Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Снежана

Humanitarac Gujon: Dobijam pretnje Albanaca i Srba

Оцени ову тему

Recommended Posts

Humanitarac Gujon: Dobijam pretnje Albanaca i Srba

Autor: MONDO/Tanjug

Francuski humanitarac Arno Gujon, koji se proslavio humanitarnom pomoći Srbima na Kosovu, izjavio je danas da se "medijska hajka" protiv njega, koja je započela gostovanjem na jednoj beogradskoj televiziji, pojačava.

 

 

arno gujon,Foto: Screesnhot

 

Progon se nastaljva, kaže Gujon, pretećim porukama Albanaca, koje prenose albanski mediji na Kosovu, ali i ekstremista u Srbiji.

Arno je kazao da se oseća ugroženo, kao i da ga hajka dovodi u neposrednu opasnost.

Kako je naveo, Albancima sa Kosova i Metohije i albanskim medijima smeta što govori o teškoj humanitarnoj situaciji u kojoj žive Srbi na Kosovu.

Zbog hajke koja je počela u petak, dobio "mnogo pretnji, uvreda i poruka mržnji od Albanaca i ekstremista u Srbiji".

Francuski humanitarac postao državljanin Srbije

Istovremeno, istakao je on, u Francuskoj je često morao da se pravda jer pomaže Srbima.

"Iako sve pretnje koje dobijam dovode lično mene u opasnost, oni koji će najviše ispaštati su ljudi kojima pomažemo i koji žive u nehumanim uslovima na Kosovu, a o kojima niko ne priča u tim medijima što me napadaju. Očigledno je u pitanju dobro orkestrirana kampanja sa ciljem da se uspori naš rad, samo zato što jasno i glasno govorimo u Srbiji i Francuskoj o situaciji na Kosovu", rekao je Arno za elektronsnki tabloid Telegraf.rs i dodao da može da se desi da mu se zabrani ulazak na KiM.

OVO je dokaz da humanost u Srbiji i dalje postoji

Prethodnih dana u javnosti se dosta govorilo o Gujonovom gostovanju na N1 televiziji, u kojem je bilo više reči o njegovim političkim stavovima i desničarskom bekgraundu, nego o humanitarnom radu.

GUJON I IDENTITARCI

Kako je N1 objavio, Gujon je član ekstremno desničarskog pokreta identitaraca, od kojeg se ogradio i Nacionalni front Marin Le Pen. Gujon tvrdi da je član bio šest meseci 2010. i 2011. godine. U biografiji Gujona, pak, stoji da je član postao po osnivanju pokreta 2003, da je 2005. učestvovao u prvomajskim nemirima u Nici i rasističkim incidentima, kao i da je 2010. ispred te organizacije objavio kandidaturu za predsednika.

"Evropljanin sam jer su mi preci stradali na Kosovu polju, Evropljanin sam jer su mi preci stigli do Granade, oslobodili Španiju od muslimanskog jarma.. Evropljanin sam jer mi je prva zastava boja kože, to mi se može spočitati, ali mi se ne može oduzeti", govorio je Gujon.

Za predsedničku kandidaturu ipak nije dobio neophodnih 500 potpisa gradonačelnika. Dok se spremao za izbore, Gujon je u kampovima identitaraca kao trener pripremao druge - o čemu svedoče i klipovi sa Youtuba, piše na sajtu N1.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Занимљиве су те "шифроване телевизије". Када се правио Радио Б92 као клинац сам се свађао са Ведраном Матићем и Ненадом Цекићем, што узимају позивни број полиције. Сад је очито свјетски полицајац еН1.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, александар живаљев рече

Занимљиве су те "шифроване телевизије". Када се правио Радио Б92 као клинац сам се свађао са Ведраном Матићем и Ненадом Цекићем, што узимају позивни број полиције. Сад је очито свјетски полицајац еН1.

што рече неко на фб, дошло је време да (пре) испитујемо и Арчибалда Рајса, наша срамота. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Častan francuski nacionalista i veliki prijatelj Srba.Bog nek ga čuva.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

15arno-8_620x0.jpg?resize=955%2C450

Драги Арно, за почетак, надам се да ми нећеш замерити што ти не персирам. Својим пријатељима, ма колико година имали, не персирам. А тебе сматрам за пријатеља. Штавише, за једног од најбољих и највећих пријатеља. Јер, неко ко је (толики) пријатељ српског народа, самим тим мора бити и мој пријатељ.

Пишем ти ово „писмо“ јер желим да наведем што више разлога због којих треба да те буде срамота. Опростићеш ми ако изоставим који разлог.

Па, да кренем;

-Срам да те буде што потичеш из француске породице чији су чланови у прошлости заједно са припадницима мог народа ратовали на Солунском фронту.

-Срам да те буде, што си се током бомбардовања СРЈ, дрзнуо да се, макар колико и запиташ зашто Француска и остале српске савезнице из оба светска рата, бомбардују своју савезницу Србију, уместо да као сав нормалан свет подржиш тај хумани подухват.

-Срам да те буде што си исто то мислио и осећао током мартовских погрома над преосталим Србима на Косову и Метохији.

-Срам да те буде што си се дрзнуо да продајеш колаче и од тога даш прву помоћ Србима на Косову и Метохији.

-Срам да те буде што си хиљадама километара, хиљадама пута, истим путевима, довозио камионе са хуманитарном помоћи Србима на југу Србије.

