Jump to content

Патријарх Иринеј началствовао Литургијом у Подворју Српске Цркве у Москви (ФОТО)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла у Подворју Српске Православне Цркве у Москви, у недељу, 3. децембра 2017. године.

111.jpg
 
У оквиру посете Руској праволавној цркви и празновањем 100-годишњице од отварања Свештеног сабора православне Руске цркве и обнове патријараштва, у Недељу 26. по Духовима - 03. децембра 2017. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је началствовао светом Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске православне цркве у Москви.
 
Његовој Светости су саслуживали: Митрополит брјански Александар, Архиепископ магадански Јован, Епископ бачки Иринеј, Епископ росошански Андреј, Епископ шчерговски Пајсије, Епископ армавирски Игњатије, Епископ моравички Антоније и Епископ сајански Алексеј, као и протојереј Николај Балашов, архимандрит Александар (Котов), архимандрит Исихије (Рогић), архимандрит Стефан (Шарић), протојереј Ољег, протојереј Димитрије Калашников, јереј Ољег Вишински, те протођакон Александар Кичаков и ђакони Владислав Соколов и Василије Бурдонски.
 
1rtby3buviyipqas8p2qgntc2.jpg
 
По одслуженој Литургији, Настојатељ храма Светих апостола Петра и Павла - Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније је поздравио Његову Светост, заблагодаривши му на посети Подворју Српске православне цркве у Москви и његов патријарашки благослов. Владика је нагласио да сваки долазак српског Патријарха у Москву представља празник за све србе који живе у престоном граду Москви. У име братства и верника петропавловског храма, Епископ Антоније је уручио поклон Патријарху Иринеју - тзв. „тројник“ (две панагије и крст) - видљиви знак патријарашког достојанства.
 
5m9rmuvkc5ab642jlxehi2320.jpg
 
У свом обраћању, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је подсетио на вишевековне братске везе Србије и Русије, српског и руског народа, кроз многа тешка времена. По речима Патријарха, за православне србе, Руска православна црква је рођена мајка од које очекују помоћ и заштиту.
 
На Литургији су присуствовали и Његова Екселенција Амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији академик др Славенко Терзић, Куренков Алексеј Николајевич - Вице-губернатор Јеврејске аутономне области и Рижов Јевгеније Николајевич - Заменик директора администрације градске области Звенигород.
 
На Литургији је одговарао и појао хор петропавловског храма у Москви уз учешће чланова хора Даниловог манастира.
 
7unt4gqiw1ab5mx36ez53kaji.jpg
 
555.jpg
 
09qzvxg22vyszn4gibyflbgt8.jpg
 
kbb8ouuja72utqle5bk57bmtz.jpg
 
ng773vhntxs5vz52j27lxozdq.jpg
 
q408vuidxdax2uokevmnkc31b.jpg
 
y6k7lf4dlcoepdcvrhkd8ougs.jpg
 
 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: 

       
      Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји!
      Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија.  Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3)
      Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. 
      Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве.  
      Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). 
      У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. 
      У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији.
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.
       
      ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА 
       
      Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.
      Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. 
      У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?
      Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 
      Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.
      По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не.
      Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. 
      Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 
      Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. 
      Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота.  Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. 
      Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. 
      Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници.
       
      Катихета Бранислав Илић,
      у Горњем манастиру Острогу, 
      17. јула 2021. године
                        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду 28. јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије началствује Светом Архијерејском Литургијом на платоу испред Успенског храма Кијевопечерске Лавре уз саслужење више архијереја, међу који су и преосвећена Господа Архијереји, викари Патријарха српског ремезијански Стефан и топлички Јеротеј.
      Поводом свечане прославе 1033. Крштења Русије и празника Светог Кнеза Владимира пре Свете Литургије у Успенском храму  представницима медија обратио се Њ.П. Митрополит Антоније бориспољски и броварски, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, са представницима других Помесних Цркава. У име Српске Цркве обратио се Епископ rемезијански Стефан преневши овом приликом благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом.

       
      У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића.  
      У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио своје викаре, Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана и Преосвећеног Епископа топличког г. Јеротеја, да 27. и 28. јула 2021. године у Кијеву представљају Српску Патријаршију на свечаној прослави 1033. годишњице Крштења Русије и дану када Православна Црква прославља Светог равноапостолног великог кнеза Владимира.

       
      Прославa овог великог празника ће започети 27. јула традиционалним чином благодарења на Владимирској гори у Кијеву којим ће началствовати Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. У подножју споменика Светом равноапостолоном кнези Владимиру биће изложене чудотворне иконе Пресвете Богородице: Почајевска, Свјатагорска, Касперовска и Зимненска, затим икона Равноапостолног кнеза Владимира са честицом његових светих моштију, као и многе велике светиње из свих крајева Украјине.
      Потом ће, од споменика Светом кнезу Владимиру на Владимирској гори, верни народ, предвођен митрополитом Онуфријем, архијерејима, свештенством и монаштвом, у великој литији отићи до Светоуспенске Кијево-печерске лавре где ће бити служено свеноћно бденије.
      Сутрадан, 28. јула, на сам дан празника, митрополит Онуфрије ће служити свету Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Истог дана у подне звона ће се огласити у свим црквама и манастирима Украјинске Православне Цркве.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...