Jump to content

Recommended Posts

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      KAKO UĆI U RAJ
      Jednog je dana jerođakonu ocu Vasiliju (budućem starcu Jeronimu) došao jedan Turčin, koji ga je zamolio da posjeti kuću sudije, takođe Turčina. Domaćin je, potom,  gostoljubivo dočekao oca đakona i uveo ga je u svoje odaje. Tamo je sudija rekao:
      - Ja sam musliman. Pomažem udovicama, sirotima, bolesnima, držim sve postove, nastojim da budem pravedan na poslu. Reci mi, da li je to dovoljno da se uđe u raj?
      Otac Vasilije je upitao: - Reci mi, gospodine, imaš li ti djecu? 
      - Da, imam.
      - Imaš li sluge?
      - Imam i sluge.
      - Ko bolje izvršava naredbe, djeca ili sluge?
      - Naravno, sluge. Djeca me često ne slušaju.
      - Ali kad ti umreš, ko će biti tvoj nasljednik – sluge koje izvršavaju sve tvoje naredbe ili neposlušna djeca?
      - Naravno, djeca.
      - Eto, - zaključio je otac Vasilije, - sve što ti radiš je dobro, ali ti si zaradio samo čast dobroga sluge. Ako želiš da naslijediš Carstvo Nebesko, moraš da postaneš sin. A to se može ostvariti samo krštenjem.  
      Sudija je bio utvrđen u vjeri i uskoro se krstio. 
    • Од Justin Waters,
      Kao što tema sama kaže. Pronađete na google street view sliku (ako je dostupno) nekog mjesta koga ste posjetili ili živjeli tu i iz nekog razloga bi imali da kažete nešto o tome. Onako ćaskamo pa da dođemo da saznanja o zanimljivim stvarima kroz sliku. 
      Započinjemo:

      Slika je u Lalmatiji. Naselju u glavnom gradu Bangladeša Dhaki. Sa lijeve strane u crvenoj fasadi je zgrada gdje sam prvo stanovao nakon što sam izašao iz hotelsko motelskog smještaja. Datum slikanja kada je google prošao autom je april 2013, tačno kada sam se u tom mjesecu i doselio...hm propustio sam da vidim google vozilo. 😁. Sa desne strane je zgrada koja se demolirala i to ručnom metodom, čekićanjem od vrha prema dnu lagano. Par radnika macolama, bez ikakve zaštite sa petog sprata su krenula razbijati ciglu po ciglu.  Gomila cigli koja se vidi je očišćenja od maltera, posložena i prodata drugoj strani. Također bonsekom su sjekli svu armaturu koju su mogli iščupati ili koja je sama ostpala tako da je i to prodano u staro gvožđe. Tek što sam se doselio, spavao sam na strani do ulice i nevjerovatno koliko me je danima izluđivao neki djetlić dolazeći tačno u 5-6 ujutro na prozor lupajući kljunom..ne znam šta je radio da li je kupio mušice koje se nakupe ili je mislio da može kroz zatovreno staklo, ali doslovno preslikao peru djetlića iz crtanog u nestašuku...laknulo mi je kada sam se preselio nakom mjesec dana na drugu stranu zgrade gdje ih nije bilo. Ova zgrada mi je u posebnom sjećanju jer je to prvi objekat u kome je boravila moja kćerka nakon što smo je donijeli iz bolnice...sada je na tom mjestu otvorena..bolnica. 😁
    • Од Милан Ракић,
      Uvod
      Kršćani koji se po sakramentu krštenja preporađaju i postaju baštinici Božji i subaštinici Kristovi (Rim 8,17), u novozavjetnim knjigama se nazivaju i prikazuju kao sveti (gr. ἅγιος/ἅγιοι – hagios/hagioi). Tako se u prvoj Crkvi svetima zovu kršćani u Jeruzalemu (Dj 9,13); apostol sv. Petar svetima naziva kršćane razasute u Pontu, Galaciji, Kapadociji, Aziji i Bitiniji (1 Pt 2,9); sv. Pavao svetima oslovljava i pozdravlja kršćane i kršćanske zajednice u Rimu (Rim 1,7), Korintu (1 Kor 1,2), Efezu (Ef 1,1), Filipima (Fil 1,1), Kolosima (Kol 1,2). Ali nakon što su prvotni vjerski zanos i gorljivost oslabili, nije se sve kršćane moglo označavati svetima, nego se počelo, nakon smrti, iskazivati posebno štovanje i nazivati svetima (lat. sanctus/sancti) najprije one koji su svoj život završili mučeništvom za kršćansku vjeru, a potom i one koji su se istaknuli strogim pokorničkim ili pustinjačkim životom.