-Срам да те буде што си ширио истину о животу Срба у енклавама „Републике Косово“ , над чијим би условима живота сузу пустили вероватно и црнци из Јужне Африке у доба апартхејда.

-Срам да те буде што си научио српски језик и што га причаш боље и правилније од 90% мојих сународника.

-Срам да те буде што си се трајно настанио у Србији, у Београду.

-Срам да те буде што си оженио Српкињу.

-Срам да те буде што си прешао у православље.

-Срам да те буде што са својом супругом, Српкињом, имаш ћерку.

-Срам да те буде што си то дете крстио у православној цркви.

-Срам да те буде што си омогућио да стотине деце из енклава први пут види море и макар на кратко заборави концентрациони логор у ком живе, који је за њих једноставно „дом“ .

-Срам да те буде што си написао књигу „Сви моји путеви воде ка Србији“ .

-Срам да те буде ако стварно сви твоји путеви воде ка Србији.

-Срам да те буде што си ми ту књигу поклонио уз ћириличну посвету кад смо се упознали још пре неколико година у Суботици, после једног твог јавног наступа.

-Срам да те буде што држиш јавне наступе у којима говориш о ономе чиме се бавиш и још битније, о онима којима помажеш.

-Срам да те буде што никада ниси био члан ниједне странке.

-Срам да те буде што си пре много година подржавао кратко један покрет из Француске који више не постоји.

-Срам да те буде што не знаш да је то нераскидиво повезано са твојим потоњим помагањем Срба на КиМ.

-Срам да те буде јер не знаш да због тога не треба да икада икоме помажеш, нарочито не Србима на Косову и Метохији, којима имају, знамо сви, боље социо-економске услове живота од Скандинаваца.

-Срам да те буде што си са једном српском организацијом, чији ниси никада био члан, пешачио од Београда до Косова и Метохије.

-Срам да те буде што ниси дозволио културној новинарки (запосленој на „сестринској“ телевизији CNN-a, у власништву бившег CIA агента Дејвида Петреуса) да те испровоцира.

-Срам да те буде што те није испровоцирала.

-Срам да те буде што си се после тога још правдао и извињавао.

-Срам да те буде што си примао писма подршке од хиљада људи.

-Срам да те буде што сад и мене тераш да пишем овај текст и набрајам за шта све треба да те буде срамота.

-Срам да те буде што Србија нема море.

-Срам да те буде што не ценимо довољно твоју помоћ.

-Срам да те буде што према Србима немаш однос какав имају власници, уредници и гледаоци телевизије чија те је новинарка покушала испровоцирати.

-Срам да те буде што се не могу тренутно сетити још разлога због чега свега треба да те буде срамота.

Нас Србе, наравно, ни за шта не треба икада и игде да буде срамота. Али мене, иако сам Србин, ипак јесте. И то нарочито сада. Нарочито јер си ти у питању. Нарочито јер си такву непријатност доживео у мојој држави. Нарочито јер си од нас то најмање заслужио. Нарочито јер не знам како да ти се извинем, искупим иако знам да нисам крив, иако знам да и ти то знаш и то нам никада нећеш замерити. Такав си ти. И такви смо ми.

И за крај, морам да наведем још једну твоју срамоту, које сам се сетио у међувремену;

-Срам да те буде, што упркос свему, остајеш упоран и истрајан у својој намери и деловању, које ничим нисмо „изазвали“ , нити заслужили. Хвала ти. Хвала ти до неба. Хвала ти од Косова и Метохије до Гренобла у Француској, из ког си нам дошао. Хвала и Богу који нам те је послао. Да немам ниједан други доказ да и даље Он није дефинитивно „дигао руке“ од нас Срба, тај доказ би био ти, Арно Гујон.

Срдачно, с поштовањем, наклоном и неизмерном захвалношћу,

Никола Јовић, Видовдан

http://www.vidovdan.org/2017/12/04/nikola-jovic-sram-te-bilo-arno/?script=cir

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од АлександраВ,
      Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine pravi jedinstvenu bazu sa imenima i prezimenima poginulih i memorijalnom baštinom iz Prvog svetskog rata

