Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Митрополит Антоније - Свети Синод БПЦ неће деловати једнострано по питању МПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Циљ Светог синода је да Македонска православна црква изађе из шизме те да успостави евхаристијско општење са осталим помесним црквама, рекао је Западно и Средњеевропски митрополит Антоније. Првенствено треба започети преговоре са Македонском црквом, како би се превазишла потенцијална историјска размимоилажења.

Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо.

Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо  хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније 

Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења.

Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи  МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени

 

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ИЗВОР:

http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts

Превод: Поуке.орг


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је кристално канонски и исправни одговор Митрополита Антонија из Бугарске Цркве за решавање питања раскола МПЦ.

Ипак остаје јасно упозорење за СПЦ, које је изречено од Бугарског Патријарха Неофита, који је 27. новембра, у једном великобугарском стилу, говрорио за Македонију "то је наш народ". 

Такође и Саопштење БПЦ од 27. 11. употребљава израз "Мајка Црква" за БПЦ у односу на МПЦ, што је отворено кршење канона.

Чак је и Митрополит Гаврило Ловченски, који важи за строгог канонисту, користио израз "Мајка Црква" за БПЦ, иако Република Македонија јурисдикцијски припада СПЦ.

Масовно и организовано својатање Македонаца као Бугара, јесте најгрубље негирање слободног изражавања самих Македонаца, који се у највећој мери не осећају ни Бугарима ни Србима, већ Македонцима.

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Очигледан је притисак на БПЦ од стране разних политичких кругова који немају везе са Црквом и њеним Духом. Међутим, и сама БПЦ, је већ увелико ушла у ту причу. Пре свега изјавама око мајчинства према МПЦ, отворено шири великобугарски дух и говорећи за Македонце да је то "наш народ" а за МПЦ да је она "чедо БПЦ".

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији. 

Трагикомично је да ту игру око самоукидања свог македонског идентитеа не игра само македонски премијер Зоран Заев, већ и највећи део епископата МПЦ. 

Да су овакве изјаве, које дају ових дана неки бугарски политичари и јавни делатници, као и званична БПЦ, дате од стране СПЦ, и расколничка врхушка МПЦ и скоро сви медији у Републици Македонији би и из свих оружја напљували и Србе и СПЦ, иако ни СПЦ ни Србија не негирају националну посебност Македонаца, нити раде на укидању македонске нације, као што то Бугари отворено чине. 

Потпуно је јасно да се овде ради о политичкој игри великих размера, подржаној од моћних западних центара моћи. 

Иако се БПЦ, собзиром на велике притиске у Бугарској, за сада колико толико добро држи канона, тек ће Бог кроз време показати шта ће се десити на крају читавог процеса, јер преговори и консултације, као и пуно пута раније могу завршити у ћорсокаку, управо блокирањем од МПЦ, као што је и до сада био случај.

Питање је које виси у ваздуху ... Шта ће тада учинити БПЦ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Kifa рече

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији.

У овој реченици се крије моменат наше одговорности. Наизглед`делује бесмислено .. али није.
Југословенска наша прошлост, јесте превасходно била како анти- српска, тако и анти-Црквена. Заправо била је анти Српска, искључиво зарад Православља Срба. Постоји моменат који је морао бити боље искориштен. То је пресудна улога СПЦ у повратку БПЦ у канонске оквире 50. година 20. века.
Да се тада, на конто тих плодова, заједно са Бугарском црквом решавало канонско питање новонасталог раскола са ''мпц'' све би било другачије. Али се за то, једноставно у оно време није имало снаге.
У многоме  је из ових разлога настао и раскол у САД у СПЦ.
Но добро, било шта било, сада се мора гледати напред, али се мора бити свестан сопствене одговорности јер је Србија у оно време када је раскол са ''мпц'' настајао била је под већим утицајем ''страних-западних-служби'' него било ко у Православном свету. Заправо је и сама била преко Југославије оаза западног утицаја у тадашњем региону. Управо из тих разлога, морамо имати разумевања за све што се око нас дешава, чак и више него неки други.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Kifa рече

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Ako je ovo realno tvrditi, onda proizilazi da I BPC I mpc igraju velike I opasne igre sa SPC, na perfidan nacin. U kakvom je odnosu ne ucestvovanje BPC na Kritskom Saboru sa ovom trenutnom situacijom? A drugo pitanje bi bilo, kako shvatiti cinjenicu da je je Bugarska jednom prilikom odbila da isporuci Arhiepiskopa Jovana, Makedoncima, dok je bio proganjan , u postupku.? .... Sve ovo sto se desava je veoma osetljivo I suptilno, a tice se celog Pravoslavnog sveta!

