Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Митрополит Антоније - Свети Синод БПЦ неће деловати једнострано по питању МПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Циљ Светог синода је да Македонска православна црква изађе из шизме те да успостави евхаристијско општење са осталим помесним црквама, рекао је Западно и Средњеевропски митрополит Антоније. Првенствено треба започети преговоре са Македонском црквом, како би се превазишла потенцијална историјска размимоилажења.

Није ред да овај процес, БПЦ разматра и решава једнострано. Из тог разлога је наша црква и донела овакво решење, управо да би могла на прави начин да се усаглашава са осталим православним помесним црквама, у заједничким напорима ка канонском статусу МПЦ, њеном напуштању схизме и успостављању евхаристијског општења са остлим помесним црквама.То је најважније,будући та црква већ дуги низ година страда у изолацији. Наш је дуг, да на њихову жељу за нашим учествовањем, адекватно одговоримо.

Решење Светог синода је недвосмислено јасно. Вођен нашом дужношћу да пројављујемо  хришћанску љубав, Свети синод је благорасуђивањем, после више него темељне дебате, усвојио решење да у садејству са помесним православним црквама допринесе успостављању канонског статуса Македонске православне цркве. Непосредно после тога, синод је одредио двотрећинску комисију од чланова синода, која броји 8 митрополита са Старозагорским митрополотом Кипријаном на челу. Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

Ово је једино канонско решење и није у реду да се оно доноси под било каквим притисцима. Не постоји никаква могућност да једнострано признамо автокефалност МПЦ - био је категоричан митрополит Антоније 

Ако би смо и признали автокефалност МПЦ, велика је опасност да би и сами подпали под схизму, а у таквом развоју догађаја не би постојао начин да икако помогнемо МПЦ. Морамо се уздржати и оградити од крајњих националистичких настројења.

Митрополит је назначио да ће синод консултовати и стручњаке на пољу канона али и историје, како би односи  МПЦ и осталих помесних православних цркви били најуспешније решени

 

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ИЗВОР:

http://news.bnt.bg/bg/a/mitropolit-antoniy-svetiyat-sinod-ne-deystva-ednostranno-otnosno-mpts

Превод: Поуке.орг


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је кристално канонски и исправни одговор Митрополита Антонија из Бугарске Цркве за решавање питања раскола МПЦ.

Ипак остаје јасно упозорење за СПЦ, које је изречено од Бугарског Патријарха Неофита, који је 27. новембра, у једном великобугарском стилу, говрорио за Македонију "то је наш народ". 

Такође и Саопштење БПЦ од 27. 11. употребљава израз "Мајка Црква" за БПЦ у односу на МПЦ, што је отворено кршење канона.

Чак је и Митрополит Гаврило Ловченски, који важи за строгог канонисту, користио израз "Мајка Црква" за БПЦ, иако Република Македонија јурисдикцијски припада СПЦ.

Масовно и организовано својатање Македонаца као Бугара, јесте најгрубље негирање слободног изражавања самих Македонаца, који се у највећој мери не осећају ни Бугарима ни Србима, већ Македонцима.

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Очигледан је притисак на БПЦ од стране разних политичких кругова који немају везе са Црквом и њеним Духом. Међутим, и сама БПЦ, је већ увелико ушла у ту причу. Пре свега изјавама око мајчинства према МПЦ, отворено шири великобугарски дух и говорећи за Македонце да је то "наш народ" а за МПЦ да је она "чедо БПЦ".

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији. 

Трагикомично је да ту игру око самоукидања свог македонског идентитеа не игра само македонски премијер Зоран Заев, већ и највећи део епископата МПЦ. 

Да су овакве изјаве, које дају ових дана неки бугарски политичари и јавни делатници, као и званична БПЦ, дате од стране СПЦ, и расколничка врхушка МПЦ и скоро сви медији у Републици Македонији би и из свих оружја напљували и Србе и СПЦ, иако ни СПЦ ни Србија не негирају националну посебност Македонаца, нити раде на укидању македонске нације, као што то Бугари отворено чине. 

Потпуно је јасно да се овде ради о политичкој игри великих размера, подржаној од моћних западних центара моћи. 