        Генералштабни капетан Драгомир Васовић с ратним другом Стеваном Раденковићем (фотографија из 1914) (Фото „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата”) Posle prikupljanja fotografija i dokumenata učesnika Prvog svetskog rata i digitalizovanja kartona nosilaca Albanskih spomenica, Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine započeo je novi projekat: prikupljanje imena i prezimena stradalih i pravljenje baze memorijalne baštine iz perioda Velikog rata.
      Ideja je da se kroz projekat „Spomenici junaka iz Velikog rata” napravi jedinstvena baza podataka o stradalima, kao i o svim spomenicima u zemlji i inostranstvu vezanim za ovaj ratni period: krajputašima, spomenicima kulture, spomen-česmama, spomen-pločama... Sve lokacije, i groblja i memorijalna baština, biće unete na „gugl mapu”, a podaci će lako moći da se pretražuju i biće deo sajta „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata”, na kojem već postoji velika baza građe vezane za Veliki rat.
      Rad na popisu stradalih i spomenika koji se nalaze u inostranstvu već je započeo i, kako objašnjava Aleksandar Vasilić, rukovodilac projekta „Album sećanja”, oko 80 odsto tog posla je završeno.
      – U saradnji sa našim ambasadama i Srpskom pravoslavnom crkvom popisali smo sva groblja u severnoj Africi, Grčkoj (Krf, Zejtinlik, Vido), logore u Poljskoj, Češkoj, Francuskoj. Taj posao obavljamo isključivo sa arhivima i zvaničnim institucijama, koristimo njihovu dokumentaciju. Završili smo popis stradalih i spomenika u severnoj Africi, Grčkoj, Poljskoj i Francuskoj i za sada iz ovih zemalja imamo imena i prezimena oko 40.000 stradalih Srba – kaže Vasilić.
      Dodaje da se trenutno radi na unosu i obradi podataka koji se tiču stradalih u logoru Jindrihovice u Češkoj i onih koji su život izgubili u austrijskom Mauthauzenu.
      – Od češkog Vojnog arhiva dobili smo knjige mrtvih u kojima su popisani sahranjeni na vojničkom groblju u Jindrihovicama. Tu ima oko 7.000–8.000 stradalih Srba. Sličnu dokumentaciju dobili smo i iz logora Mauthauzen, gde je sahranjeno između 8.000 i 9.000 Srba stradalih u Prvom svetskom ratu – kaže Vasilić.
      Pre dve nedelje Savez potomaka ratnika Srbije dobio je blagoslov patrijarha srpskog Irineja za prikupljanje ovih podataka u našoj zemlji. Naime, Savez je zamolio sve eparhije SPC da im pošalju informacije o sahranjenima i spomenicima na njihovoj teritoriji, odnosno na crkvenim grobljima ili kod manastira. U septembru bi i građanima Srbije, kao i Srbima u regionu i dijaspori, trebalo da bude upućen javni poziv da se priključe i pomognu formiranje baze slanjem fotografija spomenika, lokacijom na kojoj se on nalazi i imenom i prezimenom stradalog.
      Sličnim javnim pozivom građanima, Savez je pre četiri godine započeo obeležavanje velikih godišnjica vezanih za Prvi svetski rat pokrenuvši projekat „Album sećanja”. Tada su objavili javni poziv svim građanima da dostavljaju fotografije, dokumenta, dopisne karte, ordenje, pisma svojih predaka koji su učestvovali u Velikom ratu. Iz tih porodičnih riznica do današnjeg dana prikupljena je impresivna baza sa više od 6.000 fotografija, od kojih je oko 3.000 postavljeno na sajt slavnim-precima.srb.
      – Nismo očekivali takav odziv građana, niti da će nam i četiri godine kasnije potomci i dalje slati fotografije i dokumenta. Prvi put smo digitalizovali i učinili dostupnim javnosti i 8.000 personalnih kartona nosilaca Albanske spomenice – kaže Vasilić.
      „Album sećanja” čuva uspomenu na obične ljude, male sudbine u velikim, turbulentima događajima. Priče o preživelima, onima koji su tragično stradali i onima koji su nestali. To su portreti vojnika, ali i fotografije sa fronta, sa proslave krsnog imena u Solunu, sa školovanja srpskih đaka u francuskom Banjer de Bigoru, ispred srpske državno-kraljevske štamparije na Krfu, iz bolnica, zatočeništva... Na nekim snimcima ima i poznatih istorijskih ličnosti, poput Ave Justina Popovića u vojničkoj uniformi ili engleske bolničarke Flore Sands uslikane sa pripadnicima Drugog voda čuvenog „Gvozdenog puka”.
      Izvor: Politika
       
    • Од Милан Ракић,
      Sanela Šmit, nemačka istoričarka, o knjizi dokumenata "Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945". Četrnaesti tom knjige „Jugoistočna Evropa i Italija“ predstavljen je nedavno u Beogradu.

