Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Молитвени испраћај у вечност протосинђела Емилијана (Тасића)

Rate this topic

Recommended Posts

У четвртак, 30.новембра 2017.године у Храму Рођења Пресвете Богородице у Четережу, некадашњем манастиру и месту свог пострига, сахрањен је настојатељ манастира Св.Јована Претече у Јашуњи, протосинђел Емилијан (Тасић). Том приликом заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г.Теодосије уз саслуживање бројног свештенства и монаштва из епархија: нишке, врањске, рашко-призренске и темишварске. 

20171130_092250.jpg
 
У наставку Св. Литургије, у присуству многобројних духовник чеда, пријатеља, познаника, породице и сродника оца Емилијана, владика Теодосије одслужио је свештеничко опело уз учешће свих присутних. У својој беседи, владика је упутио речи утехе родитељима и пријатељима и посебно нагласио смирење, дечију безазленост и простосрдачност оца Емилијана и његово одушевљење Литургијом и хођење за Господом од дечачких дана са радосних усхићењем сусрету са Њим. Након последњег опроштаја, у пратњи свих присутних, обављена је и сахрана земних остатака оца Емилијана на гробљу у Брзоходу.
 
20171130_110731.jpg
 
20171130_095156.jpg
 
20171130_111620.jpg
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан.    Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.      Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.     Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара.    „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе.      „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина.   „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.     Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!   Извор: Епархија ваљевска
    • By Поуке.орг - инфо
      РЕАГОВАЊЕ ПРАВНОГ САВЈЕТА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ НА НАВОДЕ ПОТПРЕДСЈЕДНИКА ВЛАДЕ И МИНИСТРА ПРАВДЕ ЗОРАНА ПАЖИНА У ВАШИНГТОНУ.     Потпредсједник Владе и министар правде Зоран Пажин је по ко зна који пут, овога пута у Вашингтону приликом сусрета са сенатором Роном Џонсоном, изнио читав низ нетачних и политикантских оцјена о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Евидентно је да се на сваки начин покушава прибавити недостајућа међународна подршка дискриминаторном и неуставном Закону.   Нетачан је Пажинов навод да Закон ”испуњава највише стандарде људских права и слобода” и да је ”далеко најлибералнији закон у окружењу који гарантује једнака права свим вјерским заједницама”. Закон, на жалост, не само да не испуњава него радикално дерогира и суспендује основне и минималне стандарде у погледу колективног аспекта остваривања права на слободу вјероисповијести. Веома бисмо се се радовали да је овај закон, како тврди Пажин, ”најлибералнији у окружењу”, али је стварност, на жалост, битно другачија.   Пажин није обавијестио свога саговорника да је Православна Црква прије доношења Закона, заслугом садашње и претходних Влада Црне Горе, лишена права на закључење Темељног уговора у истом обиму права и обавеза као и Римокатоличка црква, Исламска и Јеврејска заједница. Нико од независних правних експерата није изнио оцјене о Закону попут Зорана Пажина, а ”праведност” законских одредби су најбоље осјетили грађани Црне Горе, који у великом броју, истрајно, упорно, мирно, неодступно и достојанствено у литијама исказују свој протест против дискриминаторних и неуставних законских одредби.   Жалосно је што високи званичник Владе Црне Горе о трошку грађана доводи у заблуду међународне саговорнике оцјенама да ”Закон угрожава само оне који свој интерес виде у ширењу етничких и вјерских тензија и нестабилности на Балкану”. Уз констатацију да је недостојно предсједника Владе и министра правде да вријеђа достојанство грађана Црне Горе, указујемо да честити народ у Црној Гори, као ни Митрополија, никада нису имали, нити данас имају интерес у ширењу било каквих тензија и нестабилности. Напротив, одговорност за тензије и велико узнемирење грађана се налази у Закону, који је једнострано, нетранспарентно и дискриминаторно припремила Влада, чији је Пажин потпредсједник. Јавност треба да зна да је управо Зоран Пажин кључна питања људских права прогласио за политичка и да се та људска права не црпе из Устава и конвенција него из воље предсједника Црне Горе и ДПС-а Мила Ђукановића. Умјесто нетачних и тенденциозних изјава било је коректније да потпредсједник Владе свом саговорнику, али и јавности, објасни зашто је ограничавао и суспендовао дијалог са нашом Црквом прије доношења Закона.   Темељне вриједности Црне Горе не подривају православне литије и истрајни молитвени протести грађана него закон, чији је један од кључних креатора Зоран Пажин. Призивање ”деведесетих” од главних актера и сљедбеника деведесетих није ништа друго до политикантство које нема никакве везе са достојанством Црне Горе као државе и које вријеђа интелигенцију просјечног грађанина. Проблем је у овом случају иницирала Влада и на њој је највећа одговорност за повратак мира и спокоја међу вјернике и грађане Црне Горе. Надамо се да је потпредсједник Пажин сада, много више него прије усвајања Закона и изазивања друштвене нестабилности, схватио суштину и значај дијалога о слободи вјере као једном од најосетљивијих питања људског друштва.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By АлександраВ
      Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам да издржим!

