Jump to content

Митрополит Антоније - Свети Синод БПЦ неће деловати једнострано по питању МПЦ

Оцени ову тему


Препоручена порука

Циљ Светог синода је да Македонска православна црква изађе из шизме те да успостави евхаристијско општење са осталим помесним црквама, рекао је Западно и Средњеевропски митрополит Антоније. Првенствено треба започети преговоре са Македонском црквом, како би се превазишла потенцијална историјска размимоилажења.

Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо.

Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо  хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније 

Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења.

Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи  МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени

 

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ИЗВОР:

http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts

Превод: Поуке.орг


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је кристално канонски и исправни одговор Митрополита Антонија из Бугарске Цркве за решавање питања раскола МПЦ.

Ипак остаје јасно упозорење за СПЦ, које је изречено од Бугарског Патријарха Неофита, који је 27. новембра, у једном великобугарском стилу, говрорио за Македонију "то је наш народ". 

Такође и Саопштење БПЦ од 27. 11. употребљава израз "Мајка Црква" за БПЦ у односу на МПЦ, што је отворено кршење канона.

Чак је и Митрополит Гаврило Ловченски, који важи за строгог канонисту, користио израз "Мајка Црква" за БПЦ, иако Република Македонија јурисдикцијски припада СПЦ.

Масовно и организовано својатање Македонаца као Бугара, јесте најгрубље негирање слободног изражавања самих Македонаца, који се у највећој мери не осећају ни Бугарима ни Србима, већ Македонцима.

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Очигледан је притисак на БПЦ од стране разних политичких кругова који немају везе са Црквом и њеним Духом. Међутим, и сама БПЦ, је већ увелико ушла у ту причу. Пре свега изјавама око мајчинства према МПЦ, отворено шири великобугарски дух и говорећи за Македонце да је то "наш народ" а за МПЦ да је она "чедо БПЦ".

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији. 

Трагикомично је да ту игру око самоукидања свог македонског идентитеа не игра само македонски премијер Зоран Заев, већ и највећи део епископата МПЦ. 

Да су овакве изјаве, које дају ових дана неки бугарски политичари и јавни делатници, као и званична БПЦ, дате од стране СПЦ, и расколничка врхушка МПЦ и скоро сви медији у Републици Македонији би и из свих оружја напљували и Србе и СПЦ, иако ни СПЦ ни Србија не негирају националну посебност Македонаца, нити раде на укидању македонске нације, као што то Бугари отворено чине. 

Потпуно је јасно да се овде ради о политичкој игри великих размера, подржаној од моћних западних центара моћи. 

Иако се БПЦ, собзиром на велике притиске у Бугарској, за сада колико толико добро држи канона, тек ће Бог кроз време показати шта ће се десити на крају читавог процеса, јер преговори и консултације, као и пуно пута раније могу завршити у ћорсокаку, управо блокирањем од МПЦ, као што је и до сада био случај.

Питање је које виси у ваздуху ... Шта ће тада учинити БПЦ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 35 минута, Kifa рече

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији.

У овој реченици се крије моменат наше одговорности. Наизглед`делује бесмислено .. али није.
Југословенска наша прошлост, јесте превасходно била како анти- српска, тако и анти-Црквена. Заправо била је анти Српска, искључиво зарад Православља Срба. Постоји моменат који је морао бити боље искориштен. То је пресудна улога СПЦ у повратку БПЦ у канонске оквире 50. година 20. века.
Да се тада, на конто тих плодова, заједно са Бугарском црквом решавало канонско питање новонасталог раскола са ''мпц'' све би било другачије. Али се за то, једноставно у оно време није имало снаге.
У многоме  је из ових разлога настао и раскол у САД у СПЦ.
Но добро, било шта било, сада се мора гледати напред, али се мора бити свестан сопствене одговорности јер је Србија у оно време када је раскол са ''мпц'' настајао била је под већим утицајем ''страних-западних-служби'' него било ко у Православном свету. Заправо је и сама била преко Југославије оаза западног утицаја у тадашњем региону. Управо из тих разлога, морамо имати разумевања за све што се око нас дешава, чак и више него неки други.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Kifa рече

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Ako je ovo realno tvrditi, onda proizilazi da I BPC I mpc igraju velike I opasne igre sa SPC, na perfidan nacin. U kakvom je odnosu ne ucestvovanje BPC na Kritskom Saboru sa ovom trenutnom situacijom? A drugo pitanje bi bilo, kako shvatiti cinjenicu da je je Bugarska jednom prilikom odbila da isporuci Arhiepiskopa Jovana, Makedoncima, dok je bio proganjan , u postupku.? .... Sve ovo sto se desava je veoma osetljivo I suptilno, a tice se celog Pravoslavnog sveta!

