Jump to content
Аристарх

Концепт Моралне Интелигенције као независне интелигенције у Психологији и Хришћанству

Recommended Posts

Морална интелигенција је капацитет неког бића, за разумевање разлике између доброг и лошег, базирана је на вредностима за које се верује да су Исправност, Добро или Право. Морална интелигенција као концепт је развијена први пут 2005 године од стране Дага Леника (извор) и Фреда Киела (извор) (доктори психологије). Већиња њиховог истраживања на теми моралне интелигенције је довела до закључка да је то особина која се може развијати током живота у пракси. Бехестифар, Исмаило и Могхадам (2011 године) доносе тврдњу да је морална интелигенција централна интелигенција за све људе. Сматра се независном интелигенцијом, одвојеном од емотивне и когнитивне интелигенције (извор). Морална интелигенција се на западу почиње сматрати нужним делом обуке за лидерство у послу или одговорним положајима у заједници.

Ја сам често чуо искуства људи да им се врати у употребу "морални компас" или "регенерише савест" након поста, духовне музике, литургије, краћег или дужег боравка у манастиру, или природи. Зато сматрам да је широк појам..

Како овај психолошки концепт да постоји "независна морална интелигенција" у човеку може да се тумачи и третира по Светоотачком предању а како у модерној Психологији?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Mиљан Л. рече

Морална интелигенција је капацитет неког бића, за разумевање разлике између доброг и лошег, базирана је на вредностима за које се верује да су Исправност, Добро или Право. Морална интелигенција као концепт је развијена први пут 2005 године од стране Дага Леника (извор) и Фреда Киела (извор) (доктори психологије). Већиња њиховог истраживања на теми моралне интелигенције је довела до закључка да је то особина која се може развијати током живота у пракси. Бехестифар, Исмаило и Могхадам (2011 године) доносе тврдњу да је морална интелигенција централна интелигенција за све људе. Сматра се независном интелигенцијом, одвојеном од емотивне и когнитивне интелигенције (извор). Морална интелигенција се на западу почиње сматрати нужним делом обуке за лидерство у послу или одговорним положајима у заједници.

Ја сам често чуо искуства људи да им се врати у употребу "морални компас" или "регенерише савест" након поста, духовне музике, литургије, краћег или дужег боравка у манастиру, или природи. Зато сматрам да је широк појам..

Како овај психолошки концепт да постоји "независна морална интелигенција" у човеку може да се тумачи и третира по Светоотачком предању а како у модерној Психологији?

Pa, koilko razumem stvar, Bog nam je po prirodi usadio u dusu , mogucnost da putem razuma, savesti i osecaja shvatimo i razumemo i odredimo, sta je u nasim zivotima, dobro ili lose, sta je pravedno ili nepravedno, istinu ili laz, moralno ili nemoralno, vrlinu ili greh.

 Kao da posedujemo tu' neku mogucnost i moralnu inteligenciju da spoznamo Ispravnost, Dobro ili Pravo. Deluje vrlo slicno sa hriscanskom antropologijom, samo se nadam, da postoji u tom ucenju o moralnoj inteligenciji i apsolutna i univerzalna etika koja se ne menja sa vremenom i kroz razne civilizacije.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Bokisd рече

Kao da posedujemo tu' neku mogucnost i moralnu inteligenciju da spoznamo Ispravnost, Dobro ili Pravo. Deluje vrlo slicno sa hriscanskom antropologijom, samo se nadam, da postoji u tom ucenju o moralnoj inteligenciji i apsolutna i univerzalna etika koja se ne menja sa vremenom i kroz razne civilizacije.

Ne može da postoji, to je psihologija a ne etika kao filozofska disciplina. Ono što može jeste da se bavi izučavanjem tzv. moralne intuicije i da na naučnim osnovama objasni njen nastanak. Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Sherlock H. рече

Ne može da postoji, to je psihologija a ne etika kao filozofska disciplina. Ono što može jeste da se bavi izučavanjem tzv. moralne intuicije i da na naučnim osnovama objasni njen nastanak. Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.

 

Koliko razumem, psihu i razum, proucavaju psihologija, ali, takodje i sve vere i religije, u staro vreme i filosofija. Za veru i filosofiju, znam da postoji ucenje i praksa , da se etika i moral posmatraju kao apsolutna i univerzalna stvar, koja se ne menja kroz vreme. Znaci, postoje tacne i jasne definicje , sta je dobro ili lose ( u moralnom smislu ).

Mislim, da takodje u coveku postoji i prirodna religija i moralnost i osecaj za pravdu i istinu, koje deluju kroz razum i savest. Takodje mislim da je tim 'aparatima' kroz istoriju covekove civilizacije nastalo sve ono sto je pozitivno i lepo , sto je doprinelo materijalnom napredku i prosvecivanju coveka i celih drustava. Recimo, pojmovi dobrog i ispravnog i pravednog  su sustinski vazni za ustanovljavanje zakona i pravde i pravne nauke koja je vazna za normalno funkcionisanje drzava i naroda.

Nekako mi deluje, da covek nije posedovao ocecaj za pravdu i dobro, ne znam kako bi opstali kao civilizacija i drustvo. Kako se kaze, da su dekadencija i nemoral mnogo brze i vise uproopastavali neka drustva i civilizacije, nego ratovi i siromastvo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Bokisd рече

Koliko razumem, psihu i razum, proucavaju psihologija, ali, takodje i sve vere i religije, u staro vreme i filosofija. Za veru i filosofiju, znam da postoji ucenje i praksa , da se etika i moral posmatraju kao apsolutna i univerzalna stvar, koja se ne menja kroz vreme. Znaci, postoje tacne i jasne definicje , sta je dobro ili lose ( u moralnom smislu ).