      Света Ксенија ми је већ пар пута спашавала живот. Претходног лета ми можда није спасила живот, али јесте душу. Ко зна до кад би трајао мој рат са Богом, да нисам своју немоћ исплакао испред њене иконе. Спасила ме је од самоубиства, алкохолизма или лудила већ неколико месеци након тога, када сам поново пао под теретом животних околности. Шта је човек кад изгуби смисао? Љуштура која се беспоентно вуче од куће до кладионице, скита по граду и тражи начин да убије тугу пороцима, дружењем, иронијом, утакмицама... А онда је опет засијала њена икона и показала ми начин на који треба да се борим за оног ког сам само мислио да сам изгубио. Показала ми је пут ка правој Љубави од које више никада нисам одступио.

      Мој однос према Цркви је однос блудног сина и оца из јеванђелеске приче. Једино што овај блудни син не одлази једном, већ му се то догађало више пута. Сваки пут дочекан је све лепше. Са свих својих скитњи по свету овај блудни син доносио је кући нову, продубљену тугу, тешке приче и судбине других које је упознавао на тим путовањима. Пошто му је сваки пут бивало све теже, отац је сваки пут према њему био све бољи. Овог пута, отац је у својој милости превазишао све досадашње случајеве, а блудни син би морао да да све од себе да му на томе узврати.

      Моја одвајања од Цркве била су некад помогнута са стране, а некад сам их режирао сам. Искрено сам патио када ми је нешто раније наговештено да сам непожељан у градској цркви, у коју сам одлазио док сам се још као мали молио Богу да победимо у фудбалу увече. И ко зна шта би било да се те топле августовске ноћи прошлог лета, након што сам се исплакао светој Ксенији и тражио од ње да ми покаже пут јер га сам не видим, нисам срео у граду са једним свештеником ког познајем од раније и питао да у недељу идем са њим на Литургију. Тада, на врхунцу свог животног хаоса, нисам могао ни да претпоставим да ћу годину дана касније, из олтара малог храма свете Петке гледати све своје најдраже људе на Литургији, док дим из кадионице коју сам по свом обичају препунио тамјаном употпуњује херувимску песму.

      Нисам могао тада да претпоставим да ће ми наредна година донети нове губитке, какве нисам могао ни да замислим у најцрњим предвиђањима. Паралелно са тим добио сам онај најлепше благодати који блудни син може да добије. И тај налет сам успешно преживео, али последице нису мале, а све веће су шансе да ме прогута туга, која се гомила у мени и изједа као термити из цртаног филма. И ко зна шта би било да ме тог дана није обрадовао поклон који ме подсећа на све и обавезује да се не предам. Тај дан за мене је јасно представљао и најаву нових животних борби. Док се у манастиру захваљујем монахињи која ми је поклонила латицу са гроба свете Ксеније, бодре ме њене речи ''Света Ксенија ће да помогне, само кад јој се искрено молиш. Ја верујем у то!''. Ја то итекако добро знам.