Иако се БПЦ, собзиром на велике притиске у Бугарској, за сада колико толико добро држи канона, тек ће Бог кроз време показати шта ће се десити на крају читавог процеса, јер преговори и консултације, као и пуно пута раније могу завршити у ћорсокаку, управо блокирањем од МПЦ, као што је и до сада био случај.

Питање је које виси у ваздуху ... Шта ће тада учинити БПЦ?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Kifa рече

Очевидно иза целе политичке акције великобугарског притиска на БПЦ стоје западне службе, а све то представља отворени напад на постојање саме Македоније и националног идентитета и посебности самих Македонаца, као већинског народа у Републици Македонији.

У овој реченици се крије моменат наше одговорности. Наизглед`делује бесмислено .. али није.
Југословенска наша прошлост, јесте превасходно била како анти- српска, тако и анти-Црквена. Заправо била је анти Српска, искључиво зарад Православља Срба. Постоји моменат који је морао бити боље искориштен. То је пресудна улога СПЦ у повратку БПЦ у канонске оквире 50. година 20. века.
Да се тада, на конто тих плодова, заједно са Бугарском црквом решавало канонско питање новонасталог раскола са ''мпц'' све би било другачије. Али се за то, једноставно у оно време није имало снаге.
У многоме  је из ових разлога настао и раскол у САД у СПЦ.
Но добро, било шта било, сада се мора гледати напред, али се мора бити свестан сопствене одговорности јер је Србија у оно време када је раскол са ''мпц'' настајао била је под већим утицајем ''страних-западних-служби'' него било ко у Православном свету. Заправо је и сама била преко Југославије оаза западног утицаја у тадашњем региону. Управо из тих разлога, морамо имати разумевања за све што се око нас дешава, чак и више него неки други.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Kifa рече

Посебно је у великобугарском стилу, када БПЦ не признаје име Охридска Архиепископија никоме, већ се она једино сматра наследницом те Цркве. То није само напад на МПЦ која је у расколу, већ и на канонску Православну Охридску Архиепископију СПЦ, која им је трн у оку.

Ako je ovo realno tvrditi, onda proizilazi da I BPC I mpc igraju velike I opasne igre sa SPC, na perfidan nacin. U kakvom je odnosu ne ucestvovanje BPC na Kritskom Saboru sa ovom trenutnom situacijom? A drugo pitanje bi bilo, kako shvatiti cinjenicu da je je Bugarska jednom prilikom odbila da isporuci Arhiepiskopa Jovana, Makedoncima, dok je bio proganjan , u postupku.? .... Sve ovo sto se desava je veoma osetljivo I suptilno, a tice se celog Pravoslavnog sveta!

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Наиме, ова комисија ће се пре свих других активности сусрести са адекватном комисијом коју је МПЦ унапред одредила, не би ли конкретизовали и усагласили све  подробности њихових захтева, како би пред другим помесним црквама могли да иступимо са јасним и конкретним захтевима МПЦ. После тога, остаје нам само да очекујемо нова, будућа решења.

O kakvom konkretizovanju I usaglasavanju zahteva se ovde radi? Zar Crkvi nije vec poznato (na Sve-Pravoslavnom nivou) sta trazi mpc? .... znaci obe odabrane komisije ce zajedno da resavaju status mpc, mimo SPC?

пре 4 часа, Поуке.орг инфо рече

Схизма је уведене од стране Српске цркве, са којом МПЦ преговара о скидању исте - подвукао је митрополит Антоније

ovakva izjava za neupucene bi znacila, tj sugestivno podvlaci da je za ceo spor kriva SPC...? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Емисија на Бугарској Телевизији коју сам горе поставио, говори на тему: Које су светле а које тамне стране одлуке БПЦ да постане "Мајка Црква" за Македонску Цркву.

И ова емисија јасно говори о томе да је Бугарска Православна Црква потпуно неканонски, ипак прихватила улогу Мајке Цркве. А то је већ отворено и небратско мешање у унутрашње послове СПЦ, и флагрантно гажење вишевековне канонске праксе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Kifa рече

Веома интересантна емисија на Бугарској Телевизији о питању Цркве у Републици Македонији. 