      Kroz nekoliko prvih stoljeća štovanje svetaca se uvodilo via facti bez ikakvih formalnih postupaka i službenog proglašavanja svetim. Kasnije su biskupi mjesnih Crkava preuzimali vlast odlučivanja o tome tko može biti čašćen kao svetac, a od 12. st. su u Zapadnoj Crkvi na neki način s mjesnim biskupima u uvođenju i odobravanju štovanja pojedinih svetaca počeli sudjelovati i pape, da bi s vremenom to prešlo u isključivu njihovu nadležnost.
      Prikazat ću ovdje ukratko kako su proglašavani sveci tijekom povijesti, te detaljnije kako se postupak za beatifikaciju ili proglašavanje blaženih, i za kanonizaciju ili proglašavanje svetih odvija u Katoličkoj Crkvi u današnje vrijeme.
    • Од Милан Ракић,
      Kada govorimo o domaćoj kinematografiji, ne možemo poreći da se ona ima pohvaliti mnogim maestralnim filmovima, što iz doba bivše Jugoslavije, što iz kasnijih perioda. Ipak, u jednom se naši predstavnici nisu naročito proslavili, a to je ‒ trka za Oskara.
      Nema sumnje da su Oskari najprestižnija filmska nagrada i da bi svaki filmadžija bio počastvovan da se nađe i među 5 nominovanih za ovu nagradu u bilo kojoj kategoriji. Iako bi bilo apsurdno upravljati kvalitet jednog ostvarenja isključivo prema tome šta o njemu misli Američka filmska akademija, zanimljivo je pogledati kako se kroz istoriju kotirao srpski i jugoslovenski film u svetlucavom svetu Holivuda.
      Prvi predstavnici
      Kategorija za koju su se u 90 godina dugoj istoriji Oskara takmičili naši predstavnici jeste nagrada za najbolji film na stranom jeziku (tj. na jeziku koji nije engleski).
      Čitava priča počinje 1959. godine (svega 5 godina nakon što je nastala kategorija za najbolji strani film u okviru dodele Oskara) kada se prvi jugoslovenski predstavnik našao u borbi za Oskara za film na stranom jeziku. Bio je to film rađen u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji pod nazivom Cesta duga godinu dana koji je potpisao reditelj Đuzepe de Santis.

      Nakon što je postigao uspeh među američkom kritikom, film je osvojio Zlatni globus te davne 1959. postavši tako jedini naš predstavnik kojem je pripalo ovo laskavo priznanje (mada su još neki naši predstavnici bili nominovani, između ostalih i Aleksandar Saša Petrović).
      Ipak, iako se našao u najužem izboru od 5 nominovanih filmova, De Santisov film nije nagrađen. Oskar je te godine otišao u ruke francuskog ostvarenja Moj ujak (Mon oncle/My Uncle) Žaka Tatija.
      Sličan scenario ponovio se i 1961. godine kada je film Deveti krug, koji je režirao France Štiglic, dospeo među 5 nominovanih, ali izgubio od filma Ingmara Bergama Devičanski izvor (Jungfrukällan/The Virgin Spring).

      Sa usponom jugoslovenskog crnog talasa u filmu, mnogi su mislili da bi domaća kinematografija napokon mogla da se okiti jednim Oskarom za najbolji strani film. Nade su, dve godine zaredom, polagane u jednog od naših najuspešnijih reditelja.
      Reč je o Aleksandru Petroviću koji je ušao se našao među nominovanima 1966. sa filmom Tri i 1967. sa filmom Skupljači perja. I jedno i drugo ostvarenje su do danas ostali primer onog najboljeg što je naša kinematografija imala da ponudi.
      Međutim, Američka akademija je odabrala drugačije i redom nagradila filmove Jedan čovek i jedna žena (Un homme et une femme/A Man and a Woman) Kloda Leluša i Strogo kontrolisani vozovi (Ostře sledované vlaky/Closely Watched Trains) Jiržija Mencla.

