Jump to content
  1. obi-wan

    obi-wan

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеницима Митрополије црногорско-приморске од стране полиције на Ивањдан 7. јула није дозвољен пролаз до Цркве Светог Јована Крститеља у цуцким Бјелилима, гдје се сваке године на овај празник служи Света литургија и одржава Ивањдански сабор.   Звучни запис разговора
        „Ми смо већ десет година уназад прослављали Ивањдан у Цуцама, у цркви на Бјелила. То је црква посвећена Светом Јовану Крститељу. По предању саграђена је пар година послије Косовске битке, када су наши преци бјежали са Косова па су побјегли овамо у ове наше крше и ту саградили ову цркву. Она је касније обнављана у вријеме Митрополита Гаврила Дожића 1934, а онда је опет послије Другог свјетског рата запустјела, пао је и звоник, е онда је трудом оца Мома, али и свих нас заједно наново обновљена“, рекао је у разговору за Радио „Светигора“ парох которски, отац Немања Кривокапић.   Уз образложење да је због епидемилошке ситуације са короном договорено да се вјерници ове године не позивају на литургијско и црквено-народно сабрање у Цуцка Бјелила, али да је свакако договорено да свештеници тога дана служе Свету литургију у Цркви Светог Јована Крститеља и не прекидају Ивањдански сабор у Бјелилима, он је додао да није било никаквог наговјештаја од стране полиције да свештеници неће моћи да прођу до цркве и служе Литургију.   „Ја сам кренуо у Цуце преко Његуша. Код Мирца ме је зауставила патрола и речено ми је да заустављен саобраћај, да се поправља пут и да не могу да прођем. Ја сам рекао добро, ако се заиста поправља пут, али ако се не поправља, реците ми па ћу ићи около јер сам пошао ту и ту. Рекли су ми да немају информацију. Онда сам кренуо преко Цетиња и ту су ме зауставили. Није било никаквог ни разговора ни договора, једноставно рекли су ми не може се проћи и то је то“, казао је отац Немања.   Појашњавајући колико процес обнове храма у овом тешко доступном крају није био нимало лак и колико је братствима у Цуце овај сабор једном годишње значи, он закључује да су ипак плодови тог труда кроз дивне саборе на Ивањдан итекако били видљиви.   „Није било лако обнављати цркву, с обзиром на то да до тамо нема ни пута. Митрополит је 2009. године освештао ту цркву и од тада се сваке године ту на Ивањдан окупљамо. Стварно нам је било дивно, прије свега што се служи Литургија у цркви коју су наши преци подигли и гдје се налазе гробови наших предака. Заиста је било лијепо да се Кривокапићи и остале Цуце окупе у том храму. Ту се могло чути јако лијепих говора, имало је шта да се чује и научи. Организује се увијек неко послужење, неко донесе и гусле и све скупа је то било прелијепо. У том смислу је штета што ове године тог сабора није било. Да не упиремо прстом у било кога, али мислим да је ипак ова власт потпуно изгубила компас у многим стварима тако да им све смета, па смо сазнали да им је и ово засметало“, закључио је протојереј Немања Кривокапић.   Оливера Балабан     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.   Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.    Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо.    Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве.    У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?   Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.    На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.   Катихета Бранислав Илић       *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прослава Духова у храму Свете Тројице у Источном Бранзвику, и поред посебних услова, изазваних корона вирусом, прошла је величанствено. Свештенство Мелбурнског намесништва уз присуство одређеног броја верних парохијана овога храма, сачекало је свога Владику у 9:45ч испред храма.     Владика је, после церемонијалног дела, свечано уведен у храм, уз певање тропара „Благословен јеси Христе Боже наш…“, од стране нашег хора.   