      Reč je o zbirci dokumenata „Die Verfolgung und Ermordung der europaischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933-1945“ (VEJ) (Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945). Knjigu je priredila nemačka istoričarka Sanela Šmit i ona tim povodom govori za Danas.
      Recite nešto više o knjizi dokumenata o Holokaustu i deportaciji Jevreja u logore koje ste predstavili u Beogradu? – Knjiga „Jugoistočna Evropa i Italija“ je 14. tom od ukupno 16 tomova zbirke dokumenata „Die Verfolgung und Ermordung der europaischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933-1945 (VEJ) (Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945). Cilj cijelog projekta je sveobuhvatno naučno izdanje centralnih izvora o istoriji progona i ubistva evropskih Jevreja. U knjizi 14 je obrađen progon i ubistvo Jevreja na teritorijama Italije, Albanije, Grčke i Jugoslavije.
      Edicija pokazuje savremene kontekste i političku i društvenu dinamiku koja je dovela do ovog masovnog zločina bez presedana. Cijela edicija će sadržati oko 5.000 dokumenata, autentičnih, naučno prokomentarisanih svjedočenja progona, počinilaca i direktno uključenih posmatrača. Mnogi od dokumenata su po prvi put objavljeni. Može da služi kao naučno sredstvo za istraživanje i istorijsko obrazovanje.
      Kakvi zaključci mogu da se izvuku iz tih dokumenata i o kakvim dokumentima je reč (oni koji se odnose na Srbiju)? - Dokumente smo birali za svaku zemlju po istoj ideji, a to je kao prvo da pokažemo dokumente počinilaca zločina, žrtava, kao i posmatrača (bystanders – kategorija koju je prvi koristio istoričar Raul Hilberg). Onda smo za svaku zemlju ili – kad je riječ o Jugoslaviji – za teritorije pod različitom okupacijom odredili na osnovu postojeće naučne literature o Holokaustu u tim zemljama, teme koje bi trebale biti reprezentirane u knjizi i na kraju izabrali iz nađenih dokumenata one koji daju najbolju sliku progona i ubijanja Jevreja.
      Čitatelji mogu naći mnoge vrste dokumenata koji direktno prikazuju položaj Jevreja u Srbiji, njihov progon od strane raznih njemačkih vlasti (razni izvještaji, npr. Lipea ili Walthera o strijeljanju Jevreja, privatna pisma Haralda Turnera, naredbe i dr.), ali i kolaboraciju domaćih organa (Izvještaj Odsjeka za Jevreje i Cigane, Izvještaj Benclera o namjeri Milana Nedića da ubrzo internira Jevreje i masone). S druge strane su tu potresna svjedočenja, na primjer iz Sajmišta (dva pisma Hilde Dajč), iz Banjice (dva pisma Bukića Pijade), iz Kladovo transporta još prije rata, onih koji su se uspjeli spasiti u Dalmaciju ili izjava Momčila Damnjanovića o iskopavanju i spaljivanju leševa na Jajincima.
      Koliko ti dokumenti bacaju novo svetlo na Holokaust koji je sproveden u Srbiji ili na užase ustaških logora Jasenovac, Gradiška… i stradanje Srba u Hrvatskoj? – Cilj edicije nije bio u novim istraživanjima nego u prikazivanju – kroz izvorne dokumente – stradanja evropskih Jevreja, znači Holokausta. Katastrofalni uvjeti u ustaškim logorima su također prikazani, ali se prvobitno odnose na stradanje Jevreja, iako se ovo jako često ne može odvojiti od stradanja Srba u NDH. Na primjer, u dokumentu 102 naređuje Veliki župan velike Župe Vrhbosna da se odmah uhapse i interniraju jevrejski i srpski komunisti.
      Kakva je uloga Milana Nedića i njegove vlade (Specijalne policije sa Božidarom Bećarevićem na čelu) u rešavanju „Jevrejskog pitanja“? Pitam Vas ovo jer u poslednje vreme imamo grupu istoričara koja se upinje da dokaže da Nedić nije imao nikakve veze sa deportacijama Jevreja, Srba i Roma kako u beogradski logor Sajmište, tako i u druge nacističke logore po Evropi. – Kako sam već napomenula, ima u zbirci i dokumenata koji se odnose na saradnju srpskih vlasti sa NJemcima u progonu Jevreja. Iz izvještaja te iste Specijalne policije (Dok. Br. 103) vidi se da su Jevreje (i „Cigane“) i njihove radnje registrovali (naredbu o registraciji je dala njemačka okupaciona uprava), ali i da su prijavljivali one Jevreje koji su se krili i predavali ih Gestapou. Mislim to doslovce stoji u izvještaju. Isto tako su raspolagali sa jevrejskim prinudnim radnicima. A to je samo jedan jedini dokument… Znači o „nikakvoj vezi“ ne može biti govora.
      Kao i u Evropi, tako je i u Srbiji poslednjih godina vidljiv porast broja istoričara, političara i javnih ličnosti koji bi da se izvrši revizija Drugog svetskog rata, pa tako imate u udžbenicima istorije u Srbiji da se pominju dva pokreta otpora (partizanski i četnički), ali se nigde ne pominje kasnija kolaboracija četnika s nacistima. Kakve posledice nosi ovakva revizija istorije u kojoj se poraženi kolaboracionisti proglašavaju za pobednike? – Pa to vam u osnovi nije istorija nego politika, na koju mi istoričari koji se bavimo istorijom Drugo svjetskog rata, nažalost, ne utičemo tako jako kako bi trebali. Moj primjer nije Mihailović, nego hrvatska predsjednica koja želi da ustanovi „pravu istinu o Jasenovcu“. Mene je ova izjava jako potresla, jer u biti kaže da mi ne znamo pravu istinu o Jasenovcu – nakon brojnih stručnih radova o njemu u posljednjih 70 godina. Nama istoričarima je potpuno jasno šta se tamo dešavalo, a to može biti jasno i svakome tko je voljan da se sa time pozabavi (kako u biti piše i hrvatski istoričar Ivo Goldstein). Ali prihvatanje istraživanja i zaključaka istoričara u javnosti je jedna sasvim druga priča.
      Proglašavanje kolaboracionista za pobjednike na samo da okreće istoriju naopako, nažalost, posljedice ovakve revizije, se vide ne samo u Srbiji, nego diljem Evrope (spomenut ću samo Aleksandra Gaulanda, lidera njemačke stranke AfD i njegovu kvalifikaciju nacističkog režima kao „ptičje govno“). Tu se jasno narušava naš (evropski) zajednički temelj iz perioda posle 1945. koji je osnovan na antifašističkoj borbi. Kuda to može odvesti, na to ne mogu ni da pomislim.
      Aleksandar ROKNIĆ

       
       