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

O kakvom konkretizovanju I usaglasavanju zahteva se ovde radi? Zar Crkvi nije vec poznato (na Sve-Pravoslavnom nivou) sta trazi mpc? .... znaci obe odabrane komisije ce zajedno da resavaju status mpc, mimo SPC?

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ovakva izjava za neupucene bi znacila, tj sugestivno podvlaci da je za ceo spor kriva SPC...? 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Емисија на Бугарској Телевизији коју сам горе поставио, говори на тему: Које су светле а које тамне стране одлуке БПЦ да постане "Мајка Црква" за Македонску Цркву.

И ова емисија јасно говори о томе да је Бугарска Православна Црква потпуно неканонски, ипак прихватила улогу Мајке Цркве. А то је већ отворено и небратско мешање у унутрашње послове СПЦ, и флагрантно гажење вишевековне канонске праксе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 37 минута, Kifa рече

Веома интересантна емисија на Бугарској Телевизији о питању Цркве у Републици Македонији. 

 

@Kifa Hvala za postavljanje. Ne bih da spekulisem prevodjenje, pa ako imas vremena molim te prevedi; bilo bi korisno proslediti nasim Arhijerejima na razmatranje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Искрено говорећи, нисам толики стручњак за бугарски језик да бих ово смео преводити без транскрипта. Овако, с обзиром да се неке речи добро и не разумеју, тешко је ући у превођење. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наша СПЦ је одавно скандалмајстор међу православним светом: с ким год смо имали прилике да се посвађамо - ми смо се посвађали. :skidamkapu:

Прво смо у свађама одлични између нас самих, од Дионисијевог раскола преко горе поменуте МПЦ па ЦГ ПЦ и акакијеваца до марковита; а ни са другима нам не цветају руже, узмимо само за пример односе са Румунима због неканонског деловања Румунске ПЦ.

Кад мало боље размислим: има ли неких да се са њима нисмо посвађали? :coolio:

Ако нисмо за све ми криви а оно смо бар одговорни јер никада нешто нисмо успели да предвидимо како бисмо проблем спречили.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Све говори о томе да се Бугарска Православна Црква најдиректније и неканонски умешала у унутарња питања СПЦ и прогласила је себе за Мајку Цркву за МПЦ.

А да је све тако доносимо неколико кључних реченица одлуке Синода БПЦ од 27. новембра, којим се јасно потврђује да БПЦ себе прихвата за Мајку Цркву од МПЦ.  Иако је текст написан донекле дипломатски, порука је јасна.

"Българската православна църква – Българска патриаршия, никога не е била безразлична към страданията на Македонската православна църква, поради което, след направени разисквания,

Св. Синод единодушно РЕШИ:"

У преводу на српски: "Бугарска Православна Црква, Бугарска Патријаршија, никада није била равнодушна према страдањима Македонске Православне Цркве, због чега је након разматрања Свети Синод одлучио:"

А шта је одлучио?

"При положение, че МПЦ признава БПЦ–БП за своя Майка-Църква, БПЦ–БП със съзнание за своя свещен дълг поема ангажимента да окаже пълно съдействие, като ходатайства и се застъпва пред Поместните православни църкви, предприемайки всичко необходимо за установяването на канонически статут на МПЦ."

У тачном преводу на српски ова одлука Синода БПЦ каже:

"С обзиром да МПЦ признаје БПЦ-БП за своју Мајку Цркву, БПЦ-БП, са свешћу за свој свештени дуг, преузима обавезу да јој укаже пуну сарадњу при посредовању, и да је заступа пред Помесним православним црквама, преузимајући све потребне кораке за успостављање канонског статуса МПЦ."