Za vere to svakako vazi. Barem ako gledamo glavne religije sveta, one su uglavnom nedvosmisleno univerzalisticki nastrojene, tj. postoji jedna prava/istinska/objektivna/univerzalno primenljiva moralnost. Razume se, razumevanje te moralnosti se menjalo kroz vreme, prilagodjavalo se, interpretiralo... ali ta osnovna ideja ostaje ista. Za filozofiju danas, tesko je reci sta je preovladjujuc stav, jer na svakom nivou postoje duboka neslaganja.

Sto se tice jasnoce, ne bih se u potpunosti slozio u smislu da nije bas tako da postoje potpuno jasne definicije, cak i kad govorimo o veri. Hipoteticki, kad bismo ovde na forumu pitali ljude da nam daju neki opsti kriterijum moralno ispravnog, verovatno bi, nagadjam na prvu loptu, dobio ova dva odgovora:

a) moralno ispravno delovanje je ono koje je u skladu sa Bozijim zapovestima (pozitivni kriterijum)

b) moralno ispravno delovanje je ono koje nije greh (negativni kriterijum)

Koji god da je u pitanju, sigurno bi se ljudi barem nekad sporili o oznacenim delovima. U prvom slucaju, sukob bi bio i oko toga sta su sve Bozije zapovesti, a potom i oko njihovog tumacenja. U drugom slucaju, imao bi samo spor oko tumacenja greha. Kazem, barem nekad bi se sporili, sto znaci da postoje mnoge stvari oko kojih bi prakticno postojao konsenzus.

пре 21 минута, Bokisd рече

Mislim, da takodje u coveku postoji i prirodna religija i moralnost i osecaj za pravdu i istinu, koje deluju kroz razum i savest.

Slazem se, i to je svakako stav koji je u skladu sa naukom. Postoje prirodni koreni i religioznosti i moralnosti. Al' ono sto je kljucno pitanje, barem kod ove teme o moralnoj inteligenciji, je zasto bismo taj "prirodni" moral uzimali kao referentnu tacku. Jer, moguce je da postoji prirodni moral, a da je ona objektivna moralnost nesto sasvim drugo. Na kraju krajeva, intuicija, pa i ta moralna, nije bas najpodesniji metod za saznavanje istine. Taj stav se cak moze i braniti na hriscanskim temeljima kroz ideju da je prvobitni greh pokvario ljudsku savest, pa je otkrivenje tu da ispravi pogreske do kojih bismo dosli cisto ljudskim rezonovanjem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Svetlana Pecin-Saraguda рече

Зависи од тога какав ће морални кодекс поставити ти психолози, да ли ће правдати најмодерније захтеве да се разна понашања сматрају нормалним (нпр. хомосексуалаца, убица који нису криви него је крив њихов мозак и хормони, педофила исто тако, итд.) или ће изопаченост звати правим именом.

А Светоотачко предање нема никаквих недоумица око тога шта је морално, а шта није, има пред собом и у себи Богочовека. 

Унутар ове концепције "морална интелигенција" ће се развити психолошке школе тј. модели за тумачење и приступ у пракси. Нормало је да се модел у складу са капацитетима интелектуалаца у неком друштву прилагођава култури у којој се налази. Природно је да ће у Румунији, Бугарској, Молдавији, Србији, Русији и Грчкој да настану другачији модели наспрам Турске, Ирана, Алжира или Индије, иако ће имати исту суштину... Верујем да ова грана психологије неће нигде декриминализовати убиства, сексуалне деликвенције и остале против правне и против моралне радње.

У самом почетку стварања ове концепције је донесен закључак да се морална интелигенција развија током целог живота. Зато ми делује да је у складу са Хришћанским духом који говори о покајању, опросту и повратку човека својој истинској природи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Sherlock H. рече

Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.

Дуго се водила дебата у психологији дали је интелигенција јединствена (самим тим веродостојно мерљива стандардним IQ тестом) или се интелигенција човека треба гледати као збир више јединствених особина интелигенције. Ово је природно настало као последица упоређивања IQ тестова где особа са ниском интелигенцијом (по резултату теста) може да показује висок морал, док особа са екстремно високом интелигенцијом (по резултату теста) може да показује апсолутни неморал.

Што се тиче дефиниције, по Колесу и Хасу (извор), Морална Интелигенција је могућност прављења разлике између исправног и погрешног. Суштински означава доношење одлуке која није корисна само за једног човека који одлучује, већ и за остале око њега.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Mиљан Л. рече

Што се тиче дефиниције, по Колесу и Хасу (извор), Морална Интелигенција је могућност прављења разлике између исправног и погрешног. Суштински означава доношење одлуке која није корисна само за једног човека који одлучује, већ и за остале око њега.

Upravo to je i sporno. Mnogi se nece sloziti da je moralno ispravna odluka nuzno ona koja je korisna i za ljude oko njega. A cak i da se sloze oko te jako apstraktne definicije, nece se sloziti oko toga sta korisnost oznacava. Dodatno, ljudi ne funkcionisu po tom kriterijumu. Nasa moralna intuicija je mesavina svega i svacega. Ima tu i deontoloskih elemenata, tj. da je neke stvari zabranjeno ciniti bez obzira na korisnost/dobro/blagostanje koje iz njih mogu proizaci, pa onda i tih argumenata iz korisnosti, ali i elemenata etike vrline. Sto je i normalno, ne moze se ocekivati da ce prosecan covek imati koherentan sistem ideja.

Ono kako ja vidim stvari jeste da treba da se usredsrede na izucavanje te urođene moralnosti i njenog porekla, mogucnosti razvoja tokom zivota itd, bez da se ogranicavaju necim sto nije predmet nauke.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Sherlock H. рече

Za vere to svakako vazi. Barem ako gledamo glavne religije sveta, one su uglavnom nedvosmisleno univerzalisticki nastrojene, tj. postoji jedna prava/istinska/objektivna/univerzalno primenljiva moralnost. Razume se, razumevanje te moralnosti se menjalo kroz vreme, prilagodjavalo se, interpretiralo... ali ta osnovna ideja ostaje ista. Za filozofiju danas, tesko je reci sta je preovladjujuc stav, jer na svakom nivou postoje duboka neslaganja.