       
    • Од Zayron,
      Molba za potpis peticije u zaštitu nacionalnih manjina u Evropi (Lužičkih Srba i svih ostalih)
      Prosba za podpis petice na ochranu národních menšin v Evropě (Lužických Srbů a všech ostatních)
      Na VIDEU (Senat Češke Republike - javno slušanje delegacije Lužičkih Srba) možete čuti kako izgleda serbština (lužičtina),
      gornjolužička serbština (Budišin, Bautzen, Dresden)  je sličnija češkom jeziku. Video traje 6 sati pa se naslušajte lužičkog srpskog.  
      a donjolužička serbština ( Chóśebuz, Chotěbuz na češkom, Cottbus, Braniborsko, Brandenburg, Berlin) je sličnija poljskom jeziku.
      https://www.senat.cz/cinnost/galerie.php?aid=21073 Fotogalerija sa javnog slušanja u Senatu Češke Republike
      https://ec.europa.eu/citizens-initiative/32/public/#/ Peticija
      https://www.facebook.com/groups/slavlit/ Videa itd.
      http://www.minority-safepack.eu/ Peticija
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici

      U posljednjih nekoliko mjeseci javnosti su predstavljene dvije monografije autora Hrvoja Petrića i Filipa Škiljana, u izdanju srpskih manjinskih vijeća, koje se bave viševjekovnim prisustvom Srba u Hrvatskoj sjeverno od Save – ‘Iz povijesti Srba u Varaždinskoj županiji od prvih doseljavanja do današnjih dana’ i ‘Iz povijesti Srba u parohiji Salnik od doseljavanja do današnjih dana’. Tim povodom razgovaramo s Hrvojem Petrićem, izvanrednim profesorom na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Doktoriravši na temi o Varaždinskom generalatu i Križevačkoj županiji u 17. vijeku, uz mentora profesora Dragu Roksandića, Petrić je autor brojnih članaka i koautor udžbenika za historiju namijenjenih srpskim učenicima 6. i 7. razreda osnovne škole, kao i pripadajućih radnih sveski. Samim tim i teme ovog razgovora tiču se daljnje prošlosti, koja je vrlo zanimljiva i iz niza razloga široj javnosti prilično nepoznata.
      Otkada datira prvi spomen Srba na području sjeverozapadne Hrvatske? Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića koju većina izvora zapadne provenijencije naziva imenom Katarina. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici. Osim toga, upravo zahvaljujući Kantakuzini Branković Srbi su tokom 15. stoljeća služili u posadama utvrda Medvedgrad, Rakovec, Koprivnica, Veliki i Mali Kalnik. Njihovi potomci kasnije su se asimilirali.
      O njihovom dolasku svjedoči sačuvana historijska građa. Zato su osim hrvatskih i austrijski arhivi neobično važni za poznavanje povijesti Srba u Vojnoj krajini. Iz dokumenata se može saznati mnogo toga o brojnim pojedincima i svakodnevnom životu Srba u Varaždinskom generalatu, koji je prvenstveno bio vezan uz kombinaciju vojne službe i bavljenja poljoprivredom. Od pojedinaca spomenuo bih Ivana Margetića koji je sredinom 16. stoljeća bio na čelu skupine Srba koji su naselili ludbreški kraj i sudjelovao u borbama s Osmanlijama. Na osnovi zasluga kralj Ferdinand darovao mu je posjed na rijeci Muri u Štajerskoj. Zanimljiva je i obitelj Peašinović koja je krajem 16. i početkom 17. stoljeća bila među organizatorima doseljavanja Srba u Varaždinski generalat. Za tu obitelj se smatra da je imala ulogu pri osnivanju manastira Lepavina.
      Kako se kretala brojnost Srba odnosno pravoslavaca u sjeverozapadnoj Hrvatskoj? U Varaždinskom je generalatu oko 1610. popisano ukupno 59 naselja u kojima je bilo 1.256 pravoslavnih domova, da bi za oko sto godina broj domova u ovim naseljima bio više nego udvostručen – 2.810. Varaždinski generalat je nakon mira u Sremskim Karlovcima 1699. proširen na istok; njegova istočna granica je premještena približno s rijeke Česme na rijeku Ilovu. Na području proširenog Varaždinskog generalata 1732. popisana su 4.693 doma u kojima su živjeli srpskopravoslavni stanovnici. Pritom valja istaknuti kako su pravoslavni stanovnici početkom 17. stoljeća na području Varaždinskog generalata predstavljali većinu stanovništva, a pretpostavljam da su obuhvaćali možda i više od dvije trećine ukupne vojnokrajiške populacije. Postotak pravoslavnih od prve polovice 17. stoljeća bio je u kontinuiranom padu: krajem 17. stoljeća na prostoru Varaždinskog generalata živio je podjednak broj katolika i pravoslavnih, oko 1763/1764. pravoslavnih je bilo 34,4 posto, početkom 19. stoljeća 28,7 posto, da bi 1857. na tome prostoru živjelo 23,7 posto srpskopravoslavnih. Iako je i u tim područjima bilo prisilnog unijaćenja ili prelazaka na katoličku vjeru, treba reći da je na smanjenje udjela pravoslavaca u ukupnom stanovništvu utjecalo mnogo toga.
