Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Митрополит Антоније - Свети Синод БПЦ неће деловати једнострано по питању МПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Циљ Светог синода је да Македонска православна црква изађе из шизме те да успостави евхаристијско општење са осталим помесним црквама, рекао је Западно и Средњеевропски митрополит Антоније. Првенствено треба започети преговоре са Македонском црквом, како би се превазишла потенцијална историјска размимоилажења.

Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо.

Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо  хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније 

Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења.

Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи  МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени

 

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ИЗВОР:

http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts

Превод: Поуке.орг


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је кристално канонски и исправни одговор Митрополита Антонија из Бугарске Цркве за решавање питања раскола МПЦ.

Ипак остаје јасно упозорење за СПЦ, које је изречено од Бугарског Патријарха Неофита, који је 27. новембра, у једном великобугарском стилу, говрорио за Македонију "то је наш народ". 

Такође и Саопштење БПЦ од 27. 11. употребљава израз "Мајка Црква" за БПЦ у односу на МПЦ, што је отворено кршење канона.

Чак је и Митрополит Гаврило Ловченски, који важи за строгог канонисту, користио израз "Мајка Црква" за БПЦ, иако Република Македонија јурисдикцијски припада СПЦ.

Масовно и организовано својатање Македонаца као Бугара, јесте најгрубље негирање слободног изражавања самих Македонаца, који се у највећој мери не осећају ни Бугарима ни Србима, већ Македонцима.

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Очигледан је притисак на БПЦ од стране разних политичких кругова који немају везе са Црквом и њеним Духом. Међутим, и сама БПЦ, је већ увелико ушла у ту причу. Пре свега изјавама око мајчинства према МПЦ, отворено шири великобугарски дух и говорећи за Македонце да је то "наш народ" а за МПЦ да је она "чедо БПЦ".

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији. 

Трагикомично је да ту игру око самоукидања свог македонског идентитеа не игра само македонски премијер Зоран Заев, већ и највећи део епископата МПЦ. 

Да су овакве изјаве, које дају ових дана неки бугарски политичари и јавни делатници, као и званична БПЦ, дате од стране СПЦ, и расколничка врхушка МПЦ и скоро сви медији у Републици Македонији би и из свих оружја напљували и Србе и СПЦ, иако ни СПЦ ни Србија не негирају националну посебност Македонаца, нити раде на укидању македонске нације, као што то Бугари отворено чине. 

Потпуно је јасно да се овде ради о политичкој игри великих размера, подржаној од моћних западних центара моћи. 

Иако се БПЦ, собзиром на велике притиске у Бугарској, за сада колико толико добро држи канона, тек ће Бог кроз време показати шта ће се десити на крају читавог процеса, јер преговори и консултације, као и пуно пута раније могу завршити у ћорсокаку, управо блокирањем од МПЦ, као што је и до сада био случај.

Питање је које виси у ваздуху ... Шта ће тада учинити БПЦ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Kifa рече

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији.

У овој реченици се крије моменат наше одговорности. Наизглед`делује бесмислено .. али није.
Југословенска наша прошлост, јесте превасходно била како анти- српска, тако и анти-Црквена. Заправо била је анти Српска, искључиво зарад Православља Срба. Постоји моменат који је морао бити боље искориштен. То је пресудна улога СПЦ у повратку БПЦ у канонске оквире 50. година 20. века.
Да се тада, на конто тих плодова, заједно са Бугарском црквом решавало канонско питање новонасталог раскола са ''мпц'' све би било другачије. Али се за то, једноставно у оно време није имало снаге.
У многоме  је из ових разлога настао и раскол у САД у СПЦ.
Но добро, било шта било, сада се мора гледати напред, али се мора бити свестан сопствене одговорности јер је Србија у оно време када је раскол са ''мпц'' настајао била је под већим утицајем ''страних-западних-служби'' него било ко у Православном свету. Заправо је и сама била преко Југославије оаза западног утицаја у тадашњем региону. Управо из тих разлога, морамо имати разумевања за све што се око нас дешава, чак и више него неки други.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Kifa рече

