Jump to content
Снежана

Мој деда патријарх Павле, и човек и светац

Rate this topic

Recommended Posts

Мој деда патријарх Павле, и човек и светац

  
Screenshot_1-10-696x465.png

Психолог Снежана Милковић, у исповести за „Новости“, о својој фамилији и јединственом одрастању поред највољенијег поглавара СПЦ: Дека Попа је живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао

„ОНИ које волимо не одлазе докле год бораве у нашим сећањима, сећања су тек пуста тумарања по прошлости ако их не поделимо са другима. Када их поделимо, настављају да живе.“

 

Управо ова мисао, после дугог промишљања, пре четири године одагнала је дилему Снежане Милковић: објавити своја сећања о приватном животу патријарха Павла или да то што је од њега имала прилику да научи остане само њено благо?

Притом, није овде реч „само“ о највољенијем српском патријарху, кога су поштоваоци, верници, али и атеисти, присно ословљавали са „деда Паја“, већ и о њеном, приватном „деда Попи“. Снежана је, наиме, унука патријарховог рођеног брата Душана. Он је пак погинуо у Другом светском рату, оставивши иза себе Драгињу, Снежанину мајку.

Привилегију да стасава у непосредној близини патријарха Снежана је преточила у књигу „Мој деда патријарх Павле“, коју је најпре објавила „Просвета“, а 2015. године штампали су је и београдски „Еthos“ и чувени књижар Веља Старчевић. Треће издање овог драгоценог сведочанства о једном од најскромнијих и, истовремено, најмудријих изданака нашег национа, његове светости патријарха Павла, који се упокојио 14. новембра 2009. у 95. години, представљено је ове недеље Новосађанима у Градској библиотеци.

– Док сам писала књигу, полако ми је постајало јасно да између живота мог деда Попе и онога што је патријарх Павле говорио нема никакве разлике – сетно, али и поносито, присећа се Снежана, по професији психолог.

ДОДАЈЕ да су те две улоге биле потпуном сагласју, јер је деда Попа живео по јеванђелским принципима које је патријарх проповедао. Најстарија Снежанина слика о деда Попи сеже до шездесетих година прошлог века и куће у београдској Мадридској улици, у којој је живела с породицом. Тамо је први пут видела свог деку, који се управо вратио са постдипломских студија из Грчке, и затим 1957. године био хиротонисан у чин епископа рашко-призренског.

– Дуго сам чувала мали плави емајлирани крст који је донео са Свете Горе „морској глави“, како ме је од тада често ословљавао – забележила је Снежана у својој књизи.

Једна од слика које су се најдубље урезале у њено сећање односи се на изузетну скромност деда Попе. Сваки пут када би долазио у посету породици, из своје торбе, веома сличне оној коју су ђаци носили у школу, вадио је „неке дарове“. То су најчешће биле бомбоне, понекад јабуке или дуње, уз његов коментар: „Ево, сваком по једна, да се не преједете.“

И сам се скромно хранио, што је нарочито бринуло Снежанину баку Агицу, деда Попину сестру од тетке, с којом је он одрастао и с којом су живели у истом домаћинству. Сваки оброк започињао је и завршавао корицом хлеба, а са стола је сакупљао мрвице забринуто подсећајући да има пуно гладне деце. Говорио је и да човек једе да би живео, а наопако је ако живи да би – јео.

Како је стасавала и сазревала, Снежана је упијала и друге детаље из живота свог „деке у мантији“. Слушала је његове разговоре са Агицом о сиромашном детињству без родитеља у родним Кућанцима у Славонији, надничарењу и плућној болести деда Попе, који се пре него што се замонашио звао Гојко Стојчевић. Излечио се без антибиотика, уз молитву и скромну храну у манастиру Благовештење. Замонашио се уочи Благовести 1946. године.

ДОК је био епископ рашко-призренски, у Београд је долазио ретко, али је увек налазио макар мало времена да посети породицу. После 33 године проведене у Призрену, 1. децембра 1990. постао је 44. патријарх српски и преселио се у Београд. Породицу је посећивао два пута недељно и са њом најчешће обележавао највеће празнике, Божић и Ускрс.