Дакле овде је све врло јасно. БПЦ потпуно неканонски преузима на себе улогу Мајке Цркве за МПЦ и меша се најдиректније у унутрашња питања СПЦ. 

Такође упада у очи, да БПЦ говори о неком страдању МПЦ у врло уопштеном смислу, не наводећи ко је узрок страдања и о каквој врсти страдања се ради.

Да је БПЦ прихватила улогу Мајке Цркве за МПЦ, потврђује и одговор МПЦ на ту одлуку Синода БПЦ. У наслову Саопштењу МПЦ се каже:

"МПЦ ѝ благодари на Мајката-Црква БПЦ" - у преводу ... "МПЦ благодари Мајци Цркви - БПЦ."

 

Какав коментар је овде даље потребан? Ствари су кристално јасне. 

 

  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сад и Митропоолит Кипријан понавља став БПЦ да она за МПЦ не признаје име Охридска Архиепископија. Ако се зна да ни име Македонска Црква не прихвата 4 грчких Цркава у свету, поставља се питање шта ће остати од данашњег имена МПЦ - ОА, ако жели аутокефалију од Бугарске Цркве и преко Бугарске Цркве? Ништа! Бугари ће им обезбедити самоукинуће имена, а потом и самоукинуће нације и језика. СПЦ је Македонској Цркви бар гарантовала међународно признање под именом Охридска Архиепископија, и није им тицала у питање посебности националног самоопредељења ни посебности македонског језика, као што то већ јавно говоре неки бугарски политичари и интелектуалци. Бугарска Црква за МПЦ не гарантује у суштини ништа, осим потпуног одрицања од њеног данашњег имена МПЦ и ОА.

httpd://dobrotoliubie.com/2017/11/29/митрополит-киприан-решението-на-бпц-п/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Најлицемерније, што се Синода МПЦ тиче, су двоструки стандарди, неискреност, непринципијелност као и сервилност већине чланова Синода МПЦ новим политичким НАТО трендовима и великобугарским претензијама. Бугарска Црква, јавно, без пардона и писмено, не признаје Македонској Православној Цркви име Охридска Архиепископија, а Синод МПЦ, и поред тога ... благодари Бугарској Црквој за мајчинство. Ово је заиста циркус и трагикомедија НАТО интеграција, кроз јавно самоукидања МПЦ. Бугари им укинуше пола имена, и то ону половину која носи назив Охридска Архиепископија, а баш тај део имена им Нишким Споразумом признаје и СПЦ, и признао би им сав остали свет православни свет, осим изгледа Бугара, који и даље живе у великобугарским сновима. У исто време великобугарски интелектуалцу у Софији, Македонској Православној Цркви, очевидно у великобугарском стилу, само као регионално бугарско име, признају име Македонска Православна Црква, иако такво име не прихвата ни Цариград ни највећи део осталих Помесних Православних Цркава, заједно са Српском, Грчком, Кипарском, Јерусалимском, Александријском и Руском итд. И сад се поставља питање - Да ли Бугарска Црква помаже или одмаже МПЦ, кад се неканонски умешала да расправља око питања Цркве у Републици Македоније, која није канонска територија Бугарске Цркве? Наравно, одмаже. Потпуно је јасно, као што се види на сто километара, да иза ове сервилности Синода МПЦ стоји НАТО политика, на крилима великобугарштине из Софије. И може ли уопште НАТО, и било која великонационална политика - бугарска, српска, македонска или грчка, помоћи у решавању црквених питања? Наравно да не може. А посебно не може ако иза те политике стоје НАТО и западне обавештајне службе, као што је сада случај са најновијом иницијативом Синода МПЦ, да се обрате Бугарској Цркви за мајчинство.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). 

       
      Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али  је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје.
      Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније.
      Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа.
      Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства.
      И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и  декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.
       
                                                      Ђакон Стефан Милошевски
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина.

       

      Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане.
      Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа.
      Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.”
      По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије.
      Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог.

      Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. 
       
      Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија  разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо.  Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог.    Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ  Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ   Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар)   Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог.

      Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. 
       
      Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија  разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо.  Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог.    Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ  Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ   Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар)   Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници.

       
      Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић.
      Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије.
      Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог.  
      Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник  општине Плашки г. Перо Дамјановић.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
×
×
  • Креирај ново...