Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Аристарх

    Аристарх

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На дан Светог великомученика Прокопија упокојио се у Господу протојереј-ставрофор хаџи Илија М. Ђурић, бивши старешина храма Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Заупокојена Литургија биће служена у уторак, 23. јула 2019. године, са почетком у 9 часова, а опело у 11 часова, у храму Светог Трифуна. Саопштено је на званичној интернет страници Српске Православне Цркве.
       
      ПОВОДОМ УПОКОЈЕЊА ПРОТЕ ИЛИЈЕ, ДОНОСИМО СЛЕДЕЋИ ИНТЕРВЈУ:
       
      Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колио је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну.
      Мали Мокри Луг, почетак јула, 36 степени у хладу. Стигли смо у Цркву Св. Муч. Трифуна на акатист њеном заштитнику, који средом у 17 сати служи старешина, прота Илија Ђурић. По завршетку, обратио се присутнима: "Ево дали смо души духовну храну – изволите сада у парохијски дом да дамо храну и телу". Жене, које назива „мироносницама“, међу којима је и протиница, износе укусно посно вариво и он благосиља трпезу. Док вечерамо, један брат чита из Охридског пролога за сутрашњи дан.
       
       
          - Прото, да ли увек после акатиста припремате трпезу љубави?
          - Да, а такође и после јелеосвећења, које служимо једном месечно, сваког младог петка.
           - Лепо Вам је овде. Све је ново, а двориште је прави цветни врт. Предивни су олеандри.
           - Да, семе смо донели из Хиландара и све се примило. Заиста је сада ово украс нашег насеља, али знате ли шта је овде било? Градска депонија. Како се овај део града ширио, а није било цркве, становници су припадали миријевској Цркви Св. Илије, затим Храму Покрова Пресвете Богородице. Али, пре 15 година, Божијом милошћу и заступништвом Св. Трифуна, уз благослов Патријарха Павла, као и трудом Грађевинског и Црквеног одбора, и захваљујући несебичној помоћи наших парохијана и свих људи добре воље, започели смо изградњу. А сад је скоро све завршено: и црква, и парохијски дом са пратећим просторијама и станом за свештеника. Имамо и извор Св. Трифуна, попут наших старих светиња, уклопљен у зграду нове капеле за свеће, а ту су још и учионица за хорске пробе, продавница. Видели сте да је у току живописање храма, а ради се и нов иконостас.
           - Каква је посећеност богослужења?
           - Хвала Богу и Св. Трифуну, наш храм је пун недељом и пазником, нешто мање радним данима. Активан је пододбор Верско-добротворног старатељства који ос 2002. издаје наш храмовни билтен Глас Св. Трифуна. Ускоро излази монографија о нашој цркви, а о насељу М. М. Луг већ је штамана. Организујемо и бројна предавања, као и поклоничка путовања. А можемо се похвалити да је у нашим основним школама „Десанка Максимовић“ и „Драгојло Дудућ“ посећеност веронауке изнад просека београдских школа.
           - Ви сте баш неуморни, оче! Ни врућина Вам не смета. Мислите ли на пензију?
           - Навикао сам, али мислим и на пензију. Треба млади да раде. Пуне 42 године служим, али ми шест година што сам радио у Хрватској још није регулисано.
           - Чили смо о Вама много похвалног, ево, и уверили смо се, али дошли см код Вас да бисмо написали чланак о још једној многодетној породици.
           - Често су долазили новинари да снимају и пишу о мојој породици. Кажу – то је интересантно. Ето, што је некад било нормално и уобичајено то је сада малтене ненормално.