– Не знам зашто, али никада нисмо помишљали да би деда Попа могао да постане патријарх – присећа се Снежана. – Када је у медијима објављено да је изабран за првојерарха Српске православне цркве, бака Агица је данима плакала. Говорила је: „Мени треба брат, нека неко други буде патријарх!“ Плашила се да више неће имати времена да долази. Али долазио је кад год је могао, макар накратко.

Укућанима није допуштао да му придрже горњу мантију, јер то би значило – „ја сам важан“. Снежана га је пратила на аутобуску станицу, и није дозвољавао да га родбина одвезе колима до Патријаршије уз изговор: „Лакше ми је аутобусом, не морам да се сагињем кад улазим.“

Признаје саговорница „Новости“ да је још као девојчурак била свесна поноса што је у пратњи деда Попе, али се трудила да он то не примети.

Често је говорио да је највећа заслуга пред Богом заложити свој живот да бисмо нечији спасли. Био је увелико у 90. години када га је Снежанин син Михаило упитао како увек зна шта треба да каже, а он је одговорио: „Кад будеш имао 90 година, знаћеш и ти.“

Разумео је и младост. Снежаниној баки није се допадало што она носи фармерке и пожалила се деда Попи, а он је узвратио питањем: „А шта носе њене вршњакиње ако не фармерке?“

Говорио је и да човек у некој тешкој ситуацији треба да уради све што може, али да се не секира превише, да не оболи, јер „сирће гризе своју флашу“. Сећа се Снежана и благих савета које је патријарх давао верницима после литургије – да не стоје насред цркве, јер то би значило „Види, Боже, ја сам главни“. Или: „Певајте у цркви тише, да се и други чују, није наш Бог глув.“

КАКО је често пешачио или се возио градским превозом, верници су га пресретали с питањима, молбама за савете… Сваког је саслушао. На своје проблеме и тегобе није се жалио. Говорио је: „Лако ми је са мном.“ Ретко је дозвољавао, а још ређе тражио, да неко учини нешто за њега лично. „Што ти мени ‘морска главо’ да шијеш, кад ја умем и имам машину.“

Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао je и друге мајсторске послове у Патријаршији. Много је читао и писао монографије о манастирима, студије, покретао духовне академије…

Крајем септембра 2007. године, патријарх Павле примљен је на Војномедицинску академију јер се стање његових ногу погоршало. Тада је ВМА постао његов дом. Није се сложио са предлогом лекара да га пусте кући како би прославио своју славу Лазареву суботу и Васкрс. Снежани је то објаснио овако: „Ја сам сада добро, али зачас ми буде лоше.“

У суботу, 14. новембра, отац Методије рекао је Снежани да је патријарх добро и да је, хвала Богу, појео качамак. Сутрадан, у недељу, када је охрабрена унука поново позвала, одговор је гласио: „Упокојио се пре пола сата.“

Умро је у сну.

– Само спустих слушалицу. Не постоје речи које би на прави начин описале моја осећања у том тренутку. Јавише ми да треба да скувам жито и да ће мој син Михаило носити крст – присећа се Снежана.

На дан сахране, са стотинама хиљада људи, а неки су рекли да их је било и милион, Снежана је корачала иза лафета, погледа прикованог за митру која вири из отвореног ковчега. Са осећањем ганутости, онакве какву осећамо када слушамо химну, Снежанином свешћу пролазила је само једна мисао: „Ово је мој деда Попа, патријарх српски Павле.“

ЉУБАВ У ЉУДИМА О СНЕЖАНИНОЈ књизи, „танано емотивном ткању, плетеном од дубоког поштовања и најдубље љубави према чудесном старцу, деда Попи“, академик Светлана Велмар Јанковић написала је да је патријарх Павле био прескроман монах који је живео за то да љубав победи зло у људима, те да је био физички крхак, али у борби против зла морално чврст као стена.