Света Aрхијерејска Литургија, коју је служио Епископ Силуан уз саслужење пет свештеника и два ђакона, заиста је била духовно освежење за све присутне. Већ месецима смо у ситуацији да немамо свечаних литургија, тако да је, поред чињенице да славимо један од највећих празника Цркве, овако свечана Литургија, предвођена нашим првојерархом, изазвала посебне емоције.   Техничка служба наше парохије, на челу са Небојшом Стефановићем и Николом Јошевским, организовала је директно преношење Литургије, тако да је мањи број верника могао да прати Литургију и из сале. Данас је наш хор, под диригентском палицом Саве Ђукића, изузетно лепо певао и на тај начин значајно допринео лепоти Литургије.   После читања Јеванђеља, веома надахнуто је проповедао Преосвећени Владика Силуан на тему празника. Истакао је чињеницу да нам Тројични Бог, Отац Син и Свети Дух, стално помаже, а нарочито да нам је та помоћ потребна у времену када се боримо са разним искушењима, као што је искушење наметнуто са корона вирусом. Порука проповеди укратко би могла да се сажме у идеју: са Богом све можемо, са Њим који носи наше бреме и који нам увек помаже, када Му се обратимо за помоћ. Такође, Владика је истакао погубност неживљења са Богом, са извором „воде живе“, која нам помаже да стигнемо до Вечности.   При крају Литургије прочитане су благодарне молитве са Вечерње службе на Духове, извршен опход око храма и освећен славски колач. На крају Литургије, Владика се поново обратио вернима са речима утехе и благодарности Богу за све. Старешина храма, прота Милорад Лончар, поздравио је Владику Силуана у име свих присутних и целе Парохије, захваливши му на доласку те његовим молитвама и благословима.   Коло српских сестара спремило је ручак за наше уважене госте. И, све је, могло би се рећи, овога дана било лепо и узвишено. Нажалост, ручак за наше верне парохијане нисмо могли спремити због државних прописа у вези са корона вирусом, али и то ће надамо се ускоро постати део прошлости. Сви са нестрпљењем очекујемо да се ствари нормализују у држави, па следствено и оне које се тичу редовног и слободног доласка наших верника у храм.     Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будва, 7.  јун 2020. Та језик ми се закле, али срце не. (Еурипид, Хиполит)  
        Оно што човјек ради или каже, готово увијек покаже оно што крије, а када је човјек тога свјестан онда покушава да искаже управо оно што је у његовој души најскривеније сачувано. Ово наше сабрање, ова духовна свечаност, свој смисао црпи из великог празника Силаска Светог Духа на апостоле. Ово је један од оних црквених догађаја у којем се нарочито обраћамо Свевишњем да очисти нашу палу природу и погледа на свијет огрезао у гријеху. Најдубљи смисао сваког празника је у скривеном присуству онога који се слави. И сада, када молитвено и торжествено, како приличи и колико нам је дато, прослављамо дан Свете Тројице, Рођендан Цркве, може ли бити ишта потребније и узвишеније од жеље да Небески Утјешитељ „благодатним“ силаском посјети оне који Га славе? И који Му се радују. Када би само и једном искром небеског огња обасјао наше главе, осјенио наше очи, дотакао се наших срдаца и у њима разгорио огањ вјечног присуства Божијег.   Тројични догмат, најдубљи и најтајанственији, суштински одваја Хришћанство од свих осталих религија и погледа на свијет и човјека у њему. Од вјечности постоји Бог у Тројици – Отац, Син и Дух Свети.Као што ум рађа мисао, тако Отац вјечно рађа Сина. Дух Свети исходи од Оца кроз Сина – као што племенита осјећања навиру из човјековог срца и преносе се на човјекову ријеч. Створен по слици и прилици Божијој (1. Мој. 1, 27) и човјек је тројично биће. Има ум из кога се рађа мисао – има и бистра осјећања која дају смјернице његовом уму и словесности. По узору на Творца и човјек постаје највећа Тајна створеног свијета. И остаје до краја времена.   „Душа ти је моја као земља безводна“ (Пс. 142, 6) исповиједа Свемогућем Богу псалмопјевац Давид. У човјековој души постоје добри принципи, животна начела – остаци истинског живота – божанска искра коју је Творац запретао стварањем човјека. Ти печати божанског присуства су дубоко утиснути у душу и похрањени у најдубље сфере човјековог унутарњег бића. То су она добра сјемена, али остају неплодна, зато што је душа наша као „земља безводна“ услед живота у греховном свијету. Без благодатне росе сјеме засуши и остаје неплодно. На ову истину усмјерен је данашњи кољенопреклони молитвослов да Господ освети, оснажи и духовно очисти наше душе. Без благодати Светог Духа, без Његове спасоносне силе – човјек остаје да живи у земљи сувој, безводној и неплодној.   Остало је забиљежено да када се Црква рађала, хришћанима нико није смио да приђе од паганских народа, а само они који су у њима препознавали Бога, увиђали хришћански живот – заиста су видјели како живи и слави Бога та прва Црква. Хришћани су се од тог свијета, који у злу лежи (Јн. 5, 19) разликовали тиме што су на дјелу живјели и испуњавали Христове заповијести, црквене законе и установљена правила – поштовали без остатка и поговора и са дубоком озареношћу свише. Хришћанство тражи човјека, а не слијепог послушника. Христос човјека ослобађа окова смрти и робовања гријеху. Отуда код хришћана отпор према ропству и неправди. Тешко је везати једном ослобођеног човјека. Слобода нема цијену, па се не може трговати са њом.   На данашњи дан, на Педесетницу, Духове, по први пут се видљивим знацима Дух Свети појављује свијету и у виду огњених језика силази на апостоле у Јерусалиму. Дух Свети у свему учествује – у стварању човјека, силази на Пресвету Дјеву када је зачела Сина Божијег. Присутан је на Јордану када Претеча крштава Господа Христа. Учествује у свим Христовим чудима. Као што је надахњивао старозавјетне пророке, надахњује и свете апостоле на проповијед мира и истине…   Дух Свети надахњује и покреће, снажи и оплемењује, сваког човјека жељног правде и истине, жедног љубави и слободе. Дух Свети је свуда гдје се ради и мисли о добру. У свакој души која тражи Бога. У сваком срцу отвореном за сусрет са Другим. У свакој руци испруженој да помогне. У свакој ријечи која држи до себе.   Духа Светог нема гдје је мржња и злоба, срџба и пакост. Духа Светог нема гдје је неправда и смутња. Ни тамо гдје се отима и краде, лаже и прогони. Гдје брат пружа руку да удари брата. Гдје је образ укаљан, нема Духа! Гдје човјек гледа испод ока – нема Светог Духа! Тамо гдје се неправда брани, а правди суди – нема Духа! Тамо гдје се закон гази, а безакоње слиједи – нема Духа! Тамо гдје се од врлине стиди, а гријехом поноси – нема и не може бити Духа Светог!   У тешким временима, као што је ово у којем живимо, сва се времена стапају у једно свеопште вријеме. Отуда се покрећу многа вјечна питања и као да доживљавамо историјско убрзање.   Свјетлост и таму, небо и земљу, добро и зло, увијек иста међа дијели. Човјек мудар препознаје међу, човјек правичан зна за границу, човјек поштен зна за правду, човјек добар носи Бога у себи. На њиви гријеха човјек жање само отровне плодове. Онај који уноси немир и раздор, у туђа срца и туђе животе, у своје ће унијети бол и страдање.   Ипак. Дух Свети у виду огњених језика сажиже у душама и срцима апостолâ сваку нечистоту, сваки страх и најмању бојазан и препорађа их. Њихова је душа наново рођена – враћа им се памћење свега што су чули од Господа Исуса Христа, с једне стране, и даје им се чудесни дар језика свих народâ – да им пренесу јеванђељску проповијед, с друге стране. Дар језика није случајно одабран. То је она Ријеч, која бјеше у почетку (Јн. 1, 1–3) и од Које је све кренуло. Без које смо сами на свијету. Која је све – у нама и изван нас. Човјек без Бога – Слова – Ријечи – најусамљеније је створење на свијету.   