           - Али, ми нисмо дошли са том намером него баш напротив, како у прошлом броју Мисионара рече архимандрит Василије Гондикакис, игуман светогорског манастира Ивирон, да ми од Вас „узмемо снагу“, као од духовног оца, али и оца седморо деце и деде 18-оро унучади.
           Вечера је завршена, парохијани отишли. Протиница Босиљка донела је албуме са фотографијама и села поред нас. У миру смо разговарали.
          Протојереј ставрофор Илија (66) и Босиљка (58) су непосредни, предусретљиви и комуникативни људи, који имају однегован осећај за заједницу. Она је за њих извор наслађивања. Та сладост сија са њихових лицам као рај кога већ сад предокушају, који им испуњава срца. Немају горко искуство болесника из бање Витезде, који је 38 година боловао и који се Христу пожалио да нема човека да га спусти у исцелитељну воду, и зато га милосрдни Христос исцели (Јн 5, 1-9). Напротив, имају човека и имају људе, јер имају Христа за Бога и Спаситеља. Испоњавају питомост и култивисаност људи којима је угодан живто у заједници и незамислив ван ње. Сетимо се да је ави Макарију (Старечник) Богом откривено да је пакао немогућност гледања у људска срца.
           Испричали су нам од када су њих двоје кренули овим подвижничким путем.
           Обоје су родом из мачванског села Клење, код Богатића, данас Епархија шабачка, а венчао их је 1970. године у Цркви Успења Пресвете Богородице прота Данило Дукић, потомак косовског војводе Дуке. Пошто је завршио богословију у Крки, исте године Илија је одређен за Епархију далматинску и од стране владике Стефана у том манастиру рукоположен у чин ђакона, а потом и чин презвитера у месту Преодац, код Босанског Грахова, који је припадао истој епархији. Служио је у Шибенику, Кистањама и Бенковцу. Тамо им се родило петоро деце (нажалост, пето, мушко дете, рођено у Задру, умрло је након рођења из непознатих разлога). Прота Илија (унапређен у протојереја-ставрофора 2007. г. од стране блаженопочившег Патријарха Павла) потиче од побожних родитеља: отац земљорадник и песник, чије су песме објављиване, био је председник црквене општине, а стричеви и ујаци у епархијском одбору, до је мајчин рођак прота који их је венчао. Илијин отац је имао седморо деце, а многи од родбине – седморо и осморо. И то је било сасвим нормално. Босиљкина мајка је родила петоро, а баба осморо деце. Њен деда по оцу био је председник црквене општине у Клењу, а деда по мајци у Прњавору. Након 16 година проведених у Далмацији, 1986. прешао је у Београд и распоређен у Цркву Покрова Пресвете Богородице, са станом у Топчидеру, а додељена му је парохија у М. М. Лугу где је 1996. започео изградњу новог храма, који је освећен 1998. г., и ту је његова породица коначно, после девет сеоба, нашла уточиште. Иначе, прота је познат као неимар и добротвор. У Далмацији је ударио шест темеља за нове цркве, а у М. М. Лугу три темеља, а после прогона српског народа из Хрватске и Босне, од 1995. до 2005. удомио је 55 избеглица. Ти људи памте њихово добро и данас им се јављају. А кум Раденко из Сарајева увек наглашава: „Нико нема такву куму! Она је све делила до најмањег делића на равне части, па ако не ко не стигне кад је ручак, ипак га сачека његов део. Само се бојала да не би неко од њихове деце то појео“. У Београду им се родило још троје деце. Тек тада се Босиљка запослила у Индустрији обуће Земун и радила 20 година. Крсна сава име је Св. Георгије Победоносац.

