Jump to content

ЗАШТО СУ ТУЖНИ ЉУДИ који се причешћују?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 64
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да смо недостојни, никад нећ

@gavrosaurus  Кеке, ич се не слажем с тобом.   Христос исцељује слепорођеног - ми тужни. Христос беседи на гори блаженства - ми тужни. Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопе

Постоване слике

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@gavrosaurus 

Кеке, ич се не слажем с тобом.

 

Христос исцељује слепорођеног - ми тужни.

Христос беседи на гори блаженства - ми тужни.

Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопет тужни.

А кад ћемо се радовати? Гле, стоји пред нама и даје нам се хлеб Животворни!

Радујте се свагда, туга нам само смета.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 56 минута, JESSY рече

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Jako lepo! :ok:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 37 минута, gavrosaurus рече

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Strah Bozji bi se lepse preveo sa postovanje ili strahopostovanje. Sto ce reci da ne prilazimao kao svakoj durgoj casi. Interesantno da ste naglasili strah a o veri i ljubavi nista. Cisto da ti bude jasno. Ja sam mog pokojnog oca postovao ali sam mu u isto vreme prilazio sa poverenjem jer sa znao da me voli i da ja volim njega i onda sam osecao radost u srcu kada bi zajednicario sa njime. Da ti jos malo pomognem. Procitaj pricu o bludnom sinu. Pomocice ti. ;)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Slažem se, brate. Meni deluje bezveze da se na osnovu slike jedne bake koja izgleda kao da je malo obesila nos odma gradi "slučaj". Kod mene u hramu nema tužnih ljudi kada se pričešćujemo. No već je nažalost postala praksa da se verni narod opanjkava kako je "tužan", "uplašen" i slično. Valjda treba da se klibere ko ludi na brašno...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili". Da jos dodam ima jako puno onih i najvise onih koji se pricescuju kako autor teksta opisuje. 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, Vladan3 рече

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Ima i toga sto ti govoris. Kada razmislim o onima koji cesce dolaze u crkvu, recimo svake nedelje, kod dobrog dela je onako kao sto pise pisac ovog teksta. Problem je sto se jos uvek stvari suvise legalisticki shvataju. Ljudima je u svesti da ako pridju casi "nedostoni" da ce ih istog momenta grob sa neba pogoditi. To se namece opstom atmosferom i zilotima. Cinjenica je da se treba raditi puno na tom stavu ali ce proci jos mnogo vode ispod mosta da se ta svest izmeni. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Vedran рече

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Trifke рече

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Vedran рече

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Covek nije robot ali neke stvari su lose a neke dobre.Veliki je problem kada ljudi iz straha i ko zna jos cega izlaze pred casu. Casa je pored ostalog i podsecanje na nesto vvelicanstveno sto je ucinjeno za nas a ne sud Bozji. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски.

      Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије.
      Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности.
       
      Манастирска ракија изоштрава чула
       
      Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу.
      Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу.
      "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије.
       
      Пет епископа и патријарх – из Ковиља
       
      Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела.
      "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир.
      Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља.
      "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали".
      Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије:
      "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех.
       
      Мисија лечења од болести зависности
       
      Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу.
      До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника.
      "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава.
      У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује.
       
      Производе хлеб, свеће, мед, сир…
       
      Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара.
      Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру.
      И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије.
      "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки.
      У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих".
      Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије.
       
      Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао  је 21. марта 2021. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, као и јереји Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јерођакон Сава (Бундало) и протођакон Младен Ковачевић. Aпостол je прочитао чтец Милош Стаменковић.
      - Пост је установљен још у рају када је Господ Адаму и Еви рекао: „Не узимај са дрвета познања добра и зла“. Та заповест није била забрана, није била ограничавање слободе, као што и свака Божја заповест не ограничава наше биће, нашу вољу и нашу слободу. Напротив, све заповести и правила која сусрећемо у искуству Цркве, а које извиру из Светог писма, постоје да бисмо живели истинску, праву и пуну слободу. Слобода није у томе да чинимо шта хоћемо, слобода је у ономе да творимо истину. Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа, рекао је патријарх Порфирије истичући:
      - Ако и можемо рећи да пост нешто ограничава, то је онда да је пост ограничење свога егоизма, свога самољубља и анархије у себи, ограничавање својих поступака којима ограничавамо слободу ближњега. Стога нам пост открива истинску и праву веру. Зато и није чудно што је Црква богомудрим својим искуством и умом прву недељу поста установила као недељу која се зове Недеља Православља - недеља истинске и праве вере и недеља истинског и правог живота. Тај празник је установљен 843. године у Цариграду. Те године је само потврђена вера Отаца Седмог васељенског сабора. Ова вера је прописала да ваља поштовати свете иконе и да можемо целивати исте те иконе и свете мошти.
      - Све јереси, од оних најранијих, имале су за циљ да устврде како Син Божји није Исус Христос, како Син Божји није истински Бог или са друге стране није истински човек. А Црква је самим тим истинама живела од самог тренутка оваплоћења Божјег. Управо борбом против икона, они који су зловеровали, сматрали су да не може да се слика руком човечијом лик Божји. Тврдећи то, они су порицали много дубљу и важнију истину без које нема спасења, а то је да је Син Божји постао човек. То нам даје могућност, на начин на који нам се открио, да ми са Њим можемо успоставити заједницу, те Га стога можемо и насликати, јер је пре тога Он осликан у нашим срцима,  поучио је патријарх Порфирије о смислу догмата о светим иконама.
      - Важна је, дакле, истинска и права вера. Јер наша Црква не постоји као идеолошка творевина људска, макар и са најчаснијим циљем. Неопходно је да се ми преображавамо, а тиме и свет око себе да преображавамо, али то није довољно, рекао је патријарх Порфирије закључујући:
      - Црква је Тело Христово као искуство победе над смрћу, као искуство вечног живота. Истинском и правом вером православном ми то сведочимо јер то искуство имамо и ту истину нудимо свету. Нудимо је свету који у злу лежи, који чезне за пуноћом истине и љубављу. Права вера није скуп ставова. И та вера је врло једноставна, такава да је блиска срцу и најученијем и најједноставнијем и неуком човеку. То је вера Отаца наших, вера јеванђељска, вера хришћанска и вера православна. Зато данас читава Православна Црква слави Недељу Православља којом се открива темељ нашег живота, а то је Живи Господ један од Свете Тројце.
      Светој архијерејској Литургији, поред многобројног верног народа и деце свих узраста, присуствовали су министар спољних послова г. Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић.
      Прослављајући Недељу Православља у наставку свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао, заједно са Преосвећеном господом Епископима далматинским Никодимом и ремезијанским Стефаном, Синодикон Православља из 843. године у којем се говори о смислу и значају православне вере и у том контексту о значају и смислу православних икона.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У присуству Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Порфирије освештао је рестаурирани Часни Крст који украшава купoлу Дворске капеле Светог Андреја Првозваног, заштитника и Крсне славе Краљевске породице Карађорђевић.
      После свечаног чина освећења Часног Крста, Престолонаследник Александар и принцеза Катарина имали су дужи разговор с Патријархом о бројним актуелним темама и питањима од интереса за нацију и Цркву.
      “Његова Светост није први пут у Краљевском дому, али је ово први пут да се састајемо од када је преузео свету службу Патријарха. Српска Православна Црква и Круна су најстарије институције нашег народа које су га чувале и водиле кроз векове. Сигуран сам да ћемо традицију сарадње на општој користи српског народа наставити заједно, са нашим Патријархом Порфиријем, као духовним Оцем свих нас”, рекао је Престолонаследник Александар.
      Током чина освећења крста Дворске капеле, Патријарх српски Г.Г. Порфирије истакао је значај крста као симбола распећа, али и као знак победе и васкрсења.
      “Силом божјом, благодарношћу и љубављу Његовом, када имамо крст као знамење тада долази и обнављање и васкрсавање. Нека Бог да, да се све што је честито обнавља и васкрсава: у нама, у Краљевском дому, нашем народу и држави, а пре свега у нашој православној цркви”, рекао је Патријарх српски Господин Порфирије.
      На крају сусрета Његова Светост Г.Г. Порфирије, захвалио се домаћинима на гостопримству, те светим Архипастирским и Патријарашким благословом благословио Престолонаследника Александра, Принцезу Катарину и сав Краљевски Дом.
       
      Извор: Краљевска породица
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму. 
    • Од Дејан,
      У мору гнева, неукуса и ужаса које их запљускује са медија, грађани Србије имали су ту прилику и привилегију да у уторак увече послушају први интервју свог новог патријарха Порфирија.
      И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама.
       
      Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости.
       
      За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост.
       
      Избијени сви „адути“ хистерицима
       
      Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима.
       
      Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва.
       
      Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције.
       
      Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године.
       
      Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност.
       
      Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом.
       
      Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији…
       
      Као да је Србија ушла у нову епоху
       
      Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве.
       
      Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену.
       
      Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“.
       
      И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима.
       
      Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан.
       
      Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега.
       
      rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...