      Ovaj, ispostaviće se, najuspešniji talas kada su nominacije za Oskara u pitanju završiće se 1969. godine kada se među 5 nominovanih našla Bitka na Neretvi Veljka Bulajića. I ovog puta je jugoslovenska javnost verovala da je baš ovo ostvarenje koje će nam napokon doneti Oskara, mahom zbog zvučnih glumačkih imena (što domaćih, što stranih) koja su se našla među postavom.
      No, sreća nam ni ovog puta nije bila naklonjena i Oskar je otišao u ruke alžirsko-grčke koprodukcije pod nazivom Z Konstantinosa Gavrasa (Costa-Gavras kako se predstavljao inostranoj javnosti).
      Kasniji period domaće kinematografije
      Nakon toga, usledio je duži period posta. Čak 15 godina nijedan domaći film nije ušao u najuži krug kandidata za Oskara, a nije da dobrih ostvarnja sa ovih prostora nije bilo.
      Sa izuzetkom 1970. i 1977. kada nismo poslali predstavnika, Akademiji su nuđeni fantastični filmovi kao što su Majstor i Margarita Aleksandra Petrovića, Sutjeska Stipa Delića, Okupacija u 26 slika Lordana Zafranovića, te Poseban tretman Gorana Paskaljevića ili Sjećaš li se Doli Bel? Emira Kusturice, ali bez uspeha.
      Upravo je poslednjem pomenutom, Emiru Kusturici pošlo za rukom da napokon prekine ovaj sušni period i to 1986. kada se sa filmom Otac na službenom putu našao među nominovanima za prestižnu nagradu.
      Ipak, po već ustaljenom šablonu, naš predstavnik izgubio je trku, a Oskar je otišao u ruke Luisu Puenzu iz Argentine i filmu Zvanična verzija (La historia oficial/The Official Story).

      Ta 1986. godina ostaće ujedno i poslednja godina kada je neki domaći, srpski predstavnik bio nominovan za Oskara u kategoriji Najbolji strani film.
      Redom su kandidati poput filmova Već viđeno Gorana Markovića, Dom za vešanje i Podzemlje Emira Kusturice, Vreme čuda i Bure baruta Gorana Paskaljevića, Original falsifikata Dragana Kresoja, Lepa sela lepo gore Srđana Dragojevića i drugih bili tek ponuđeni Akademiji na razmatranje, ali nisu ulazili u uži krug uprkos svom kvalitetu.
      Među srpskim kandidatima za Oskara u 21. veku našlo se dosta fantastičnih filmova kojima se naša kinematografija može ponositi. Takvi su filmovi Nebeska udica Ljubiše Samardžića, Rat uživo Darka Bajića, Turneja Gorana Markovića, Krugovi Srdana Golubovića ili oba dela Montevidea Dragana Bjelogrlića.
      Najveći uspeh od svih kandidata postigao je film Klopka Srdana Golubovića koji se 2007. našao u užem izboru od 9 kandidata, ali nije uspeo da uđe među 5 najboljih po mišljenju Američke akademije.
      Regionalni predstavnici na dodeli Oskara
      Što se regiona tiče, pre svega bivših jugoslovenskih republika, može se reći da su jedino Makedonija i naročito Bosna i Hercegovina imale više uspeha kada je o ovoj prestižnoj filmskoj nagradi reč.
      Makedonija je 1995. imala predstavnika među 5 nominovanih stranih filmova i to film Pre kiše (Пред дождот/Before the Rain) koji je režirao Milčo Mančevski. Ipak, nagradu je te godine odneo briljantni Nikita Mihalkov sa filmom Uzavrelo sunce (Утомлённые солнцем/Burnt by the Sun).
       