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

O kakvom konkretizovanju I usaglasavanju zahteva se ovde radi? Zar Crkvi nije vec poznato (na Sve-Pravoslavnom nivou) sta trazi mpc? .... znaci obe odabrane komisije ce zajedno da resavaju status mpc, mimo SPC?

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ovakva izjava za neupucene bi znacila, tj sugestivno podvlaci da je za ceo spor kriva SPC...? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Емисија на Бугарској Телевизији коју сам горе поставио, говори на тему: Које су светле а које тамне стране одлуке БПЦ да постане "Мајка Црква" за Македонску Цркву.

И ова емисија јасно говори о томе да је Бугарска Православна Црква потпуно неканонски, ипак прихватила улогу Мајке Цркве. А то је већ отворено и небратско мешање у унутрашње послове СПЦ, и флагрантно гажење вишевековне канонске праксе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Kifa рече

Веома интересантна емисија на Бугарској Телевизији о питању Цркве у Републици Македонији. 

 

@Kifa Hvala za postavljanje. Ne bih da spekulisem prevodjenje, pa ako imas vremena molim te prevedi; bilo bi korisno proslediti nasim Arhijerejima na razmatranje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Искрено говорећи, нисам толики стручњак за бугарски језик да бих ово смео преводити без транскрипта. Овако, с обзиром да се неке речи добро и не разумеју, тешко је ући у превођење. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наша СПЦ је одавно скандалмајстор међу православним светом: с ким год смо имали прилике да се посвађамо - ми смо се посвађали. :skidamkapu:

Прво смо у свађама одлични између нас самих, од Дионисијевог раскола преко горе поменуте МПЦ па ЦГ ПЦ и акакијеваца до марковита; а ни са другима нам не цветају руже, узмимо само за пример односе са Румунима због неканонског деловања Румунске ПЦ.

Кад мало боље размислим: има ли неких да се са њима нисмо посвађали? :coolio:

Ако нисмо за све ми криви а оно смо бар одговорни јер никада нешто нисмо успели да предвидимо како бисмо проблем спречили.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све говори о томе да се Бугарска Православна Црква најдиректније и неканонски умешала у унутарња питања СПЦ и прогласила је себе за Мајку Цркву за МПЦ.

А да је све тако доносимо неколико кључних реченица одлуке Синода БПЦ од 27. новембра, којим се јасно потврђује да БПЦ себе прихвата за Мајку Цркву од МПЦ.  Иако је текст написан донекле дипломатски, порука је јасна.

"Българската православна църква – Българска патриаршия, никога не е била безразлична към страданията на Македонската православна църква, поради което, след направени разисквания,

Св. Синод единодушно РЕШИ:"

У преводу на српски: "Бугарска Православна Црква, Бугарска Патријаршија, никада није била равнодушна према страдањима Македонске Православне Цркве, због чега је након разматрања Свети Синод одлучио:"

А шта је одлучио?

"При положение, че МПЦ признава БПЦ–БП за своя Майка-Църква, БПЦ–БП със съзнание за своя свещен дълг поема ангажимента да окаже пълно съдействие, като ходатайства и се застъпва пред Поместните православни църкви, предприемайки всичко необходимо за установяването на канонически статут на МПЦ."

У тачном преводу на српски ова одлука Синода БПЦ каже:

"С обзиром да МПЦ признаје БПЦ-БП за своју Мајку Цркву, БПЦ-БП, са свешћу за свој свештени дуг, преузима обавезу да јој укаже пуну сарадњу при посредовању, и да је заступа пред Помесним православним црквама, преузимајући све потребне кораке за успостављање канонског статуса МПЦ."