Sto se tice jasnoce, ne bih se u potpunosti slozio u smislu da nije bas tako da postoje potpuno jasne definicije, cak i kad govorimo o veri. Hipoteticki, kad bismo ovde na forumu pitali ljude da nam daju neki opsti kriterijum moralno ispravnog, verovatno bi, nagadjam na prvu loptu, dobio ova dva odgovora:

a) moralno ispravno delovanje je ono koje je u skladu sa Bozijim zapovestima (pozitivni kriterijum)

b) moralno ispravno delovanje je ono koje nije greh (negativni kriterijum)

Koji god da je u pitanju, sigurno bi se ljudi barem nekad sporili o oznacenim delovima. U prvom slucaju, sukob bi bio i oko toga sta su sve Bozije zapovesti, a potom i oko njihovog tumacenja. U drugom slucaju, imao bi samo spor oko tumacenja greha. Kazem, barem nekad bi se sporili, sto znaci da postoje mnoge stvari oko kojih bi prakticno postojao konsenzus.

Ja bih rekao, opste moralne norme koje su se pastirski i ikonomijski primenjivale kroz istoriju crkve. Nisu se same norme menjale. Recimo , prost primer. Izdata su razna kanonska pravila od sv.Vasilija Velikog koja su u usla u pravni kodeks crkve,  gde su razni gresi ( blud, preljuba, kradja, ubistvo, cedomororstvo, pijanstvo, itd ) sankcionisani disciplinarno na odredjeni nacin. Medjutim, vec u 5 - 6. veku, crkveni oci su morali, radi prilagodjavanju duhovnoj slabosti ljudi, da ova stroga pravila malo ublaze i te' neke razne epitimije su ( ublazene ) skladno nekoj duhovnoj revnosti tadasnjih hriscana. Danasnjim hriscanima su kanonske epitimije prakticno jos vise ublazene i lakse za sprovodjenje. 

Gledanje na moralnost i greh je ostala ista, kako u staro vreme tako i sada, samo je usled prakticnih razloga promenjena crkvena disciplina koja regulise epitimije i pokajanje i promenu na vrlinu i dobro.

Ove primere sto si naveo, mislim da su sinonimi za istu stvar. Jer, kada nije ispravno moralno  delovanje, onda ono nije u sladu ni sa Bozijim zapovestima.

пре 2 часа, Sherlock H. рече

Slazem se, i to je svakako stav koji je u skladu sa naukom. Postoje prirodni koreni i religioznosti i moralnosti. Al' ono sto je kljucno pitanje, barem kod ove teme o moralnoj inteligenciji, je zasto bismo taj "prirodni" moral uzimali kao referentnu tacku. Jer, moguce je da postoji prirodni moral, a da je ona objektivna moralnost nesto sasvim drugo. Na kraju krajeva, intuicija, pa i ta moralna, nije bas najpodesniji metod za saznavanje istine. Taj stav se cak moze i braniti na hriscanskim temeljima kroz ideju da je prvobitni greh pokvario ljudsku savest, pa je otkrivenje tu da ispravi pogreske do kojih bismo dosli cisto ljudskim rezonovanjem.

Moje neko iskustvo i znanje tj. ono sto sam procitao u vezi ove stvari jeste, da , ako postoji prirodni moral i osecaj, ne mozemo se samo , kako da kazem prepustiti nekim ne - definisanim osecanjima i prvim mislima o pitanjima morala, istine ili pravde i slicno. Mislim, da moramo i da 'radimo' , promisljamo, rasudjujemo, istrazujemo, sve sto je u vezi sa, .....da bi nasli i pronasli objektivni i istiniti moralni kodeks. Meni deluje da je to' kljucno u celoj ovoj prici.

Kao sto se kaze u hriscanstvu, da nam je potrebna  vera srca , ali, takodje nam je neophodna i cista i neuprljana savest. Jer, mnogi su zanemarujuci svoju savest ( koja ih je upucivala na prirodno i normalno i logicko delovanje ),  nazalost, na kraju odpali od vere. Znaci, i u veri ne dolazi sve bas kao na 'gotovo' i po nekom automatizmu. Ako ne negujemo i ne radimo na svojoj 'moralnoj inteligenciji' kroz razum i savest, mozemo sebi ucinit duhovnu stetu.

Vrlo slicno kao i kod prirodne 'vere' i moralnosti. Zbog toga mislim da mozemo u svakoj ljudskoj misaonoj disciplini pronaci deo ove univerzalne 'moralne i pravedne i dobre i objektivne inteligencije '.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12/10/2017 at 10:03, Sherlock H. рече

Upravo to je i sporno. Mnogi se nece sloziti da je moralno ispravna odluka nuzno ona koja je korisna i za ljude oko njega. A cak i da se sloze oko te jako apstraktne definicije, nece se sloziti oko toga sta korisnost oznacava. Dodatno, ljudi ne funkcionisu po tom kriterijumu. Nasa moralna intuicija je mesavina svega i svacega. Ima tu i deontoloskih elemenata, tj. da je neke stvari zabranjeno ciniti bez obzira na korisnost/dobro/blagostanje koje iz njih mogu proizaci, pa onda i tih argumenata iz korisnosti, ali i elemenata etike vrline. Sto je i normalno, ne moze se ocekivati da ce prosecan covek imati koherentan sistem ideja.

Ono kako ja vidim stvari jeste da treba da se usredsrede na izucavanje te urođene moralnosti i njenog porekla, mogucnosti razvoja tokom zivota itd, bez da se ogranicavaju necim sto nije predmet nauke.

Концепт се заснива на дефинисању и развоју постојеће моралне интелигенције код човека, притом је базиран на 1. (извор) не спутавању и стимулисању развоја исте код детета и 2. (извор) лидерству. Неко друго гранање ја нисам нашао до сада у литератури коју сам прочитао, вероватно има.