      Koliko je nabacivanje pojmovima Srbin, Vlah ili pravoslavac bilo u službi nacionaliz(a)ma, odnosno može li se reći da su i današnji Srbi i Hrvati prešli s vjerskog na nacionalno samoodređenje otprilike u isto vrijeme? Ova problematika nije nimalo jednostavna niti ju je moguće gledati jednoobrazno. Na osnovu istraživanja Varaždinskog generalata u 17. stoljeću shvatio sam da valja biti oprezan kod bilo kakvih pokušaja određivanja etničke pripadnosti stanovništva jer se kod naziva koji izgledaju kao etnički mora, ako je to moguće, za svaki slučaj raščlaniti širi kontekst u kojem se on javlja. Prije svega, može se primijetiti da izvori ne sadrže takve podatke iz kojih bi se mogli sagledati objektivni kriteriji za određivanje jasnog etničkog karaktera i etničke pripadnosti pojedinih grupa. Naša historiografija je, u slučaju čitava ovog izazova, neovisno o svemu što je dosad učinjeno i čega zbilja ima vrlo mnogo, naročito s kulturološkog stajališta, još uvijek suočena s vrlo velikim nepoznanicama.
      Vezano uz pojam ‘Vlah’, otvorimo li na str. 569 znameniti rječnik ‘Gazophylacium’ Ivana Belostenca, pisan u 17. stoljeću, naći ćemo pojam ‘Vlah’ tumačen latinskim izrazima ‘Valachus, Rascinus, Trax, Tracus, Thr(a)cis’. Za Belostenca bi Vlah i Rašanin (Rascianus) bili sinonimi, a Rašani su Srbi. Što se tiče nazivanja srpskog stanovništva, više se ozbiljnih istraživača time bavilo, a među posljednjima Drago Roksandić. Oni su za Srbe u Varaždinskom generalatu utvrdili kako je primjerice zagrebačkog biskupa interesirao prije svega njihov socijalni tj. ‘vlaški’ status, pa u izvorima zagrebački biskupi najčešće govore o Vlasima, ali nije slučajno što u isto vrijeme Sveta Stolica ustrajno govori o Rašanima. Habsburgovci će za isto stanovništvo do davanja povlastica 1630. češće govoriti o Rašanima nego o Vlasima. Upravo su raško/srpske reference bile češće kada je riječ bila o konfesionalnim pitanjima, a vlaške kada je riječ bila o socijalnom i statusnom. Kao vjernici nazivani su Rašani ili Srbi, dok im je u socijalnom i/ili statusnom smislu vlaška apelacija bila bliža. Prema onome što sam istraživao za svoj doktorat, utvrdio sam da Nikola Peašinović u jednom dokumentu iz 1610. izričito govori o ‘yezero vitezow Zerbzkyh zynow’, dakle o tisuću vitezova srpskih sinova u Varaždinskom generalatu, što jasno ukazuje da oni o sebi nedvosmisleno govore kao o Srbima.
      Ima li interakcije između Srba iz sjevernih područja Hrvatske s onima južno od Save, odnosno Kupe prije druge polovine 19. vijeka, kada je rasformirana Vojna krajina? Predstavnici Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske bili su redovito zastupljeni na srpskim narodno-crkveni saborima. Pokazatelj interakcije su i pravoslavni trgovci, dijelom Srbi, koji su se od 17. stoljeća postepeno preseljavali iz Osmanskog Carstva u Habsburšku Monarhiju radi posla. U njihovim je rukama bila gotovo sva kopnena trgovina između Bliskog istoka i srednje Europe. Možemo se sjetiti i književnika Petra Preradovića, čiji su se srpski preci u Varaždinski generalat doselili iz Potiske vojne krajine, ali i brojnih drugih. Osim brojnih crkvenih lica i trgovaca, mnoštvo oficira je komuniciralo u svim smjerovima. Spomenimo primjer Mihajla Mikašinovića (1715.-1774.), koji je od Marije Terezije 1760. dobio barunstvo, a 1766. postao feldmaršal-lajtnant, kao prvi Srbin s tako visokim činom u Habsburškoj Monarhiji. Mikašinović je nakon sudjelovanja na više europskih ratišta i više službi u Vojnoj krajini dobio povjerenje za upravljanje Karlovačkim generalatom. U toj je službi dao veliki doprinos razvoju srpskog školstva, a doprinio je i utemeljenju pravoslavne kapele Sv. Nikole u Karlovcu. Mikašinović je bio uvjereni pravoslavac koji je stečeno obrazovanje i položaj koristio za zaštitu interesa pravoslavne crkve te općenito stanovnika Vojne krajine. On je novčanim sredstvima pomagao opremanje i obnove brojnih pravoslavnih crkava i manastira. Streloviti Mikašinovićev uspon naglo se zaustavio zbog njegovog držanja na srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima 1769., kada se birao novi karlovački arhiepiskop. Habsburški je dvor pokušao tom prilikom konačno uspostaviti snažniju kontrolu nad pravoslavnom crkvom u sklopu svojih općih nastojanja k centralizaciji Monarhije. Mikašinović je na saboru sudjelovao kao poslanik Gornjokarlovačke eparhije. Svojim držanjem i odbijanjem da glasa za izbor dotadašnjeg vršačkog episkopa i kandidata Beča Jovana Đorđevića za arhiepiskopa i pristajanjem uz gornjokarlovačkog vladiku Danila Jakšića pao je u nemilost bečkog dvora. Po završetku sabora poslan je na zapovijed Marije Terezije iz Osijeka u Karlovac, a Generalkomandi je dan nalog da strogo prati njegovu aktivnost i dopisivanje. Godine 1771. suspendiran je iz službe, nakon čega se nastanjuje u Koprivnici, da bi 1774. umro u Beču.