Дакле овде је све врло јасно. БПЦ потпуно неканонски преузима на себе улогу Мајке Цркве за МПЦ и меша се најдиректније у унутрашња питања СПЦ. 

Такође упада у очи, да БПЦ говори о неком страдању МПЦ у врло уопштеном смислу, не наводећи ко је узрок страдања и о каквој врсти страдања се ради.

Да је БПЦ прихватила улогу Мајке Цркве за МПЦ, потврђује и одговор МПЦ на ту одлуку Синода БПЦ. У наслову Саопштењу МПЦ се каже:

"МПЦ ѝ благодари на Мајката-Црква БПЦ" - у преводу ... "МПЦ благодари Мајци Цркви - БПЦ."

 

Какав коментар је овде даље потребан? Ствари су кристално јасне. 

 

  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад и Митропоолит Кипријан понавља став БПЦ да она за МПЦ не признаје име Охридска Архиепископија. Ако се зна да ни име Македонска Црква не прихвата 4 грчких Цркава у свету, поставља се питање шта ће остати од данашњег имена МПЦ - ОА, ако жели аутокефалију од Бугарске Цркве и преко Бугарске Цркве? Ништа! Бугари ће им обезбедити самоукинуће имена, а потом и самоукинуће нације и језика. СПЦ је Македонској Цркви бар гарантовала међународно признање под именом Охридска Архиепископија, и није им тицала у питање посебности националног самоопредељења ни посебности македонског језика, као што то већ јавно говоре неки бугарски политичари и интелектуалци. Бугарска Црква за МПЦ не гарантује у суштини ништа, осим потпуног одрицања од њеног данашњег имена МПЦ и ОА.