           - Причајте нам о Вашој деци. Имате пет кћери и два сина. Где су они сада?
           - Сви су у Београду, сви су своји људи, имају своје породице. Сви су, хвала Богу, завршили више школе и факултете, а неки и два, почевши од најстарије ћерке, која има 41 годину, до најмлађег сина, који има 29 година. А унучад су узраста од 21 године до 8 месеци. Драгиња има петоро, Мирјана, која је упоредо учила и филолошки и богословски факултет – троје, Љиљана – троје, једино је Биљана без деце јер је рано остала удовица, Смиљана – двоје, Миладин, који је завршио богословију и Академију за уметност и конверзацију а сада ради на изради новог иконостаса у нашој цркви – једно, а најмлађи Младен, који се тек уписао на Богословски факултет има већ четворо деце.
           - Ето, то су плодови Ваше деце, у ствари, Ваши оплођени плодови, Ваше принете жртве, попут зрна пшеничног које приносећи се рађа богати плод, или горушичиног зрна које израста у разгранато дрво. То је Божији благослов због Ваше верности Православној Цркви кроз коју сте учили своју децу, али и сву духовну децу, да се науче језику Цркве и надахњују светлошћу и светошћу њене Истине, јер је у њој живот човека и света. Зато ћемо Вас, као искусног проту, замолити да и нам поучите значењу јеванђелских Христових речи које говоре у односима у породици.
           - Бог је Творац, а све остало је Његова творевина: и родитељи наши, и браћа, и деца. Зато се треба везати за Творца. Прва Божија заповест каже да прво љубимо Бога свим својим бићем, а дрга каже да љубимо ближње као саме себе. Сам Бог нам је рекао шта је прво, али то прво не може ни без другога, па нам је лепо објаснио и ко је наш ближњи у причи о милостивом Самарјанину. Бог је љубав и нигде није рекао да некога мрзимо, а нарочито је петом заповешћу указао на важност поштовања родитеља. Али, то не зачи да вежемо своје срце уз њих а одрекнемо се Бога, него да их волимо кроз Бога, који је Творац свих нас. Зато нека нас не збуњују Христове речи кад је позивајући ученике у апостолску службу једнога од њих позвао са сахране његовог оца: Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве (Мт 8, 20-22). Јер, прво је пут за Христом, а остало ће нам се додати. Да су се апостоли, светитељи и сви мученици везивали за родитеље, данас их се не бисмо сећали. Узмимо нама најближи пример, нашег Св. Саву. Да је остао везан за родитеље, остао би Растко.
           - То значи да треба да живимо мање по телу а више по духу, тј. по Духу Светом? Јер да бисмо вечно живели, морамо да задобијемо Духа Светога. То је главни циљ нашег живота, јер нас Он води Истини, по речима Св. Серафима Саровског.
         - У Светом Писму налазимо одговор на свако питање. Често нам Господ одговара директно: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Јер све ов и незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се (Мт 6, 25-34). Не смемо бит маловерни, ни кад нам је тешко, јер су уски и стрми путеви који воде у Царство Божије, а широк и равни који воде у амбис.
           - Људи често немају свест о томе шта је претежније, да је њихове егзистенција духовне природе и да од ње зависи и телесна. И држава и друштво подстичу људе да живе световњачки. Блаженопочивши протојереј-ставрофор др Радован Биговић каже: „Оно што је душа за тело, то треба да буде Црква за друштво“. Кад је тако, зашто се уопште поставља питање односа између државе и Цркве? Друштво је тело, а Црква је душа.
           - То је лепо рекао прота Радован. Тако би требало да буде. Али често телу и одело може да буде тесно и неудобно. Тражи се комотно и удобно, као што је блудном сину било тесно у очевој кући па је отишао у „туђу“, и знамо како се провео. Ипак се на време покајао и отац се његовом покајању веома обрадовао (Лк 15, 11-32). Господ је рекао: Богу Божије, а цару царево. То значи да је и свака власт од Бога допуштена, и бива или као казна или као награда.
           - Да ли су Богу ближи они који имају много деце? Да ли они имају и више бриге, па се и више уздају у Бога? Да ли они боље схватају брижност и дарежљивост Божију према човеку?
           - Сви смо Божија деца, сви смо благословени. Сваки родитељ воли да су му деца добра и послушна. Али главна брига за родитеље је како ће их личним примером и љубављу васпитати. Наша народна мудрост каже: Ко је дао уста, даће и храну. А није важно колико је уста, јер је свака уста Бог благословио, па ће им дати и храну.
           - Неки родитељи не желе да имају много деце са образложењем да је велика жалост када деца рано умиру. Они то доживљавају као да се дете које рано умре узалуд родило. Да ли је то тачно?
           - Смисао брака је и продужетак људског рода, као највећег Божијег блага. А ниједно дете се није узалуд родило него о Промислу Божијем. Праведни Јов рече: Бог даде, Бог узе, нека је благословено Име Његово!
           - Можемо ли Бога изненадити у односу на оно што Он очекује од нас?
           - Не можемо. Дао нам је слободу за добро, и само то очекује од нас. Он зна шта можемо, а шта не можемо и зато не тражи од нас крст који не можемо да понесемо. Сви знамо причу о талантима. Блаженопочивши Патријарх Павле говорио је у скромности својој: Бог ми је дао један талант, а ја сам га умножио дупло, а мој школски друг (Д. К.) добио је пет и он их је дупло умножио. Наше је да се трудимо. Бог нам и преко деце даје таланте, и родитељи са једним дететом, ако нису могли да роде више, могу да их умноже као и они са десеторо деце.