Како сам ја схватио ово питање, са обзиром да се морална интелигенција мери критеријумима на основу човековог понашања тј. односа према ономе "шта се верује да је морално". То значи да концепт природно треба да се гради и на религији као "вери". Мимо тога, ја сам узео пример само фолклора као дела традиционалне психологије свести заједнице, тј. онога како се тумачи моралност у пракси, пошто се морална интелигенција мора мерити по пракси не теорији, подједнако као и когнитивна и остале... Па закључујем да неко дубље стварање универзалног моралног правила није могуће, али би упоређивање сигурно било корисно.

Нисам проучио моделе, али чини ми се да постоје 2 или 3.. По њима би се могао прецизније одередити овај концепт:). Тј. дали се планира неки универзалистички концепт који би искључио неке велике или битније културе, које постоје због више или мање успешног развоја моралности. Подједанко као и да се на политичко-филозофском нивоу преобликују веродостојна мерила вредности у циљу стварања глобалне свести (а то није предмет науке како и рекосте).

Волео бих да видим како ће код нас у затворима да примене овај систем. Јер се показало да у Израелу рехабилитују антисоцијалне и тешке преступнике кроз боравак у неко село-комуна где се ставља акценат на помоћ деци ометеној у развоју и духовност (извор).

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12/10/2017 at 11:03, Bokisd рече

Medjutim, vec u 5 - 6. veku, crkveni oci su morali, radi prilagodjavanju duhovnoj slabosti ljudi, da ova stroga pravila malo ublaze i te' neke razne epitimije su ( ublazene ) skladno nekoj duhovnoj revnosti tadasnjih hriscana.

То је било за време Јустинианових реформи, или нешто мимо њега?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Mиљан Л. рече

То је било за време Јустинианових реформи, или нешто мимо њега?

Ne, nije.

Zbog jakih epitimija koje su propisane u pravilima sv.Vasija, tokom duhovne prakse primenjivanja ( ovih pravila ), crkva je morala da malo 'ikonomise' i ublazi epitimije. Koiko se secam ( nisam 100% siguran ) pravila pratrijarha sv.Jovana Posnika o epitimjama su prihvacena u crkvi. Opet, nisam bas siguran, ali, cini mi se da i danas vaze u crkvi, opet, u nekom novom daljem 'ikonomijskom' pravcu za odredjene slucajeve.