httpd://dobrotoliubie.com/2017/11/29/митрополит-киприан-решението-на-бпц-п/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најлицемерније, што се Синода МПЦ тиче, су двоструки стандарди, неискреност, непринципијелност као и сервилност већине чланова Синода МПЦ новим политичким НАТО трендовима и великобугарским претензијама. Бугарска Црква, јавно, без пардона и писмено, не признаје Македонској Православној Цркви име Охридска Архиепископија, а Синод МПЦ, и поред тога ... благодари Бугарској Црквој за мајчинство. Ово је заиста циркус и трагикомедија НАТО интеграција, кроз јавно самоукидања МПЦ. Бугари им укинуше пола имена, и то ону половину која носи назив Охридска Архиепископија, а баш тај део имена им Нишким Споразумом признаје и СПЦ, и признао би им сав остали свет православни свет, осим изгледа Бугара, који и даље живе у великобугарским сновима. У исто време великобугарски интелектуалцу у Софији, Македонској Православној Цркви, очевидно у великобугарском стилу, само као регионално бугарско име, признају име Македонска Православна Црква, иако такво име не прихвата ни Цариград ни највећи део осталих Помесних Православних Цркава, заједно са Српском, Грчком, Кипарском, Јерусалимском, Александријском и Руском итд. И сад се поставља питање - Да ли Бугарска Црква помаже или одмаже МПЦ, кад се неканонски умешала да расправља око питања Цркве у Републици Македоније, која није канонска територија Бугарске Цркве? Наравно, одмаже. Потпуно је јасно, као што се види на сто километара, да иза ове сервилности Синода МПЦ стоји НАТО политика, на крилима великобугарштине из Софије. И може ли уопште НАТО, и било која великонационална политика - бугарска, српска, македонска или грчка, помоћи у решавању црквених питања? Наравно да не може. А посебно не може ако иза те политике стоје НАТО и западне обавештајне службе, као што је сада случај са најновијом иницијативом Синода МПЦ, да се обрате Бугарској Цркви за мајчинство.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио.   Звучни запис беседе     Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем.   Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове:   „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“   Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога:   „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“   Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника:   „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“   Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата.   „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“   Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали:   „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Дана 4. децембра 2019. године, евхаристијским сабрањем у манастиру Лепавина прослављен је празник Ваведења Пресвете Богородице у храм. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.    Звучни запис беседе   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Саслуживали су архимандрит Данило Љуботина, протосинђел Венијамин, јеромонах Василије Србљан, пртојереј-ставрофор Јово Лазичић из Епархијe бањалучке, протојереј-ставрофор Љубинко Аничић из Епархије бихаћко-петровачке, протојереј-ставрофор Слободан Лалић, јереј Мирко Милисавић из Епархије бањалучке, јереј Миломир Гвојић, ђакони Зоран Радић и Александар Лукић. Многобројни вјерници који су стигли из свих крајева Хрватске, Републике Српске и Словеније, у побожности и духовној радости прилазили су икони Пресвете Богородице Лепавинске, а потом је највећи дио њих приступио и светој тајни причешћа.    Окупљеном сабрању вјерника бесједом се обратио митрополит Порфирије говорећи о значају и тајни прослављања празника када су Јоаким и Ана довели своју трогодишњу дјевојчицу пред јерусалимски храм, а она дошавши у двориште храма, на запрепаштење свих, прошла кроз Светињу и закорачила право у Светињу над Светињама.   -Пресвета Богородица кад год је била упитана одговарала је: нека буде воља Божја. Шта је воља Божја за нас и наше животе? Она је исказана у заповестима Божјим. Свака врлина, свако добро, за које се опредељујемо засигурно је по вољи Божјој. Кад год се определимо за нешто што је у складу са заповестима Божјим то ће Бог благословити и то ће сигурно бити израз воље Његове. Неопходно је, и важно, само да се кроз веру, једанпут за свагда, одлучимо да смо Христови, и онда никада нећемо имати ни најмању дилему.    Никада се нећемо питати између тога да ли да се распнемо или да сачувамо себе у комфору, да ли да се жртвујемо за ближњег или да задржимо то што имамо за себе. Нећемо се двоумити између тога да ли да чинимо добро или зло. Нећемо имати проблем с тим да ли је врлина оно што је наш циљ и наш живот. Неопходно је да се једанпут за свагда определимо за Христа. Сигурно је да ћемо и поред тога имати падове, јер смо ипак људи слаби и немоћни.    Сигурно је да ћемо грешити, сигурно је да ћемо имати промашаје и у односу на Бога и у односу на ближње али то неће бити важно јер ће наше опредељење бити христоцентрично и зато ћемо имати увек из сваког пада и сваке странпутице чему да се вратимо. То ће бити пут који води ка Христу, то ће бити пут Христов. А тамо где је чврсто опредељене Бог ће увек просветлити наш ум и загрејати наше срце да препознамо свој грех, своју слабост, своју немоћ и да онда кроз покајање вратимо се Богу, истакао је Митрополит.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Логос,
      На дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прославио је свој имендан у манастиру Жупа никшићка, чији је параклис посвећен овом Божијем угоднику, прославио храмовну славу.   Звучни запис беседе
      Повезана вест: 

      Многа и блага лета Митрополиту Амфилохију!

