Jump to content

ЗАШТО СУ ТУЖНИ ЉУДИ који се причешћују?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 64
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@gavrosaurus 

Кеке, ич се не слажем с тобом.

 

Христос исцељује слепорођеног - ми тужни.

Христос беседи на гори блаженства - ми тужни.

Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопет тужни.

А кад ћемо се радовати? Гле, стоји пред нама и даје нам се хлеб Животворни!

Радујте се свагда, туга нам само смета.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 56 минута, JESSY рече

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Jako lepo! :ok:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 37 минута, gavrosaurus рече

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Strah Bozji bi se lepse preveo sa postovanje ili strahopostovanje. Sto ce reci da ne prilazimao kao svakoj durgoj casi. Interesantno da ste naglasili strah a o veri i ljubavi nista. Cisto da ti bude jasno. Ja sam mog pokojnog oca postovao ali sam mu u isto vreme prilazio sa poverenjem jer sa znao da me voli i da ja volim njega i onda sam osecao radost u srcu kada bi zajednicario sa njime. Da ti jos malo pomognem. Procitaj pricu o bludnom sinu. Pomocice ti. ;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Slažem se, brate. Meni deluje bezveze da se na osnovu slike jedne bake koja izgleda kao da je malo obesila nos odma gradi "slučaj". Kod mene u hramu nema tužnih ljudi kada se pričešćujemo. No već je nažalost postala praksa da se verni narod opanjkava kako je "tužan", "uplašen" i slično. Valjda treba da se klibere ko ludi na brašno...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili". Da jos dodam ima jako puno onih i najvise onih koji se pricescuju kako autor teksta opisuje. 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Vladan3 рече

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Ima i toga sto ti govoris. Kada razmislim o onima koji cesce dolaze u crkvu, recimo svake nedelje, kod dobrog dela je onako kao sto pise pisac ovog teksta. Problem je sto se jos uvek stvari suvise legalisticki shvataju. Ljudima je u svesti da ako pridju casi "nedostoni" da ce ih istog momenta grob sa neba pogoditi. To se namece opstom atmosferom i zilotima. Cinjenica je da se treba raditi puno na tom stavu ali ce proci jos mnogo vode ispod mosta da se ta svest izmeni. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Vedran рече

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Trifke рече

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Vedran рече

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Covek nije robot ali neke stvari su lose a neke dobre.Veliki je problem kada ljudi iz straha i ko zna jos cega izlaze pred casu. Casa je pored ostalog i podsecanje na nesto vvelicanstveno sto je ucinjeno za nas a ne sud Bozji. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом инстаграм налогу поруку о Косову, уз фотографију Пећке Патријаршије: "Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово у темеље нашег националног бића".
       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 27. августа 2021. године у Загребу дводневни стручни скуп за васпитаче, учитеље, наставнике и стручне сараднике српске националне мањине у предшколским установама, основним и средњим школама.

       
      Скуп се одржава у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић. Патријарх је пожелео свим учесницима васпитно-образовног процеса срећну и благословену школску годину. Изразио је наду у одсуство искушења која су ометала прошлу годину и окупљеним учесницима истакао значај образовног процеса за развијање врлина. -Образовање је развијање оних потенцијала које носимо у себи, који нису искључиво прагматичне природе већ се тичу свеукупне личности. Оно се тиче и унутрашњег света детета. Развијајте врлину код оних који су вам поверени, казао је Патријарх.
      Тема стручног скупа који се одржава у организацији Агенције за васпитање и образовање је Јавни наступ и вештина комуникације међу учесницима васпитно-образовног система.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. 
      Повезане вести:
      Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског
      Епископ Фотије: У име Господње
      Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској
      Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. 
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4)

       
      Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења.  Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље.
      Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Када су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу.
      Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. 
      Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. 
      Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. 
      Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да  Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Као што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. 
      Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу.
      Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8).
       
      Катихета Бранислав Илић

      *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44)


                Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...