           - А зар не бисмо могли онај један талант умножити у три, а не само у два? Зар то не би било пријатно изненађење за Бога? Непријатно изненађење би било да неко својих пет таланата закопа у земљу. Па Ви, као родитељ, изненађујете Бога тиме што имате мног деце? То је хришћански максимализам који остварујете вољно и у пуној слободи.
           - Максимализам је умножити онолико колико то Бог од нас очекује. Да очекује више од дупло, то би нам и објавио. Све што је преко мере није од Бога него од ђавола, који на тај начин хоће да нас спречи да не урадимо ни оно што можемо. А ни крст нам није додељен тежи од оног који можемо да понесемо. Таланти су нам дати заједно са крстом ради спасења. Без крста не можемо умножавати таланте, али ни без умножавања таланата не можемо изнети крст. Многи падају под њим јер се не труде колико је то потребно да би изнели тај свој крст, не умножавају таланте. Умножи таланте онолико колико то Бог тражи и изећеш свој крст и спасићеш се.
           - Колико се свештеници могу борити против чедоморства? Колики је у томе Ваш допринос?
           - Саветујем свима да се не боје бројности укућана, јер ако има слоге и љубави у кући неће ничега недостајати.
           - Да ли Вам се, можда, десило да од Вас траже благослов за абортус? Испричаћу поучан пример који сам чула од свог духовника: један забринути верник дошао је код свог духовног оца и изложио му свој проблем: његова жена је затруднела трећи пут, а они то нису планирали јер су лошег материјалног стања. Ево шта му је саветовао духовник:
           - Ког узраста су ти деца?
          - Ћерка 10, а син 6 година.
           - Добро, дао си шансу тој деци да поживе толико година а сад их уби, а овом трећем детету дај шансу да и оно угледа свет. Тиме ћеш одмах дупло смањити матеијалне трошкове.
          Човек се нашао у чуду. Дошао је по благослов да убије треће, нерођено дете, а духовник му је саветовао да убије своју живу и здраву децу.
           - Како да убијем живу децу?
           - И ово још нерођено је живо. Пред Богом је то исти злочин.
           Ужаснуо се и схватио поруку. Након шест месеци жена му је родила још јеног здравог сина. Да ли сте и Ви некада били у таквој неприлици?
           - Да. Пре око 30-ак година једна жена дошла је код мене на исповест. Заправо, то је више био њен вапај. Требало је са мужем и синчићем од 7-8 година да путује у иностранство где их је чекао сигуран посао, а она је непланирано затруднела. Понављала је: Морам да абортирам. Иако није била из моје парохије, забранио сам јој да се причести. Прошло је можда две године. Колеге су ми рекле да ме је тражила, јер је хтела да јој ја крстим дете, а кад смо се срели, рекла ми је: „Оче, ово је Ваше дете“. А имао сам случај једне интелектуалке која је извршила 28 абортуса, а родила само једно дете. Правдала се да би јој деца била сметња за каријеру. После сам сазнао да јој је страдало и то једно.
           - Такве ствари не постоје у хришћанском браку. По чему је он посебан?
           - Црквени брак је брак, а грађански без њега нема Божијег благослова. То је као дрво које једно време наредује, а онда почну гране да му се суше. Како може брак бити срећан без Бога, кад нема Сунца, кад нема Духа Светога?! Оно што нам личи на срећу, није тако у вечности, а овај живот је само инсерт вечности. Ми не знамо какви су пред Богом њихови преци, али знамо да се неокајани греси преносе и на потомке.
           - Је ли данас лакше подизати децу?
           - И лакше, али и теже. Нама није било лако у комунистичко време, то су и наша деца осећала. Али, свако време има своја искушења.
           - Пошто сте пред пензијом, шта бисте желели још да урадите?
           - Ето, жеља ми је да на нашој парохији нема некрштених и невенчаних и да народ још више окрене Цркви, па да Господ благослови да се изгради још једна црква.
       