        Свету архијерјску литургију Високопреосвећени владика Амфилохије је служио са браћом архијерејима: Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем. У евхаристијском сабрању, поред многобројног свештенства и монаштва, молитвено су учествовали и бројни вјерници.   Током Литургије крштена је слушкиња Божија, Исидора Лучић.   У архипастирском слову, након читања зачала из Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит Георгије је честитао имендан Митрополиту Амфилохију и заблагодарио Богу на овом сабрању:   „Бог нас је сабрао на овом светом мјесту да заједнички прославимо имендан нашег аве учитеља Митрополита Амфилохија, благодарећи Господу за живот и свједочанство његовог небеског покровитеља Светог Амфилохија, епископа иконијског. Ово мјесто је свето јер је одавде поријеклом Свети отац наш Стефан Пиперски, велики свједок Светог православља и борац против унијаћења српског православног народа Црне Горе.“   Подсјетио је владика да је управо карпатски народ пострадао од унијаћења. Иако их Господ није благословио једним Преподобним Стефаном, истакао је владика, дао им је свједочанство других који су извели православни карпатски народ из тамнице унијатске лажне цркве, како би их поново увео у светост православља васељенске Цркве. Такође, рекао је, ово мјесто данашњег литургијског сабрања је свето и зато што је са њега свој народ благословио и отац наш Свети Василије Острошки, као и због крви свештеномученика, игумана ове свете обитељи (архимандрита Никодима Јањушевића, јеромонаха Гаврила Дабића), убијених од кумунистичке руке у току Другог свјетског рата:   „Посвећено је њиховим свједочанством и вјером у Христа распетог и васкрслог, који даје смисао и страдању и смрти човјека, који даје силу и снагу да преживиш ову страшну братоубилачку мржњу која је, нажалост, тако карактеристична за Словене.“   Објаснио је да нас Господ призива да будемо свети као као што је Он свет, а постајемо свети живећи у заједници Цркве, живећи Јеванђељем и причешћујући се Светим тајнама:   „Сваки хришћанин који живи савјесно, по Светом јеванђељу, као члан богочовјечанског тијела Свете Христове Цркве васељенске, православне, католичанске, постоје у исто вријеме свједок Јагњета васкрслога, али и мученик који није нека пасивна жртва човјечанске мржње, већ мученик који је испуњен силом Васкрслога да мијења самога себе и своје срце и читав свијет око себе.“   Додао је Митрополит михаловско-кошицки Георгије, да смо сви призвани да свједочимо да ни смрт, ни мржња, ни сва човјечанска глупост, као ни наши сопствени лимити, немају никакву силу, кад се Христос – Богочовјек, који је побиједио смрт и свему даје смисао, јавља побједитељем мржње и наших сопствених националних и историјских лимита. Свако од нас свједочи на свој начин Христа васкрслога, казао је владика Георгије и подсјетио да је другачије свједочанство свештеника, монахиња и монаха…   „Другачије је свједочанство Митрополита Амфилохија и вашег Епископа Јоаникија, они морају да се боре са многима, а у исто вријеме да слушају шта им говори Господ, какав је смисао и пут, како да се подиже Црква на овим просторима. Тешко и мученичко свједочанство.“   Света мјеста, манастир Жупа никшићка и сва друга мјеста у Црној Гори, рађају се кроз труд и молитву, свакодневне тешкоће монашког живота, али и кроз свједочанства вјерних о љубави ближњих, чему свједочи и данашње крштење Исидоре Лучић. Митрополит михаловско-кошицким Георгије је казао да је Христос љубав и поручио да не дозволимо да нас сломи мржња која се противи Господу Богу:   „А свједочанство и мучеништво нас свих је да смо свједоци љубави распете и васкрсле која побјеђује смрт и мржњу, која нам даје наду и окупља у једно Тијело живота испуњено Духом Светим и чини нас царским синовима и кћерима, јер постајемо дјеца једног Небескога цара – нашег заједничког Оца. Нека је благословено ваше свједочанство Јеванђеља свакодневнога живота, нека је благословено свједочанство живота нашега аве Митрополита Амфилохија, владике Јоаникија и свих свештеника, монахиња и свих вас! Нека нас Господ Бог, послије доброг свједочанства, сабере у Своје Царство препуно љубави, јер то је смисао нашега живота. Христос међу нама!“   Поводом годишњице упокојења архимандрита Лазара Аџића, игумана острошког, служен је и парастос, а након тога је пререзан славски колач.   