 

@Kifa Hvala za postavljanje. Ne bih da spekulisem prevodjenje, pa ako imas vremena molim te prevedi; bilo bi korisno proslediti nasim Arhijerejima na razmatranje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Искрено говорећи, нисам толики стручњак за бугарски језик да бих ово смео преводити без транскрипта. Овако, с обзиром да се неке речи добро и не разумеју, тешко је ући у превођење. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наша СПЦ је одавно скандалмајстор међу православним светом: с ким год смо имали прилике да се посвађамо - ми смо се посвађали. :skidamkapu:

Прво смо у свађама одлични између нас самих, од Дионисијевог раскола преко горе поменуте МПЦ па ЦГ ПЦ и акакијеваца до марковита; а ни са другима нам не цветају руже, узмимо само за пример односе са Румунима због неканонског деловања Румунске ПЦ.

Кад мало боље размислим: има ли неких да се са њима нисмо посвађали? :coolio:

Ако нисмо за све ми криви а оно смо бар одговорни јер никада нешто нисмо успели да предвидимо како бисмо проблем спречили.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све говори о томе да се Бугарска Православна Црква најдиректније и неканонски умешала у унутарња питања СПЦ и прогласила је себе за Мајку Цркву за МПЦ.

А да је све тако доносимо неколико кључних реченица одлуке Синода БПЦ од 27. новембра, којим се јасно потврђује да БПЦ себе прихвата за Мајку Цркву од МПЦ.  Иако је текст написан донекле дипломатски, порука је јасна.

"Българската православна църква – Българска патриаршия, никога не е била безразлична към страданията на Македонската православна църква, поради което, след направени разисквания,

Св. Синод единодушно РЕШИ:"

У преводу на српски: "Бугарска Православна Црква, Бугарска Патријаршија, никада није била равнодушна према страдањима Македонске Православне Цркве, због чега је након разматрања Свети Синод одлучио:"

А шта је одлучио?

"При положение, че МПЦ признава БПЦ–БП за своя Майка-Църква, БПЦ–БП със съзнание за своя свещен дълг поема ангажимента да окаже пълно съдействие, като ходатайства и се застъпва пред Поместните православни църкви, предприемайки всичко необходимо за установяването на канонически статут на МПЦ."

У тачном преводу на српски ова одлука Синода БПЦ каже:

"С обзиром да МПЦ признаје БПЦ-БП за своју Мајку Цркву, БПЦ-БП, са свешћу за свој свештени дуг, преузима обавезу да јој укаже пуну сарадњу при посредовању, и да је заступа пред Помесним православним црквама, преузимајући све потребне кораке за успостављање канонског статуса МПЦ."

Дакле овде је све врло јасно. БПЦ потпуно неканонски преузима на себе улогу Мајке Цркве за МПЦ и меша се најдиректније у унутрашња питања СПЦ. 

Такође упада у очи, да БПЦ говори о неком страдању МПЦ у врло уопштеном смислу, не наводећи ко је узрок страдања и о каквој врсти страдања се ради.

Да је БПЦ прихватила улогу Мајке Цркве за МПЦ, потврђује и одговор МПЦ на ту одлуку Синода БПЦ. У наслову Саопштењу МПЦ се каже:

"МПЦ ѝ благодари на Мајката-Црква БПЦ" - у преводу ... "МПЦ благодари Мајци Цркви - БПЦ."

 

Какав коментар је овде даље потребан? Ствари су кристално јасне. 

 

  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад и Митропоолит Кипријан понавља став БПЦ да она за МПЦ не признаје име Охридска Архиепископија. Ако се зна да ни име Македонска Црква не прихвата 4 грчких Цркава у свету, поставља се питање шта ће остати од данашњег имена МПЦ - ОА, ако жели аутокефалију од Бугарске Цркве и преко Бугарске Цркве? Ништа! Бугари ће им обезбедити самоукинуће имена, а потом и самоукинуће нације и језика. СПЦ је Македонској Цркви бар гарантовала међународно признање под именом Охридска Архиепископија, и није им тицала у питање посебности националног самоопредељења ни посебности македонског језика, као што то већ јавно говоре неки бугарски политичари и интелектуалци. Бугарска Црква за МПЦ не гарантује у суштини ништа, осим потпуног одрицања од њеног данашњег имена МПЦ и ОА.