      Što se od baštine Srba sjeverozapadne Hrvatske očuvalo do danas? Ima toga mnogo pa ću spomenuti tek nekoliko primjera. Za Kantakuzinu (Katarinu) Branković je u Varaždinu u 15. stoljeću prepisan Apostol, kao važna bogoslužbena knjiga koja se sačuvala do danas u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. To je najstarija do sada poznata srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom na tlu hrvatskih zemalja. Na 258. stranici je zapis: ‘Slava u Trojici Jedinomu Bogu, koji je dao posle početka i svršetka svakome dobrom delu koje se s njim počinje i svršava. U godini 6962 (1454) ispisa se ovaj božanstveni praksi (Praksapostol) u Varaždinu, Celjske oblasti, pri blagočestivoj gospođi kneginji Kantakuzini kćeri despota Đurđa samodršca srpskog.’ Od velike važnosti su i tzv. Statuta Valachorum iz 1630. godine. Ostao je i manastir Lepavina i brojne crkve.
      Kada se govori o Srbima i njihovom prisustvu u Hrvatskoj, obično se spominju Kordun, Banija, Lika i sjeverna Dalmacija, odnosno područja koja je obuhvaćala Vojna krajina, dok se Srbi u sjevernoj Hrvatskoj uglavnom ne spominju. Zašto je tome tako? Postoji profesionalna historiografija s hrvatske i sa srpske strane koja je daleko od podložnosti mitovima i bilo bi dobro da se takav pristup prenosi na mlađe generacije i da dopire do šire javnosti. Na takav sam način nastojao pristupiti zajedno s kolegom Škiljanom u knjigama o Srbima u Varaždinskoj županiji i o parohiji Salnik nedaleko od Zagreba. U njima sam se bavio poviješću do sredine 19. stoljeća, a kolega Škiljan novijim razdobljem.
      Istaknuo bih još jedan detalj iz etnokonfesionalno izmiješanog Varaždinskog generalata koji je kroz 18. stoljeće obilježen s jedne strane sukobom oko pokušaja širenja unije pravoslavaca s Rimom, a s druge jakim otporom lokalnog stanovništva svih konfesija reformama vojnokrajiškog sustava usmjerenim modernizaciji koje su provodile habsburške vlasti. Moj kolega s Filozofskog fakulteta Dragan Damjanović i ja u završnoj smo fazi izrade članka o vizualizaciji protonacionalnih identiteta sredinom 18. stoljeća u Varaždinskom generalatu Vojne krajine kroz političke poruke sakralnih kompozicija u prostoru konflikta. Radi se o obradi slikarskih kompozicija na ikonostasima koje predstavljaju rane primjere vizualizacije srpskih i hrvatskih (proto)nacionalnih ideologija koje će svoj puni procvat doživjeti na ovim prostorima tek gotovo stoljeće kasnije. Te je kompozicije izveo slikar Joakim Marković, porijeklom iz Novog Sada, u dvije pravoslavne crkve, u Plavšincu kraj Koprivnice i u Dišniku nedaleko od Garešnice, a vezane su uz mecenatsku djelatnost Mihajla Mikašinovića koji je definirao političke poruke na njima.
      Kompozicije su završene 1750. godine, a iznimne su sadržajem na cijelom južnoslavenskom području pod tadašnjom habsburškom vlašću. Na dišničkom ikonostasu prikazani su hrvatski i srpski grb, a na plavšinačkom ikonostasu prikazane su dvije scene.
      Prva je ‘Srbi i Hrvati pred bizantskim carem Bazilijem Makedoncem, koji im dodjeljuje pravo naseljavanja’ kojom se ističe Mikašinovićev stav o autohtonosti ovih naroda na teritoriju Varaždinskog generalata. Neuobičajenost sadržaja ove kompozicije predstavlja okolnost da bizantski car prava ne dodjeljuje teritorijima već narodima.
      Drugom scenom ‘Predstavnici svjetovne i crkvene vlasti Srba i Hrvata pred austrijskim carem Rudolfom II. dobivaju privilegije’ naglašava se željena ravnopravnost katolika i pravoslavaca, ali i ističe pravo pravoslavnih krajišnika na ispovijedanje vjere, jer je položaj katolika u Habsburškoj Monarhiji bio privilegiran.
      Ta je kompozicija nastala kao odraz otpora lokalnog pravoslavnog stanovništva prema širenju unije. Na plavšinačkim se kompozicijama na više razina uočavaju počeci procesa nacionalne homogenizacije koja će se na ovome području intenzivirati tek od druge četvrtine 19. stoljeća, pa i kasnije. Sadržaji kompozicija pokazatelji su s jedne strane infiltriranja protonacionalnih ideja u male sredine, a s druge predstavljaju pokušaj vizualnog prikazivanja težnji lokalnog stanovništva i u odnosu na lokalne, krajiške organe vlasti i u odnosu na Beč u doba jakih političkih previranja. Kompozicije u Dišniku čuvaju se i dalje u tamošnjoj crkvi, a plavšinačke se danas nalaze u Muzeju Mitropolije zagrebačko-ljubljanske SPC-a u Zagrebu, gdje se nalazi mnoštvo ostataka baštine Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske, koje bih svima preporučio za razgledanje.
      Nenad JOVANOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      „Spremamo ti metak”, „Lagana smrt svim komunističko-levičarskim srbima”, „J... ti sve živo i mrtvo ološu raspali”, “…ko te napravi tako retardiranog i raspalog, a ipak dovoljno „empatičnog” za sve doznake koje ti uredno kaplju!”.