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Ako je ovo realno tvrditi, onda proizilazi da I BPC I mpc igraju velike I opasne igre sa SPC, na perfidan nacin. U kakvom je odnosu ne ucestvovanje BPC na Kritskom Saboru sa ovom trenutnom situacijom? A drugo pitanje bi bilo, kako shvatiti cinjenicu da je je Bugarska jednom prilikom odbila da isporuci Arhiepiskopa Jovana, Makedoncima, dok je bio proganjan , u postupku.? .... Sve ovo sto se desava je veoma osetljivo I suptilno, a tice se celog Pravoslavnog sveta!

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

O kakvom konkretizovanju I usaglasavanju zahteva se ovde radi? Zar Crkvi nije vec poznato (na Sve-Pravoslavnom nivou) sta trazi mpc? .... znaci obe odabrane komisije ce zajedno da resavaju status mpc, mimo SPC?

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ovakva izjava za neupucene bi znacila, tj sugestivno podvlaci da je za ceo spor kriva SPC...? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Емисија на Бугарској Телевизији коју сам горе поставио, говори на тему: Које су светле а које тамне стране одлуке БПЦ да постане "Мајка Црква" за Македонску Цркву.

И ова емисија јасно говори о томе да је Бугарска Православна Црква потпуно неканонски, ипак прихватила улогу Мајке Цркве. А то је већ отворено и небратско мешање у унутрашње послове СПЦ, и флагрантно гажење вишевековне канонске праксе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Kifa рече

Веома интересантна емисија на Бугарској Телевизији о питању Цркве у Републици Македонији. 

 

@Kifa Hvala za postavljanje. Ne bih da spekulisem prevodjenje, pa ako imas vremena molim te prevedi; bilo bi korisno proslediti nasim Arhijerejima na razmatranje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Искрено говорећи, нисам толики стручњак за бугарски језик да бих ово смео преводити без транскрипта. Овако, с обзиром да се неке речи добро и не разумеју, тешко је ући у превођење. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наша СПЦ је одавно скандалмајстор међу православним светом: с ким год смо имали прилике да се посвађамо - ми смо се посвађали. :skidamkapu:

Прво смо у свађама одлични између нас самих, од Дионисијевог раскола преко горе поменуте МПЦ па ЦГ ПЦ и акакијеваца до марковита; а ни са другима нам не цветају руже, узмимо само за пример односе са Румунима због неканонског деловања Румунске ПЦ.

Кад мало боље размислим: има ли неких да се са њима нисмо посвађали? :coolio:

Ако нисмо за све ми криви а оно смо бар одговорни јер никада нешто нисмо успели да предвидимо како бисмо проблем спречили.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све говори о томе да се Бугарска Православна Црква најдиректније и неканонски умешала у унутарња питања СПЦ и прогласила је себе за Мајку Цркву за МПЦ.

А да је све тако доносимо неколико кључних реченица одлуке Синода БПЦ од 27. новембра, којим се јасно потврђује да БПЦ себе прихвата за Мајку Цркву од МПЦ.  Иако је текст написан донекле дипломатски, порука је јасна.

"Българската православна църква – Българска патриаршия, никога не е била безразлична към страданията на Македонската православна църква, поради което, след направени разисквания,

Св. Синод единодушно РЕШИ:"

У преводу на српски: "Бугарска Православна Црква, Бугарска Патријаршија, никада није била равнодушна према страдањима Македонске Православне Цркве, због чега је након разматрања Свети Синод одлучио:"

А шта је одлучио?

"При положение, че МПЦ признава БПЦ–БП за своя Майка-Църква, БПЦ–БП със съзнание за своя свещен дълг поема ангажимента да окаже пълно съдействие, като ходатайства и се застъпва пред Поместните православни църкви, предприемайки всичко необходимо за установяването на канонически статут на МПЦ."

