Jump to content

ЗАШТО СУ ТУЖНИ ЉУДИ који се причешћују?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 64
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@gavrosaurus 

Кеке, ич се не слажем с тобом.

 

Христос исцељује слепорођеног - ми тужни.

Христос беседи на гори блаженства - ми тужни.

Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопет тужни.

А кад ћемо се радовати? Гле, стоји пред нама и даје нам се хлеб Животворни!

Радујте се свагда, туга нам само смета.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 56 минута, JESSY рече

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Jako lepo! :ok:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 37 минута, gavrosaurus рече

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Strah Bozji bi se lepse preveo sa postovanje ili strahopostovanje. Sto ce reci da ne prilazimao kao svakoj durgoj casi. Interesantno da ste naglasili strah a o veri i ljubavi nista. Cisto da ti bude jasno. Ja sam mog pokojnog oca postovao ali sam mu u isto vreme prilazio sa poverenjem jer sa znao da me voli i da ja volim njega i onda sam osecao radost u srcu kada bi zajednicario sa njime. Da ti jos malo pomognem. Procitaj pricu o bludnom sinu. Pomocice ti. ;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Slažem se, brate. Meni deluje bezveze da se na osnovu slike jedne bake koja izgleda kao da je malo obesila nos odma gradi "slučaj". Kod mene u hramu nema tužnih ljudi kada se pričešćujemo. No već je nažalost postala praksa da se verni narod opanjkava kako je "tužan", "uplašen" i slično. Valjda treba da se klibere ko ludi na brašno...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili". Da jos dodam ima jako puno onih i najvise onih koji se pricescuju kako autor teksta opisuje. 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Vladan3 рече

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Ima i toga sto ti govoris. Kada razmislim o onima koji cesce dolaze u crkvu, recimo svake nedelje, kod dobrog dela je onako kao sto pise pisac ovog teksta. Problem je sto se jos uvek stvari suvise legalisticki shvataju. Ljudima je u svesti da ako pridju casi "nedostoni" da ce ih istog momenta grob sa neba pogoditi. To se namece opstom atmosferom i zilotima. Cinjenica je da se treba raditi puno na tom stavu ali ce proci jos mnogo vode ispod mosta da se ta svest izmeni. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Vedran рече

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Trifke рече

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Vedran рече

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Covek nije robot ali neke stvari su lose a neke dobre.Veliki je problem kada ljudi iz straha i ko zna jos cega izlaze pred casu. Casa je pored ostalog i podsecanje na nesto vvelicanstveno sto je ucinjeno za nas a ne sud Bozji. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. 
      Повезан садржај:
      Стазама Светог Василија Острошког
      Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку

      Звучни запис разговора

      "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 
      Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија.    
      У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. 
      Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав.     
      Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. 
      На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког".
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду.
      Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски).
      „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано  јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“.
      „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“.
      „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј.
      Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ.
      Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког.
      У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач.
      „Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког.
      У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав.
      На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић.
      Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина у Гајдобри, у оквиру свечаности поводом престоног празника Петропавловог храма у Гајдобри, организује предавање катихете Бранислава Илића, на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ
      Вести из Цркве за 06.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4
      Предавање ће бити одржано у петак, 9. јула 2021. године, са почетком у 19:00 часова, у читаоници месне заједнице у Гајдобри.
      Будући да су пароху гајдобранском на духовно старање поверена два храма, храм Светих апостола Петра и Павла у Гајдобри и храм Светог Василија Острошког у Новој Гајдобри, овим предавањем Црквена општина гајдобранска даје свој допринос молитвеном обележавању великог јубилеја који се у току ове године прославља на нивоу наше помесне Цркве – 350 година од упокојења светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког.
      Позивамо верни народ Гајдобре и осталих крајева Богом чуване Епархије бачке да својим присуством узму учешће и обогате ово молитвено-катихетско вече у сусрет храмовној слави, а у славу и част светога Василија Острошког.
       
      Црквена општина у Гајдобри

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...