      Извор: МИСИОНАР, бр. 326, јул-август 2012.
       
    • Од Логос,
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости.

      Студенти прве године Правног факултета, поред осталог, уче да се право ствара и да постоји ради примјене, а да је у процесу примјене права најсложенија фаза тумачења права. Такође, студенти, стичући своја прва правничка знања, уче да тумачење права не припада само правницима. Али, то не значи да је тумачење права од неправника и исправно тумачење. Само неправници могу да користе једну, посве нетачну, констатацију: три правника пет мишљења! Хе, правници, ако су правници, у тумачењу имају само једно мишљење. И то оно стручно!
      Тумачење права јесте утврђивање правог, тачног смисла и значења правне норме. А да би се тумачило право, односно да би се дошло до правог, тачног смисла и значења правне норме, правна наука је дефинисала врсте тумачења. И само се уз језичко, логичко, циљно, историјско и систематско тумачење може доћи до циља, тј. до правог смисла и значења правне норме. Једино се тим путем и на тај начин долази до једног и тачног правничког става. Кад право може да тумачи свако, онда то исто важи и за мишљење Венецијанске комисије. Али, и ту постоје нека правила, јер се ради о мишљењу које се односи на садржину предлога општег правног акта. Није спорно да тај садржај конзумира свако ко га интересује, али то не значи да свако има право да мијења смисао тог сложеног, слојевитог и захтјевног правничког текста.
      МИШЉЕЊЕ ИЛИ УСТАВ
      Током претходних седмица и дана свашта смо чули и читали поводом мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједницау Црној Гори. Неки су, па још се и зову правницима, мишљењу Венецијанске комисије својим изјавама дали статус правног акта, иако оно то није. И то не било каквог правног акта, него чак и акта који је и изнад Устава Црне Горе! Малтене, не би Скупштина Црне Горе ни имала право да доноси законе да није „венецијанаца“ , односно да ће она тек сада, с мишљењем, моћи да добија законе који ће важити за све!?!
      Нећу сада да коментаришем прву информацију из Владиног Бироа за односе са јавношћу 21. јуна да је Венецијанска комисија „позитивно оцијенила“ Предлог закона, а ни ону, такође из Владе, којом је 24. јуна значајно коригована она од 21. јуна. Од тврдње да је Предлог закона „позитивно оцијењен“ дошли смо до тога да само „сматрају да је позитивно оцијењен“. Није за овај текст толико битно ни то што је из Владе накнадно саопштено да Влада није „планирала“ да једнострано врши одузимање вјерских објеката, односно што је у планирању одустала од онога што је написано у чл. 62 и 63 Предлога закона. Није ми јасно зашто се, поводом мишљења из Венеције, јавља Влада која није покренула иницијативу пред Венецијанском комисијом. Није ми јасно ни зашто је Министарство за људска и мањинска права које је покренуло ту иницијативу у тоталној дефанзиви.
      СПИН-ПОЧЕТНИЦИ
      Овом приликом ћу само о покушајима, посве узалудним, да се медијски релативизује мишљење Венецијанске комисије које је написано веома критички и сугестивно готово до наредбодавности, али не према Влади него према министарству као надлежном државном органу у овом случају.
      Изгледа да је најважнији податак био да је мишљење „усвојено са 99% гласова“, а да је „само један члан“ и то онај из Србије био против, а „још један“ и то онај из Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске био уздржан. Стварно не знам ко је и како гласао. И није ни битно, јер је мишљење (а не позитивно мишљење) усвојено и обзнањено. Нико се тиме није ни бавио, јер то није ни важно послије усвајања мишљења. Интересантан је пут од 100 посто позитивног мишљења до 99 одсто гласача мишљења у Венецији.
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Није им било важно то што је било амандмана на четири стране и да је ово мишљење, на неки начин, ушло у историју тог тијела управо по броју пристиглих и усвојених амандмана. Број усвојених амандмана на Нацрт мишљења је био такав и толики да је Секретаријату Венецијанске комисије било потребно скоро три дана да их унесе и коначно објави. Е, зато се од тврдње да је „позитивно мишљење“ дошло до „сматрања да је позитивно“. Објавили су да је у мишљење унијето „правно образложење Владе“ од 17. јуна, што је легитимно, али нису објавили шта је унијето и од других предлагача. Наравно, нису навели ни зашто су, ако је већ све било јасно и позитивно, слали допунско правно образложење у Венецију.
      ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗБОГ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ
      А онда је кренула трапава и правнички незнавена медијска интерпретација једног сложеног и слојевитог, правнички захтјевног текста, а све са циљем да се критике, примједбе, коментари и обавезујућа упутства релативизују до бескраја.