У тачном преводу на српски ова одлука Синода БПЦ каже:

"С обзиром да МПЦ признаје БПЦ-БП за своју Мајку Цркву, БПЦ-БП, са свешћу за свој свештени дуг, преузима обавезу да јој укаже пуну сарадњу при посредовању, и да је заступа пред Помесним православним црквама, преузимајући све потребне кораке за успостављање канонског статуса МПЦ."

Дакле овде је све врло јасно. БПЦ потпуно неканонски преузима на себе улогу Мајке Цркве за МПЦ и меша се најдиректније у унутрашња питања СПЦ. 

Такође упада у очи, да БПЦ говори о неком страдању МПЦ у врло уопштеном смислу, не наводећи ко је узрок страдања и о каквој врсти страдања се ради.

Да је БПЦ прихватила улогу Мајке Цркве за МПЦ, потврђује и одговор МПЦ на ту одлуку Синода БПЦ. У наслову Саопштењу МПЦ се каже:

"МПЦ ѝ благодари на Мајката-Црква БПЦ" - у преводу ... "МПЦ благодари Мајци Цркви - БПЦ."

 

Какав коментар је овде даље потребан? Ствари су кристално јасне. 

 

  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад и Митропоолит Кипријан понавља став БПЦ да она за МПЦ не признаје име Охридска Архиепископија. Ако се зна да ни име Македонска Црква не прихвата 4 грчких Цркава у свету, поставља се питање шта ће остати од данашњег имена МПЦ - ОА, ако жели аутокефалију од Бугарске Цркве и преко Бугарске Цркве? Ништа! Бугари ће им обезбедити самоукинуће имена, а потом и самоукинуће нације и језика. СПЦ је Македонској Цркви бар гарантовала међународно признање под именом Охридска Архиепископија, и није им тицала у питање посебности националног самоопредељења ни посебности македонског језика, као што то већ јавно говоре неки бугарски политичари и интелектуалци. Бугарска Црква за МПЦ не гарантује у суштини ништа, осим потпуног одрицања од њеног данашњег имена МПЦ и ОА.