httpd://dobrotoliubie.com/2017/11/29/митрополит-киприан-решението-на-бпц-п/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Најлицемерније, што се Синода МПЦ тиче, су двоструки стандарди, неискреност, непринципијелност као и сервилност већине чланова Синода МПЦ новим политичким НАТО трендовима и великобугарским претензијама. Бугарска Црква, јавно, без пардона и писмено, не признаје Македонској Православној Цркви име Охридска Архиепископија, а Синод МПЦ, и поред тога ... благодари Бугарској Црквој за мајчинство. Ово је заиста циркус и трагикомедија НАТО интеграција, кроз јавно самоукидања МПЦ. Бугари им укинуше пола имена, и то ону половину која носи назив Охридска Архиепископија, а баш тај део имена им Нишким Споразумом признаје и СПЦ, и признао би им сав остали свет православни свет, осим изгледа Бугара, који и даље живе у великобугарским сновима. У исто време великобугарски интелектуалцу у Софији, Македонској Православној Цркви, очевидно у великобугарском стилу, само као регионално бугарско име, признају име Македонска Православна Црква, иако такво име не прихвата ни Цариград ни највећи део осталих Помесних Православних Цркава, заједно са Српском, Грчком, Кипарском, Јерусалимском, Александријском и Руском итд. И сад се поставља питање - Да ли Бугарска Црква помаже или одмаже МПЦ, кад се неканонски умешала да расправља око питања Цркве у Републици Македоније, која није канонска територија Бугарске Цркве? Наравно, одмаже. Потпуно је јасно, као што се види на сто километара, да иза ове сервилности Синода МПЦ стоји НАТО политика, на крилима великобугарштине из Софије. И може ли уопште НАТО, и било која великонационална политика - бугарска, српска, македонска или грчка, помоћи у решавању црквених питања? Наравно да не може. А посебно не може ако иза те политике стоје НАТО и западне обавештајне службе, као што је сада случај са најновијом иницијативом Синода МПЦ, да се обрате Бугарској Цркви за мајчинство.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Поводом свечаности уприличених у славу празника Светог Стефана Немање-преподобног Симеона Мироточивог небеског покровитеља Подгорице у суботу 23. фебруара Свету архијерејску Литурију у Саборном храму Христовог Васкрсења служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: умировљеног Захумско-херцеговачког Атанасија, Милешевског Атанасија, Полошко-кумановског Јоакима, Захумско-херцеговачког Димитрија и Диоклијског Методија, бројног свештенства и уз молитвено учешће вјерног народа.
      Звучни запис беседе
      У бесједи, којом се обратио сабраним вјерницима, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Преосвећени умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) је, честитајући празник, говорио о Преподобном Симеону Мироточивом који је рођен у Подгорици гдје се сада налази његов манастир, подсјетивши на завештање које је он оставио роду своме “Заволите Бога као што је он заволио нас“.
      “Благо народу који га следује. Ми ћемо ићи путем Светога Немање и Светога Саве“-рекао је Владика Атанасије и захвалио се вјерницима посебно онима који доводе дјецу у Свети храм Божји и уче их да иду путем Светог Симеона и Светог Саве, “јер сви смо дјеца Светога Саве и Светог Стефана Немање“- казао је Владика Атанасије (Јевтић).
      Након Свете архијерејске литургије улицама Подгорице прошла је свечана Светосимеоновска литија са моштима Светог великомученика Харалампија.
      Светосимеоновске свечаности у Подгорици почеле су синоћ Свечаном вечерњом службом и Косовско-метохијском вечери.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од ризница богословља,
      У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У двадесет првој емисији серијала Архиварник емитујемо предавање које је одржао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на тему “Добробитије“. Предавање је одржано 1. децембра 1993. године у Подгорици.   Звучни запис предавања     Извор: Радио Светигора
    • Од ризница богословља,
      Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
       
      У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа.  Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. 
       
      Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. 
       
      Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. 
      Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. 
      Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. 
      Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. 
      Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом.
      Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
      У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. 
      Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. 
       
      Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! 
       
       

      Извор: Пријатељ Божји

      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
       
      У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа.  Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. 
       
      Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. 
       
      Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. 
      Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. 
      Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. 
      Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. 
      Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом.
      Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
      У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. 
      Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. 
       
      Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! 
       
       

      Извор: Пријатељ Божји
    • Од ризница богословља,
      Беседа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио у свештеној обитељи манастора Подмаине на евхаристијском сабрању у недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019. лета Господњег. За званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис беседе.    
×