Ово није она ријеч до које се не држи, која се може продати и која има цијену. Колика год она била. У овом граду, и старом и новом, који данас слави и оном који се скрива, ријеч стоји тврда као град и она нас држи. На несрећу видимо да постоји и она ријеч, у истом овом граду, која је можда најјефтинија откад је града и управе у њему. Таква ријеч заслужује презир, а онај чија је била дубоко жаљење. Још дубље жаљење следује ономе који је купује, не знајући да тиме сије по оној њиви гријеха. Кад дођу жетеоци по своје, тешко и једнима и другима…   Овдје видимо, на сву срећу и оне који до ријечи држе и који је у свом срцу носе и животом свједоче. Оних других никад нема, на правом мјесту и у право вријеме. И неће ни бити на позорници истинског живота. Они, заједно са онима који им примјер дају иду слијепим историјским улицама.   Вријеме које је пред нама и у нама, мора да буде увертира за вјечност. Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа…   Радујмо се животу! Славимо једину Тројицу! Држимо се Ријечи! Чувајмо једни друге! Не дајмо на себе и своје! Живјела слобода!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Убеђени у своју победу над светом, хришћани првих векова нису жалили своје животе и проливену крв. Из земље натопљене крвљу хришћанских мученика расла је Црква Христова показујући својим непријатељима до данашњег дана да је непобедива јер своју моћ црпи од Бога – неисцрпног извора којим се свака немоћ и непријатељ побеђујe.     Пример такве борбе и непобедивости Цркве можда је најлепше исказан у лику  дивних светитеља које слави ивањички храм – Светог цара Константина и царицу Јелену, које десница Господња изабра за сасуд Божанске славе и победе.   Светом Архијерејском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин коме су саслуживали архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић, протојереј-ставрофор Мирољуб Маринковић, протојереј Крстивоје Милуновић, јереј Бојан Милошевић, старешина цркве Светог Ахилија у Ариљу, протојереј Рашко Стјепановић, јереј Александар Стјепановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Иван Ћурчић. Својим појањем најсветију службу цркве украсили су протопсалт Иван Трајковић и монахиње Манастира Ковиље.   Након прочитаног Јеванђеља, поучавајући верни народ Епископ Јустин истакао је значај цара Константина и његове мајке царице Јелене за васцели хришћански свет. Поред живота у Истини највећи дар Цркви је тај што је после триста година цар Константин својим указом у Милану 313. године дао слободу хришћанима. Такође, сазвао је и Први Васељенски сабор у Никеји 325. године који је осудио Аријеву и многе друге јереси и извитоперености вере. То је јако битно за живот Цркве, јер није свеједно како верујемо. Царицу Јелену поред тога што је родила Константина, Бог је удостојио да у Јерусалиму нађе Часни Крст на којем је разапет наш Спаситељ Исус Христос. Честитавши славу, Преосвећени Владика беседу прожету Духом истине завршио је подсећајући нас управо на обећање Христово дато апостолима. Оно се односи на празник који ишчекујемо – на Педесетницу. Крепљени силом Божијом све можемо у Христу који нам силе даје. А те силе Христос нам даје кроз Ризницу добара – Светог Духа у коме треба да се радујемо и без кога нам је немогуће задобити врлине потребне за спасење.   Отпојавши похвалне песме и пререзавши славски колач у част равноапостолних царева Константина и Јелене, одслужен је помен пострадалим војницима и полицајцима који своје животе часно положише за своју домовину у ратовима од 1991–1999. године. Својим присуством почаст су им одали представници града, Министарстава одбране и унутрашњих послова, као и породице и пријатељи пострадалих.   Свечана славска трпеза послужена је у хотелу „Парк“. Старешина ивањичке Цркве протојереј Синиша Раденковић се у пригодној беседи захвалио на указаној љубави и доделио захвалнице донаторима за предан рад и пожртвованост за ивањичку Цркву и парохијски дом који се адаптира. На крају, изразио је захвалност Епископу на радости и благослову Божијем који је сишао на нас његовим доласком.     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...