U principu, pravila Vasilijeva i ono sto se u njegovim pravilima regulise kao greh uz odredjene epitimije, su osnov za rasudjivanju o grehu i epitimijama u crkvi,.....samo, su epitimije vremenom ublazene , jer je tako zahtevala ta' duhovnicka praksa u crkvi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић.         Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре.     Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ   Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези.   Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ  
        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      У години када обележавамо велики јубилеј 800 година аутокефалије наше помесне Цркве, пажња свих нас посвећена је том великом историјском догађају који се збио 1219. године.   Повезане вести:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Из различитих историјских, канонских и догматских перспектива покушаваћемо да осветлимо и на најбољи могући начин схватимо величину и важност тога дела које је Свети Сава извршио за нашу Цркву и за наш народ. Међутим, да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку?   Уколико један модерни Србин, макар и одгојен и васпитан без вере у Христа, пође путем преданог изучавања своје националне историје и тако дође до личности Светога Саве, са ким ће се то срести и кога ће то упознати?   Видеће једнога младога принца који, удивљен идеалом живота потпуно посвећеном Богу, напушта дом очев и сва блага овога света те хита на Свету Гору где би своје аскетске тежње могао у потпуности да оствари. Видеће како тај младић тамо борави од своје 16. до 33. године, те како своју младост посвећује духовном усавршавању и учвршћивању у себи вере која га је породила и од Растка учинила Савом. Видеће како се тај, сада већ зрели човек, иако у потпуности погружен у тајну побожности и мистички живот у Христу, сада враћа у своју земљу како би, сам усавршен у вери, у њој учвршћивао и народ из кога је потекао. Упознаће тај модерни Србин једног архијереја и пастира који „земљом ходи, а неба се држи“, који је савршени пример равнотеже молитве и акције, који се стара и о души и о телу повереног му стада. Упознаће обоженог, Духом Светим ношеног човека, који је у исто време и мудри дипломата, градитељ и просветитељ, оснивач нових епархија али и првих школа и болница. Човека који је омиљен свуда и од свих; који одржава пријатељске односе са католицима, радо је дочекиван и угошћаван међу источним патријарсима, па му чак и египатски султан указује гостопримство и обезбеђује му пратњу по својој земљи. Шта су то у њему сви они видели, због чега су га толико волели? Видели су и препознали савременици у Сави савршено јединство ортодоксије и ортопраксије, односно јединство праве вере и исправног живљења. Уствари, препознали су људи у њему Христа. Како је говорио Свети Владика Николај: „Као благодатни брат Христа, Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали и зато су Саву са љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходао по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега“.   Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног.   Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас. Стога песник каже:   „Свети Сава прошлост није, славна, света, ал далека, Свети Сава будућност је што на небу Србе чека“.   Шта нам је дакле чинити, и нама Србима 21. века? Не губећи време, идимо Савиним трагом. Знајмо да је то „пут који води у живот“.     Беседа Епископа сремског г. Василија изговорена 10. априла 2019. године на сабрању свештенства архијерејског намесништва шидског у Бингули.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У историји Православне Цркве има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такви су Свети Григорије – просветитељ Велике Јерменије; Света Нина – просветитељка Грузије; Свети Фрументије – просветитељ Абисиније; Света Браћа Кирило и Методије -просветитељи Словена.    Повезане вести:    У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Међу ове светитеље долази и наш Свети Сава, с правом назван први српски Просветитељ и Учитељ. Тако су Светог Саву називали не само у Стихири свим српским светитељима, спеваној доста касније у Војводини, него, од самог почетка, и први његови песници и животописци Доментијан и Теодосије, и у Житијима и у његовој Служби. Особито пак у њему посвећеном тропару „Пути ваводештаго ва жизан”, који је спевао даровити Теодосије, где се Свети Сава назива просветитељем и учитељем, јер је дошавши просветио отаџбину своју и народ свој. Исто то каже се и у другом тропару Светога Саве „Православија наставниче”, где се Светитељ назива светилником и просветитељем зато што је људе своје просветио. Али, у ком је то смислу Свети Сава назван просветитељем, и каква је то просвећеност којом је он просветио и просвећивао свој народ?У наша два последња века, негде од времена Доситејевог па до данас, Свети Сава је називан просветитељем у, чини се, другачијем смислу од оног који му придаје Теодосије у светитељском тропару, а и остали наши стари текстови. Наши су, наиме, људи од науке у последња два века упорно настојали на томе да објасне како је други смисао оног средњовековног назвања Светог Саве просветитељем – то је назвање „у религиозном смислу”, кажу они (па и недавно се то чуло у Српској академији наука) – од овог новијег, данашњег смисла „просвећености”, где је Свети Сава означен као просветитељ у смислу енглеско—француско-немачке просвећености. Овде је Свети Сава назван просветитељем и хуманистом у оном смислу који се код нас почео ширити од времена просветитељства Доситеја Обрадовића. Колико је пак ова просвећеност код нас и била и јесте двосмислена, довољно је да подсетимо на два потпуно супротна мишљења о Доситејевом просветитељству: на мишљење и оцену тог и таквог „просвјешченија”, с једне стране, владике и песника Његоша, и с друге стране, књижевног критичара и социјалисте Јована Скерлића. Није овде и сада време да говоримо о Доситеју, али су просвећеност и просветитељство тема нашег вечерашњег предавања. Хоћу само да кажем да је било, и још увек има, наших људи од науке који су, посредно или непосредно, Светог Саву као Просветитеља повезивали и упоређивали са просветитељем Доситејем Обрадовићем. Но да се вратимо мало издаље. Просветитељство је, као што је познато, западноевропска појава из XVII и XVIII века, са коренима у дубљој историјској прошлости, не само у претходном XVI веку, него и раније, у ренесанси која му је претходила, а нама се чини и у периоду који је претходио ренесанси. У чему је била суштина те западне енглеско-француско-немачке просвећености? Просвећеност, age de lumiere , у којој су главну реч водили француски енциклопедисти, истакла је као прво – принцип научног критичког мишљења, које, уместо сваког ауторитета и традиције, успоставља владавину разума, владавину raison ingenieuse , како је говорио Волтер, то јест моћ људског природног рационалног генија, природног разума човековог, и још, уз то, просвећеност истиче и природну доброту човекову, људску природну моралност. Просветитељство се темељило на философији здравог разума, за коју је било главно: рационално-критичка јасноћа и оштрина, и емпиријска („чулна”) заснованост принципа, тако да се све оно што се не може оправдати пред здравим разумом проглашавало за заблуду. Безрезервна вера у моћ и способност људског разума, поверење и горђење људским разумом, и отуда вера у неограничени развој људског прогреса. И с друге стране, вера у природну, натуралну доброту човека оваквога какав је, пре и мимо сваког вредновања, давала је просвећеност, упоредо са рационализмом, и природну заснованост етике, са придоданим моралним категоричким императивом. Управо је за просвећеност врло карактеристична ова повезаност рационализма и морализма, чак пијетизма. Јер, разум људски увек тражи извесне штаке морала, природни рационализам укључује и свој природни морализам.   