      Ovo su samo neke od pretnji i uvreda koje su upućene Milošu Ćiriću, beogradskom aktivisti za ljudska prava i saradniku Fakulteta za studije medija The New School Univerziteta u Njujorku, nakon što je list „Danas” objavio njegov autorski tekst „Oprosti nam, Fatima”. Tekst je objavljen u rubrici „Lični stavovi“ u sredu 22. novembra 2017. godine, nekoliko sati pred izricanje presude Ratku Mladiću.
      Miloš Ćirić je od tada izložen neprestanim pretnjama i uvredama zbog teksta u kom je pisao o najmlađoj žrtvi srebreničkog genocida, bebi rođenoj u Potočarima kojoj je majka dala ime Fatima tek 2012. godine kada su identifikovane njene kosti.
      Ćirić za Insajder kaže da ga za sada niko nije kontaktirao povodom pretnji smrću koje su mu upućene i da to „ni ne očekuje.”
      Kako je rekao, on nije tema, već bi to morale biti činjenice do kojih je sud došao u procesu protiv Mladića i presuda u kojoj je on osuđen za genocid u Srebrenici i po još devet drugih tačaka optužnice.
      „Ovo se ne dešava prvi put i ja sam na tu vrstu uvreda i pretnji navikao. Naravno, u tome nisam usamljen, ovakve i mnogo gore pretnje primaju mnogo istaknutiji učesnici našeg javnog života koji mnogo duže i mnogo hrabrije od mene govore, pišu i rade na iste ili slične teme”, rekao je Čirić.
      On je istakao da već godinama javno govori, predaje i objavljuje uglavnom o “odgovornosti srpskih političkih, vojnih, intelektualnih i medijskih elita za podršku Miloševićevoj nacionalističkoj ideologiji koja je dovela do ratnih zločina i genocida, o odgovornosti Srbije za agresorske ratove protiv drugih jugoslovenskih republika, kao i za omogućavanje (para)vojnim i (para)policijskim formacijama da slobodno vrše masovna kršenja ljudskih prava i ratne zločine u ratovima koje smo vodili”.
      “O Miloševićevim političkim naslednicima kojih je prepun naš politički, kulturni i medijski prostor, a koji danas održavaju njegovu ideologiju u životu, takođe govorim kad god mogu. Na kraju krajeva, ti isti ljudi, politički nastali na ratovima i zločinima, i danas vode našu državu”, kaže Čirić.
      Kako je naveo, upravo zbog toga mu ovakve pretnje nisu strane.
      “Međutim, ne bih voleo da oni koji mi prete uspeju u onome u čemu su naumili – da skrenu pažnju sa teme, a to nisam ja, ni pretnje meni, već presuda Ratku Mladiću, sve stravične činjenice dokazane u tom procesu i njen značaj za žrtve genocida i njihove porodice, ali i za sve oštećene u ratovima koje je Srbija vodila u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Moji tekstovi se često koriste od strane negatora i relativizatora srpskih ratnih zločina kojih ima na svim stranama srpskog političkog spektra za pravljenje ovakve nepodnošljive buke, a oni se kreću od anonimnih komentatora na internetu pa sve do najužeg kruga savetnika bivšeg predsednika republike Borisa Tadića”, ističe Miloš Ćirić.
      Diskusija sa savetnicom za medije Borisa Tadića
      Osim pretnji koje su mu uputili brojni korisnici društvenih mreža, juče je na deo njegovog teksta „Oprosti nam, Fatima“ koji se odnosi na podršku države skrivanju Ratka Mladića i tvrdnje da su dvojica gardista u Topčideru ubijena u vreme dok je ministar odbrane bio Boris Tadić jer su u vojnom objektu Karaš videli Mladića, reagovala Marina Komad, savetnica za medije Tadićeve Socijaldemokratske stranke.
      Ona je u autorskom tekstu na blogu na sajtu „Nedeljnika“ istakla da je Ćirić „bez ijednog dokaza optužio određene političare za ubistva vojnika u Topčideru, skrivanje Ratka Mladića, blokiranje istrage i neiskrenost u sprovođenju takvih koraka u procesu pomirenja.“
      Savetnica za medije Borisa Tadića je ocenila i da autor teksta nije „relevantan”, i optužila brojne domaće i regionalne medije koji su tekst preneli da su „od nečega što liči na stranicu dnevnika nekog građanina nepoznatog široj javnosti, napravili tekst gebelovske snage.”
      U odgovoru na njen blog, Miloš Ćirić je pozvao kolege novinare da ga slobodno citiraju i da obrate pažnju, ako ništa drugo, ono na „relativizaciju srebreničkog genocida koji bivši predsednik Tadić i njegova savetnica Komad i posle presude Ratku Mladiću i dalje zovu ‘zločin’.”
      „Uloga Borisa Tadića u relativizaciji srebreničkog genocida i normalizaciji njegovih podržavaoca i izvršitelja je ogromna, ali mi je ipak malo čudno da se on, podmetanjem teksta svoje bliske saradnice Komad, ovako javno razotkriva", napisao je Ćirić.

       
×
×
  • Креирај ново...