Честитајући имендан владици Амфилохију, Просвећени Епископ Јоаникије је казао да се живот Светог Амфилохија Иконијског послије дугих подвига претворио у славословље Богу живоме и истинитоме. Наиме, у његово вријеме Цркву Божију су раздирале велике неслоге, јереси, расколи, али благодарећи њему, као и великим другим Светим оцима, брод Цркве Божије је ишао напријед, правим царским Божјим путем:   „И ваш живот и бреме није лако, али ако гледамо са стране службе коју вршите, ријечи Божије коју проповиједате, гледајући на примјер вашега живота, и ваш живот, подобно Светом Амфилохију претвара се у славословље Богу, упркос свим тешкоћама које носите. Ево, ових дана видимо шта се догађа, како су вам власти Црне Горе честитале имендан и 82. рођендан који долази. Али, хвала Богу, благодарећи вашој вјери, вашем чврстом карактеру и љубави према Цркви и пастви Божијој, ви увијек носећи крст Господњи идете напријед. И свима сте, свештеницима, монасима и вјерујућем народу примјер, јер носите Христа распетога и васкрслога у свом срцу. И зато је данас ово славље тако лијепо када смо се окупили око спомена Светог Амфилохија, али и вама да честитамо имендан, драги наш Митрополите и владико и оче. Нека буде на здравље и спасење, и на многаја и блага љета!“   Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се захвалио на честиткама владикама, а мати Јефимији са сестрама ове свете обитељи честитао славу. Истакао је да оне обнављају своју душу, а обнављајућу своју душу обнављају и ову распету светињу, а све што је Божје оно је од Христа распетога на распећу, али испуњено и силом Христовог васкрсења.   „Све је у знаку Христовог распећа и васкрсења у 2000. годишњој историји Цркве Божје, и до Светог Амфилохија Иконијског и послије њега, до наших дана. И ова светиња је на распећу, овдје је архимандрит Никодим мученички пострадао, а у исто вријеме мученичка је пострадао и сабрат ове свете обитељи. Тако је у духу Јеванђеља призван и наш живот.“   Подсјетио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на стање у којем је била ова светиња 90-тих година, а да се сада обнавља, јер чим се душе обнављају вјером, тако се и светиње обнављају и поручио:   „И тако ће то бити свуда и на сваком мјесту. Амин, Боже дај!“   Заједничарење у манастиру Жупа никшићка настављено је уз хришћанску трпезу љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свеноћна бдења и тајне молитве к Богу.      Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем". - Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.   Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.   Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Свети Амфилохије, земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској.      Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне, мајке светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу. Ту он провођаше време у молитви, читању Светога Писма и посту. Тако он у свештеним подвизима самоумртвљења и себеобестрашћења проживе четрдесет година. Тада га Господ изведе на други подвиг: подвиг архијерејског служења Цркви.   Када умре епископ Иконијске цркве звани Јован, ангео Господњи јави се Амфилохију ноћу и рече му: "Амфилохије, иди у град, и паси духовне овце". - Али Амфилохије не хте. Наредне ноћи опет му се јави ангео Господњи и рече му: "Иди у град, Амфилохије, и паси овце које ти Бог уручује". - Но Амфилохије ни овога пута не послуша ангела, јер сматраше да је ово јављење прелест од злог духа, и говораше у себи: "зна се и Сатана претварати понекад у ангела светла". - Међутим треће ноћи ангео, дошавши к њему, позва га: Амфилохије, устани с постеље! - Уставши брзо, Амфилохије мало уплашен рече: Ако си ангео Божји, онда станимо оба на молитву. - И приклонивши главу Амфилохије поче певати: "Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове" ...; но и ангео певаше с њим заједно. Затим га ангео узе за десну руку и поведе у цркву која се налазила недалеко; и пред њима се врата црквена сама отворише. Када они уђоше унутра, Амфилохије угледа велику светлост и мноштво људи у белим одеждама, који га узеше, приведоше олтару и дадоше му у руке Свето Еванђеље, говорећи: "Господ с тобом!" А један од њих, изгледа, најстарији, громко узвикну: "Помолимо се сви!" Затим поче говорити: "Света благодат поставља брата нашег Амфилохија за епископа града Иконије. Помолимо се сви за њега, да благодат Божија буде на њему".   