Jump to content

Шта да радим са Баптистичким Новим Заветом?

Оцени ову тему


Препоручена порука

На сајму књига сам добила Нови Завет бесплатно, при том нисам видела да је то издала баптистичка црква. Наивно и глупо сам узела тај завет али не желим да га задржим. Не знам шта да радим са њим, да ли је ок ако то бацим или не би требало? Неки савет! 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Здраво Мила!

Да се мени то деси, ја би погледала има ли нека њихова организација у близини и однијела им. А ако нема, послала би им поштом назад уз пар ријечи.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Mila86 рече

На сајму књига сам добила Нови Завет бесплатно, при том нисам видела да је то издала баптистичка црква. Наивно и глупо сам узела тај завет али не желим да га задржим. Не знам шта да радим са њим, да ли је ок ако то бацим или не би требало? Неки савет! 

Zavisi od toga kakvo vjeroispovijedanje ispovijedaš, ako ispovijedaš to Vjeroispovijedanje baptističko od 1689. onda si ga možeš ostaviti, ako ispovijedaš Nikejsko-Carigradsko vjerosipovijedanje od 451. godine onda ti ta knjižica bude k ničemu. vrati je radije njima a potraži neku s blagoslovom SPC.

:) 

https://en.wikipedia.org/wiki/1689_Baptist_Confession_of_Faith

https://founders.org/1689-confession/

2LBVV.png

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Кратос рече

Koja je uopšte razlika između te baptističke i ove naše pravoslavne Biblije Novoga Zaveta?

Problem može biti kako u samim svetopisamskim textovima tj. prevodima textova, tako i sa tim prevodiocima Svetog Pisma ako su iz njihovih krugova, dakle nisu potvrdjeni kao biblistički autoriteti od strane PC ili KC tj. PBF ili KBF a isto tako i u fusnotama, njihovim komentarima ako ih tamo daju kao "objašnjenja". Zato što mnogo toga što naučavaju i KC i PC, obe smatraju jeresima, herezama. Često se ponašaju vrlo sektaški, kao jehovisti, adventisti. Oni tvrde da sekta nisu ali ljudi imaju s njima u praksi slična loša i negativna iskustva kao i sa jehovistima, adventistima itd.

https://www.emimino.cz/diskuse/sestra-si-vzala-babtistu-228714/

http://bjbas.cz/clanky/kdo-jsou-baptiste_.html

http://www.vira.cz/otazky/BAPTISMUS.html

http://g.cz/9-sekt-ktere-jsme-vyzkouseli-za-vas/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovdje su rezultati testa sekta, prevedem vam to, nije dugo, sačekajte par minuta, ko ne želi čekat može pokušati pročitati odmah :) 

9 sekti koje smo isprobali za vas! (i komunisti su tamo) :D 

7. Baptisti

Nezvládáte svůj život? U baptistů se můžete ujistit, že to má snad přece jen smysl. Pokecáte si o Ježíši, zazpíváte si... Nebaví se s vámi holky, protože máte beďary nebo vám páchne z úst? Tady se budou smát a listovat si s vámi v brožurách. Vhodné pro: ženy po rozvodu, co se cítí opuštěné, a chlápky kolem padesáti, co jen sedí v knajpě a doma se jim hromadí špinavé nádobí a fusekle. Plus: mají kurz angličtiny zdarma. Mínus: ze všech testovaných církví a sekt nás strašili nejvíc. Nepřijmete jejich učení? Pak nebudete zapsáni v Knize života, což je podobný průšvih jako být zapsán v seznamech bývalé StB. Navěky budete hořet v ohnivém jezeře! Ale komiksy, které popisují pekelná muka, jsou celkem cool - koukněte se na jejich sajt. Kontakt: https://www.baptistickeshromazdeni.cz/. Bonus: naprosto neuvěřitelný  baptistický komiks (v češtině!) najdete zde.

Zdroj: http://g.cz/9-sekt-ktere-jsme-vyzkouseli-za-vas/

baptism-danielmcgee-20100820-05.jpg

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

''Еда ли се бере са трња грожђе или са чичка смокве? Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати. Свако дрво које не рађа добра плода сијече се и у огањ баца. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их''. На основу овог Јеванђеља по Матеју узео бих ту књигу и бацио. Не бих им ни враћао нити било шта друго радио. Зашто да се малтерираш око нечега што накарадно учи људе вери. Али ако не осећаш да би је требала бацити, а ти питај свог духовника или парохијског свештеника шта да радиш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

7. Baptisti

Nemate pod kontrolom svoj život? Kod baptista se možete ubijediti da i to valjda neki smisao ima. Poklabosite o Isusu, zapjevate si ... Djevojke vas izbjegavaju i nece da se zabavljaju s vama jer imate bubuljice a smrdi vam iz usta? Ovdje se budu smijat i prelistavati s vama brošure. Dobro za: razvedene žene koje se osjecaju usamljeno i za stare momke oko pedestke (pedesetih godina) koji non-stop sjede u pivnici a kod kuce im se kupe prljavo sudje i čarape. Plus: Imaju kurs engleskog besplatno. Minus: Od svih testiranih crkvi i sekti nas strašili najviše. Ne primate njihovo učenje? Onda necete biti zapisani u Knjizi Života što je sličan maler kao biti zapisan u spiskovima nekadašnje UDBE ili bivše SDB. Na vijeke budete gorjet u jezeru ognjenom. Ali komiksi u kojim opisuju paklene muke su docijela cool, pogledajte na njihov sajt. Kontakt: https://www.baptistickeshromazdeni.cz/ Bonus: naprosto nevjerovatan baptistički komiks na češkom možete vidjeti ovdje: http://www.chick.com/reading/tracts/5211/5211_01.asp            

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Mila86 рече

На сајму књига сам добила Нови Завет бесплатно, при том нисам видела да је то издала баптистичка црква. Наивно и глупо сам узела тај завет али не желим да га задржим. Не знам шта да радим са њим, да ли је ок ако то бацим или не би требало? Неки савет!