СВЕТОСТ И СВЕТЛОСТ ПОСТОЈИ мноштво анегдота које се доводе у везу са патријархом Павлом и које говоре о снази његовог духа. Чувена је сцена када је један познати фотограф пожелео да слика патријарха Павла, обративши му се речима: “ Ваша светлости“ (уместо ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио: „Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц?“

ТИХО ГОВОРИО, ДАЛЕКО СЕ ЧУО У МНОШТВУ упечатљивих речи опроштаја од патријарха Павла, „свеца који хода“, и данас одзвањају оне које је изрекао академик Матија Бећковић: „Нико није тише говорио а да се даље чуо, нико са мање речи није рекао више, нико није био мањег раста а да се видео са веће даљине.“

ПОШТОВАО АТЕИСТЕ СЕЋА се Снежана да су патријарху Павлу неки замерили што се одазвао позиву новоизабраног председника Слободана Милошевића и посетио га. Један колега замолио ју је да га пита зашто је то учинио. Патријарх је мирно одговорио: „Нисам ишао код Слободана, већ код председника државе.“

 

 

 

Вечерње новости

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      „Позвани смо на молитву, смерност и покајање да се преобразимо, да променимо начин на који размишљамо, говоримо и јесмо, начин на који поступамо, живимо и деламо“, рекао је патријарх Данило у својој проповеди у Пету недељу Великог поста.     Говорећи у капели Светог Георгија, која се налази у патријарашком двору, Патријарх румунски се осврнуо на Марију Египћанку, која је живела 47 година у Јорданској пустињи. Блажењејши је рекао да нам је,  избијањем корона вируса, дата прилика за покајање.   Ввидимо да нема потребе сад да идемо у пустињу, јер су скоро сви градови постали пусти пошто више нема толико људи који станује њима. Нема више саобраћаја на улици, нема више гужве пошто су људи заточени у својим домовима.   Сликовито описујући данашње друштво, Блажењејши је подсетио на први стих Плача Јеремијиног: „Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа!“ (ПлЈ. 1,1)   „Био је напуштен због јеврејског ропства, али сад је због једног другог робовања: страха од болести овог новог вируса Ковида-19, који изазива много тескобе и страха, страдања, па чак и смрт.“   Број случајева заражених вирусом корона у Румунији попео се на 3.864 у недељу . Од избијања пандемије регистровано је 148 случајева умрлих од Ковида-19 .   „Данашњи пусти или делимично напуштени градови подсећају на пустињу у коју се некад повукла Марија Египћанка. Цркве су скоро празнем јер наш вољени верујући народ не учествује у службама - све нам то говори да треба да се смириавамо и да преокренемо изолацију у духовно користан рад.“   „Хајде да преобразимо страдање од ове болести у наду опоравка од ње и све недостатке које ова епидемија изазива“ рекао је Румунски патријарх 5. априла 2020. године. „То можемо учинити умножавањем молитве, испуњавањем своје душе светлошћу усрдне молитве и добрих дела и речи, помажући својој браћи.“   Викарни епископ патријарха Данила, плоештански Варлаам у недељу је освештао Букурешт да би се уклонио корона вирус, обилазећи град комбијем и носећи свете мошти и икону Светог мученика Димитрија Новог и изговарајући молитве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Протопрезвитер Владан Симић: У спомен на владику ваљевског Милутина, Април 2020.     Кад су га хвалили – Бога је хвалио Кад су га славили – Творца је славио Кад су га кудили – није се бранио Кад је био гладан – друге је хранио.   Кад су га газили – није се склањао Кад су га понижавали – није им се клањао Кад су га одбацивали – он их је грлио Кад су га ружили – све их је љубио.   Кад је многим трудом светиње обнављао Да буду станиште свих, ко врт рајски, Није се гордио него смиравао И бринуо за цвркутави славопој мајски.   Кад су га исмевали што рече Да Бог због грехова наших допусти суше, За њих се молио у јутро и вече И на подсмех узвраћао осмехом душе.   Кад се нејако тело уморило на крају И монашка душа док ка небу хрли, Бесни пси још реже и на свеца лају, А Крст страдања на себе узео је први.   Да са неба гледа како све трули И како се клевете и поруге руше А победу односи сваки подвиг врли И Христов лик у човеку насмејане душе.     Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, данас, у пету недељу Великог Часног поста, 05. априла 2020. године, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Свјатјејшем је саслуживао протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник Световаведењског манастира.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Извор: Радио Слово љубве
    • By Логос
      Сверуски патријарх је одлсужио јутрењу уз читање Акатиста Пресветој Богородици.     Дана 3. априла 2020. године, уочи суботе 5. недеље Великог поста – празника Похвале Матери Божјој (акатистна субота), Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је јутрењу с читањем Акатиста Пресветој Богородици пред чудесном Серафимо-Дивјејевском иконом Матере Божје „Умиленије“ у  Богојављенском катедралном собору  у Елохови, у Москви.   Пред почетак богослужења, Предстојатељ  Руске Православне Цркве обавио је обилазак Москве са иконом Матере Божје „Умиленије“, пред којом се молио преподобни Серафим Саровски.   Икона Серафимо-Дивјејевска  Мати Божја „Умиленије" - келијска икона преподобног Серафима чува се годину дана у цркви Владимирске иконе Матере  Божје при Патријарховој резиденције у ул. Чистиј переулок у Москви. По традицији, уочи акатистне  суботе икону Предстојатељ Цркве доноси  у Богојављенски катедрални саборни храм.   Претходно је Свјатјејши Владика упутио позив верницима да, док су у својим домовима, заједно се моле, почевши са читањем Акатиста Пресветој Богородици и додају молитву за избављење од велике опасности - заразе вирусом корона -  почев од 16:00 ч. по московском времену (од почетка обиласка).   По обављеној литији Његова Светост патријарх Кирил вратио се у у Богојављенски саборни храм.   За време литије певао је хор при Богојављенском саборном храму, а два ТВ канала су пратила литију  уживо све време.   Извор из Москве наводи да је са Сверуским патријархом у молитвенмом ходу учествовало више архијереја ове Свете Цркве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By PredragVId
      Патријарх Кирил пронеће икону Умиленије улицама Москве