Ова западна просвећеност, као што је познато, проширила се свуда по Европи, а код нас је донео Доситеј, кога су зато многи раније и касније хвалили као „народног просветитеља”, и можда има неке символике у томе што је постао наш први „попечитељ просвјешченија”, министар просвете.   Европска просвећеност није неопходно била атеистична: она је и те како дозвољавала религију, само што је и та религија такође била углавном природна религија, заснована и оправдавана здравим људским разумом, природном „религиозношћу” и природним моралом. Истина, она се понекад граничила са обичним деизмом, натурализмом, а понекад се преливала и у атеизам.   Као што рекосмо, корени европске просвећености налазе се дубље у западној ренесанси од XIV до XVI века, а то је доба препорода западне мисли и речи у философији, књижевности и уметности, па и науци, препорода који је дошао као револт против схоластике и схоластичког теолошког и црквеног ауторитета, али револт који се свакако није исцрпљивао само у томе него је имао и свој занос и одушевљење, занос у првом реду за класичном антиком, за њеним људским хуманизмом, хеленистичким хуманизмом. Ренесанса је против схоластичке теолошке доминације римског папског католицизма, против схоластичког, рекли бисмо, теолошког тоталитаризма у философији и у свим другим областима, истакла човекову аутономију, против римског клерикализма истакла лаичку и моралну аутономију, одбацивање оног универзализма како га је наметала схоластика, и истакла је у први план идеју индивидуе и њену слободу, слободу и од самога морала како га је схоластика са истим универзализмом наметала. Рене-санса је била својеврсна побуна против сваког ограничења и аскетизма, у који је римско схола-стичко средњовековље спутавало и подређивало човека, па је ренесансни препород отварао човеку Запада „светлије и опипљивије” перспективе. Стварно, хуманистички оптимизам ренесансе дошао је као противност средњовековном схоластичко-црквеном и аскетско-мистичком песимизму, са његовим паклом и чистилиштем, са гресима и индулгенцијама, и са читавим оним светом који је римско схоластичко средњовековље са собом доносило.   Али, овај револт ренесансе против схоластике, ова у приличној мери оправдана реакција на дотадашњу рђаву акцију, та револуција на дотадашњу еволуцију Западног римског хришћанства, није успела, (бар по нашем мишљењу, а чини се да оно у том погледу није усамљено), да се ослободи оних истих основа и предиспозиција на којима је и схоластика развијала и развила своју акцију, своју активност и развој с претензијама на универзалност. И у ренесанси је, наиме, остала на снази она иста скривена вера у натуралну „светлост и моћ” људског разума, поверење у врховну арбитражу човековог спекулативног ума и људског природног морала. Била је то својеврсна опседнутост „природним”, натуралним.   Да подсетимо само на схоластичко (римокатоличко) учење о природи човека, која је и после човековог пада остала у ствари неповређена, изгубила је само онај изузетни „надприродни дар” Божји који је у почетку добила – и отуда је онда могуће за таквог човека и природно познање Бога и могућ је и природно спасавајући морал. У основи схоластике лежи тежња за успостављањем сигурног ауторитета људског ума, зато су касније и ренесанса и после ње просвећеност могле да остану и стварно су остале на истој тој рационалистичкој основи. Схоластика је тражила да докаже, да образложи разумом, и тиме „рационалише”, последњу реалност, која је за њу била Бог, до кога се опет, према схоластичарима, може достићи „природним” путем, путем аналогија. Путем оног Аристотеловог принципа који гласи: истина је у ствари „адеквација ума и ствари” која се познаје ( Adaequatio rei et intellectus ). Тако, Бог Томе Аквинског се „доказује”, он се познаје и може се познати категоријама људског ума, категоријама Аристотелове философије, коју је Аквинат зато толико и примењивао у својој теологији. („Он је дисао Аристотелом” – говорили су за њега Византинци).    На тај начин се Бог може посматрати и „изучавати” као предмет људског познања, може постати објект човековог интелектуалног „поседовања”, као нека „истина” адекватна категоријама људског мишљења. Уместо да Бог бива и свагда остаје живи извор свецелог човековог личног, егзистенцијалног, подвижничког причешћа, свебићног и свеживотног патриципирања и заједничарења у слободном подвигу богочовечанске вере, љубави и живота, како нам то говоре Апостоли и Свети Оци, Бог код Томе Аквинског, и код схоластике, постаје предмет „објективног” знања, Његова божанска суштина се може сазнати, видети, поседовати (и у самој вечности, по Аквинату и схоластици, светитељи ће гледати божанску суштину), може се, дакле, логички „дефинисати” и логички „доказати” и доказивати. Другим речима, знање о Богу се може наметнути неодољивошћу ауторитета људског разума и његове логике, принудношћу доказа и доказивости. Ако сада пређемо у ренесансу и у просвећеност, видећемо да се ова натурална основа не мења, него остаје углавном иста. За ренесансну мисао, и поготову после ње за про-свећеност, последња реалност неће више бити иста она која је и за схоластику, она је овде друк-чија, али остаје карактеристично да се и овде та последња реалност познаје, доказује и дефинише „објективношћу” људског разумског истраживања, стицањем објективног знања кроз силогистичко закључивање, кроз свецело поверење у разум и његово здраво функционисање. „Веровати у снагу разума и духа”, „веровати пре свега науци и себи самима”, како је то Хегел говорио.   Могло би се још доста рећи о западној схоластици и о условљености и ренесансе и просвећености њоме, али да видимо шта се у то време (од IX до XIV века) збивало на Истоку, то јест управо у оно време када је живео и делао Свети Сава. Одмах и слободно можемо рећи да је и православни Исток имао своју „схоластику”, а и своју ренесансу и своју просвећеност. И Исток је знао за богословске школе и школско („схоластикон”) образовање. Карактеристично је, на пример, да се чувени синајски подвижник из VII века, Свети Јован Лествичник, звао „Схоластик” и да се један од цариградских патријараха звао такође „Схоластик”. Период великог патријарха Фотија познат је као период хуманизма и просвећености у Византији. Доба управо Светога Саве и затим период Палеолога у Византији и Немањића у Србији познати су као доба православног препорода, о чему изгледа понајвише данас говоре иконолози и историчари уметности, али и теолози исихазма.   Ако је, дакле, и Исток имао своју „схоластику” и просвећеност и ренесансу, о чему се ту онда ради? Зашто је Свети Сава управо изабрао и определио се за ту источну, византијску, православну просвећеност? Зашто он није просветитељ западног типа?   