Чији је превод?  Поседујем два Нова Завета од Гидеонита. Превод је Емилијана Чарнића, веома квалитетан превод са грчког. Чувам и Нови Завет од адвентиста, превод је Караџићев. Ако је тако онда не видим проблем да се користи.

 

Превод Библије који никако не треба употребљавати је превод Јеховиних сведока. Њега слободно у ватру. За баптистичко издање обавезно погледај ко је преводилац и напиши нам овде. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У своје време имала сам другарицу чији су родитељи протестанти. Надајући се да ћемо им се придружити дали су нам сваком по примерак СП.

Даничићев и Караџићев превод. Немам проблем са читањем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Knjigu pokriti bijelom krpom i škropiti tri puta na dan ,tako dvije godine . Nakon toga polako skini krpu i pogledaj jeli se autor promjenio u Daničić - Karadžić onda je možeš čitati ali moraš cijelu pročitati za sat vremena. Ako se Autor nije promjenio zamotaj  u crnu krpu i baciti kroz prozor..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 часа, timjančica рече

Здраво Мила!

Да се мени то деси, ја би погледала има ли нека њихова организација у близини и однијела им. А ако нема, послала би им поштом назад уз пар ријечи.

Можемо ли чути које би то биле ријечи. Дјелује ми интересантно

  • Оплаках :)) 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг инфо,
      Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић позвао је вјернике да молитвено учествују у тајни избора новог предстојатеља наше Митрополије. Он је засиједање Светог архијерејског сабора упоредио са празничним слављем.
      „Празник Цркве је увијек када се учитељи и апостоли Цркве сакупе на једном мјесту вођени Духом Светим“, рекао је отац Борис и додао да је један од таквих Сабора и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на којем ће бити изабран нови архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски.
      Прота Борис, који је и професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе, истиче да дан када се бира нови митрополит није обичан за нас у Црној Гори јер се овдје име Христово призива од првих вјекова.
      „Од Светога Саве, који је основао Зетску епископију, све до данас у том ходу од 800 година сваки нови епископ и митрополит је нови год Христовог храста који се грана над овом земљом“, нагласио је свештеник Брајовић.
      Оцијенио је да избор новог митрополита није просто попуњавање празнине која је настала одласком блаженоупокојеног владике Амфилохија.
      „Наш Митрополит Амфилохије се не може замијенити и зато је његово мјесто у Небеском царству“, поручио је отац Борис, истичући да тај осјећај носимо у себи и то знамо.
      Позвао је све вјернике „да се помолимо, да се Духу Светом поклонимо, да и овај нови год у дрвету наше Митрополије буде достојан светих претходника“.
      „Митрополит и Митрополија, двије су ријечи које звуче тако посебно у Црној Гори“,  наглашава прота Брајовић „зато што су сви митрополити били свједоци оног чуда Божијег којим се Дух Свети оваплоћује у једном времену и једној земљи“.
      Протојереј-ставрофор др Борис Брајовић је на крају узнио молитву да нас Бог помилује да добијемо ону личност којој доликује да сједи у столици Светог Петра Цетињског.
      о. Павле Божовић
      Отац Борис Брајовић: Са новим Митрополитом стабло Христовог храста у Црној Гори добиће нови год | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић позвао је вјернике да молитвено учествују у тајни избора новог предстојатеља наше Митрополије. Он је засиједање Светог архијерејског сабора упоредио са празничним слављем.
      „Празник Цркве је увијек када се учитељи и апостоли Цркве сакупе на једном мјесту вођени Духом Светим“, рекао је отац Борис и додао да је један од таквих Сабора и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на којем ће бити изабран нови архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски.
      Прота Борис, који је и професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе, истиче да дан када се бира нови митрополит није обичан за нас у Црној Гори јер се овдје име Христово призива од првих вјекова.
      „Од Светога Саве, који је основао Зетску епископију, све до данас у том ходу од 800 година сваки нови епископ и митрополит је нови год Христовог храста који се грана над овом земљом“, нагласио је свештеник Брајовић.
      Оцијенио је да избор новог митрополита није просто попуњавање празнине која је настала одласком блаженоупокојеног владике Амфилохија.
      „Наш Митрополит Амфилохије се не може замијенити и зато је његово мјесто у Небеском царству“, поручио је отац Борис, истичући да тај осјећај носимо у себи и то знамо.
      Позвао је све вјернике „да се помолимо, да се Духу Светом поклонимо, да и овај нови год у дрвету наше Митрополије буде достојан светих претходника“.
      „Митрополит и Митрополија, двије су ријечи које звуче тако посебно у Црној Гори“,  наглашава прота Брајовић „зато што су сви митрополити били свједоци оног чуда Божијег којим се Дух Свети оваплоћује у једном времену и једној земљи“.
      Протојереј-ставрофор др Борис Брајовић је на крају узнио молитву да нас Бог помилује да добијемо ону личност којој доликује да сједи у столици Светог Петра Цетињског.
      о. Павле Божовић
      Отац Борис Брајовић: Са новим Митрополитом стабло Христовог храста у Црној Гори добиће нови год | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић...  
×
×
  • Креирај ново...