Jump to content

ЗАШТО СУ ТУЖНИ ЉУДИ који се причешћују?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 64
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да смо недостојни, никад нећ

@gavrosaurus  Кеке, ич се не слажем с тобом.   Христос исцељује слепорођеног - ми тужни. Христос беседи на гори блаженства - ми тужни. Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопе

Постоване слике

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@gavrosaurus 

Кеке, ич се не слажем с тобом.

 

Христос исцељује слепорођеног - ми тужни.

Христос беседи на гори блаженства - ми тужни.

Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопет тужни.

А кад ћемо се радовати? Гле, стоји пред нама и даје нам се хлеб Животворни!

Радујте се свагда, туга нам само смета.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 56 минута, JESSY рече

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Screenshot_5.png.4d5610cb302b9e5d94842faa1966317d.png

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

Jako lepo! :ok:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 37 минута, gavrosaurus рече

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Strah Bozji bi se lepse preveo sa postovanje ili strahopostovanje. Sto ce reci da ne prilazimao kao svakoj durgoj casi. Interesantno da ste naglasili strah a o veri i ljubavi nista. Cisto da ti bude jasno. Ja sam mog pokojnog oca postovao ali sam mu u isto vreme prilazio sa poverenjem jer sa znao da me voli i da ja volim njega i onda sam osecao radost u srcu kada bi zajednicario sa njime. Da ti jos malo pomognem. Procitaj pricu o bludnom sinu. Pomocice ti. ;)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Slažem se, brate. Meni deluje bezveze da se na osnovu slike jedne bake koja izgleda kao da je malo obesila nos odma gradi "slučaj". Kod mene u hramu nema tužnih ljudi kada se pričešćujemo. No već je nažalost postala praksa da se verni narod opanjkava kako je "tužan", "uplašen" i slično. Valjda treba da se klibere ko ludi na brašno...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili". Da jos dodam ima jako puno onih i najvise onih koji se pricescuju kako autor teksta opisuje. 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, Vladan3 рече

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Ima i toga sto ti govoris. Kada razmislim o onima koji cesce dolaze u crkvu, recimo svake nedelje, kod dobrog dela je onako kao sto pise pisac ovog teksta. Problem je sto se jos uvek stvari suvise legalisticki shvataju. Ljudima je u svesti da ako pridju casi "nedostoni" da ce ih istog momenta grob sa neba pogoditi. To se namece opstom atmosferom i zilotima. Cinjenica je da se treba raditi puno na tom stavu ali ce proci jos mnogo vode ispod mosta da se ta svest izmeni. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Vedran рече

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Trifke рече

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Vedran рече

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Covek nije robot ali neke stvari su lose a neke dobre.Veliki je problem kada ljudi iz straha i ko zna jos cega izlaze pred casu. Casa je pored ostalog i podsecanje na nesto vvelicanstveno sto je ucinjeno za nas a ne sud Bozji. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спасовданска Литија, уз учешће више хиљада Београђана, неколико стотина свештеника, уз припаднике Гарде Војске Србије, полиције и различитих градских служби, као и уз медицинске раднике заслужне за борбу током протеклих годину дана епидемије, предвођена Патријархом српским г. Порфиријем, прошла је престоницом Србије.

       
       У Литији која је формирана у 19 часова на празник Вазнесење Господње у порти Вазнесењске цркве и кретала се улицама Кнеза Милоша, Краља Милана, преко Славије и Булеваром ослобођења до Храма Светог Саве на Врачару где је Патријарх са епископима и свештенством служио Молебан.
      У литији су ношене мошти светога деспота Стефана и свете Петке, иконе Пресвете Богородице, многобројне заставе и барјаци међу којима и заветни барјак Београда који чува Вазнесењски храм. Испред литије је ношен Часни Крст, док је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ишао испод балдахина кога су на четири стуба носили припадници Жандармерије. 
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу.