Свети Сава је отишао из Србије у Свету Гору. Тамо се научио свему ономе што је касније пројавио, тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светога Саву да буде прави и истински просветитељ. А познато је да је баш Света Гора, и то не само у XIV веку, у време исихастичких спорова, него и далеко пре тога, од самог њеног почетка када почиње бити духовни и просветни центар Православља, тј. управо негде од IX и Х века када започиње схоластика на Западу, Света је Гора била главни носилац источноправославног исихазма и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвећености. Света Гора је имала своје дубоке корене и почетке на Синају, у Јерусалиму, у Цариграду, у источној теологији и духовности, и она је достојно продужила и продужавала вековну православну традицију светоотачког опита и богословско-духовног искуства и просвећености. И ето ту, на тим изворима просвећености, научио се и напојио се Свети Сава, и постао Светитељ и Просветитељ.   За православну, ову и овакву, светитељску просвећеност знање само по себи још ништа не значи. Предност увек има познање Истине. „Познајте Истину, и Истина ће вас ослободити” (Јован 8, 32). Али познање истине не као „објекта” сазнања, нити као „адеквације разума и ствари”, него истине као аутентичности бића и живота, као пуноће човекове егзистенције. Истина овде није само гносеолошка норма и логичка категорија, нити само морална норма, етички захтев, категорички императив, него је истина пуноћа живота нашег у Богу и са Богом, вечним, живим и истинитим Богом.    Истина као плод живе заједнице човека са Духом Светим, и отуда – плод просвећености Духом Светим. „Јер нико не може доћи до познања Истине без просветљења (= просвећености) Духом Светим” (Св. Кирило Александријски). Веома је карактеристична разлика у схватању и доживљавању улоге и места Духа Светога у Цркви, богословљу, духовном животу и просвећивању, просвећености између Истока и Запада, тако да теолошко-догматска борба о Духу Светом између православног Источног и Западног хришћанства није нимало случајна ни безначајна. За Православно хришћанство, које није пре свега нека „религија знања”, ни „религија морала”, нити уопште „религија”, незамислива је просвећеност без Духа Светог Божјег. Православна „схоластика”, по којој су названи поједини византијски теолози, активно је употребљавала људски ум и његове способности, али, по речима једнога од таквих православних „схоластичара” – Светог Максима Исповедника, једног од врхунских православних богослова, све људско знање и све људске способности, на челу са умном способношћу, само онда функционишу природно, нормално и здраво када су испуњене Духом Светим, животворним и просвећујућим Духом Божјим који не уништава, не укида, нити умањује природне способности ума људског, него их, напротив, рехабилитује и оздрављује, препорађа и испуњује, даје им њихову богодану аутентичност и пуноћу.   Познато је да на Западу постоји, још од времена Августиновог, схватање о сукобу између природе човекове и благодати Божје. На том питању се појавио познати сукоб пелагијанства и августинизма, који на Западу ни до данас није превазиђен. Исток, међутим, за ту проблематику није знао, не зато што је био неосетљив, него зато што је у источном доживљају и схватању односа људске природе и свих њених способности, па дакле и ума, са Божјом благодаћу друкчије то доживљавано и схватано него на Западу. Источно православно искуство хришћанске вере и живота схвата и доживљава човека увек у његовој слободној и у љубави заједници са Богом Живим и Истинитим. Не само Бог, у свом тоталитету или „тоталитаризму”, у односу према човеку, и не само човек, у својој аутономији према Богу, него истовремено и заједно и Бог и човек – у несливеном јединству, али и нераздељивој заједници у Богочовеку Хри-сту.    Богочовечанска симбиоза и богочовечански синергизам, богочовечански заједнички живот у слободи и љубави, то јест богочовечанска перихореза живота и свега што тај живот носи и садржи у себи – ето, то је православни доживљај и схватање односа природе човекове и благодати Божје. И само у контексту овог и оваквог односа могу бити схваћене и православна „схоластика” и православна просвећеност. Њене су димензије отуда друкчије него оне западне, такође и њен садржај, тако да идентичност израза не значи да се ту ради и о истом појму. У новије време и други научници, и то са чисто световних полазишта, дакле и представници небогословских наука, долазе до закључка да су схоластика и просвећеност у Византији нешто друго него што та имена значе, или су значила, на Западу. Иначе, не бисмо могли никако објаснити сукоб између схоластике византијске и западне, сукоб који је почео још пре Светог Саве, а поготову у његово време и после њега. Исто то треба рећи и за хуманизам Византије и хуманизам Запада, такође и за ренесансу, препород у Византији и на Западу, а и за просвећеност тако исто. Али, та питања изискују више простора и више времена.   Да је Свети Сава знао за ову другу просвећеност, друкчију него што је она западна, о томе имамо много доказа и у његовим делима и у Житијима која су написали његови ученици. Пошто су нам време и простор овде ограничени, задржаћемо се само на једном изузетном тексту, до сада, чини се, непримећеном. Ради се о тексту који је Доментијан записао приликом, или поводом, друге посете Светога Саве Светој земљи. Када је на свом другом поклоничком путовању Свети Сава дошао у Јерусалим, описује нам Доментијан, и када је том приликом посетио Сионску Цркву, „Мајку свих Цркава”, дочекао га је и поздравио Јерусалимски патријарх Атанасије. Из других докумената овај нам је свети патријарх познат као Атанасије II (патријарховао од 1224. до 1236. године). Био је пореклом „негде са Запада” (тј. западно од Јерусалима, највероватније из Грчке) и, како се каже у истом документу, претходно је прошао монашки пут очишћења себе и просвећења себе, и затим постао патријарх Сионске мајке свих Цркава, па је на крају мученички пострадао од Арапа муслимана, 1236. године.    Негде на две године пре своје мученичке смрти, дочекујући нашег Светог Саву у својој Јерусалимској цркви, он га је, описује нам Савин сапутник и пратилац Доментијан, дочекао и поздравио речима васкрсног тропара, песме коју је спевао Св. Јован Дамаскин. (Тропар је шестога гласа, и можда га је патријарх цитирао зато што је те недеље био владајући шести глас.) „Гробу отверсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апостолом: Изиђите делатељи винограда Христова, проповедајте реч Васкрсења, да сви то чују и слушају, сав Сабор…” Затим је свети патријарх Атанасије II пренео ове речи из тропара на Светога Саву и потпуно их применио на њега. Цитирам: „И ово су, браћо, други Апостоли које је до сада Господ скривао; и ово су истински делатељи винограда Христова, самим Господом изведени на жетву своју. Истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и потомцима њиховим, и Јову (праведном), јавно, а не преко писама говорио, него им је Сам собом говорио. Јер је нашао ум њихов чист. То је било у Старом Завету, али и у нашем Новом Завету исто је тако. Јер ни светим Апостолима, нашим учитељима, не даде Бог нешто написано, него им уместо писма даде благодат Духа Светога, рекавши им: Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас”… (Уп. Јован 14, 26; 16, 13).   