       
      У петак, 3. априла 2020, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил пренеће икону Матере Божје „Умиленије“ из места њеног пребивалишта у Владимирској цркви патријархове резиденције у Чистом переулоку у Богојављенску саборну цркву у Елохови у Москви. Вест преноси инфо служба Српске Православне Цркве.
      У 16.00 ч. Његова Светост започиње обилазак града Москве са иконом Матере Божје „Умиленије", пред којом се молио преподобни Серафим Саровски и стиже са светињом у Богојављењенски саборни храм, где у 18.00 ч. почиње јутарња прослава празника Похвале Пресветој Богородици. Службом ће началствовати Његова Светост патријарх Кирил. Литију и богослужење преносиће уживо два тв канала.
      Његова Светост Патријарх апелује на вернике да, док су у својим домовима,  заједно се моле, започињући читањем акатиста Пресветој Дјеви Марији и додатком молитве за избављење од опаке болести – заразе од вируса короне -  почев  од 16:00  ч. по московском времену у петак, 3. априла 2020. године.
      **
      Икона Мајке Божје "Умиленије" је келејна икона преподобног Серафима Саровског. Икона се јавила монаху Серафиму у шумама Сарова. Назвао ју је „Радост свих радости“. Чудотворни лик био је у његовој манастирској келији, а испред ове иконе преподобни се преставио у Господу 2. (14.) јануара 1833. године.
      У писаним мемоарима савременика преп. Серафима, икона се помиње у описима последњег периода његовог живота, када је, после 1815. године, у своју келију почео да прима све оне који су тражили разговор и поуку. После заједничке покајне молитве и благослова, преп. Серафим обично је крстообразно помазао чело особе која је дошла уљем из кандила које је горело испред келијске иконе.
      После упокојења преп. Серафима икона „Умиленије“ пренета је у манастир Дивјејево, где је чудотворна икона постала је главна светиња манастира. Да би целивали ову икону, верници у 19. веку препешачили би стотинама и хиљадама километара. 1927. године манастир је затворен, али чесна икона се тајно сачувала, па су је деценијама чували побожни људи.
      У јуну 1991. године икона је уручена блаженопоч.  патријарху Алексију II. Данас се стално налази у радном дому Патријарха руског у Чистом переулоку. Једном годишње - на празник Похвале Пресветој Богородици (празнује се у суботу 5. недеље Великог поста) - икона Светог Серафима-Дивјејевска „Умиленије“ доноси се на поклоњење у Богојављенском катедралном собору у Елохови (Москва).
      Икона је изображена на платну развученом на чемпресовој плочи димензија 67 × 49 цм и представља допојасни лик Матере Божје са погнутом главом, погледом и рукама прекрштеним у тренутку кад изговара арханђелу Гаврилу на Благовести: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој ” (Лука 1,38).
      Извор: Patriarchia.ru (с руског протођакон Радомир Ракић)
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...