке од земаља Европске уније и постоји ризик да побегне онда га стављају у прву класу, иако можда треба да буде у нижој класи затвора. Углавном, људи о којима се старам су возачи камиона, код којих су „позади“ проналажени наркотици или оружје. Е сад, да ли су они знали за то или нису... Такође, дешавало се да упадну у дугове, немају да плате, па онда шта ће -  вози „овај“ ауто, носи „ову“ торбу и слично. Буду ухваћени и уследи затворска казна од 4- 5 година. Имао сам и неке који су осуђени на 12 година због трговине наркотицима.

Како реагују наши људи када виде Вас - Швеђанина као свештеника Српске Православне Цркве задуженог за њих? Да ли се изненаде?

Не, углавном су радосни. Они долазе из Србије или Црне Горе, никад пре нису били у Шведској док нису морали да „заврше посао“ који су имали. Дошавши у затвор, не могу да причају са персоналом, нити с неким другим. У затвору увек има неки Србин који пристиглима може нешто да објасни, помогне око неких ствари. Лакше је кад имају с ким да причају на свом језику. Ја сам ту да им то пружим. Кад се човек исприча, олакша своју душу, боље је и њему и свима око њега. Осим Срба, има ту и Бугара и људи из бивших совјетских република, којима је руски био други језик, па и са њима разговарам. Имао сам прилике да причам са људима из Јерменије, Азербејџана… Има и муслимана из Босне са којима сам спонтано почео да причам, јер они немају с ким тамо да причају.

Ви толико језика говорите да можете са свима да причате... (Отац Доротеј говори:  шведски, српски, енглески, руски, немачки, чита и разуме старогрчки и црквенословенски, а споразумева се на бугарском и македонском, као и осталим скандинавским језицима, прим. аут.)

Нађу се сличности међу језицима које олакшавају комуникацију. Са Бугарима, рецимо, уопште није проблем, све се разуме. Са Чесима и Словацима мало теже, али ако се прича спорије, може да се разуме. Све су то словенски језици и сличности има доста. Румуне већ не могу да исповедам, њихов језик је прилично другачији од свих које познајем. Имали смо недавно један интересантан случај у вези са језицима. Наиме, човек из Вијетнама завршио је у затвору у Шведској (трговина наркотицима). Знао је само свој, вијетнамски језик, и ниједан други. Тражили смо по целој Шведској свештеника који се служи тим језиком. И једва смо нашли једног римокатоличког свештеника који зна. Онда, пошто смо ми свештеници повезани, можемо да позовемо свештеника, и управа потврди да може да дође. Тај свештеник је дошао са севера Шведске и остао три дана у затвору, разговарајући са њим у просторији за састанке са адвокатима.

За крај сваког нашег разговора, увек Вас замолим  да упутите неку поруку нама овде…

Увек исто: да се чува Православље!

разговарала: Јадранка Јанковић

Извор: Епархија ваљевска


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

       
      Родни Лелић је прославио
      Онај што мирно у кивоту спава
      Што је тамо и цркву саградио
      Да има где да почине му глава.
       
      А дечак што уз њега провео је дане
      И ког је упутио на своје стазе правац
      Црноризац поста од младости ране
      Да пример нам даје овај свети Старац.
       
      Жичке лавре послушник и дечански сабрат
      Овчарских клисура смирени житељ
      У подвигу је прошао и ужаса рат
      У Призрену са ђацима створио обитељ.
       
      Цео живот подарио светињи и чудима,
      Монашком завету и молитви Богу
      Сваког са осмехом и љубављу прима
      Метохију и Косово прош’о босих ногу.
       
      Претрпео батинање неверних Бугара
      И остао предан своме послушању
      Прохујалих времена врата нам отвара
      Неуморно пише и ноћу и дању.
       
      Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
      И народ с огњишта растераше мачем
      Рањене руке тад му задрхташе
      Па завапи Богу молитвом и плачем.
       
      Искреном душом и радосним очима
      Крепки Старац Истину животом сведочи
      И дуг враћа оном што у Лелићу почива
      И недуге нађе молитвом лечи.
       
      Мира духу своме у старости нађе
      Под окриљем јуначке планине Јелице;
      Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
      И лукавог што баца отровне стрелице.
       
      Крстоносни пут води га до Дрине
      Да испише сећања последњу страницу
      И у Рачи старој о своме роду брине
      Па хита у Лелић, на последњу станицу.
       
      И радује се свети владика Николај
      Јер молитва изроди оца Јована
      што Јеванђељу учи грешни род овај
      Док у Лелић хрли са свих српских страна.
       
      Сада Лелић село има два јунака:
      Једног у календар што уписа Бог,
      Другога познаје српска душа свака
      И љуби га ко духовног родитеља свог.
       
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Milan Nikolic,
      АРХИМАНДРИТ Јована Радосављевића који је био на служби у Епархији врањској, преминуо је од последица коронавируса у Новом Саду где се лечио више недеља.
      Архимандрит Јован је рођен 1927. године и један је од ученика владике Николаја Велимировића. Милисав (касније Јован) био је Николајев ученик све док нацисти нису заробили владику и пребацили га у логор Дахау. Замонашио се 1950. године у манастиру Рача, а касније је прешао Призрен, након што је за епископа рашко-призренског постављен Павле каснији Патријарх Српске православне цркве.
      Управо га је Патријарх Павле охрабрио да заврши богословију, а затим и Православни богословски факултет. 
      Његово име се помињало као име великодостојника који је требало да извуче једну од три коверте у којој се налази име новог патријарха Српске православне цркве.
      Последњих година које је провео у врањској Епархији уживао је велико поштовање верника и свештенства.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/984764/preminuo-arhimandrit-jovan-radisavljevic-izgubio-bitku-virusom-korona
       
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС
       
      - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?
       Наравно. Он чује исповест.
      Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?
      Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.
      Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."
      Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.
      "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."
      Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."
      И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."
      Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.
       - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.
       Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.
      Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.
       САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
    • Од JESSY,
      Архимандрит Емилијан  Радост, пропаст туге
×
×
  • Креирај ново...