Jump to content
JESSY

Наша саобраћајна некултура....

Recommended Posts

Svaki četvrti u autobusu ili tramvaju čita vesti na svojim mobilnim telefonima

Više od polovine građana Srbije prelazi ulicu na crveno svetlo na pešačkom prelazu.

47,3 odsto nepropisno prelazi ulicu „ponekad“, dok 4,4 odsto to „često“ čini.

возачи такође веома често пролазе на црвено светло....

оно што мени смета је непаљење мигавца приликом скретања, док ти стојиш и чекаш да пређеш улицу, а још више ненормално "сечење" аутобуса...значи свакодневно то виђам и никако не могу да разумем зашто људи доводе и себе и друге у опасност...вози аутобуса су стога стално на кочници а путници се котрљају по аутобусу, па ко како прође....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, JESSY рече

Svaki četvrti u autobusu ili tramvaju čita vesti na svojim mobilnim telefonima

А шта је овде проблем?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Brza vožnja gradskim ulicama, nepropisno parkiranje i nedostatak parking mesta, niska saobraćajna kultura vozača, ali i pešaka.

 

Činjenica je da i pored svih pisanih pravila, naši ljudi koriste nepisana! Konkretno, ako hoćeš da se ponašaš po propisu ispadneš budala!

To je  izazvalo podelu na snalažljive vozače, tj one koji izbegavaju pravila i one koji ih se pridržavaju i ispadnu glupi.

Obično, posle jedne ovakve situacije dođe do verbalnog duela u saobraćaju. To podrazumeva izbacivanje glave kroz prozor, srednjeg prsta i gomila psovki u etar. Sve to biva praćeno sirenom, bez prestanka, što skreće pažnju drugih učesnika u saobraćaju.

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, GeniusAtWork рече

А шта је овде проблем?

Šta ljude nervira u gradskom prevozu?

Ono što ljude u Srbiji najviše nervira dok se voze javnim gradskim prevozom jeste gužva i nedostatak mesta za sedenje, barem je tako odgovorilo oko 40 odsto ispitanika u istraživanju agencije Smart Plus Research. Na nedostatak kiseonika žali se 28 odsto njih, na gužvu u saobraćaju 24,4 odsto, dok je svaki deseti rekao da ga ne nervira ništa. Oko četiri odsto ne voli da ih neko podigne sa mesta na kojem sedi u gradskom prevozu, a četvrtina ispitanika se uopšte ne vozi u javnom prevozu.

Svaki četvrti u autobusu ili tramvaju čita informativne sajtove, odnosno vesti, na svojim mobilnim telefonima, skoro 12 odsto sa sobom u prevoz nosi knjigu, a osam odsto njih čita novine u štampanom izdanju.

http://www.danas.rs/zivot.1140.html?news_id=363916&title=Svaki+drugi+u+Srbiji+prelazi+ulicu+na+crveno

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, JESSY рече

Trubim, pa šta? Ko će da mi zabrani?

Ово не подносим, то су пацијенти своје врсте. Као да се теби чека  посред гужве и не журиш као и сви испред тебе а он јадан угрожен протествује. Да налети на матусала који не зна за Бога испазнио бих шаржер у њега, овако се борим са собом и својим мислима покушавајући да задржим мир.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, JESSY рече

Više od polovine građana Srbije prelazi ulicu na crveno svetlo na pešačkom prelazu.

47,3 odsto nepropisno prelazi ulicu „ponekad“, dok 4,4 odsto to „često“ čini.

Ako sam dobro razumeo, oko 50% građana nikada ne prelazi ulicu nepropisno. Sad me još više stid što spadam u onih 4,4%.

 

пре 1 сат, JESSY рече

возачи такође веома често пролазе на црвено светло....

Da li je ovo tvoje lično zapažanje? Ako se pod ovim smatra "prolazak kroz narandžasto", da, ovoga ima dosta. Mimo toga, prolazak kroz crveno retko viđam, bar u Novom Sadu. Mada, ne znam koliko sam merodavan, ne provodim mnogo vremena u saobraćaju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da se dopunim, pešak treba biti oprezan pre stupanja na put jer neki vozači što imaju uslovno desno umeju da se zalete. Opet, više sam, kao pešak, imao problema sa vozačima koji kroz zeleno skreću u ulicu koju prelazim. Neki ne znaju da ispoštuju pešake, nego žure da uhvate prostor ispred pešaka koji su već dobili zeleno i kreću da prelaze ulicu. Neki baš onako "hvataju momenat". Ovo neretko viđam.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Branislav81 рече

Ako sam dobro razumeo, oko 50% građana nikada ne prelazi ulicu nepropisno. Sad me još više stid što spadam u onih 4,4%.

 

ma to je neka anketa...nije to generalno tacno, samo sam navela kao primer sta spada pod naslov...:)

 

пре 1 сат, Branislav81 рече

Da li je ovo tvoje lično zapažanje?

da, moje licno....videla nebrojeno puta....