      У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан.
      Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.”
      Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид.
      Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”.
      ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од haveaniceday,
      Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар“, а други „лош“ момак... Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи“ имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи“?
      Бранко Милутиновић и Мирослав Мишковић Унајмању руку је трагикомично што се данас у појединим српским медијима води кампања да се у исти кош трпају Бранко Милутиновић, власник чувеног „Нордеуса" , и Мирослав Мишковић, власник свега и свачега под именом „Делта". Реч је, заправо о покушају да се, колоквијално речено, „опере" биографија преко медија који се сматрају „угледним". Мирослава Мишковића, наравно. Не Бранка Милутиновића. 
      Први милион
      Да би се то постигло мора се замаглити суштина. А суштина је у такозваном „првом милиону".
      Почетна огромна и битна разлика је што је Бранко Милутиновић свој „први милион" зарадио измисливши и направивши нешто ново. Освојио је свет фудбалском игрицом „Топ илевен", која би могла да се преведе и као „једанаест величанствених".
      Екипа Нордеуса 2010. Мирослав Мишковић је свој „први милион" зарадио муљајући нешто старо и добро познато у доба хиперинфлације и санкција. Имао је тада не само приступ девизним резервама (на „штицовању" девиза се преко ноћи богатило) већ и монополима разних врста на затвореном тржишту. У Лондону га је деведесетих фасцинирао ланац кафића „Коста кафе", па нам је то донео у Београд. Ни оригинални ланац кафића није могао да смисли, али је успут уништио „Гринет". Што би се рекло, остало је историја. (Лично, стварно, не могу да разумем колеге новинаре - иначе веома критичне на разне економске теме - који без речи дозвољавају да им Мишковић сервира причу како се није обогатио у пословима са државом.)  
      Укратко, Бранко Милутиновић се обогатио знањем, а Мирослав Мишковић муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар, а други „лош" момак.
      Мирослав Мишковић Ви сад можете да кажете: „Ма и један и други су тајкуни који запошљавају људе и шта мене брига за њихово богатство". То је само донекле тачно. Тајкуни су - по дефиницији - изузетно богати пословни људи, који имају моћ и утицај. У моћи и утицају лежи зец.
      Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи" имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи"?
      Бранко Милутиновић „Милутиновићи", по правилу, ништа не траже од државе сем добро уређеног привредног амбијента, док  „Мишковићима" увек нешто од ње треба и то, по правилу, на штету друштва а у њихову корист. Даћу вам неколико примера.
      Курс
      Народна банка Србије (НБС) је при крају прве деценије овога века увела политику „клизајућег" девизног курса. То значи да курс динара дневно иде горе-доле у оквиру неког задатог распона вредности (рецимо, између 3-4 посто). У то време је у Србији инфлација била релативно висока (између 7 и 12 посто). То је, у таквој ситуацији, била најбоља могућа политика за државу Србију: подстицала је извоз, а дестимулисала увоз. И чувала девизне резерве од разних мешетара.
      „Милутиновићи" се тим поводом нису оглашавали. Али су зато „Мишковићи" кренули у офанзиву дискредитације руководства НБС по медијима, с обзиром да се њихов пословни успех заснивао на ономе што је тадашњи гувернер Дејан Шошкић, с правом, назвао транге-франге економијом. У суштини су свој профит правили на увозу робе широке потрошње и пласирали је на, релативно, затвореном тржишту. Често су били „ексклузивни" увозници овога и онога или заступници познатих страних фирми, што значи да су имали монопол продаје неке робе у Србији и убирали су монополску ренту. За то им је било јако важно да курс динара стоји у месту. Дакле, иако је за Србију „клизајући" курс био добар, за њих лично је био неповољан. На срећу нису извојевали победу све до промене власти на челу НБС (а када се инфлација смирила, политика „клизајућег" курса је донекле изгубила на значају). 
      Субвенције
      Други пример су субвенције државе. „Милутиновиће" никад нисам чула да траже субвенције. Чула сам их, на економским саветовањима, како кажу да им треба боље образовање младих у Србији. „Мишковићи", са своје стране, нису пропустили ни једну прилику да укажу како држава треба да им помаже да развијају своје приватне послове. Ево сад скоро, критиковали су политику субвенционисања страних инвеститора, називајући их „трећеразредним компанијама". Мисле да је боље подржати њих, мада они нису ни међу „десеторазредним компанијама". Што није најважније. Подстицању страних инвеститора се има шта замерити, али они ипак Србију стављају на мапу ланца снабдевања (supply chain) релативно познатих светских фирми. „Мишковићи" не нуде такве програме.
      За „Милутиновиће" се отимају страни инвеститори, без помоћи државе. После низа одбијених понуда да прими стотине милиона долара из иностранства да би развијао своју компанију (о чему је „Блумберг" писао), Бранко Милутиновић је ових дана, ипак поклекао и решио да прода „Нордеус", али његов тим наставља да управља компанијом. Из Србије.
      Ето, сад ви бирајте своје „добре" и „лоше" момке.
       
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/06/03/7290771_va9348.jpg Зашто је Бранко Милутиновић „добар“, а Мирослав Мишковић „лош“ момак?
      WWW.RTS.RS Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ауторски текст Његовог Преосвештенства  Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. 

       
      Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf
       
      Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog
       
      Христос Воскресе!
      ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар.
      2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе.
      3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио.
      4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете.
      5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити.
      6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују.
      7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам.
      8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици.
      9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој.
      10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10)
      На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована,  те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу.
      Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац.
      ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека.
      Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност,
      Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа,  знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија.
      Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека.
      Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека.
      (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ,  свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...)
      И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). 
      Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко  прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови  и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост!
      Воистину Христос Воскресе!
       
      О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. 
      +Епископ Кирило
       
       
      Извор: Православље
    • Од александар живаљев,
      (ВИДЕО) Нови снимак патријарха који је одушевио кориснике друштвених мрежа
      Снимак је забележен у вечерњим сатима у центру српске престонице
      Од  ИН4С -  22/05/2021 12:47 Посљедња измјена: 22/05/2021 13:24    Патријарх Порфирије Нови снимак на ком се види како патријарх српски Порфирије сам пешачи Београдом постао је популаран на друштвеним мрежама.
        Снимак је забележен у вечерњим сатима у центру српске престонице.
        Подсетимо, недавно је Владимир Ђурђевић за Спутњик говорио како је изгледао његов случајан сусрет са патријархом на Мостарској петљи.
      „Узео сам благослов, попричали смо, рекао сам му да су само он и покојни патријарх Павле такви. Постидео се, није ми чак на то ништа одговорио, већ се само насмејао. Питао ме је како сам, одакле и где идем. Ја сам њега исто питао, био је то кратак сусрет, кратак, али предиван сусрет“, испричао је тада Ђурђевић.
×
×
  • Креирај ново...