Ове многозначајне речи, које Доментијан ставља у уста светог патријарха Јерусалимског Атанасија II – а и не мора бити да их је Доментијан њему приписао; сасвим је могуће да их је стварно изговорио патријарх Атанасије – јесу познате речи Светог Јована Златоуста, из његовог тумачења Јеванђеља Матејевог (уводна беседа), и оне су крајње карактеристичне за православно схватање просвећености и просветитељства. Са смелошћу светитеља и оца цркве, Свети Златоуст овде тврди да је и само Свето Писмо – чак и Свето Писмо! – дато људима по божанском снисхођењу.    У почетку је, вели Светитељ, било боље када је Бог директно говорио људима кроз Духа Свога и саопштавао им Себе и истину о Себи Духом Светим, а наравно самим тим и истину о свету и о човеку. Тако је Бог „без Писма” говорио Ноју, Авраму, Мојсију и особито после Христа, у Новом Завету, светим Апостолима. Требало је, у ствари, вели Златоусти Просветитељ, да човек и нема потребе „за Писмима”, него је било довољно да пружа чисто срце и биће своје да би у њему и на њему благодат Духа исписивала истину. Али због опадања квалитета нашег људског живота, дато нам је Свето Писмо да се онда њиме приближавамо Богу и упознајемо Га. Међутим, и после овога, критеријум истине опет није само Свето Писмо (опет један типично „западни” проблем у који се Запад заиста и заплео), него је критеријум истине и Светога Писма живо општење са Богом, свецелосна заједница и богоопштење човека са Светим Духом Божјим.    Оним Божанским Духом који је у почетку саздао човека, створио га и украсио га љубављу, слободом и умном способношћу са назначењем да човек буде сасуд благодати Божје, да човек постане оно што је Бог по садржају и животу, по пуноћи божанског живота и богочовечанске аутентичности бића и живљења. А не да Бог постане „принцип сазнања”, „објект” човековог познавања, поседовања, овладавања. Позната је опитна истина да свако људско знање има ту тенденцију, тенденцију „поседовања”, владања и господарења објектом свога познања, тенденцију тоталитаризма. Зато се људи и хватају, попут средњовековне схоластике и ренесансе и новије просвећености, за знање и науку да би сазнавши нешто поседовали га. И веома је карактеристично, у нашим последњим вековима, управо ово стремљење за сазнањем као поседовањем и владањем. Технократска цивилизација нашег доба управо је плод и резултат тога, али тиме она очигледно не испуњује и не задовољује, нити ће задовољити, људско биће. Јер људском бићу ипак није крајњи циљ и назначење: „поседовање природе” и „овладавање природом”, него Бог, тачније речено Богочовек, као пуноћа и аутентичност нашег бића и живота, као потврда и прослављење наше истинске људскости, наше истинске хуманости, нашег теохуманизма, како би рекао о. Јустин Поповић.   Патријарх јерусалимски Атанасије прозрео је у Светом Сави ову и овакву просвећеност и видео у њему апостола и просветитеља Христовог. Била је то у њему просвећеност не само наукама људским, и не чак само Светим Писмом, поготово не само „светлошћу природног здравог разума” Волтеровог или Доситејевог, него пре свега и изнад свега нетварном божанском благодатном светлошћу Духа Светога који у богооткривеној вери и богоданим благодатним тајнама и подвизима просвећује и освећује човека у истинитој Цркви Христовој. Овој се просвећености Свети Сава научио и њу је стекао од Духа Утешитеља, кроз личне подвиге свецелог телесног, умног и духовног делања, кроз подвижничко и свеумно уживљење у читаву традицију православну какву је Света Гора оваплоћавала у себи, речју, кроз живо и животвореће Јеванђеље. Зато се у његовом тропару и каже за њега: „Био си учитељ пута који води у живот, јер када си дошао ти си Духом Божјим просветио твоју отаџбину, и препородио си чеда твоја Духом Светим, и као младице маслинове насадио си их у духовни врт”, у онај врт божански, богочовечански, у коме у средини расте Дрво Живота, а свете и просветљене људске личности плодови су на том Дрвету Живота (еп. Николај охридски и жички).   То је, ето, и такво је просветитељство Светога Саве. Ово просветитељство није искључиво, оно не искључује ни људски разум, ни људско знање, ни људску хуманост, ни људски морал, али се оно никако не своди на све то, било појединачно или скупа узето, нити то узима као последњи критеријум свега. Јер, по Јеванђељу Христа Богочовека, по целокупном православном живом предању, Бог није створио човека зато да њега или нешто природно његово затим искључи и потисне, да га умањи и ограничи, да порекне човекову слободу и аутентичност коју је сам као Творац дао, него напротив – да човека као боголико биће афирми-ше, потврди и прослави у свој његовој богочовечанској пуноћи. Управо су се зато највећи бого-слови православног Истока борили кроз векове за неповређену аутентичност и пуноћу људскога у Божанскоме, човечанскога у Богочовечанскоме.    Карактеристичан пример тога је Св. Максим Исповедник, кога смо већ спомињали, светитељ који се највише борио за истинску пуноћу и аутентичност људске, праве и пуне човечанске природе у Христу. Православна Црква је одбацивала и одбацује све крајности, сва јеретичка извитоперења истине, која су умањивала човека да би тиме истакла Бога или су било како супротстављала Бога и човека. Једина истинска мера и мерило за целокупно Православље, па према томе и за православну просвећеност, била је овде и јесте она јединствена мера и мерило свега: Исус Христос, Бог и Човек – Богочовек. Халкидонско исповедање пуне божанске и пуне човечанске природе у Христу, пуног и аутентичног Богочовештва Христовог, било је и остаје садржај и програм православне просвећености, и у томе је последња тајна просветитељства Светога Саве. То је оно што је он дао своме народу и нама његовим следбеницима. О томе нам, између осталог, сведочи и његова „програмска” жичка Беседа о правој вери, сачувана нам код Доментијана, али то је тема за себе.   Не би, дакле, требало да ово заборавимо, и да се поводимо за једностраним „просветитељством” које није просветитељство Светога Саве. Поготову што, све што је једнострано, ако и садржи у себи истине, погрешно је управо зато што губи и тиме квари општу и свецелосну, католичанску (саборну) визију целине, пуноће и аутентичности, а то и јесте у ствари православност истине, права слава Истине. Просветитељство Светога Саве и није ништа друго него правилност и православност Јеванђеља Христовог, доживљеног у животу и искуству, у православним Светитељима као најаутентичнијим људским личностима и најаутентичнијим носиоцима и ширитељима истинског и истински хуманог просветитељства.   Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од александар живаљев,
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида
         Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?
         Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…
         Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.
         Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  
         Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.
      Канцеларија Епископа ЗХиП
       

      https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...