      Bosna i Hercegovina je zato postala jedina bivša jugoslovenska država kojoj je pošlo za rukom da kući i ponese jednog Oskara za najbolji strani film i to 2002. godine.
      Radi se o filmu Ničija zemlja Danisa Tanovića kome je uspelo da pobedi oštru konkurenciju i zvaničnog favorita, film Čudesni život Amelije Pulen (Le fabuleux destin d’Amélie Poulain/Amélie) Žan-Pjera Ženea.
      Što se ostalih zemalja iz okruženja tiče, najuspešnije su Mađarska i Austrija sa po jednom pobedom i više nominovanih. Mađarski predstavnik trijumfovao je 1982. godine(film Mefisto Ištvana Saboa), a austrijski 2007. (FalsifikatoriŠtefana Ruzovickog).
      Srpski dobitnici Oskara
      Treba istaći, istorijske tačnosti radi, da nije istina da nijedan Srbin nije dobio najprestižniju filmsku nagradu. Doduše, dobitnici Oskara koji su poreklom iz Srbije nisu nagrađeni za ostvarenja domaće produkcije, već isključivo za svoj rad u stranim ostvarenjima.
      Dvojica najistaknutijih umetnika sa ovih prostora koji su osvojili Oskara su Dušan Vukotić i Karl Malden. Dušan Vukotić trijumfovao je 1962. godine u kategoriji za kratkometražni animirani film sa filmom Surogat, što je prvi put da je Oskara u ovoj kategoriji dobio neko ko nije iz Amerike.
      Karl Malden (kršteno Mladen Sekulović) poneo je titulu našeg prvog predstavnika koji je dobio Oskara i to 1952. u kategoriji najbolje muške sporedne uloge za tumačenje Harolda Mičela u filmu Tramvaj zvani želja (A Streetcar Named Desire).
      Oskara za najbolji originalni scenario 1980. dobio je Stojan Stiv Tešić i to za film Četiri mangupa (Breaking Away) sa Denisom Kvejdom u glavnoj ulozi, dok su Oskara dobila i dva inženjera i jedan naučnik iz Srbije za svoj doprinos specijalnim efektima i kvalitetu filmske kamere.
      Bili su to Zoran Perišić 1980. za specijalne efekte u Supermenu (zahvaljujući kojima je Supermen konačno poleteo na filmskom platnu), 
       
      Mirko Kovačević 2007. za inovacije na objektivu filmske kamere

      i dr Dejan Ilić 2008. za digitalnu ARRI kameru i imitaciju dnevnog svetla (što je omogućilo snimanje gotovo svih modernih 3D efekata).

      делимична опрема текста

    • Од Blaža Željko,
      Vreme unutra, u duhu i srcu, ne postoji. Sve je uvek "sada"! Duh je istorija i vreme. Od kako čovek pade onomad uvek je isto. Nisam mogao da odolim i da ne postavim ovaj tekst proroka Isaije za prvu nedelju posta koji nam glasno govori o suštini posta kao podviga i žrtve
      Citat: 
      Ис. 1 : 1-20
      Виђење Исаије сина Амосовог, које виде за Јуду и за Јерусалим за времена Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије, царева Јудиних. 2. Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: Синове одгојих и подигох, а они се окренуше од мене. 3. Во познаје господара свог и магарац јасле господара свог, а Израиљ не познаје, народ мој не разуме. 4. Да грешног народа! Народа огрезлог у безакоњу! Семена зликовачког, синова покварених! Оставише Господа, презреше Свеца Израиљевог, одступише натраг. 5. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло. 6. Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене ни завијене ни уљем заблажене. 7. Земља је ваша пуста, градови ваши огњем попаљени; ваше њиве једу туђини на ваше очи, и пустош је као што опустошавају туђини. 8. И оста кћи сионска као колиба у винограду, као сеница у градини од краставаца, као град опкољен. 9. Да нам Господ над војскама није оставио мало остатка, били бисмо као Содом, изједначили бисмо се с Гомором. 10. Чујте реч Господњу, кнезови содомски, послушајте закон Бога нашег, народе гоморски! 11. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. 12. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом трему? 13. Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. 14. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. 15. Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. 16. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. 17. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајите правицу сиротој, браните удовицу. 18. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити: ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна. 19. Ако хоћете слушати, добро земаљско јешћете. 20. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×