 

пре 1 сат, Branislav81 рече

u Novom Sadu

odmah da ti kazem Beograd i Novi Sad kao dve drzave...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вечерас на путу до села, по мраку киши и снегу аутобуси се тркају, лепе се, претичу једни друге и нас, лудило, страх, неверица...

После ми у селу рекоше да су конкуренција и да се утркују ко ће пре по путнике на станицама. Јадни ти путници који уђу у тај рели по мраку...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Vladan3 рече

Вечерас на путу до села, по мраку киши и снегу аутобуси се тркају, лепе се, претичу једни друге и нас, лудило, страх, неверица...

e, upravo to...

to svakodnevno vidim na beogradskim ulicama...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, JESSY рече

e, upravo to...

to svakodnevno vidim na beogradskim ulicama...

Ужас... А то што виђаш на широким и осветљеним улицама велеграда смести на узак, међуградски стари пут, са рупама и огромним барама...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Одавно ме једна јавна полемика у медијима није узнемирила као скорашња између актуелног министра културе и информисања Републике Србије Владана Вукосављевића и (у почетку само) Жељка Митровића, власника „ружичасте“ телевизије. Жестоки напади, чак и других министара у Влади, усмерени на један потпуно природан, логичан и, изнад свега, пожељан став министра културе, наводе ме на питање – где смо ми? У каквом то свету живимо?
      Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе.
      Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса.
      На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се…
      Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи.
      Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава.
      На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао.
      Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет.
      Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста.
      Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу.
      Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма.
      Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем.
      Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда  не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих.
      Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност.
      Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто…

      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе.
      Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса.
      На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се…
      Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи.
      Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава.
      На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао.
      Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет.
      Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста.
      Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу.
      Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма.
      Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем.
      Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда  не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих.
      Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност.
      Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто…

      Извор: Теологија.нет
    • Од ризница богословља,
      Дан када се наша Света Црква молитвено сјећа чудесног Рођења Пресвете Богородице Марије, у народу познат и као Мала Госпојина, литургијски је прослављен у Острогу, у петак 21. септембра 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Драженко Ристић шавнички парох и ђакон Марко Радмило из Франкфурта.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни.   – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир.   Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога.   – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих.   Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.   Извор: Манастир Острог
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни.   – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир.   Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога.   – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих.   Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.   Извор: Манастир Острог
    • Од ризница богословља,
      У девету недјељу по Педесетници, посвећену Светим оцима Шестог васељенског сабора, 29. јула 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Атиногена и Свету мученицу Јулију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира у присуству више стотина вјерника началствовао је архимандрит Павле, настојатељ манастира Ораховица у Славонији и дугогодишњи намјесник острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Драган Пешикан из Херцег Новог, јеромонах Дамаскин настојатељ манастира Подврх и свештеници из Жичке епархије Миодраг Марковић и Ненад Рогић.   Након читања зачала из Светог Јеванђеља од Матеја када Исус ходи по мору и спасава ученике од буре, сабране је бесједећи поучавао о. Павле, који је између осталог рекао да се и нама на бури животној и нама дешава исто што и апостолу Петру, да кренемо путем вјере, а када наиђе неко мало искушење почнемо да се колебамо.   – Ми смо увијек увјерени да је наша вјера јака, да је права вјера у Бога, у Господа Исуса Христа, у Његову моћ, у Његову љубав и надамо се да ће нам увијек бити наш помоћник, заступник и избавитељ. Међутим, када настану ти први таласи, обично почнемо да тонемо, поготово у духовном животу. Када човјек крене ка Христу мало усрдније и када наиђе на неке тешкоће које није очеикавао, јер када идемо ка Господу ми очекујемо раодст и данам буде добро, да смо здрави, обично се запита откуд искушења ако идемо ка Господу. Често се питамо зашто нас неко не воли, зашто смо се разбољели, зашто нам ништа не иде од руке – казао је о. Павле и додао да се то десило и Апостолу Петру док је ходио по води.   Он је подсјетио да је Свети Петар у тој ситуацији одмах повикао ”Господе спаси ме”.   – Господе спаси ме од моје самоувјерености и даруј ми вјеру. Господе дај ми кротост, а избави ме од сујете. Господе спаси ме од мене самога и уобличи у мени твој лик. Сви смо ми саздани по лику Господа Исуса Хирста и носимо печат на коме пише Исус Христос Ни Ка. Исус Христос је наша побједа. Зато колико се трудимо молитвом, постом, добрим дјелима, а прије свега причешћем, толико јача у нама Христов лик и ми побјеђујемо животне невоље не нашом снагом, него Христовом силом коју свако од нас има – казао је о. Павле.   Сабрани из разних крајева васељене који су се сабрали око Кивота Светог Василија Острошког Чудотворца, а који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а непрекидна колона поклоника притицала је Цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива Светитељеве мошти.   Света Литургија служена је и у Доњем Острогу, гдје је у цркви Свете Тројице началствовао архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске са бројним свештенством и свештеномонаштвом у присуству бројног монаштва и вјерног народа.   Извор: Манастир Острог
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×