      Ових дана сам врло пажљиво читао мишљење Венецијанске комисије, а прије тога сам читао и Нацрт мишљења тројице извјестилаца. Од Нацрта мишљења до Мишљења је, како се види након упоређивања два текста, био дуг и трновит пут. За неке и неочекиван! Мишљење се у најважнијим тачкама драстично разликује од Нацрта мишљења. Зато чуди изјава Жане Филиповић од 19. јула да у „препорукама Венецијанске комисије нема суштинских и крупних промјена“. Одговорно тврдим да само добри познаваоци ове материје и номотехнике могу доследно да унесу препоруке Венецијанске комисије.
      То се најбоље види у погледу броја примједби и сугестија у вези чл. 62 и 63 који су, без зазора, у Црној Гори са највиших адреса проглашени кључним одредбама у прелазним и завршним одредбама Предлога закона. Одговорно тврдим да предлагач у Мишљењу није добио ништа више од онога што је сваки субјект права, па и држава, имао и до мишљења из Венеције – право да се, у складу са законским прописима, обрати судској власти и да у судском поступку докаже неко своје право. Ништа више од тога! И ништа мање од онога што је до сада свакоме, па и држави, стајало на располагању.
      Ако је свима до добра и напретка и до новог закона, онда не треба журити. Прво треба испоштовати кључну препоруку о инклузивном дијалогу државе са црквама и вјерским заједницама и кренути из почетка – у складу са правним поретком Црне Горе и Мишљењем Венецијанске комисије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.”
       
       
      Извор: Острог ТВ студијо
    • Од Логос,
      Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године?

      Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити.
      Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало  да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина.
      У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник  итд.
      Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године.
      Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године.
      Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом.
      Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице.
      И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да  „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска.
      Изгледа са овим пројектом  мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви…  Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ  је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо.
      Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке  објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи  на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову.
       
      А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе!
      Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева.
      Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства.
      Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика.
      Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа.
      Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења.
      Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке).
      Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси.
      Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље.
      Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота…
      Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције.
      Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви.
      Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити.
      Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља.
      Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе.
      И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа…
      И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста.
      Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска…
      Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња.
      Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога.
      Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.)
      Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)…
      Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин!
      Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945.
      Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена.
      Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства.
      А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме!
      Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава.
      На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918).
      Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога?
      Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”!
      То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква?
      Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило?
      Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...