После молитве сви се опростише с Амфилохијем, и постадоше невидљиви. А Амфилохије стајаше сам, чудећи се изванредном виђењу и свом необичном посвећењу за епископа, и мољаше се Богу предајући себе светој вољи Његовој. Чим пак поче свитати, Амфилохије изађе из цркве и крену у своју пештеру. И гле, на путу га сретоше седам епископа који се беху из околних градова сабрали у Иконији ради избора и постављења епископа томе граду. Њима беше наређено од Бога да пронађу црноризца Амфилохија. Стога, изишавши из Иконије, они свуда тражаху тог блаженог оца, и сусревши га најзад на путу они га упиташе: Јеси ли ти Амфилохије? Кажи нам истину, јер је свака лаж од нечастивога. - Он им смерно одговори: Ја сам грешни Амфилохије. - Они га онда чесно поведоше у цркву да га хиротонишу, али им он рече: Пошто је Богу угодно било да вам укаже да мене недостојног и грешног изаберете за епископа, онда не треба и надаље крити и прећутати чудесна дела Његова, него смо неизоставно дужни објавити их и за све одати хвалу Богу.   И свети Амфилохије им исприча све од почетка, како он прошле ноћи би од ангела посвећен за епископа. Чувши то, епископи се веома удивише и узнеше благодарност Богу за такво чудесно посвећење Амфилохија, и не усудише се да га поново посвећују, него му се са страхом и поштовањем поклонише и с љубављу га целиваше, па га на архијерејски престо посадише за царовања Валентинијана и Валента.   Свети Амфилохије много година пасијаше стадо Христово, јер се живот његов продужи све до царовања Теодосија Великог и његових синова. Као учитељ православне вере он се бораше против Аријеве јереси, претрпе многа гоњења и муке од јеретика, бејаше саподвижник светих Отаца у борби против богохулства Евномијева, и на Другом Васељенском Сабору много војеваше против духоборца Македонија и присталица јереси Аријеве. Због такве ревности за веру и због високо врлинског живота свог свети Амфилохије беше слављен свуда и беше вољен од светих Отаца, нарочито од светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, који га сматраху за свога присног пријатеља и беху с њим у преписци.   За царовања благочестивог цара Теодосија Великог свети Амфилохије оде к цару и моли га да у свима градовима забрани молитвене скупове аријанаца. Али цар не хте то учинити, да не би у очима народа испао насилник. Тада свети Амфилохије отиде из дворца потиштен. Међутим, после неколико дана он опет дође у цареву палату, и као мудрац учини ствар достојну сећања: поклони се цару који сеђаше на престолу указујући му дужно поштовање, а на сина његовог Аркадија који недавно беше постао сацар оцу и сеђаше крај оца он и не погледа, нити му одаде дужно поштовање. Цар Теодосије помисли да се Амфилохије заборавио и нареди му да и Аркадију укаже дужно поштовање. "Доста је, јер је указано дужно поштовање цару", одговори Амфилохије. - To силно разгневи цара Теодосија, и он, не дозвољавајући непоштовање према своме сину, нареди да блаженог Амфилохија с поругом истерају из дворца. Тада свети Амфилохије рече цару: Видиш ли, царе, како ти не подносиш непоштовање према твом сину и како се гњевиш на мене? Тако и Бог Отац не подноси непоштовање према Сину Свом, и одвраћа се и ненавиди оне који хуле на Сина Његова и гњеви се на оне који се друже са следбеницима проклете јереси њихове.   Тада би јасно цару зашто свети Амфилохије не указа дужно поштовање сину његовом, еда би на тај начин показао да Богу Сину припада подједнако поштовање са Оцем. Задивљен мудрошћу светог Амфилохија, цар устаде са престола, преклони се светитељу и замоли опроштај од њега. И одмах цар Теодосије разасла по целој царевини наређење: да се из свих градова протерају сви аријанци, па макар силом и претњом. Тако свети Амфилохије очисти Цркву Христову од јеретика. Око тог времена продре у Ликаонску област јерес месалијана.   Свети Амфилохије ревносно брањаше Цркву своју и од ове заразе. Он изобличаваше јеретике и лично, и силом своје богомудре речи; а после тога учествовао је на сабору Сидском у Памфилији, где та јерес би осуђена. У то време свети Амфилохије достиже тако савршенство, да је молитвама својим исцељивао болне.   Достигавши дубоку старост, свети Амфилохије с миром се упокоји у Господу.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...