Jump to content

Свети старац Порфирије: Молитвом и светошћу можете да помогнете и деци у школи!

Оцени ову тему


Препоручена порука

У прилогу доносимо поуку и савјет Светог старца Порфирија коју је упутио учитељима и просветарима како треба васпитавати ученике.
 
 
Владика пожаревачко-браничевски г. Игнатије о Светом Старцу Порфирију:
“… Да наведем један пример, отац Порфирије који је свети човек кога сам ја упознао у Атини, једном је приликом, пред крај свога живота, рекао: Ја сам 40 година исповедник и Господу сам захвалан – за ових 40 година никога нисам одлучио од причешћа.
 
Сад замислите ви, а код њега је увек била маса света, река. И ја сам ишао, волео сам човека, некако ми је био драг и одем тамо кад имам неку муку, па му кажем: оче Порфирије, не могу више да издржим, идем… Рецимо кад сам студирао, па наилазио на различите препреке, те ово, те оно…
 
Он ми је говорио и увек је имао благу реч: синко, не бој се, све ће то Бог да удеси. Биће то све добро… Ма ево биће и завршићеш и то ће бити добро…
 
Дакле, ја сам тога човека волео, али то је на мене оставило утисак – да он тако се хвали да каже да није за 40 година своје исповедничке службе никога није одлучио од причешћа.
 
А у Грчкој нису могли да буду исповедници у то време сви, него само онај ко је имао посебну грамату од епископа, није могао свако да буде духовник, односно исповедник. Да ли је он довољно упућен у те ствари? Да ли је он довољно зрео као личност? Није младост или старост неко мерило да ли неко може да буде, али је мерило у сваком случају да ипак мало сте заштићени од страсти, да сте заштићени од тих сујетних ствари које носи рецимо једна незрелост или рецимо младост итд – и то се пази.
 
И он је имао дакле грамату од епископа, што је могло да се подразумева тако да је он могао да одлучује од причешћа, јер имао је написмено од епископа да он може да буде тај који ће бити исповедник.
 
И он каже, да ето он је Господу захвалан, да никад никога није одлучио од причешћа. Ал то је оно што значи уствари – љубав према другом човеку. Господ нас толико воли и Он увек нас упућује на то:
 
Опростите другима, да би и вама било опроштено – то је суштинска ствару у Цркви – љубав према другоме човеку…“
 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. 
      Повезан садржај:
      Стазама Светог Василија Острошког
      Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку

      Звучни запис разговора

      "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 
      Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија.    
      У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. 
      Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав.     
      Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. 
      На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког".
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп.     Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике.   Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница.   Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“   Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака.   Прво време   По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова.   Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I.   Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник.   Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип.   Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију…   По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом.   Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут.   Странствовања   Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили.   Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“.   У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“.   Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година.   Света Гора   Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству.   Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха.   Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк.   Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности.   Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију.   На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума.   Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански.   Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“.   Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву.   Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије.   Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона.   Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6).   Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго.   У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону.     Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.     2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?   Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?   4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?   5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.   6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“.   7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“.   8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.   9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.   11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.   12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
×
×
  • Креирај ново...