httpd://dobrotoliubie.com/2017/11/29/митрополит-киприан-решението-на-бпц-п/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најлицемерније, што се Синода МПЦ тиче, су двоструки стандарди, неискреност, непринципијелност као и сервилност већине чланова Синода МПЦ новим политичким НАТО трендовима и великобугарским претензијама. Бугарска Црква, јавно, без пардона и писмено, не признаје Македонској Православној Цркви име Охридска Архиепископија, а Синод МПЦ, и поред тога ... благодари Бугарској Црквој за мајчинство. Ово је заиста циркус и трагикомедија НАТО интеграција, кроз јавно самоукидања МПЦ. Бугари им укинуше пола имена, и то ону половину која носи назив Охридска Архиепископија, а баш тај део имена им Нишким Споразумом признаје и СПЦ, и признао би им сав остали свет православни свет, осим изгледа Бугара, који и даље живе у великобугарским сновима. У исто време великобугарски интелектуалцу у Софији, Македонској Православној Цркви, очевидно у великобугарском стилу, само као регионално бугарско име, признају име Македонска Православна Црква, иако такво име не прихвата ни Цариград ни највећи део осталих Помесних Православних Цркава, заједно са Српском, Грчком, Кипарском, Јерусалимском, Александријском и Руском итд. И сад се поставља питање - Да ли Бугарска Црква помаже или одмаже МПЦ, кад се неканонски умешала да расправља око питања Цркве у Републици Македоније, која није канонска територија Бугарске Цркве? Наравно, одмаже. Потпуно је јасно, као што се види на сто километара, да иза ове сервилности Синода МПЦ стоји НАТО политика, на крилима великобугарштине из Софије. И може ли уопште НАТО, и било која великонационална политика - бугарска, српска, македонска или грчка, помоћи у решавању црквених питања? Наравно да не може. А посебно не може ако иза те политике стоје НАТО и западне обавештајне службе, као што је сада случај са најновијом иницијативом Синода МПЦ, да се обрате Бугарској Цркви за мајчинство.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Страдање Светог великомученика Прокопија
      Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом, сином Веспазијановим, по истеку много година, римски цар Адријан, коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.
      У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија – незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.
      Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан, дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију, наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе.
      Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?
      Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо – сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју, у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? – У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? – И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на мене идеш? – Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.
      Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! – Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? – И одговори му глас од крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти ја био жив и говорио с тобом?
      После ових речи крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!
      Тако Неаније, као некада Савле (Д.А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.
      После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ, и позвавши к себи златара нареди му да начини крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. – Неаније захтеваше да он тајно изради крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу – Емануил, а на двема странама – Михаил и Гаврил. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? – Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.
      Тада Неанији би јасно да се у крсту налази нека божанска сила; поклони се крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.
      А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! – И дође му глас с неба: Надај се, Неаните, јер сам ја, Господ Бог твој, с тобом!
      Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. – Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. – Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. – Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.
      Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? – А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? – Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. – Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.
      Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! Велики Зевсе и ти, царице Хера, и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне, и ти заштитнице града Паладо, и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? – Но одговора од њих не би.
      Тада блажени Неаније, држећи крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.
      И одмах написа цар игемону – поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.
      Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. – Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.
      На то Неаније рече игемону: „Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме“.
      Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.
      Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску, која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.
      Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. – Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!
      Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са анђелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два анђела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. – Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? – Они одговорише: Ми смо анђели, послани к теби од Господа. – Мученик им рече: Ако сте анђели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. – Анђели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. – И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа анђео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио анђелске посете?
      Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: „Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо“. – А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: „Не бој се, ја сам с Тобом!“ – Рекавши то, Господ узиђе на небеса.
      Од времена овог јављења Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).
      Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? – Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. – Војник рече: Не могу да те видим. – Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.
      Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његозо здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! – А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.
      На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. – Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.
      Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!
      И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.
      Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! – А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.
      Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина – трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.
      Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.
      Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.
      Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: „И ми смо слушкиње Христове!“ – То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: „Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!“ И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.
      После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? – Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!
      Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? – А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. – Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? – Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.
      Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: „И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!“ – Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.
      Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? – Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. – Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. – Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. – Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. – Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.
      Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? – Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. – Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.
      И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.
      Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. – Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима – идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.
      На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2).

      Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога.
      После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? – Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео.
      И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.
      После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.
      Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога.
      После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? – Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист, то јест трипут велики, такође и за Сократа, који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду: „Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород“. Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други – бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: „Када Дјева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ђе к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ђе мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно“. Такође и о крсту Христовом та иста Сибила говори: „О, блажено дрво, на коме ђе Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба“. Поред тога говори и о другом доласку: „С неба ђе дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима“. Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона, ливијског Амонија, Додоне и Пергама, онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: „Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?“ Аполон одговори: „Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Дјеви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија“. – И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: „Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени“.
      Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује.
      Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јелиног истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво – бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају?
      Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну.
      Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: „Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!“
    • Од Логос,
      Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

      — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?
      — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.
      — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?
      — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.
      — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?
      — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.
      — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?
      — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.
      Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.
      Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.
      Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.
      — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?
      — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.
      Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.
      — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?
      — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?
      Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.
      Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.
      Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.
      Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија. Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије.

      Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман.
      У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова.
      „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери.
      „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије.
      Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године.
      Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори.
      „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт.
      Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији.
      „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он.
      Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић.
      „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија.
       
      Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије.
      Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман.
      У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова.
      „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери.
      „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије.
      Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године.
      Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори.
      „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт.
      Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији.
      „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он.
      Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић.
      „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима.
       
      Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је Епископ темишварски за ђакона 19., а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог Архијерејског Синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. године у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног Епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење Епископа тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За Епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године.
      После смрти Епископа пакрачког Мирона (1941.), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941. године одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. године и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао Епископ горњокарловачки. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске Цркве као свештеномученик.
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
×
×
  • Create New...