Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Како ће изгледати олтар Спомен Храма Светог Саве

Rate this topic

Recommended Posts

Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“.

Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“.

Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“.

Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету.

Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди.

„Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик.

Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ.

„Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао.

Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године.

Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи.

 

Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара.

„Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин.

Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара.

„Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин.

Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“.

„То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска.

Макета куполе Храма Св. Саве
© Sputnik/ Александар Милачић
 

Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте.

Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона.

Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију.

 

олтар.jpg

Олтар 2.jpg

олтар 3.jpg

олтар4.jpg


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин.

12000000/3185=3768 evra po kvadratu

Tako da glava kosta oko 15 hiljada evra, rukama obuhvata oko 64 hiljade evra.

What has been seen can not been unseen. :ani_biggrin:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Верни народ има могућност да слуша директан пренос богослужењâ из Саборног храма у Новом Саду путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке.   Верни народ има могућност да слуша директан пренос богослужењâ из Саборног храма у Новом Саду путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке.
      Радним данима Јутрење почиње у 7 часова, а у наставку Часови. Средом и петком Литургија пређеосвећених Дарова почиње у 10 часова. Суботом Јутрење почиње у 7 часова, а у наставку света Литургија. Недељом и празником света Литургија почиње у 9 часова.
      Почев од 22. марта, и убудуће, померена су вечерња богослужења у свим храмовима у Новом Саду, односно од понедељка до петка вечерња богослужења почињу у 16 часова.
      Према новоуведеним мерама Владе Републике Србије, од 2. априла 2020. године забрањена су окупљања више од две особе у затвореном простору, а од суботе, 4. априла, од 13 часова биће уведена забрана кретања до понедељка, 6. априла, у 5 часова ујутру. Верни народ ће имати прилику да у суботу, 4. априла, слуша директан пренос бденија са почетком у 17 часова, док ће у недељу, 5. априла, бити емитован директан пренос свете Литургије, са почетком у 9 часова, а пренос вечерњег богослужења у 18 часова.
      ПРЕНОС БОГОСЛУЖЕЊА УЖИВО  
        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Поштовани посетиоци нашег Портала, драга браћо и сестре, пратите директан пренос Другог бденија из подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог. Најављујемо да ће и убудуће бити омогућен директан пренос свештених богослужења, благодарећи нашим пријатељима из Митрополије црногорско-приморске. 

    • By Логос
      У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Прилог смо преузели са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота.    Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!         Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
      Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина

      Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ!
        Изгубили смо великог сведока Истине Господње!
      Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини!

      Владика Милутин је ишао небеским путем!
        У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!
      Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину

      Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине!

      Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу

      Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа
              Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића):    Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију!   Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима!   Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“!   Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком!   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама   Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви   Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"   Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године   Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина   Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу      
    • By Логос
      Демон те искушава, говорећи: Где можеш побећи? Нема ти покајања; нема ти излаза. Ово припада непријатељу који покушава да те учини изгубљеним; док те туга по Богу не напада, већ говори: Не буди уплашен, покушај поново; зна да је човечанство болесно и снажи нас.     Веруј ми, ако знаш Ко је са тобом, нећеш се бојати ничега чиме свет прети.   Дакле, клечање пред Богом је када човек не верује у своју снагу, већ усмерава веру у помоћ Божију, јер нас Он спасава.   Имајте поверење у Бога. Онда ћете заборавити на своје бриге и постати Његови сасуди. Невоља показује да ми нисмо поверили свој живот Христу.   Једну ствар требамо имати чврсто на уму, будући да смо створења Доброг Бога и спојени смо са Њим, док Он управља мањим и већим стварима које нас се тичу, ми не можемо подлећи нечему што није воља Божија. Истински не можемо подносити нешто што је болно, осим ако се не може разумети да нам то доноси нешто боље.   Када је живот пун невоља, људи добијају осећај да их је проклетство и гнев Божији обузео. Али када прођу ова искушења, видеће да их је предивна Божија Промисао пажљиво заштитила у свим аспектима њиховог живота.   Када човек ходи у страху Божијем, он не зна за страх.   На основу: Авве Исаије, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Макарија Великог, Светог Василија Великог, Светог Порфирија Атонског, Светог Софроније од Есекса     Извор: Епархија жичка
    • By Логос
      Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...