      А тог дана, док сам испијао кафу на тераси, као да се сва патња овог света срушила на мене. Обузимала ме неподношљива туга, мој стари познаник и највернија животна пратиља. Тог лета изгубио сам кућу у којој сам одрастао, своју собу у којој су се ноћима окретале грамофонске плоче, која памти више људи него неке аутобуске станице, двориште по коме сам јурцао за лоптом, излаз на реку по којој сам се возио дрвеним сплавом... Тугу појачава и помисао на остатке моје разбијене породице. Бол због онога што су неки од њих постали и слутња да ћу ускоро остати без њих. Туга за особом којој сам посветио живот, коју дуго нисам видео и тек по некад чујем где је и шта јој се дешава. Туга за другарима који мање или више успешно воде своје борбе.

      И овог пута благи поглед омиљене светитељке упућује ме на Оног ко је победио сваку патњу и бол. Признајем да волим тугу, јер ме она увек доведе до Њега. Сви моји животни порази само су ме приближавали Њему. Свака искушења појачавала су Љубав. Христос обједињује у себи све оно што сам током живота изгубио. Само када сам са Њим, ја сам сигуран и само са Њим ми не недостаје ништа.

      Спадам у људе који се емотивно везују за све, и места и људе. Сваки растанак и губитак падају ми тешко. Не могу да поднесем одвојеност од људи које волим, а места, градови, возови само ми појачавају везаност за људе и догађаје, којих сам у животу имао много. Дуго сам мислио да немам страх ни од чега, а онда сам спознао свој највећи страх. То је страх од растанка, а заправо, када се загребе дубље, то је страх од пролазности. Зато сам тако јако заљубљен у Вечност. Јер она побеђује сваку пролазност. У њој се поново састаје све оно што сам изгубио, она чини да ми ни једна особа није далеко. ''Где свих времена разлике ћуте'', како је то дивно рекао Лаза Костић. Тамо где је Љубав чиста, ненагрижена сујетом, љубомором, где нема патње и плача, где више нема грешака због којих касније тешко испаштамо. А сусрет са Вечношћу једино је Он - Христос. Његова личност победила је сваку разлику. Његова победа светли изнад сваког мог пораза. Са њим губим осећај да немам ништа - јер с Њим имам све. С Њим губим осећај усамљености - јер Он превазилази све људске односе, километре, границе... Његов поглед једина је моја утеха у овом свету, победник над пролазношћу, поновни састанак свих растављених. Нема тог нашег животног пораза који Он неће да исправи, и нема тог губитка коју нам Вечност неће вратити.

      Сви смо ми на овом свету скитнице. Питање је само начина и тренутка у коме ћемо то да схватимо. Једино што као скитнице и пролазници можемо је да оставимо другим скитницама боље услове за путовање, које неминовно завршавамо на истом месту. Таква помоћ скитницама које долазе после нас може да буде материјална или духовна. Неки остављају домаћинства својим наследницима, како ови не би ни у чему оскудевали и како би могли да живот проживе часно и поштено, радећи на свом имању, које ће касније оставити онима након себе. Неки остављају духовно наследство, савете и путоказе како проћи кроз овај живот и стићи до циља. Ја нисам добио ни једно ни друго. Зато сада покушавам да исправим грешке оних пре мене, и потрудим се да оставим нешто човечанству. Као професионални губитник., тежња за материјалним би за мене био пораз још пре почетка борбе. Помирио сам се са својом скитничком судбином и у томе видим своју предност. Кроз моја скитања и лутања, имам подршку оне чија су лутања мој водич. Она ми је показала како пораз претворити у победу. Покушаћу да следим њен пример а моје скромне могућности надокнађиваћу бескрајним поверењем у Оног ко је до сад беспрекорно водио мој живот, кад год нисам скретао са Пута. Бити са Христом више није питање мог избора. Он је моја егзистенцијална потреба, живот са Њим је начин мог живота и а поверење у Њега једини гарант мог опстанка.
      Смрт свету
    • By Поуке.орг - инфо
      Предавање архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра "Духовно завештање Симонопетријских стараца Јеронима и Емилијана", објављено на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.       Извор: Манастир Жича
    • By Milan Nikolic
      Београд уз браћу у Црној Гори, на Косову и Метохији и свим српским крајевима | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      WWW.SPC.RS  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...